Bilo je veče, 7. novembra 1917. godine, a kazaljke su otkucale devet sati.
Pucanj sa krstarice Aurora dao je znak za juriš.
Na Zimski dvorac u Sankt Peterburgu, jurnuli su radnici, mornari i komunistički revolucionari, u želji da zbace staru, a postave novu, vlast koja će ih zastupati.
Tako je započeta Oktobarska revolucija, jedan od najvažnijih događaja u istoriji 20. veka, koji će doneti brojne promene, pre svega na političkom planu – prvo Rusije, a onda ostatka Evrope i sveta.
„Oktobarska revolucija je događaj koji je hronološki poznat kao način nagle promene vlasti u Rusiji.
„Osnovno pitanje je bilo pitanje rata i boljševici time što su obećali mir, pridobili su podršku vojnika, značajnu podršku ostalog stanovništva i zato su izveli svoju revoluciju“, kaže za BBC na srpskom Aleksej Timofejev, istoričar i profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
- Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
- Nije teorija zavere: Tito, Hitler i Staljin bili komšije
- Če Gevara u Jugoslaviji: Kako je izgledao susret sa Titom na Brionima
Na čelo države su došli komunisti – boljševici predvođeni Lenjinom, zbacivši sa vlasti privremenu vladu Aleksandra Kerenskog.
Revolucija se dogodila 7. novembra po gregorijanskom kalendaru, a 25. oktobra po starom, julijanskom.
Revolucija za revolucijom
Oktobarskoj revoluciji je prethodio niz događaja, te se zbog toga, kaže profesor Timofejev, u savremenoj istoriografiji 1917. sagledava kao godina revolucije.
Počelo je Februarskom revolucijom, koja je zbacila cara i postavila privremenu vladu na čelo države.
Boljševici su tada bili delimično slabi, većina njihovih vođa, pa i Lenjin, bila je u izgnanstvu i činilo se da nemaju nikakve šanse da preuzmu vlast u Rusiji.
Timofejev smatra da su tri glavne grupe bile formirane oko Februarske revolucije – „liberalna i intelektualna elita, krupna buržoazija i deo generala“, svako na sopstveni način težeći dolasku na vlast.
„U početku su se nadali da neće doći do potpunog sklanjanja cara, već do pretvaranja apsolutne u ustavnu monarhiju“, dodaje.
Ipak, car Nikolaj Drugi je abdicirao 16. marta, čime je prekinuta viševekovna vladavina dinastije Romanov, a Rusija postala republika.
Upravljanje zemljom preuzela je Privremena vlada, najviši ruski zakonodavni i izvršni organ između Februarske i Oktobarske revolucije.
Neko vreme je vladala samostalno, a onda paralelno sa Petrogradskim sovjetom, još jednim političkim telom, koji će odigrati važnu ulogu u Oktobarskoj revoluciji
Sovjet se nalazio u tadašnjoj ruskoj prestonici – Petrogradu, današnjem Sankt Peterburgu.
Iako cara na čelu države više nije bilo, osnovni problem je ostao – dalje učešće Rusije u Prvom svetskom ratu.
„Problem je bio u tome da je i deo generalštabskih oficira takođe video u novim okolnostima besmisao, ako Rusi neće da dobiju ništa iz Prvog svetskog rata koja je motivacija za dalji rat?“
- Kako su Staljin, Ruzvelt i Čerčil na Jalti preoblikovali svet
- Tri decenije Berlinskog zida – od podeljenog sveta do pada komunizma
Moral u vojsci je dalje opadao, broj dezertera rastao, pa su vojnici su postali zainteresovaniji za boljševičku politiku.
Petrogradski sovjet je još u martu doneo odluku da više neće podržati rat Rusije protiv Nemačke.
Pored problema izazvanih ratom, jedan od glavnih uzroka Oktobarske revolucije bile su i privredne poteškoće, a koje Privremena vlada nije umela da prepozna.
Zalihe hrane su bile minimalne, cene su rasle, a Privremena vlada nije mogla da garantuje ni dovoljno žita, municije i oružja za jedinice koji su se borili u ratu.
Privremena vlada ipak nije odustajala od učešća u ratu, pa je Kerenski, ministar vojni, u junu naredio trupama ofanzivu u nameri da potisne Austrijance.
Napad je propao.
„Kucno je čas, da narod dobije vlast“
Boljševici su iskoristili nezadovoljstvo naroda i vojske zbog učešća u ratu, nemaštine i lošeg rada Privremene vlade.
Govorili su „mi smo za mir odmah, želimo da se bavimo agrarnim pitanjem i uređenjem zemlje“, navodi Timofejev.
Usledili su novi nemiri u Petrogradu od 3. do 6. jula.
Mornari iz obližnje luke Kronštat su protestovali u gradu, a pridružili su im se i vojnici.
Na ulicama je bilo hiljade demonstranata koji su čekali uputstva Petrogradskog sovjeta i boljševika.
Lenjin nije iskoristio situaciju, verovatno jer je mali broj vojnika i mornara aktivno podržavao boljševike.
Ustanak su ugušili vojni bataljoni odani Privremenoj vladi.
Veliki broj boljševičkih lidera je bio uhapšen, među njima i Trocki, a Lenjin je pobegao u Finsku.
U avgustu 1917, odigrao se još jedan događaj koji će bitno uticati revoluciju – general Lavr Kornilov je pokušao da preuzme vlast.
Njegove trupe su napredovale ka Petrogradu, dok je Privremena vlada, sada sa Kerenskim na čelu, delovala nemoćno.
Zato je pozvao Petrogradski sovjet da odbrani grad, što je značilo i naoružavanje.
Pod komandom Trockog, sovjetska milicija – Crvena garda, organizovala je odbranu grada.
Boljševički agenti infiltrirali su se u Kornilove odrede i ohrabrili ih da dezertiraju, a organizovali su i štrajk železničara.
Kornilov je ubrzo razrešen i uhapšen.
„Kerenski je ostao u rasulu, nije mogao da se osloni ni na vojsku jer se bojao da će protiv njega da krenu sa pobunom, niti na radnike i tako je ostao bez podrške“, kaže Timofejev.
Kako se bližio novembar, podrška boljševicima je rasla, kao i Lenjinova odlučnost da su uslovi zreli za revoluciju.
„Sva vlast sovjetima“
Boljševici su se, kao radikalniji ogranak Ruske socijaldemokratske radničke partije, odvojili od menjševika 1903. godine.
Sledili su ideje Karla Marksa i verovali da će se radnička klasa, u nekom trenutku, osloboditi ekonomske i političke kontrole vladajuće klase.
Tek kada to bude postignuto, biće uspostavljeno pravo socijalističko društvo utemeljeno na jednakosti.
Predvodio ih je Lenjin koji se iz dugogodišnjeg izgnanstva u Rusiju blindiranim nemačkim vozom vratio posle Februarske revolucije 1917.
Odmah je počeo da kritikuje Privremenu vladu.
Njegov plan je bio da boljševici preuzmu kontrolu nad Petrogradskim sovjetom i da isti proces ponove u ostalim gradovima.
Lenjinova harizma i energija ubedila je boljševike, ali da bi uspeo, trebalo je obezbediti podršku sovjeta.
Sovjeti su bili radnički saveti osnovani tokom Ruske revolucije 1905. godine, koji su okupljali različite leve političke grupacije – komuniste, anarhiste i druge.
Tokom boljševičke vlasti preoblikovani su u organizacione društvene i državne jedinice.
Viziju boljševičke političke borbe Lenjin je izložio u knjizi Aprilske teze.
Pod parolom „sva vlast sovjetima“, narodu je obećao „zemlju, hleb i mir“
Tvrdio je da boljševici mogu da reše problem nestašice hrane u gradovima, čime je obezbedio podršku gradskog stanovništva, ali je ona bila neznatna među seljacima, koji su činili ogromnu većinu stanovništva.
Neutralnost seljaka je obezbedio ponudivši im zemlju, dok je očekivanja većine Rusa o završetku rata, zadovoljio obećanjem o sklapanju mira sa Nemačkom.
- Kako je invazija okončala Praško proleće 1968. godine
- Jugoslavija i dalje postoji – na Tviteru: „Sve zemljaci, sve naši ljudi“
Ipak, uticaj boljševika bio je ograničen do jeseni 1917, kada su preuzeli kontrolu nad Petrogradskim sovjetom.
U njemu su do tada većinu činili eseri – pripadnici druge levičarske Socijalističke revolucionarne partije.
Velike zasluge za preuzimanje Petrogradskog sovjeta pripala je drugom vođi revolucije – Lavu Trockom, koji je septembra 1917. došao na čelo saveta i postao šef Vojno-revolucionarnog komiteta.
Trocki je imao vrhunske organizacione veštine, a zbog pozicije u sovjetu mogao je da oformi Crvenu gardu – boljševičku miliciju koju su činili radnici, vojnici i mornari.
Crveni novembar
Lenjin se vratio u Petrograd sredinom oktobra, rešen da brzo preuzme vlast.
Privremena vlada je najavila izbore za novembar i bio je siguran da će boljševici loše proći.
Trocki je preuzeo organizaciju boljševičkog puča, dok je Vojno-revolucionarni komitet obezbedio podršku Petrogradskog garnizona i mornara iz Kronštata.
Predsednik vlade Kerenski je 6. novembra pokušao da ograniči boljševički uticaj, te je naredio hapšenje njihovih vođa, ali je usledio odgovor Vojno-revolucionarnog komiteta.
- Jovanka Broz – od prve drugarice preko špijunke do državne udovice
- „Najveći srpski prijatelj“ ili potvrda sile na Balkanu
Crvena garda i kronštatski mornari zauzeli su ključne lokacije u gradu.
Na Privremenu vladu smeštenu u Zimskom dvorcu, krenuli su 7. novembra uveče, posle pucnja sa krstarice Aurora.
Dvorac je ostalo da brani nekoliko oficirskih kadeta, kozaka i „ženski bataljon smrti“, ali je manjina bila spremna da se bori.
Veći deo vojnih jedinica ostalo je u kasarnama ne čineći ništa da zaustave boljševičko preuzimanje vlasti.
Kerenski je napustio Zimski dvorac tražeći pomoć.
„Iz Petrograda je pobegao u ženskoj haljini za Moskvu, odakle je sa dokumentima i pasošem koje mu je obezbedio srpski oficir vozom otišao do Murmanska, gde se ukrcao na brod i prešao u Englesku, čime se definitivno završila priča o privremenoj vlasti“, govori profesor Timofejev.
Tokom noći, radnici i vojnici su okružili dvorac, a 8. novembra Crvena garda je ušla i pohapsila ostale čanove Privremene vlade.
Boljševici su osvojili vlast u Rusiji.
Kako komunisti u Srbiji gledaju na revoluciju
U Srbiji stogodišnjicu Oktobarske revolucije obeležili su članovi Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) i njihov podmladak Savez komunističke omladne Jugoslavije (SKOJ).
Nekoliko dana posle proslave, član SKOJ-a postao je Miloš Karavezić iz Subotice, tada tek punoletan, danas 21-godišnji student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.
„Za mene Oktobarska revolucija predstavlja najvažniji događaj ne samo u istoriji 20. veka već i u istoriji čitavog čovečanstva jer je tada prvi put došla na vlast eksploatisana klasa“, tvrdi Karavezić za BBC na srpskom.
Ukazala je, kaže, i na „zabludu zapadnih socijaldemokrata“ da se u „zaostaloj zemlji“ kao što je Rusija „ne može izvršiti revolucija“.
„Mislili su da će revolucija doći na zapadu, a Lenjin je pokazao da revolucija može da se dogodi i u industrijski slabije razvijenoj zemlji i da se zapravo taj lanac imperijalizma prekida upravo na njegovoj najslabijoj kariki što je tada bila Rusija“, navodi Karavezić.
Marko Stojković, apsolvent sociologije iz Beograda, takođe je komunista, ali na Oktobarsku revoluciju gleda nešto drugačije.
„To je jedno novo, veliko iskustvo i treba ga primarno tako posmatrati, pre nego kroz idealizaciju i težnju za stvaranje jednog besklasnog društva“, govori Stojković za BBC na srpskom.
Kaže da ga ovaj događaj nije politički oblikovao u smislu „šta treba da bude“, već „šta ne treba da bude i šta ne treba da podrži“, naročito njeni rezultati i posledice.
„Veći uticaj na moje političko profilisanje su imali događaji posle 1921. godine, za koje smatram da su potpuni krah i poraz Oktobarske revolucije, gde se kao jedna nuspojava javlja politička struja okupljena oko Staljina.“
Smatra da su boljševici činili niz ustupaka, a da je do „zvaničnog poraza“ došlo posle martovske pobune u Kronštatu 1921. godine „gde su radnici i politički neistomišljenici pobijeni“.
Stojković misli da je problem Oktobarske revolucije bio i to što se nije proširila na ostale države Evrope – pre svega na Nemačku, kao i neiskustvo boljševika u takvim situacijama.
„Zemlja, hleb i mir“
Boljševici su pre dolaska na vlast obećali mir vojnicima, fabrike radnicima i zemlju seljacima.
„I mora da se kaže da su oni to i ispunili. Bukvalno sledećeg dana po njihovom dolasku na vlast donosi se dekret o miru i o zemlji, a posle nekoliko uredbi krupne fabrike se prevode u vlasništvo radnika“, govori profesor Timofejev.
Međutim, kaže da su seljake odmah uslovili fiksnim cenama proizvoda što je „u trenucima hiperinflacije značilo je da moraju besplatno da daju veći deo rezultata državi“.
Fabrike su pripale radnicima kojima su obezbedili osmočasovno radno vreme i ostale pogodnosti, ali uz „zarađivanje na tačkice“ koje je podrazumevalo „minimalno sledovanje hrane, dovoljno za preživljavanje“, dodaje Timofejev.
„Oni su obećanja ispunili tako da su obezvredili stvari koje su dali“.
Brest-litovski mirovnim sporazumom iz marta 1918. godine, ispunili su i obećanje da će Rusija izaći iz Prvog svetskog rata, ali je ubrzo potom usledio građanski rat, između boljševika i belogardejaca, koji će trajati još tri godine.
Po završetku rata, pobednici boljševici formiraju Sovjetski Savez, državu koja će postojati do 1991. godine i uz Sjedinjene Američke Države biti jedna od dve svetske supersile.
„Ne uvek pozitivan, ali veliki korak“
Oktobarska revolucija je umnogome uticala na politička zbivanja u godinama koje će uslediti i tako postala jedan od najvećih događaja u 20. veku, o kojem su „sve države morale da imaju neki stav“.
Timofejev smatra da je boljševička partija posle formiranja države, počela da „širi ideologiju“ podučavanjem kadrova i deljenjem iskustava, kao i finansiranjem revolucionarnih pokreta, pa je na vrhuncu postojanja kontrolisala „značajan deo površine kugle zemaljske“.
„Oktobarska revolucija jeste bila jedan od velikih koraka u ovom pravcu Ne uvek pozitivan, ali svakako veliki korak“.
Pogledajte video o uzrocima pada Berlinskog zida
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
