Istorijat sportskog grudnjaka: „Suspenzor“ koji je uneo revoluciju u ženski sport

Bilo je to u leto 1977. godine i Lisa Lindal, apsolventkinja Univerziteta u Vermontu, bila je zaluđena trčanjem, džogirajući svake nedelje 50 kilometara.

Trčanje je bilo jednostavno. Njen donji veš nije.

„Jedini neprijatan deo bio je što nije postajao odgovarajući podupirač za grudi“, kaže ona.

Lindal, koja je tada imala 28 godina, pokušala je da se veže elastičnim zavojem i da trči bez grudnjaka, ali se na kraju ipak odlučila za običan grudnjak, samo jedan broj manji.

• Fudbalerke se češće povređuju jer nose opremu pravljenu za muškarce
• Mračnija strana umetničkog klizanja: Poremećaji u ishrani, uvrede i omalovažavanja
• Zašto je važno da se devojčice bave sportom

Borba za pronalaženje adekvatnog podupirača za grudi dovela je do stalne šale sa njenom sestrom: zašto ne postoje suspenzori za žene?

Ali kao što dokazuje primanje Lindal i njene dve koleginice izumiteljke u američku Nacionalnu kuću slavnih, sportski grudnjak je bio ozbiljan izum.

I pojavio se usred revolucije u ženskom sportu.

Lindal je počela da doživljava tu ideju ozbiljno još u ranim danima.

Ona je angažovala najbolju prijateljicu Poli Palmer Smit, koja je radila kao kreatorka kostima za Šekspirov festival u Burlingtonu, u Vermontu.

Uskoro im se pridružila Hinda Miler, takođe kreatorka kostima, i asistentkinja na radu kod Smit toga leta.

Žene su počele da rade u dnevnoj sobi Lise Lindal, igrajući se sa tekstilima i materijalima.

Miler bi napravila prototip, a Lindal bi otišla na trčanje u njemu da ga isproba i vidi koliko „skače“.

„Ništa nije radilo“, kaže ona.

Sve dok Lindalin muž nije sišao niz stepenice sa suspenzorom navučenim preko grudi, predstavivši ženama njihov „džok-grudnjak“.

Prema Smit, „bio je to trenutak kad se upalila sijalica“.

Pogledajte i ovu priču:

Sašila je dva suspenzora jedan za drugim i tako je rođen prvi prototip za „džogrba“.

Jednom kad su tri žene imale radni dizajn – ukrštene kaiševe i šavove spolja – patentirali su izum i osnovali firmu Džobra Ink.

Pet godina pre nego što su Lindal, Smit i Miler sklepale prvu verziju džogrbaa, Kongres je usvojio Naslov IX.

Revolucionarni zakon o građanskim pravima zabranio je rodnu diskriminaciju u školstvu i svim drugim programima koji se finansiraju na federalnom nivou.

Danas se dve od pet devojaka bave sportom, što je skok sa jedne od 27 iz 1970. godine, prema Ženskoj sportskoj fondaciji.

Ako je Naslov IX omogućio ženama da počnu da se bave sportom, onda je sportski grudnjak to učinio udobnim.

„Sa Naslovom IX, novac je bio prisutan, infrastruktura je bila prisutna i očekivanja su bila prisutna“, kaže Landal.

„Ali ženama je i dalje nedostajalo samopouzdanje i udobnost da izađu na teren i bave se sportom.“

Danas se sportski grudnjak doživljava kao revolucionaran, zaslužan za omogućavanje „udobnosti i samopouzdanja“ sportistkinjama.

To je takođe industrija vredna 9 milijardi dolara – što je brojka za koju se očekuje da naraste četiri puta do 2026. godine.

Šire tržište sportske mode vredno je 25 milijardi dolara i takođe je u stalnom porastu.

Ali 1977. godine, dok se džogbra osmišljavao, to je bila sasvim druga priča.

Prošlo je svega pet godina otkako je Amaterski atletski savez, tada vladajuće telo za maratone u Sjedinjenim Američkim Državama, ukinulo zabranu za učešće žena u trčanju na duge staze.

A proći će još sedam godina pre nego što ženama bude dozvoljeno da trče više od 3.000 metara na Olimpijskim igrama, zahvaljujući tvrdnjama eksperata da je trčanje na duge staze štetno po njihovo zdravlje i ženstvenost.

Nedugo nakon osnivanja kompanije, Smit se vratila u Njujork da bi se pridružila kompaniji Džima Hensona kao kreatorka kostima, prepustivši kontrolu nad Džogbra Ink. Lindal i Miler.

Iskoristivši pozajmicu od 5.000 dolara od Milerinog oca, dve žene su naručile prvih 60 kontingenata od po 12 komada džogbraa i počele da se obraćaju sportskim radnjama.

Njihov proizvod je bio deo sportske opreme, a ne donje rublje, kaže Miler.

Ali kad smo razgovarali sa vlasnicima i menadžerima prodavnica – uglavnom muškarcima – „ismejali bi nas“, kaže Lindal.

„Skoro svaki put bi nam rekli: ‘Ne prodajemo grudnjake u našim prodavnicama.'“

• Olimpijske igre: Žene koje moraju da biraju između takmičenja i majčinstva
• Plesačica oko šipke svetska prvakinja u bacanju sekire
• Vimbldon 2022: Menstruacija, tenis i tradicija nošenja belog

I tako su pokušali da pođu drugim putem, obrativši se zamenicima menadžera prodavnica – koje su uglavnom bile žene – i dale im uzorka džogbraa da ga isprobaju.

Spakovale su džogbra u suptilnu crnu kutiju i zamenile složeni sistem veličine običnih grudnjaka za jednostavniji – mali, srednji i veliki.

I radilo je.

Prvi džogbra je stigao na tržište 1978. godine, po ceni od 16 dolara po komadu.

Počele su da objavljuju reklame u časopisima o trčanju, a Lindal i Miler su služile kao modeli, jer nisu mogle da priušte nikog drugog.

Njihov slogan je bio: „Nijedan sportski grudnjak koji je pravio muškarac ne može da se meri s njim“.

Miler je u reklame ubacila rečenicu „pozdravljamo raspitivanje kod distributera“.

„Nisam ni znala šta to tačno znači… ali onda su počele da zovu…“, kaže ona.

„Na moj kućni telefon“, dodaje Lindal smejući se.

Brzo su rasprodale taj prvi kontingent grudnjaka.

Po okončanju prve godine njihovog poslovanja, Lindal i Miler su imale oko 500.000 dolara od prodaje i profitabilnu kompaniju.

Doživele su brz rast – oko 25 odsto godišnje u narednoj deceniji – ali su se suočile sa strmom krivom učenja.

Lindal se priseća zbunjujuće poruke trgovačkog predstavnika koji je rekao da želi da sarađuje sa njima.

„Nisam ni znala šta je to trgovački predstavnik“, kaže ona.

Dok se Lindal bavila prodajom i marketingom, Miler je bila zadužena za proizvodnju i inventar.

Angažovale su otprilike 200 zaposlenih, preselile proizvodnju u Portoriko i proširile liniju džogbra tako da obuhvati i SportŠejp, grudnjak za žene sa velikim grudima, i bra-top, da pokrije ženske stomake.

Ali kako je Džogbra Ink rastao u nebesa, odnosi između liderki kompanije su se kvarili.

Dve žene su se neprestano svađale, uvećavajući svoju kompaniju „dok su sve vreme vrištale i vikale jedna na drugu“, kaže Lindal.

A onda, krajem osamdesetih, uspeh Džogbra Inka je počeo da jenjava, a konkurencija kompanija kao što su Najk i Ribok značila je da su morale značajno da se zaduže da bi održale korak sa njima.

Godine 1990. su prodale Džogbra Ink Plejtreksu za nenavedenu sumu.

„Prodale smo ga u vreme kad smo osećale da smo sagorele, da postoji previše trzavica u liderskom timu“, kaže Miler.

Danas su stari ožiljci izbledeli.

„Sve smo u sedamdesetim, sve smo žive, možemo samo svemu da se smejemo. Želele smo da što više ljudi počne da nosi džogbra i uradile smo upravo to, uspele smo u tome“, kaže Miler.

Kad su primljene u Kuću slavnih izumitelja u Vašingtonu 2015. godine, zajedno sa tvorcima laserske dermatologije, ibuprofena i tehnologije glasa preko interneta, i dalje nisu mogle da veruju.

„Kad smo videle spisak sa svim drugim izumiteljima, pomislile smo: ‘Reći ćemo im samo da smo izumele Post-it [samolepljive beleške].’ Nismo se osećale jednako ozbiljno“, kaže Smit.

„Organizatori su nam rekli: ‘Ne možete to da uradite – ljudi koji su izumeli Post-it će takođe biti prisutni.'“

Ali sve tri osnivačice kažu da su i dalje uzbuđene kad vide žene u sportskim grudnjacima – a većina još uvek podseća na ona dva suspenzora zašivena jedan za drugi.

„Osećam ponos i zabavu kad ih vidim“, kaže Smit.

„Pomislim: ‘Hej, pa ja sam to napravila’.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]