Italija i kriminal: Nikola Grateri – čovek na spisku za odstrel najmoćnije italijanske mafije

Prvi čovek na spisku za odstrel italijanske mafije govori nam gde možemo da ga nađemo tek 20 minuta pre nego se srećemo.

Nikola Grateri, tužilac koji predvodi borbu ove zemlje protiv organizovanog kriminala, naučio je da živi pod stalnom opasnošću, a najava previše unapred izlaže ga prevelikom riziku.

Dobijamo uputstvo da ga čekamo ispred suda u južnom regionu Kalabrija, gde on predvodi najveće suđenje ove vrste još od osamdesetih.

Ovde je svedočilo više od 330 osumnjičenih, a osuđeno je njih već 70.

Odjednom pristiže Grateri, okružen pratnjom od pet policijskih automobila.

Mi mu se zahvaljujemo, više puta, zato što je bio spreman da se sretne i razgovara sa nama.

„Prestanite da mi se zahvaljujete i pređite na stvar“, odbrusio je on.

„Ništa ne mrzim više od praznog hoda.“

• Ko je „sinjore Nedodirljivi“ – vođa bitke protiv mafijaškog klana Ndrangeta
• Tajni život lovaca na mafijaše
• Mafija na sudu: Počelo jedno od najvećih suđenja u Italiji

Čovek na listi za odstrel najmoćnije italijanske mafije, Ndrangete, koji je posvetio čitavu karijeru borbi protiv ove grupe, nije vičan kurtoaziji.

A onda odlučuje da nas odveze do svoje kancelarije na 40 minuta vožnje odatle. Slobodnije će govoriti sa nama tamo.

Ulazimo u blindirani automobil i tako započinje možda najopasniji put do posla u Italiji.

„Živim na ovom nivou bezbednosti od 1989, kad su pucali na kuću moje verenice, a neko ju je pozvao usred noći da joj kaže da se udaje za mrtvog čoveka“, priseća se on.

„Sve je eskaliralo do ovog klaustrofobičnog nivoa kontrole.“

On nema drugu alternativu, imajući u vidu šta se desilo pre 30 godina.

Sudija Đovani Falkone je 1992. godine dignut u vazduh bombom koju je sicilijanska mafija Koza Nostra podmetnula ispod autoputa kod Palerma.

Stradali su on, njegova supruga i trojica policajaca.

Njegov kolega Paolo Borselino ubijen je auto-bombom dva meseca kasnije.

Njihova ubistva – i šokantni prizor polusrušenog autoputa na mestu atentata na Falkonea – Italijani doživljavaju kao ključnu prekretnicu u njihovoj savremenoj istoriji.

Sudije su poštovane zbog njihovog herojstva, a brutalnost zločina ostaje potentan simbol na koliki je teror spremna mafija.

Dok očima prati put, Grateri mi priča kako često misli na ubijene sudije – i kako su i oni bili pokretne mete dok su se vozili drugim delom zemlje zatrovanim organizovanim kriminalom.

„Često razgovaram sa smrću, zato što morate da racionalizujete strah da biste mogli da nastavite dalje“, kaže on.

„Inače ne bih mogao da radim ovaj posao.“

Jurimo preko stenovitog, raskošnog prsta Italije: bastiona Ndrangete od njenog nastanka u 19. veku.

Zločinački sindikat izgrađen je na porodičnim klanovima, ili ndrinama, koje su tradicionalno kontrolisale planinska sela kalabrijskog kraja, a njihova tvrdokorna lojalnost dodatno je učvršćena krvnim vezama.

Iako su u svetu poznatije sicilijanska Koza Nostra i napuljska Kamora, delom zbog dramatičnih masovnih bombaških napada, obe su oslabljene neumoljivim policijskim akcijama.

Kao posledica toga, na njihovo mesto je uskočila Ndrangeta i danas je ona najmoćnija italijanska mafija, sa ograncima širom sveta, od Južne Amerike do Australije, i procenjenim godišnjim obrtom od oko 60 milijardi dolara.

Njihova valuta je kokain.

Grupa vlada svetskim tržištem i smatra se da sada kontroliše i do 80 odsto evropske trgovine drogom.

• Hladnjače pune guma, kokainske banane i vlažna odeća – kako carinici staju na put krijumčarenju droge
• Kako albanska mafija deluje u Latinskoj Americi i dokle sežu njeni pipci
• „Sakupljači kokaina“ koji izvlače prokrijumčarenu drogu iz roterdamske luke

Najveći deo prolazi kroz Đoju Tauro, najprometniju italijansku luku sa brodskim kontejnerima, nezgrapno postrojenje na jugu Kalabrije.

Samo je delić kokaina koji stiže ovde namenjen italijanskom tržištu, dok ostatak samo prolazi i nastavlja put dalje na istok, do Balkana i Crnog mora.

Vojna mašinerija na putu za Rusiju takođe je presretnuta ovde.

Gledamo kako se pretresa sveže pristigli kontejner sa bananama iz Ekvadora, prvo uz pomoć pasa tragača a potom inspektora Gvardije di finance, ili odreda za borbu protiv finansijskog kriminala, koji otvaraju kutije i preturaju po gomili voća.

Ova pošiljka je čista, ali mnoge druge nisu, dok se kvantitet zaplenjenog kokaina u poslednje dve godine ovde gotovo utrostručio.

Skorašnja policijska operacija sprovedena je na lučkim radnicima osumnjičenim da su učestvovali u masovnom lancu trgovine Ndrangete.

Uhapšeno ih je trideset pet, a zaplenjeno je sedam tona kokaina ulične vrednosti od 1,4 milijarde dolara.

Ukazuje nam se retka mogućnost da vidimo veći deo ove droge, koja se čuva u zaključanoj ćeliji: stotine tesno umotanih paketa koji se fotografišu pa analiziraju.

Delić belog praška se odvaja i stavlja u epruvetu sa tečnim rastvorom, koji se istače u pribor za testiranje nalik nečemu iz pandemije – samo što se ovaj put otkriva kriminal a ne kovid.

Posle nekoliko sekundi, pojavljuje se crvena linija.

Pozitivan nalaz, sa čistoćom od 98 odsto.

Kokain koji je Gardija di financa zaplenila u luci Đoja Tauro u poslednje dve godine čini više od polovine njenog čitavog ulova u poslednje dve decenije.

Krijumčarenje Ndrangete je možda u porastu, ali je isto tako i policijsko znanje, dok službe sarađuju preko granica.

Masovna međunarodna operacija iz 2019. godine koju su sproveli policajci u Italiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Bugarskoj dovela je do hapšenja 335 osumnjičenih, među kojima su advokati, računovođe i jedan bivši poslaniki.

Svi su bili deo porodice Mankuzo ili povezani sa njom – jednim od oko 150 nemilosrdnih klanova koji čine Ndrangetu.

Posle ove akcije, najvećeg udarca nanetog grupi u čitavoj njenoj istoriji, u Kalabriji je pre dve godine započelo takozvano „maksi suđenje.

Kol-centar na obodu Lamecije Terme pretvoren je u prostor dovoljno velik da primi neke od 600 advokata i 900 svedoka, od kojih su mnogi svedočili putem video linka.

Optužbe uključuju ubistvo, iznuđivanje i trgovinu drogom.

Osuđeno je već više od 70 optuženih.

• Jug Italije ima dve pandemije: Kovid i mafiju
• „Razmišljate samo o preživljavanju“: Privlačnost mafijaškog novca tokom pandemije korona virusa

Dok sedite u ovoj ogromnoj prostoriji, sa kavezima postavljenim uz zidove, stičete utisak da je vizuelni simbolizam ovde važan: scena osmišljena da pokaže Italijanima da je njihova država udarila na Ndrangetu i da mafijaši nisu nedodirljivi.

To je najveće suđenje u karijeri Nikole Graterija.

Dok nas sprovode u njegovu kancelariju, sa njegovim timom za obezbeđenje uvek jedan korak iza nas, on mi kaže da su hapšenja lišila Ndgrangetu 70 odsto kontrole nad Vibo Valencijom, jednom od njenih pokrajinskih sedišta.

„Ako svi budu bili osuđeni, to će značiti da će zajednica moći malo lakše da diše“, kaže on.

Mankuzovi su, međutim, koliko god moćni bili, samo jedna od porodica u Ndrangeti i ovo ni u kom slučaju nije početak kraja.

„Čim završim sa ovim suđenjem, odmah prelazim na drugo“, dodaje tužilac.

On je posvetio – žrtvovao čak – čitav život ovoj borbi.

„Nemam život“, kaže mi on.

„Da bismo ušli u kafić, prvo moramo da stanemo i razgovaramo sa mojim timom za obezbeđenje. Neko uđe da plati i onda možemo da uđemo mi i popijemo kafu.

„Moramo da stanemo da popričamo gde ćemo koristiti toalet. Nisam otišao u bioskop ili restoran 25 godina. Moj frizer dolazi ovamo u kancelariju kad moram da se šišam.

„Jedva viđam porodicu. Ali u svojoj glavi, ja sam slobodan čovek.“

Pitam ga da li je to vredno svega. On uzdiše.

„Vredi ako verujete u to – a ja verujem“, odgovara.

„Verujem da radim nešto važno. Hiljade ljudi veruje u mene i njima sam ja poslednje pribežište, poslednja nada u promenu. Ne smem da ih razočaram.“

Među njima su Sara Skrapula i njen muž Frančesko.

Oni su 2018. godine pretrpeli nezamisliv gubitak, kad su sahranili sina jedinca Matea, kog je raznela bomba postavljena ispod šasije njegovog automobila.

Njegove ubice su navodno pripadale Mankuzovima, klanu Ndrangete kome se trenutno sudi, a koji su uzeli na zub Matea i Frančeska posle dugog spora oko granice između njihovih zemljišta.

Na groblju u gradu Limbaldiju, svega nekoliko metara od Mateovog groba, nalazi se porodična grobnica Mankuzovih: žrtva i rođaci njenih ubica maltene jedni kraj drugih u oblasti koju pohode krvne osvete.

U njihovoj dnevnoj sobi, gde su zidovi ukrašeni ogromnim Mateovim fotografijama, Sara mi kaže da je on bio „radost života – uglađen i izuzetan. Ponosna sam što sam bila Mateova majka i ponosna sam što sam ga imala za sina.“

Pored nje sedi Frančesko, koji je tada bio sa Mateom u kolima, koji odsutno lupka rukom po stolu dok bespomoćno gleda kako njegova supruga više ne može da zadrži suze.

„Ovo više nije život“, kaže ona.

„Ponekad pitam Boga: ‘Gde si bio dok je Mateo umirao?’ A Mateova devojka mi kaže: ‘Bio je tamo, uzeo je Matea sebi'“.

U Limbaldiju, kaže Sara, sve vrvi od Ndrangete.

Ona kontroliše lokalne firme, drži poluge vlasti i uteruje strah siledžijskim ponašanjem.

Kako je njihov spor oko zemljišta sa mafijom eskalirao, ona se priseća da su ubijali životinje njene porodice i potom bacali obezglavljena kokoške na krov njene kuće.

„Dok se mentalitet ljudi ne promeni, ništa se neće promeniti“, dodaje ona.

„Moramo da posejemo seme promene, kao što su tužilac Grateri i svi tužioci poput njega. Dok ne budemo pošli stopama tih ljudi, ostaćemo osuđeni na vladavinu Ndrangete.“

Njeno lice najednom postaje prkosno.

„Moram da se borim, da izađem na prvu liniju fronta i povičem na ulicama ovog grada: ‘Ndrangeta mora da ode odavde!’ Ovo nije Ndrangetin grad. Ovo je Mateov grad.“

Ali popuštanje nepodnošljivog stiska Ndrangete zahtevaće mnogo više od promene mentaliteta: biće potrebno da se mafijaši okrenu protiv mafije, kršeći „omertu“, iliti zavet ćutanja.

Ima, međutim, nekoliko dragocenih otpadnika u grupi zasnovanoj na krvnoj vezi, u kojoj nelojalnost znači da morate da izdate vlastitu porodicu.

Pronalazimo jednog, Luiđija Bonaventuru, koji svedoči na suđenju Mankuzovima.

On pristaje da se sretnemo u severnoj Italiji, negde nedaleko od mesta na kom živi, iako neće tačno da nam kaže gde je to.

Njegovo svedočenje nudi retki uvid u unutrašnje mehanizme mafijaša i kako funkcioniše njihova indoktrinacija.

Počeo je da sarađuje sa policijom pre šesnaest godina – da bi, kako kaže, pružio svojoj deci slobodu koju on nikada nije imao i od tada živi pod programom zaštite svedoka.

On koristi vlastito ime, ali krije lice fantomkom, da ga ne bi prepoznali oni protiv kojih se okrenuo.

„Ndrangeta je pleme i ako ste rođeni u toj porodici dok je ona u ratu, ne možete da učinite ništa sem da odrastete podsticani na mržnju i nasilje“, kaže mi on.

„Reči koje se stalno ponavljaju su iste: ‘Ubij, ubij, ubij'“.

On se priseća da su ga odgojili kao „vojničko dete“, da je dobio pištolj sa 10 godina i da se igrao sa pravim oružjem kao da su igračke.

Pošto je bio obučen da bude, kako kaže, „ubica iz ćelije spavača“, bio je pozvan da se bori sa 19 godina, kad je njegova porodica ušla u rat sa drugom.

„Učestvovao sam u pet ubistava“, kaže on. „Trima sam prisustvovao, dva sam izvršio.“

On tvrdi da je njegova saradnja dovela do presude ili hapšenja više od 500 osumnjičenih pripadnika Ndrangete.

Kakav će uticaj, pitam, po njegovom mišljenju imati na mafiju tekuće „maksi suđenje“?

„Ndrangeta nema samo jednu glavu, to nije sicilijanska Koza Nostra, sa šefom nad šefovima, koji, jednom kad padne, sruši sve ostalo sa sobom“, odgovara on.

„Ndrangeta je čudovište, hidra sa više glava, i ako odsečete jednu, ostaju mnoge druge. Samo je pitanje vremena, možda će proći 10 godina, ali porodica Mankuzo će se pregrupisati i vratiti jača nego ikad.“

To je pesimistična prognoza.

Ali na terenu u Kalabriji, udruženja za borbu protiv mafije rade na edukaciji sledeće generacije da bi osigurali da mladi Italije ostanu što dalje od zagrljaja organizovanog kriminala.

Međutim, pipci mafije su toliko dugački, njena infiltracija u italijansko društvo toliko duboka, da čak i Nikola Grateri, najveći autoritet po pitanju Ndrangete u zemlji, kaže da se Italija nikad neće osloboditi njenog zagrljaja.

„On može umnogome da se smanji, ali je potrebna revolucija da bi se pobedio. I dalje nam je potreban jači sistem – a iznad svega, moramo da ulažemo u obrazovanje i kulturu.“

To je, kaže on, načinilo veliku razliku za njega kao dečaka, dok su mnogi njegovi drugovi iz detinjstva bili vrbovani u Ndrangetu.

„Da sam rođen sto metara dalje u vlastitoj ulici, danas bih bio mafijaški bos“, kaže on.

„Ali imao sam sreće zato što sam rođen u porodici poštenih ljudi. Mnogi moji drugovi iz odeljenja su ubijeni sačmaricom sa pretesterisanim kundakom; druge sam uhapsio zbog oružja ili droge.“

On se priseća kako je otputovao u Majami kad je njegov bivši školski drug uhapšen zbog 800 kilograma kokaina pronađenih na njegovom jedrenjaku.

„Rekao mi je da upropastio sebi život. Rekao sam mu: vidi, još možeš da popraviš stvar, imaš šansu da sarađuješ, ali on je to odbio.“

U ovoj bici za dušu Italije, pitam ga koja strana pobeđuje: mafija ili država?

On se smeška.

„Trenutno je nerešeno. Da bismo pobedili, moramo da promenimo pravila igre, da dobijemo zatvorski sistem koji je dovoljno jak da obeshrabri kriminalce.“

Za mnoge heroj, a za neke neprijatelj, Grateri deluje kao izolovana figura, koja se ne plaši da se upusti u borbu i prevrne kamenje na najvišem nivou.

Da li ovaj šezdesetčetvorogodišnjak žali za nečim?

„Ne“, odgovara on.

„Možda sam mogao da uradim više – čak i ako to nije bilo ljudski moguće. Uradio sam najbolji posao na svetu – i nastaviću da ga radim koliko god budem mogao.“

On zastaje, da sabere misli.

„Sve u životu ima svoju cenu, zar ne? Da bih imao normalan život, morao bih da idem sporije. Možda bih morao da radim manje. Ali osećao bih se kao kukavica. A život kukavice za mene nema nikakvog smisla.“

I dok nam ističe naše vreme sa njim, on provera telefon.

„Spakujte se brzo“ govori nam, „iznesite torbe, moram da zaključam ovde i pođem.“

Uz žustro rukovanje sa nama, antimafijaški krstaš odlazi da vodi sledeću bitku.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]