Italija i muzika: Na premijeri Verdijeve opere u milanskoj Skali sa Đorđom Armanijem

Baš kad je novi talas korona virusa primorao mnoga pozorišta širom Evrope da ponovo zatvore vrata, čuvena milanska Skala ih je otvorila za publiku željnu kulturnih događanja, makar ona bila po paprenim cenama.

„Dobro došli nazad“, piše na bilbordu koji je sponzorisao čuveni modni dizajner Đorđo Armani, koji je bio među onima koji su došli na premijeru opere Magbet ponosa italijanske muzičke kulture Đuzepea Verdija.

Milanska Skala je ponos Italije i tradicija – zato su mnogi po zimi došli noć ranije kako bi probali da kupe karte po povlašćenim cenama od 50 evra.

„Već dvadeset godina dolazim na premijeru. To je tradicija“, kaže mi Salvatore Lukano koji je potegao put od skoro 1.500 kilometara udaljene Sicilije.

„Čekam od tri sata ujutru, i kada sam stigao već je bilo oko dvadesetak ljudi. Oni su sigurno došli u ponoć.“

• Čudesan život Jovice Jovića, najpoznatijeg romskog harmonikaša u Italiji
• O čemu italijanska grupa Koma Koze peva u pesmi „Jugoslavija“
• Jedan dan sa kovid propusnicom u Italiji – „život više nije isti“

Verdijev Magbet možda nije pun prazničnog veselja, ali otvaranje Skale posle godinu dana zbog pandemije svakako je bio razlog za slavlje širom grada.

„Iako je u pitanju tragedija, Verdijeva opera Makbet je renesansno delo koje simbolično predstavlja prekretnicu vremena u kojem živimo“, rekao je Dominik Mejer, direktor Skale, za BBC na srpskom.

„Ponovno otvaranje La Skale ispunjava me radošću“, dodao je ushićeni Armani, koji je operi poklonio više od 10.000 ruža i 3.000 orhideja, kojima je ukrašena cela dvorana.

Ovaj 7. decembar, dan kada više od 200 godina milanska Skala postaje centar Italije, ponovo je ličio na sve do sada, osim onog prošlogodišnjeg kada je pandemija pokvarila zabavu.

Svečarskoj atmosferi doprinosi i praznik Svetog Ambrozija – zaštitnika Milana.

Ali poštovana je još jedna tradicija – protesti protiv vladajuće elite upravo ispred zgrade milanske opere.

Pogledajte video: Kako je mlada harfistkinja iѕ Beograda upoznala kraljicu harfi

Moj ponovni susret sa Skalom i šta obući?

Kažu da njena skromna spoljašnost krije njenu gracioznu unutrašnjost. Prvi susret sa najpoznatijom operskom kućom na svetu nije bio impresivan.

S obzirom na velike umetnike koji su proslavili milansku Skalu, a i ona njih, očekivala sam mnogo više od bledo žutog zdanja, izgrađenog krajem 18. veka.

Nisam verovala da se unutar te zgrade nalazi jedna od najlepših pozornica, dok nisam prisustvovala jednom koncertu simfonijskog orkestra ove operske kuće.

Bilo je to pre nekoliko godina.

Uzbuđenost je bila toliko velika da mi je u sećanju ostao kristalni luster, koji kako sam kasnije saznala ima 400 lampi, težak je nekoliko stotina kilograma, i u kojem može da stoji čovek.

Određeni broj kristalnih lampi vremenom je zamenjen plastičnim.

Kako nadležni objašnjavaju, iz praktičnih razloga jer se plastika lakše čisti.

Za čišćenje je potrebno dvadeset dana.

Saznala sam i da ovaj današnji luster nije originalan, a da je onaj prvobitni iz 1823. godine imao 84 petrolejskih lampi.

Tadašnja publika se žalila na njegovo jako osvetljenje koje je omogućavalo radoznalim očima da jasno vide šta se dešava u čuvenom teatru.

A dešavalo se svašta – od kockanja u privatnim ložama ovog teatra, do bomeskih noći uz dim skupih cigarata i opor miris žestokih pića.

Skala je bila prestižno mesto u kojem se izvodila opera, ali i mesto za okupljanje i druženje milanske elite.

Legenda govori i da je jedan od omiljenih Verdijevih tenora, Frančesko Tamanjo, jednom prilikom toliko glasno pevao da se luster tresao.

U sećanju mi je ostala crvena boja koja dominira ovim teatrom.

Od zavesa do stolica i privatnih loža, njih 150 – koje su rezervisane za javne ličnosti i važne italijanske familije.

Crvena boja je međutim ona koja se nikako ne preporučuje kao izbor za večernju toaletu ženskog dela publike.

To mi je napomenuo moj kolega Džejms, operski kritičar, koji već godinama unazad oblači posebno odelo za Skalu, što bi on rekao smoking.

Za premijeru, umesto kravate, on obavezno stavlja leptir mašnu.

Pošto sam se akreditovala za ovaj spektakularni događaj, meni savetuje da se nikako ne pojavljujem u pantalonama ili kraćoj suknji.

Preporuke stilista jesu bela ili crna haljina.

Eventualno, neki odevni detalj u žutoj ili narandžastoj boji.

Ljubičasta nikako, kažu zbog uroka. A skup nakit se podrazumeva, jer u pitanju je i status.

Biram crnu satensku suknju ispod kolena i čipkastu bluzu, u istoj toj boji.

Operska kuća sagrađena na pepelu

Do 1776. godine, opera se izvodila u teatru Ređo Dukale. Međutim, ta zgrada je uništena u požaru.

Od tada su ljudi govorili da je „Skala nastala iz pepela“.

Dve godine kasnije na zahtev kraljice Marije Terezije i na temeljima nekadašnje crkve Santa Marija dela Skala, koja je dobila ime u čast Beatriće Ređine dela Skala, žene milanskog lorda Bernaba Viskontija, sagrađena je milanska operska kuća.

Prvo izvedeno delo bila je opera „Priznata Evropa“, kompozitora Antonija Salierija.

Skala je vremenom postala dom slavnih italijanskih kompozitora, poput Gaetana Donicetija, Đokina Rosinija i Đuzepea Verdija, koji je na ovoj sceni postavio svoju prvu operu „Oberto, grof od San Bonifacija“ iz 1839. godine, kao i poslednja dela „Otelo“ iz 1887. godine „Falstaf“ iz 1893. godine.

Ova operska kuća menjala je kako izgled, tako i socijalni status.

U počecima je bila isključivo rezervisana za milansku elitu.

U periodu između dva svetska rata, vlasnici loža u Skali su se odrekli vlasništva nad njima i na taj način ova operska kuća postaje otvorena za sve građane.

Međutim, i dalje su je posećivali uglavnom bogataši.

Turbulente 1968. godine na dan otvaranja nove sezone, omladinski pokret organizovao je veliki protest pod nazivom „Proterivanje trgovaca iz hrama“.

Demonstranti su posetice Skale gađali jajima, optužujući ih da su eksploatatori društva.

Od tada, ovaj, za milansku buržoaziju „nemili događaj“, odnosno protest, tradicionalno se ponavlja godinama.

Opera kod svoje kuće

Nisam ništa znala o ovom Verdijevom Magbetu, osim da je to njegova deseta opera koju je napisao.

Iako je nastala 1846. godine, ova opera postaje popularna tek sto godina kasnije.

Zapravo, od trenutka kada je ulogu Lejdi Makbet preuzela čuvena operska diva Marija Kalas na debiju u milanskoj Skali, 1952. godine.

Dan pred premijeru mejlom dobijam dokument od 160 stranica koji objašnjava radnju najkraće Šekspirove tragedije.

Čitam da opera traje tri i po sata.

Na kraju mejla obaveštenje da su sve karte rasprodate i da se cena kreće od 500 do 2.500 evra.

Svakako, ne bi trebalo da mi je čudno što milanska Skala uživa ogroman ugled i prestiž među svetskim ljubiteljima opere i ovakve vrste umetnosti, budući da je opera kao oblik pozorišta rođena upravo u Italiji, gde se pojavila u 17. veku.

Zaključujem da je opera u ovom slučaju kod svoje kuće, pa ću je posmatrati u njenom, verovatno, najsjajnijem izdanju.

Magbet – zvižudici i ovacije

Opera, zasnovana na tragičnoj drami Vilijama Šekspira, govori o škotskom generalu koji, podstaknut suprugom gladne moći, ubija kralja i preuzima presto.

Italijanski bariton Luka Salsi glumio je Magbeta, ruski sopran Ana Netrebko oduševila je kao Lejdi Magbet, a ruski bas Ildar Abdrazakov bio je Banko, prijatelj kojeg je Magbet ubio.

Iako je radnja Magbeta smeštena u 11. vek, reditelj Dejvid Livermor postavio je operu u futuristički grad poput Gotama, dok je dom Makbeta i Lejdi Makbet opremljen liftom nalik kavezu.

U nizu besmislenih detalja, kako je oštra kritika pisala, na nož su dočekani rediteljevo insistiranje na tehnologiji i specijalnim efektima, recimo kada se zapali plašt kada Lejdi Makbet peva „zapali vatru u svom hladnom srcu“.

Operski pevači su dobili 12-minutne ovacije, ali su se u dvorani u kojoj su svi u publici, kao i članovi orkestra nosili maske, začuli i sporadični zviždci namenjeni reditelju i njegovom shvatanju Magbeta.

Ispred Skale se spava i protestuje

Premijera je poznata kao događaj koji slavi umetnost i muziku, ali i događaj u kojem se pokazuje društveni status.

Veče pred premijeru, na glavnom ulazu se postavlja crveni tepih, a lista poželjnih i očekivanih gostiju se najavljuje nekoliko dana ranije u svim medijima.

Skala ima i sporedne ulaze.

Jedan je rezervisan za novinare i medije.

Drugi je ulaz do šaltera gde se prodaju karte.

Dan pred premijeru, 6. decembra, u prodaju se pušta 140 karata po ceni od 50 evra.

Sve ostale karte su inače rasprodate pre dva meseca – ukupno 2.030 karata.

Poput Salvatorea stigao čak sa Sicilije, ispred Skale po hladnoj noći čeka i Đuzepe Brianca iz Bergama.

„Hladno jeste, ali za ulazak na premijeru vredi čekati“, kaže mi Đuzepe, dok cupka kako bi se ugrejao.

Oni nisu jedini ispred opere.

Ispred Skale i ove godine je organizovan tradicionalni protest protiv vladajuće elite i sistema.

Lorenzo Veđeci je student, ima 19 godina i došao je da iskaže nezadovoljstvo vladavinom premijera Marija Dragija.

„Premijera u Skali nije ogledalo našeg društva. Obrazovni i zdravstveni sistem su na pragu kolapsa. Jedna smo od najzaduženijih zemalja u Evropi“, kaže Veđeci za BBC na srpskom.

Dok se ostali demonstranti polako okupljaju na trgu nedaleko od Skale, u nameri da mirno protestuju na dan premijere, s druge strane, ispred glavnog ulaza pristižu i važni gosti.

Aplauz za predsednika

Prošle godine, zaraza korona virusom među pevačima u horu i muzičarima u orkestru značilo je da dvorana Skala bude sablasno prazna.

Ove godine, pojačana su testiranja članova opere – pevača i muzičara – kako bi se izbegla slična situacija.

Eru pandemije preživele su neke osobenosti Skale – medijske svađice, skupocene večernje toalete, od kojih su neke izazivale podizanje obrva. Ono što jeste novina bile su obavezne zaštitne maske i kovid propusnice koju su pripadnici krema društva pokazivali na telefonima.

Hol, poznatiji kao fojer (foyer) koji se nalazi ispred glavne sale čuvenog teatra počeo je da se puni.

Pre nego što sam ušla, posetila sam muzej Skale, koji se nalazi odmah pored.

Crno-bela fotografija Evite Peron, zatim Liz Tejlor i Ričarda Bartona kako zagrljeni ulaze u Skalu.

Tu je i Luj Amstrong dok sedi u jednoj od loža, kao i princeza Dajana koja se tada fotografisala sa ogromnim buketom cveća.

Pola sata pred početak opere, fojer je skoro pun.

Među posetiocima vidim mnoge poznate ličnosti, poput operskog pevača Plasida Dominga, azerbejdžanskog tenora Jusifa Ejvazova, popularne italijanske glumice Grete Fero i baletana Roberta Bolea.

Blizu mene stajao je Đorđo Armani. Ponosan što je deo spektakla.

Čujem da se priča da predsednik države Serđo Matarela, možda kasni.

Kada su se prisutni smestili u stolice i lože, među njima i ja, tačno u 18 časova, počeo je aplauz predsedniku države.

Operski kritičar koga sam te večeri upoznala i koji je sedeo pored mene, rekao mi je da ustanem i aplaudiram.

Nisam znala za ovaj tradicionalni aplauz, koji je trajao čitavih šest minuta, kao broj godina, koliko je predsednik na vlasti.

Posle aplauza, Makbet je počeo.

Na stolici ispred mene, vidim mali ekran na kojem ide tekst opere, koji teško razumem, s obzirom da je pisan na dijalektu.

Skala je opet u modi. Makar i sa maskama.

Možda će vas zanimati video: Čovek koji svira hornu levim stopalom

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]