Fašizam

Getty Images

Postrojavaju se u vojničkim formacijama: ima ih oko hiljadu, uglavnom su u crnom, neki od njih sa tetovažama na obrijanim glavama.

Na mestu u Milanu gde je Serđo Rameli, ultradesničarski student, stradao pre skoro 50 godina od antifašista, lider traži pažnju bataljona njegovih lojalista.

Uzvikuje „kamarata“, iliti „braćo po oružju“, i Ramelijevo ime, kao da vrši prozivku.

I onda stižu: podignute i ispružene ukrućene desne ruke, dlana okrenutog nadole, fašistički pozdrav u samom srcu drugog najvećeg italijanskog grada, a masa odgovara u ime pokojnika gromoglasnim: „Prisutan! Prisutan! Prisutan!“.

Godina je 2024, ali ovo služi kao zastrašujući podsetnik na događaje od pre jednog veka.

Možda autsajderu izgleda neobično, ali je meni bilo zaprepašćujuće, dok sam gledao izbliza.

Ovakav prizor nije neuobičajen u Italiji, gde se komemoracije ovog tipa održavaju svake godine.

Aktuelnu italijansku vladu predvodi stranka Braća Italije, koja korene vuče iz posleratnog fašizma.

Njena liderka, premijerka Đorđa Meloni, izjavila je da se pokret potpuno promenio, a očigledno je da njena politika nije politika ljudi koji dižu ruke u Milanu.

Ali neki strahuju da se stranka nije dovoljno udaljila od njenih političkih korena i da ono što se nekada opisivalo kao ekstremno sada postaje politički glavni tok.

„Fašizam nije umro 1945. godine – bio je vojno poražen, ali je nastavio da živi u glavama mnogih Italijana“, kaže Paolo Berici, novinar italijanskog dnevnog lista La Republika.

On poslednjih pet godina živi pod 24-časovnom policijskom zaštitom, pošto su mu pretile ekstremističke grupe.

„Italija se nikad zapravo nije suočila sa vlastitom prošlošću“, kaže on.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Prošlo je više od veka otkako je fašistički diktator ove zemlje Benito Musolini, pod nadimkom Duče, ili Vođa, došao na vlast.

Njegov totalitarni režim obeležila je brutalna represija nad svim protivnicima, koncentracioni logori i invazija na druge zemlje.

Jevreji su proganjani antisemitskim zakonima, a kada je Musolini ušao u savez sa Hitlerovom Nemačkom, hiljade njih su poslate u smrt tokom Holokausta.

Italija je kapitulirala pred Saveznicima, ušla u građanski rat, a Duče je na kraju zarobljen i pogubljen.

Posleratni ustav zemlje zabranio je Musolinijevu fašističku stranku, ali je pokretu bilo dozvoljeno da nastavi život u drugim oblicima.

Italijanski pokret socijalista (MSI), osnovali su diktatorovi sledbenici sa ciljem obnove fašizma i borbe protiv komunizma.

Zvaničnici iz Musolinijevog režima dobijali su nameštenja u državnim institucijama.

Nijedan Italijan nije završio pred tribunalima za ratne zločine.

Dopuna ustava iz 1952. godine, nazvana Šelbin zakon, zabranila je grupe koje se zalažu za antidemokratske ciljeve, veličaju principe ili vođe fašizma, ili se služe nasiljem u njegovoj službi.

Taj zakon se zapravo retko primenjivao.

U Nemačkoj, zakon je nedvosmislen po pitanju toga: fašistički pozdrav može da bude kažnjen i do tri godine zatvora.

U Italiji se, međutim, prepušta sudijama da procene da li je taj pokret rukom krivični prekršaj: siva zona zbog koje se njegova upotreba nastavila.

Ćorđa Meloni, italijanska premijerka

Getty Images
Partija Đorđe Meloni kotira se visoko u ispitivanjima javnog mnjenja pred izbore za Evropski parlament

Decenijama su neofašistički političari uglavnom bili skrajnuti.

Ali odluka tadašnjeg premijera Silvija Berluskonija da sa njima uđe u koaliciju 1994. godine obeležila je početak uspona njihove legitimizacije u javnom mnjenju.

Premijerka Đorđa Meloni, čiji je politički život počeo u omladinskom krilu MSI-ja a bila je nacionalna liderka pokreta koji ga je nasledio, hvalila je jednom Musolinija kao „dobrog političara“, dodavši da je „sve što je uradio, uradio za Italiju“.

Berluskoni ju je 2008. godine imenovao za ministarku u vladi.

Stranka Braća Italije Đorđe Meloni ima isti logo trobojnog plamena koji je krasio neofašističke grupacije posle rata, ali je ona postepeno udaljavala pokret od krajnje desnice.

Njena ranija retorika protiv „etničke zamene“ koju će migranti izvršiti nad Italijanima i navodnog „LGBT lobija“, ublažen je pošto je izabrana za premijerku 2022. godine.

Ona se sada služi rečnikom koji je više primeren glavnotokovskoj evropskoj desnici, kao što je priča o zaštiti granica i unapređenju nataliteta u Italiji.

Odustala je od kritikovanja Evrozone, uspostavila je bliske odnose sa liderima iz Vašingtona i Brisela, a bila je otvorena i u podršci Ukrajini posle ruske invazije.

Ali njeni kritičari tvrde da i dalje koketira sa vlastitim političkim korenima.

Zbog toga je, veruju neki, još manje verovatno da će podržati zauzdavanje ekstremističkih grupa.

Mnogi smatraju da je Šelbin zakon trebalo da bude primenjen 2021. godine, kada je sedište glavnog italijanskog sindikata CGIL nasilno napala masa koja je uključivala članove Force Nuove, marginalne ultradesničarske stranke, tokom protesta protiv karantinskih mera zbog kovida.

Demonstranti su porazbijali prozore i pokušali silom da upadnu u zgradu, što je podsetilo na Musolinijevo doba, kad je sindikate redovno napadala njegova crnokošuljaška rulja.

Forca Nuova, koja postoji već više od četvrt veka, mnogo je dalje udesno od partije Đorđe Meloni i zalaže se za potpuno obustavljanje imigracije i izlazak iz NATO i EU.

Njeno članstvo govori sa simpatijama o Vladimiru Putinu.

Partija nikad nije uspela da osvoji dovoljno glasova da stekne poslanike u parlamentu, ali vidljivost na protestima i akcije njenih članova, u koje spada i nasilje nad migrantima, čine nju i druge ekstremističke grupe trnom u oku italijanske politike.

Na nedavnoj sahrani, kovčeg njihovog člana bio je uvijen u zastavu sa kukastim krstom.

Rođendan drugog zvaničnika proslavljen je tortom ukrašenom je istim simbolom i nacističkim pozdravom „zig hajl“.

Osnivač Force Nuove (Nova snaga) Roberto Fiore mi kaže da je njegova partija napala CGIL zato što je sindikat podržao sertifikat o obaveznoj vakcinaciji protiv kovida za sve radnike.

„Svi su nas doživeli kao istinske borce za slobodu, a ne fašiste koji napadaju sindikat“, tvrdi on.

Pitam ga da li je on fašista?

„Kad biste me pitali tako, verovatno bih odgovorio potvrdno, ali moram još da dopunim taj izraz i dodam da sam revolucionar.

„Italija nema inteligenciju i hrabrost da kaže, u redu, fašizam je bio dobar za ovo i ovo, a možda nije bio toliko dobar za neke druge stvari…

„Prihvatam ga, ne odbacujem etiketu fašizma“, odgovara.

Tokom intervjua, pritiskam Fiorea pitanjima o kriminalnoj prirodi Musolinijevog režima.

On negira da je bio nasilan i tvrdi da su fašistički logori za zatvorenike bili „nešto što se dešava u ratu“.

Potom dodaje da Ukrajina treba da bude deo Rusije.

Kad mu predočavam da bi njegova stranka bila zabranjena u zemljama kao što je Nemačka, on kaže: „Sloboda je sloboda.“

U lokalnom sedištu Force Nuove u Veroni, na severu zemlje, zidove krase rasistički i ekstremistički simboli, od američke konfederacione zastave, do zastave samoproklamovanih proruskih narodnih republika Donjeck i Lugansk, sa sve šalovima na kojima piše „Belačka moć“ i „Mi smo fašisti – poziv na oružje“.

Zamenik lidera stranke Luka Kastelini mi ponosno pokazuje Musolinijev kalendar, za koji tvrdi da je najprodavaniji u Italiji.

On predvodi i „Ultrase“ iz Verone – tvrdokorne fudbalske navijače.

Italijanski stadioni su odavno stecište političkog ekstremizma.

Kad je klub Helas Verona prešao u višu ligu pre šest godina, Kastelini je snimljen kako radosno kliče navijačima da osoba koja je platila za njihov uspeh i podarila im pobedu ima ime: „Adolf Hitler!“.

Navijači su reagovali sa oduševljenjem i započeli vlastito skandiranje: „Mi smo fantastičan tim u obliku svastike. Koliko je lepo da vas obuči Rudolf Hes“ (visoki general u nemačkoj vojsci, komandant zloglasnog logora Aušvic).

Kasteliniju je zabranjen ulazak na stadion pošto je tvrdio da crni fudbaler nikada ne može biti „pravi Italijan“.

Kad mu predočavam sve ovo, on kaže da bi rado ponovo skandirao Hitleru, zato što je u međuvremenu presuđeno da to nije bio zločin.

Kako bi se osećao potomak italijanskih Jevreja koji su deportovani tokom Holokausta, pitam ga.

„Ne znam, ali ratovi su oduvek postojali i uvek je bilo smrti.

„To nije moj problem“, odgovara on.

Partija Đorđe Meloni se distancirala od Force Nuove.

Premijerka je osudila napad na sindikalnu zgradu, a lideri Force Nuove otvoreno je kritikuju zbog nekih njenih stavova, među kojima je i postojana podrška Ukrajini.

A pre nego što je izabrana, pokušala je da razuveri kritičare objavivši video poruku u kojoj je rekla da je italijanska desnica „poslala fašizam na smetlište istorije“ i kategorički osudila gušenje demokratije i „sramotne antijevrejske zakone“.

Međutim, Meloni se nije do kraja odrekla vlastitog nasleđa: na primer, još uvek koristi slogan iz fašističkog doba, „Bog, otadžbina, porodica“.

„Braća Italije nije fašistička partija, ali je ideološki naslednik post-fašističke tradicije“, kaže novinar Paolo Berici.

Ekstremističke grupe osećaju da su time legitimizovane, dodaje Berici.

Đorđa Meloni

Getty Images
Sa jednog od skupova podrške italijanskoj premijerki Đorđi Meloni i njenoj stranci

Braća Italije se kotiraju visoko u ispitivanjima javnog mnjenja za evropske izbore, daleko iznad bilo koje druge italijanske partije.

Ako, kao što je očekivano, njena grupacija evropskih desničara bude ostvarila ubedljiv uspeh na izborima, ona će učvrstiti političku dominaciju u Italiji i položaj vodeće ličnosti za druge desničarske i ultradesničarske političare koji imaju ambicije da predvode vlastite zemlje.

Njeni kritičari ukazuju na činjenicu da nikada sebe nije direktno nazvala „antifašistkinjom“.

Ali Nikola Prokačini, poslanik Evropskog parlamenta za Braću Italije i jedan od najstarijih političkih saveznika Đorđe Meloni, insistira da postoji valjan razlog za to.

„Biti antifašista tokom fašizma bio je veoma hrabar čin, za slobodu i demokratiju.

„Ali biti antifašista tokom demokratije je ponekad podrazumevalo nasilje i mnogo ubijenih mladih studenata“, kaže on, govoreći o često krvavim okršajima ekstremističkih grupa i ubistvima u italijanskim poratnim godinama.

On insistira da je ona oduvek osuđivala fašizam, ali prekoreva ono što naziva „opsednutošću“ tim izrazom, za koji tvrdi da ga levica poteže da bi širila strah pred izbore.

To kategorički negiraju protivnici iz mesta kao što je Bolonja, istorijsko srce antifašizma.

Na zidu gradske kuće su crno-bele fotografije i imena onih koji su poginuli braneći Bolonju od fašizma tokom građanskog rata 1943-1945.

Pored nje je još jedan spomenik, u čast 85 žrtava najgoreg italijanskog terorističkog napada u istoriji: bombaškog napada na železničku stanicu u ovom gradu koji su 1980. godine izvršili neofašisti.

Emili Klensi

Getty Images
Emili Klensi kaže da je „neverovatno“ da fašistički pozdravi još mogu da se vide na demonstracijama

Emili Klensi, zamenica gradonačelnika Bolonje, kaže da je borba protiv fašizma i dalje izuzetno važna.

„Krajnja desnica, ne samo u Italiji, već i širom sveta, pokušava da pronađe žrtvenog jarca za nedaće ljudi napadajući strance ili migrante“, kaže ona.

Postoje sličnosti sa ranim danima fašizma, dodaje ona, ukazujući na „napade na slobodu štampe, cenzuru, slobodu LGBT zajednice i napade na slobodu žena da odluče šta smeju da rade sa vlastitim telima.“

Pitam je da li ona i njena strana gube od krajnje desnice, koja trenutno ostvaruje napredak širom sveta.

„Mislim da je to tekuća borba, nismo je izgubili, ali definitivno moramo da se ujedinimo i ne uzimamo zdravo za gotovo ono što se dešava“, odgovara.

A šta je sa fašističkim pozdravom koji se i dalje redovno iskazuje na demonstracijama?

„Neverovatno je da se to dešava i da se ono što treba da se doživljava kao zločin apologije fašizma ublažava kao puka nostalgija ili posveta.

„Ne ukazujemo na ozbiljnost tih epizoda kao što bi trebalo“, kaže Klensi.

Međutim, Nikola Prokačini, poslanik Evropskog parlamenta, smatra da bi zabranjivanje pozdrava bilo „suludo“, dodavši da to nije poziv na ponovno uvođenje fašizma, već istorijski pozdrav koji potiče iz Starog Rima – mada ga je kasnije prisvojio fašistički režim.

„To je kultura otkazivanja koju mi ne podržavamo.“

I tako simboli nastavljaju da žive kao i verovanje među nekima da je utvrđenom narativu potrebna prerada.

U Predapiju, rodnom mestu Benita Musolinija, svake godine se održava neka vrsta hodočašća, na godišnjicu njegove smrti, kada učesnici sa vojnim beretkama na glavama i crvenim ružama u rukama posećuju njegov grob.

Suzana Kortinovis, jedna od ožalošćenih, hvali Musolinija zato što je uveo socijalno osiguranje i isplate porodiljama.

„Ako mi kažete da to što sam majka, hrišćanka i poreska obveznica – znači i da sam fašista, e onda da, jesam fašista“, kaže ona.

„I pozdravljam, na svoj rimski način, mog jednog i jedinog šefa države“, dodaje.

Mnoge zemlje imaju nostalgičare, revizioniste i teoretičare zavere, a Italija tu nije izuzetak.

Broj sledbenika Dučea možda nije velik, ali postoji ukrštanje među Musolinijevim propagandistima i savremenim neofašistima.

U društvu koje i dalje toleriše takve ideje, prizore i uverenja, pitanje je koliko se to zapravo normalizuje – u vreme kad se desničarske partije drugde u Evropi ugledaju na Italiju za primer.

„Fašisti su oduvek gajili želju za osvetom“, kaže novinar Paolo Berici.

„I oni kažu: ‘U redu, vratićemo se na vlast, nismo mrtvi, nismo nestali.’ Oni žele da se osvete za istoriju“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Italija i politika: Da li je fašizam, kako tvrdi Đorđa Meloni, „poslat na smetlište istorije“ 1

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari


Ostali komentari (0)