Italija i politika: Ko je Đorđa Meloni, ultradesničarska liderka koja se sprema da zavlada

Četrdeset godina je Ana Marija Tortora prodavala zreo paradajz i svež krastavac lojalnim mušterijama na pijačnoj tezgi u Rimu.

Nije mogla ni da zamisli će devojčica koja je nekada čekala u redu držeći dedu za ruku biti na dobrom putu da postane sledeći premijer Italije.

„On je bio predivna osoba“, priseća se ona, „i bio je zaljubljen u njegovu unuku.“

Zbog te devojčice, Đorđe Meloni, koja ja povela partiju Braća Italije do pobede na izborima, Ana Marija je puca od ponosa.

„Odrasla je na mom pasulju! Lepo je jela i lepo je izrasla.“

• Italijanska krajnja desnica blizu pobede na izborima
• Putina su „gurnuli“ u rat sa Ukrajinom, kaže Berluskoni
• Vajolet Gibson – Irkinja koja je pucala u Musolinija

Pijaca se nalazi u Garbateli, radničkoj četvrti na jugu Rima koja je tradicionalni bastion levice.

To je nespojivo sa poreklom političarke koja danas ima najveće šanse da postane prvi italijanski premijer sa krajnje desnice posle Benita Musolinija.

Kad rezultati italijanskih vanrednih izbora budu bili potvrđeni, predsednik zemlje Serđo Matatela održaće konsultacije sa liderima stranaka kako bi odlučio ko od njih može da stane na čelo stabilne vlade.

Meloni, čija je stranka osvojila najviše glsova na nedeljnim izborima, tvrdiće da ima pravo prvenstva.

„Ona nije predstavnica ovog kraja, koji je istorijski crven“, kaže mušterija Marta dok gura kolica pored rafova sa povrćem.

Njena postarija majka Lučijana mi kaže da se plaši te mogućnosti.

„Ja sam izrazita antifašistkinja“, dodaje ona.

„Ako Meloni dospe na vlast, biće ovo jedan veoma ružan period.“

Đorđa Meloni kategorički poriče fašističku etiketu.

Govoreći na engleskom, španskom i francuskom na jednom skorašnjem snimku, ona je insistirala je da je ta ideologija stvar prošlosti.

Ali prošlost je upravo deo problema u zemlji koja nije imala ekvivalent nemačke denacifikacije posle rata, dozvolivši fašističkim partijama da se reformišu.

Osnovana 2012, Braća Italije političke korene vuku iz Italijanskog socijalnog pokreta (MSI), koji se izdigao iz pepela Musolinijevog fašizma.

Partija i dalje nosi logo posleratnih ultradesničarskih stranaka: trobojni plamen, često doživljavan kao vatra koja gori na Musolinijevom grobu.

„Đorđa Meloni ne želi da se reši tog simbola zato što je to identitet od kog ne može da pobegne; to je njena mladost“, kaže Đanluka Pasareli, profesor političkih nauka sa rimskog Univerziteta Sapijenca.

„Njena partija nije fašistička“, objašnjava on.

„Fašizam znači prigrabiti moć i uništiti sistem. Ona to neće uraditi, a ne bi ni mogla. Ali postoje krila u njenoj partiji povezana sa neofašističkim pokretom. Ona se oduvek kretala negde između.“

Njena mladost je zaista usidrena u tvrdoj desnici i njenim skromnim počecima: ključno za imidž žene iz naroda.

Rođena u Rimu, imala je samo godinu dana kad je njen otac Frančesko napustio porodicu i preselio se na Kanarska ostrva.

Frančesko je bio levičar, a njena majka Ana desničarka, što je dovelo do spekulacija da je njen politički put delom motivisan željom da se osveti odsutnom ocu.

Porodica se preselila u Garbatelu, da bi bila blizu dede i bake.

Tamo se ona u 15. godini učlanila u Omladinski front, omladinsko krilo neofašističke MSI, kasnije postavši predsednica studentskog ogranka naslednika pokreta, Nacionalnog saveza.

Marko Marsilio je držao sastanak u sedištu MSI-a u Garbateli kad je Đorđa Meloni pokucala na njihova vrata 1992. godine.

Deset godina stariji od nje, on joj je postao bliski prijatelj i politički saveznik, a danas je predsednik oblasti Abruco.

„Pojavila se ta vitka devojka, ali uvek veoma ozbiljna i odlučna“, kaže on.

„Morali biste da je primetite zato što je na studentskim sastancima sprečavala svakoga da joj preotme mikrofon.“

Tokom godina su išli na zajednička porodična letovanja, debate i društvena okupljanja, i on je posmatrao kako joj raste samopouzdanje.

„Nekada je imala izvesnu nesigurnost“. kaže Marsilio, „ali to je možda bila njena prednost, zato što ju je teralo da se priprema više, umesto manje, pre nego što bi se hvatala u koštac sa problemima.“

Đorđa Meloni je 2008, u 31. godini, postala najmlađi ministar u italijanskoj istoriji, kojoj je Silvio Berluskoni dodelio ministarstvo omladine i sporta.

Nakon što je osnovala vlastitu partiju 2012. godine, osvojila je samo četiri odsto glasova na poslednjim izborima 2018. godine.

Sada, kao jedina većinska partija koja nije bila deo vlade nacionalnog jedinstva Marija Dragija, predviđa se da će Braća Italije osvojiti oko 26 odsto glasova, a njen savez sa Silvijom Berluskonijem i ultradesničarskom partijom Liga bivšeg ministra unutrašnjih poslova Matea Savinija ima velike šanse da osvoji većinu u oba doma parlamenta.

Ali iako je radila na tome da umiri italijanske zapadne saveznike, na primer, energično podržavajući pro-ukrajinski stav Dragijeve vlade, njena tvrdokorna konzervativna socijalna politika brine mnoge.

„Da – prirodnoj porodici, ne – LGBT lobijima!“, grmela je na nedavnom mitingu španske ultradesničarske stranke Voks.

Ona je pozvala na pomorsku blokadu Libije kako bi se sprečili dolasci brodova sa migrantima.

„Meloni nije opasnost po demokratiju, već opasnost po Evropsku uniju“, kaže profesor Pasareli, koji je stavlja u isti koš sa nacionalističkim liderima Mađarske i Francuske.

„Ona je na istoj strani kao Marin Le Pen i Viktor Orban. I ona želi ‘Evropu nacija’, gde je praktično svako prepušten samom sebi.

„Italija bi mogla da postane Putinov Trojanski konj za miniranje solidarnosti, tako da bi mu ona u tom smislu omogućila da nastavi da oslabljuje Evropu.“

Željom da postane prva premijerka Italije ona je potvrdila vlastiti ženski identitet, ali, smatra profesor Pasareli, na vrlo mačo politički način.

„Dominanta figura italijanske porodice je ‘mama’. Ona je mačo figura koja kontroliše kuhinju. Meloni koristi to pametno zato što time zadire u samu srž sistema.“

Za njene saveznike, ona će predstavljati radikalnu političku promenu preko potrebnu Italiji, imajući u vidu dugu ekonomsku stagnaciju zemlje i društvo koje se doživljava kao gerontokratija.

„Osećam se sjajno, kao otac koji vodi ćerku do oltara“, kaže Marko Marsilio.

„Ne bismo ni osnivali stranku da nismo mislila da ona ima potencijal da postigne ovo.“

Šta planira da joj poruči jednom kad se otvore flaše proseka u sedištu njene stranke?

„Samo napred!“, odgovara on.

„Svi smo ovo silno želeli. Sad je došlo vreme da se preuzme odgovornost.“

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]