„Hajde da skoknemo do Trsta po farmerke, kafu i cipele“, govorili bi Jugosloveni željni kvalitetne robe koju nisu mogli da pronađu kod kuće.
Trst, grad na samoj granici Italije i Slovenije, nekadašnje jugoslovenske republike, bio je 1970-ih i 1980-ih za mnoge Jugoslovene velika robna kuća na otvorenom ili šoping Meka.
Vozovima, automobilima, autobusima, hiljade Jugoslovena koristilo bi mogućnost da bez viza, što je bio presedan za ljude iz istočne Evrope, dolaze vikendima u Trst, mahnito trčeći po radnjama i čuvenoj pijaci Ponte Roso, ostavljajući milione dinara ili tadašnjih nemačkih maraka.
Trgovci su ih čekali raširenih ruku, mnogi su naučili i srpsko-hrvatski jezik, ali obični građani Trsta nisu baš bili blagokankloni prema Jugovićima, kritikujući ih da im prljaju grad.
Decenijama kasnije, na pijaci Ponte Roso više nema tezgi sa svim i svačim, sada se tu prodaje samo cveće.
- Predmeti iz Jugoslavije i sećanje na „neki bezbrižni, izmišljeni život”
- Jugoslavija na četiri točka
- „Hej Sloveni“, pesma koja je bila više od jugoslovenske himne
„Moj ujak je spustio torbu nasred dnevne sobe. Nadala sam se nečemu lepom, ali ono što se pojavilo pred mojim očima i pred očima mojih sestara, prevazišlo je sva naša očekivanja“, piše u jednoj od priča Azra Nuhefendić, novinarka i spisateljica iz Sarajeva koja danas živi u Trstu.
„Iz torbe, odjednom, izašla je eksplozija boja: jarko crvena, žuta, zelena, ljubičasta, drečavo narandžasta. Na trenutak smo zanemele, ostale paralizovane pred tom čudesnom garderobom.“
Bilo je to krajem 1960-ih godina, kada su prvi Jugosloveni počeli da odlaze u Italiju u šoping.
Za Azru, koja je tada bila dete, kada bi neko od komšija ili poznanika rekao da je bio u Trstu, ta vest je u njenoj maloj glavi odzvanjala kao vest o tome da je Nil Armstrong kročio na Mesec.
Iako geografski nije pripadao Jugoslaviji, ovaj italijanski grad na obali Jadranskog mora Jugosloveni su smatrali svojim.
Bio im je neprikosnovena prestonica šopinga i prozor u svet mode.
Ponte Roso, istorijska i šoping Meka
„Bilo je to dobro vrijeme, sve na kredit, sve za raju, jarane, u auto naspi čorbe, pa u Trst po farmerke„, glasi stih pesme sarajevske grupe Zabranjeno pušenje koji oslikava vreme grozničavog trčanja po tršćanskim ulicama i kupovine.
Na pijacu, koja se nalazila na jednom od glavnih trgova u gradu, takozvani Ponte Roso, iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Skoplja i drugih gradova, ljudi su masovno dolazili da kupe sve čega su bili željni.
Mladi su tragali za kvalitetnim farmerkama, žene za cipelama, muškarci bi trošili pare na kafu, pića.
Neki bi odlazili samo da popiju espreso na obali Jadranskog mora.
Ovaj trg dobio je ime po prvom mostu Ponteroso (crveni most) koji je sagrađen 1756. godine na Velikom kanalu koji prolazi kroz centar grada.
Most je prvobitno bio sagrađen od drveta, te je vremenom dobio crvenkastu boju, pa tako i naziv.
Svrha kanala bila je ta da manji brodovi i čamci mogu da ulaze u grad kako bi se lakše vršio utovar i istovar robe.
Kasnije su sagrađeni i drugi mostovi, kao što su Ponte Verde (zeleni most) i Ponte Nuovo (novi most).
Taj kraj oko Velikog kanala vremenom je postao značajni trgovački centar, poznatiji kao kvart Terezijano.
Međutim, Jugoslovene je pre svega zanimalo ono što se prodavalo ovde, kvalitetna roba za male pare.
- Auto-put Bratstvo i jedinstvo – saobraćajnica koja je spajala republike, gradove i omladinu
- Kako je Jugoslavija slušala rokenrol
Ukus Zapada u kesama i torbama jugoslovenskih kupaca
Poput mravinjaka.
Tako je izgledao Trst vikendima, kada bi se reke Jugoslovena razmileli po gradu na Jadranskom moru.
Sconti, saldi (popust) vrištali su natpisi na buticima i radnjama ili bi italijanski trgovci mamili Jugoslovene istim uzvicima, čak na srpsko-hrvatskom.
„Kretali bismo u petak uveče vozom iz Beograda kako bismo stigli u subotu ujutru.
„Ostajali bismo ceo dan, dok ne obavimo kupovinu, i onda bi iste večeri kretali nazad“, priča Elizabeta Stojković koja je kao mlada često dolazila u Trst sa tetkom.
Ona bi kupovala farmerke i cipele, a tetka obavezno zavese, kakvih, kako je govorila, nije bilo u Beogradu.
„Kupovali smo farmerke za nas, ali i za prodaju. Najpoznatije su bile marke rajfl“, kaže Stojković za BBC na srpskom.
„Oblačili bismo jedan par preko drugih, kako bismo što više preneli preko granice.“
Rajfl, sinonim za farmerke
Karlo Nistri iz Trsta, vlasnik je butika u kojem su se najviše kupovale farmerke marke rajfl (Rifle).
Butik je otvorio je 1954. godine i jedan je od retkih trgovaca koji nije zatvorio radnju kada su Jugosloveni prestali da dolaze u Trst.
„Vremenom su kupci umesto teksasa počeli da koriste reč rajfl. Tražili su rajfl Rajfl, rajfl Levis, rajfl Karera“, kaže uz osmeh Nistri za BBC na srpskom.
„Proizvodnja ovog brenda farmerki nalazila se tada u Firenci gde se dnevno pravilo 43.000 pari.
„U Trst bi stizalo oko 30.000 pari i sve bi se prodalo za vikend.“
Osim ovog butika, Karlo Nistri bio je i vlasnik radnje Magacini San Sebastijano, koja je bilo kao neka vrsta robne kuće u kojoj se prodavalo sve: farmerke, cipele, kabanice, penušavo vino, kafa, jorgani, kao i lutke.
„Ukrasne lutke su jedno vreme bile popularne. Stavljale su se na krevet u spavaćoj sobi. Jugosloveni su ludeli za njima“, priseća se Nistri.
Ova robna kuća zatvorena je pre petnaest godina.
Jedna je od retkih koja je uspela da opstane svih ovih godina, uprkos krizi početkom 1990-ih kada je počeo rat u Jugoslaviji.
„Više od 80 odsto butika i radnji je zatvoreno. Mnogi vlasnici su bankrotirali. To je bila strašna panika“, kaže Nistri.
- Hoće li opstati crveni kiosk sa viršlama u Beogradu
- Jugoplastika: Patike koje bude sećanja na jugoslovensku košarku
- Evrovizijski put Jugoslavije – od socijalističkog autsajdera do festivalskog pobednika
Kao na vašaru
Svake subote, ovaj italijanski grad bio je prepravljen ljudima.
Osim vozom, kupci su dolazili autobusima, ali i automobilima.
Parkirali bi se dužinom čitave obale grada.
Najpopularniji auto među „Jugovićima“ tada je bio Fića ili Zastava 750.
Organizovale su se i takozvane šoping turističke ture za vikend.
„Nekada je bilo i oko sto hiljada ljudi u jednom danu.
„Uglavnom, niko nije ostajao da spava u Trstu, niko nije gubio vreme po restoranima. Sećam se da su svi jeli velike sendviče“, kaže Vendi D’Erkole iz Trsta, ćerka trgovaca koji su imali radnju donjeg veša.
„Stanovnici Trsta nisu kupovali na ovoj pijaci i mnogi su sa prezirom gledali Jugoslovene.
„Govorili bi da im prljaju grad. Ali, trgovci su jedva čekali subotu, jer bi u jednom danu potrošili sve dinare ili marke koje bi sa sobom poneli.
„Ponedeljkom bi vlasnici radnji odlazili u banke sa crnim kesama punim novca, kako bi zamenili dinare ili marke u lire“, kaže D’Erkole.
Cambio valute (menjačnica) bio je još jedan izraz koji su Jugosloveni dobro naučili.
„Menjačnice, čak i one ilegalne, banke, zarađivale su ogroman novac, bio je to veliki rast kreditnih institucija iz svih delova Italije“, priseća se fotograf Klaudio Erne za Al Džaziru.
„Otvarale su sedišta ovde da bi menjale novac, a onda bum, sve je puklo. Usledili su bankroti“, kaže ovaj fotograf koji je svojevremeno aparatom beležio kako je izgledala riva prepuna autobusa sa tablicama autobusa iz raznih gradova Jugoslavije.
Kao sećanje na jednu epohu u kojem je Trst bio omiljeno mesto za šoping mnogim Jugoslovenima, ali i mesto u koje se odlazilo i samo na kafu, Vendi je u saradnji sa kulturnim centrom Ćizeruno iz Trsta, prošle godine organizovala izložbu fotografija „Ponterosso Memoria“.
Trst kao produžetak jugoslovenske federacije
Dok je ostatak sveta imao gvozdenu zavesu, Jugoslavija je imala Trst.
Ovaj najpoznatiji italijanski grad u istočnoj Evropi, postao je neraskidivi deo ljudi koji su iz bivše države tamo odlazili da kupe sve ono što nisu imali.
I to zahvaljujući čuvenom „crvenom pasošu“ koji je otvarao vrata zapadne Evrope.
„Jugosloveni su na ovaj grad gledali kao na svoj, a to je bio izuzetak u Evropi koja je bila podeljena na istočni i zapadni blok“, kaže Frančeska Rolandi, istoričarka i stručnjakinja za postjugoslovensko područje za BBC na srpskom.
Masovna kupovina u Trstu počinje u drugoj polovini 1950-ih, kada je potpisan Udinski sporazum koji je dozvolio trgovinu u pograničnim oblastima.
„Prvo su to bili stanovnici Istre, pograničnog dela sa Italijom. Oni su dobijali takozvanu propusnicu koja im je omogućavala da pređu granicu sa Italijom četiri puta mesečno.
„Međutim, masovna pojava kupovine počinje 1960-ih godina, kada su jugoslovenski građani sa lakoćom počeli da dobijaju pasoše, što je bio jedini slučaj u istočnoj Evropi“, objašnjava Rolandi.
Vremenom, šoping u Trstu postao je popularan u čitavoj Jugoslaviji i bila je to epohalna pojava, kako za turiste-kupce, tako i za sam grad.
„S jedne strane, srednja klasa i bogatiji kupovali bi u buticima odeće i obuće. Made in Italy bio je statusni simbol.
„S druge strane, većina je kupovala jeftinu odeću u radnjama u kvartu Borgo Terezijano, kao i na tezgama na trgu Ponte Roso“, kaže Rolandi.
Šverc se tolerisao
Iako se sve švercovalo, najviše su to ipak bile farmerke.
Slobodan Đorđević iz Smedereva je prodavao od pedeset do sto pari farmerki nedeljno.
Robu mu je donosio njegov kolega i njegova žena koji su svakog vikenda odlazili u šoping.
„Mi smo radili u fabrici Heroj Srba koja je popravljala vozove. Imali smo i režijske karte sa kojima smo mogli da putujemo besplatno ili po povlašćenim cenama.
„Moj kolega je farmerke sakrivao ispod sedišta ili u plafonima kupea. Imao je ključeve ili takozvane bravice kako bi razmontirao sedišta ili skidao stranice plafona“, objašnjava Đorđević za BBC na srpskom.
Kaže da su farmerke prodavali po dvostruko većoj ceni, nekad i više od toga.
Šverc nije bio nepoznat carinskoj policiji, ali mnogi svedoče da su carinici bili poprilično tolerantni.
Turistička tura i sećanja na Ponte Roso
Odnos koji je ovaj italijanski grad uspostavio sa kupcima iz susedne zemlje bio je ambivalentan.
S jedne strane, Tršćani su prezirali Jugoslovene, s druge strane, maloprodajni sektor je u velikoj meri zavisio upravo od njih.
Međutim, od druge polovine 1980-ih opao je broj kupaca kada je jugoslovenska vlast uvela mere kojim je obeshrabrivala građane da koriste devize van zemlje.
Dramatično odsustvo kupaca počinje ratom 1990-ih godina i stvaranjem šengenskog prostora koji je onemogućio kretanje Jugoslovenima.
Danas su ostala samo sećanja.
Većina radnji u Borgo Terezijanu je zatvorena ili je završila u rukama novih vlasnika.
Trg Ponte Roso je preuređen, a na njemu nije ostalo ništa što bi podsećalo na godine kada je Trst bio omiljeni grad Jugoslovenima.
Ipak, u znak sećanja na značajno doba u istoriji Trsta, udruženje Cizerouno u saradnji sa regionalnom vlašću Friuli Venecije Đulije, napravilo je turističku turu kroz grad – Ponteroso Memorie.
„Obilazak počinje ispred sale Tripković, koja je u to vreme bila autobuska stanica i koja se nalazila u blizini železničke stanice.
„Iza te sale nalazio se i veliki parking gde su na kraju dana kupljene stvari utovarivane u autobuse“, objašnjava Masimilijano Šioci, predsednik udruženja Ćizeruno, za BBC na srpskom.
„Ljudi su se tu i presvlačili, odnosno navlačili kupljenu garderobu kako bi mogli da ponesu što više odeće.“
Tura se nastavlja dolaskom na Trg Slobode koji je bio pun tezgi i prodavnica.
Tu je bila i najpoznatija robna kuća Đovani, a u blizini i radnja sa satovima Darvil.
Na kraju se stiže do Ponte Rosa, čuvenog trga, nekada pijace gde su Jugosloveni trošili ogromne količine novca.
U ovaj italijanski grad i danas se rado dolazi.
Mnogi ljudi iz nekadašnje susedne države tu i žive, a najviše ima Srba.
Azra Nuhefendić u njemu živi od 1995. godine kada je tu došla kao izbeglica.
„Vremena su se promenila. Trst je postao prijatan grad za život na moru, a građani bivših jugoslovenskih republika više ne dolaze da kupuju farmerke, kafu, cipele, već uglavnom stanove“, kaže ona za BBC na srpskom.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
