Sablasno, oronulo i decenijama napušteno mesto, naseljeno galebovima i retkim roniocima koji im narušavaju mir.

Santo Stefano je malo vulkansko ostrvo u Tirenskom moru između Rima i Napulja, gde vlada jeziva tišina – ovo je mesto na koje su vekovima ubice, banditi, anarhisti i protivnici vladara ili kasnijih vlasti slati da tu istrunu.

„Postoje pisma i svedočanstva mnogih ljudi koji su proklinjali što nisu osuđeni na smrtnu kaznu“, kaže Antoni Santilo, italijanski istoričar i autor knjige Biografija jednog zatvora (Biografia di una prigione), za BBC na srpskom.

„Uglavnom su bili osuđivani na doživotnu robiju koju je trebalo da provedu u uslovima koji su bili sve osim humanih“, kaže Santilo.

Italijanski Alkatraz, kako ga nazivaju, zatvoren je 1965. godine.

Ali italijanske vlasti nameravaju da ga restauriraju ambicioznim projektom vrednim 70 miliona evra, kako bi od njega napravili muzej na otvorenom i turističku lokaciju.

Biće i mesto za obuku budućih evropskih političara, kaže Silvija Kosta, bivša poslanica u Evropskom parlamentu i državna komesarka za obnovu Santo Stefana, za BBC na srpskom.

Okovani lancima i pod stalnim nadzorom

Od rimskog cara Avgusta, koji je proterao ćerku na susedno ostrvo Ventotene, do fašističkog režima Benita Musolinija koji je ovde deportovao one koje je smatrao državnim neprijateljima, vladari su kroz istoriju koristili Santo Stefano kao mesto za progon državnih neprijatelja – najgori od najgorih, kako su govorili.

U ćeliji broj 511, doživotnu kaznu trebalo je da odsluži Gaetano Breši, poznati anarhista koji je 30. jula 1900. godine ubio italijanskog kralja Umberta Prvog.

Kada je stigao, tražio je od čuvara dozvolu da može da čita u ćeliji.

U zatvorskoj biblioteci na raspolaganju su bile samo tri knjige: Knjiga svetaca, Biblija i rečnik francuskog jezika.

Pored čitanja kada mu je to dozvoljavao tračak svetlosti koji bi dolazio u neko doba dana do njegove ćelije, igrao bi se i loptom koju je napravio od toalet papira.

„Dodavao je sa noge na nogu tu papirnatu loptu, ali koliko su mu to omogućavali lanci kojima je bio vezan“, piše Đuzepe Marijani u knjizi Sećanja eks-teroriste (Memorie di un ex-terrorista).

Ovaj komunista i antifašista i sam je proveo u tom zatvoru više od dvadeset godina, od 1921. do 1946, zbog napada u hotelu Dijana u Milanu.

Tada je imao nameru da likvidira načelnika milanske policije Đovanija Gastija koji se u tom hotelu često sastajao sa Musolinijem.

Marijani u knjizi analizira i navodno samoubistvo Gaetana Brešija, koji je pronađen obešen u zatvorskoj ćeliji samo nekoliko meseci od početka služenja kazne.

Zatvorenici su, navodi, bili pod konstantnim nadzorom.

„Lanci oko ruku i nogu dozvoljavali su tek minimalno kretanje, pa je gotovo bilo nemoguće da se Breši obesio koristeći peškir kojim se vezao za rešetke vrata.

„Niko nije utvrdio odakle mu taj peškir, jer zatvorenici nisu smeli da imaju ništa u ćelijama, osim odeće na sebi“, kaže Marijani.

Marijani je oslobođen posle završetka Drugog svetskog rata.

Bio je vođa najveće pobune zatvorenika 1943. godine, kada su ustali zbog nehumanih zatvorskih uslova.

U pobuni je stradalo više od dvadeset ljudi.

Kako sada izgleda Santo Stefano

Ostrvo se nalazi unutar zaštićenog morskog parka.

Trenutno se tu mogu videti ribari, poneki avanturisti koji se kupaju i sunčaju, ronioci koji se druže sa morskim svetom u prozirnim vodama.

Podmorje je puno arheoloških čuda i olupina broda iz Drugog svetskog rata.

Ostrvo nema pristanište.

Jedina tačka sidrišta za čamce koji polaze sa obližnjeg ostrva Ventotene, udaljenog jednu morsku milju, jeste drevna rimska luka sa neravnim stepenicama isklesanim u stenama.

Kada je more uzburkano, ostrvu je gotovo nemoguće prići.

Postoje turistički obilasci sa vodičima koji zainteresovane vode da vide zatvor – ružičastu tvrđavu u obliku potkovice koju su izgradili burbonski vladari u 18. veku.

Turističko razgledanje uključuje 40-minutnu šetnju strmom stazom, a posetioce dočekuju znaci na kojima piše: „Ovo je mesto patnje„, „Ovo je mesto iskupljenja„.

Prema glavnom planu restauracije, Santo Stefano će biti pretvoren u multimedijalni muzej koji će pričati priču o istoriji zatvora i njegovih zatvorenika, ali i stecište umetnika i mesto za organizaciju seminara o Evropskoj uniji, kaže Silvija Kosta.

Bivša kuća upravnika zatvora i dodatne prostorije biće pretvoreni u hostele sa oko 30 soba.

Pekara u kojoj su zatvorenici svakodnevno pekli hleb trebalo bi, prema planu, da postane kafe-restoran sa panoramskom baštom na terasi gde će posetioci moći da pijuckaju večernje piće dok se dive zalasku sunca.

U vedrim danima pogled seže do Vezuva i ostrva Iskija, udaljenog tridesetak kilometara.

Plan je i da se ponovo zasade biljke koje su na ostrvu nekada rasle, kao i voćnjaci koje su održavali zatvorenici.

Jedna od ideja je i da se uvedu „virtuelni zatvorenici“, sa glasovima koji pripovedaju iz ćelija.

Bekstvo je bilo nemoguće

Zajedno sa susednim ostrvom Ventotenom, Santo Stefano je služio kao zatvor još u vreme starog Rima.

Na jednoj strani ostrva je takozvana kada, neka vrsta prirodnog đakuzija isklesanog od tamne stene sa stepenicama gde su rimski stražari vodili zarobljenike da se osveže.

Za razliku od čuvenog filma Leptir (Papillon) sa Stivom Mekvinom u glavnoj ulozi o uspešnom bekstvu zatvorenika sa ozloglašenog Đavoljeg ostrva u Francuskoj Gvajani, sa Santo Stefana bilo je nemoguće pobeći.

Nekolicina koja je pokušala se udavila, prema arhivskim spisima.

Na prvi pogled i arhitektonski gledano, Santo Stefano pomalo liči na poznato pozorište San Karlo, sagrađeno u 18. veku u Napulju.

U istom tom veku sazidan je i ovaj zatvor, po naređenju Ferdinada Prvog Burbonskog, kralja tadašnje dve Sicilije.

Napravljen je tako da zatvorenici u svakom trenutku budu pod stalnim i strogim nadzorom, kaže istoričar Santilo.

Oblikovan je kao Danteov Inferno (Pakao): podeljen je na tri sprata sa po 33 ćelije.

Tipične kazne su se kretale od bičevanja do višečasovnog stajanja pod užarenim suncem bez vode, a ostali zatvorenici bi gledali.

Zatvorenici, koji su bili podeljeni u grupe na osnovu političke i geografske pripadnosti, navijali su kada su njihovi neprijatelji vrištali od muke.

Koncept građevine je takav da bi samo jedan stražar u tornju, smeštenom u centralnom delu zatvorskog kruga, mogao da nadgleda sve zatvorenike.

U zatvoru je bilo mesta za oko 300 ljudi.

Često ih je bilo mnogo više.

U prizemlju su bili smešteni optuženi za najteže zločine – osuđeni na doživotnu robiju ili smrtnu kaznu.

Taj deo zatvora se zvao pakao.

Drugi sprat se nazivao čistilište, dok je poslednji bio poznatiji kao raj.

Ćelije na tom spratu imale su male prozore kroz koje su srećniji osuđenici mogli da vide tek tračak neba.

Iako okruženi morem, iz ćelija nikada nisu mogli da ga vide.

„Ćelije su bile su široke jedan i dugačke svega dva metara. Na sredini se nalazila daska širine 50 centimetara na kojoj su ti nesrećnici spavali“, dodaje.

Većina ćelija nije imala prozore.

„Za jelo su dobijali samo hleb ili supu od pasulja, za piće vodu i to ne svakog dana, s obzirom da se sakupljala kišnica pošto na ostrvu nije bilo pijaće vode“, kaže Santilo.

I bivši italijanski predsednik bio je zatvorenik

Posebno mračno razdoblje u istoriji ostrva bilo je tokom fašističke vladavine.

Protivnici režima, među kojima i studenti, slati su na Ventotene ili na zloglasniji Santo Stefano, gde su mnogi umirali u užasnim uslovima.

Kaznu je tu služio i nekadašnji predsednik Italije Sandro Pertini, kao i Umberto Teraćini, koji je kasnije postao predsednik Ustavotvorne skupštine Republike Italije.

Socijalista Pertini je u zatvorskoj jedinici broj 36 proveo godinu dana, od decembra 1929. do decembra 1930. godine.

Ova ćelija bila je poznata i po tom što je u njoj osam godina bio i čuveni italijanski pesnik i pisac Luiđi Setembrini.

U jednom govoru za skupštinskom govornicom, 1947. godine, kada je Pertini bio poslanik, opisao je prisutnim ministrima u kakvim uslovima žive zatvorenici Santa Stefana.

Naveo je da su izloženi svakodnevnoj torturi i mučenju.

„Uglavnom se ta ubistva opravdavaju kao samoubistva, kao u slučaju Gaetana Brešija“, rekao je tada Pertini, koji je bio predsednik Italije od 1978. do 1985. godine.

Zajedno sa njim, robijali su i mnogi drugi komunisti i antifašisti, kao što su Altjero Spineli, Ernesto Rosi i Euđenio Kolorni, autori Ventotenskog manifesta, političkog dokumenta koji zagovara ujedinjenje evropskih država u jedinstvenu nadnacionalnu federaciju.

Manifest je dobio ime po drugom ostrvu u blizini, Ventotene, koji je za zatvorenike na Santo Stefanu simbolično predstavljao slobodu.

Ovaj dokument nastao pre osam decenija danas se smatra jednim od osnivačkih tekstova Evropske unije.

„Groblje živih ljudi“

Nekoliko godina pre zatvaranja, na mesto upravnika došao je Euđenio Perukati, čovek koji se izborio za bolje uslove i dostojanstveniji život zatvorenika.

U nehumanim uslovima, bez hrane i vode, mnogi su umirali, ne dočekavši izvršenje smrtne kazne.

Retki su bili oni koji su bili pomilovani.

Euđenio Perukati je sa ženom i njihovo desetoro dece došao da živi na Santo Stefanu 1952. godine.

U dnevniku, on piše o stanju ljudi koje je tamo zatekao, opisujući ih kao žive mrtvace koji nikada ne izlaze napolje.

Njegov sin, Antonio Perukati, imao je samo godinu dana kada je otac sa porodicom došao na ostrvo.

„Moj otac je otvorio ćelije zatvora. Osuđenici su počeli da rade, da uče, imali su i bioskop“, kaže Antonio Perukati za BBC na srpskom.

Njegov otac je na ostrvu napravio i fudbalski teren, zanatske radnje koje su vodili zatvorenici, otvorio pekaru gde su osuđenici pravili hleb i picu.

Zatvorenici su pomagali u čišćenju zatvora i dobili su posebnu valutu za kupovinu stvari među sobom.

Bilo je i stolara, zidara i kuvara.

Dozvolio je zatvorenicima da ćelije ukrase pastelnim bojama kako bi njihov boravak bio podnošljiviji.

„Moj otac je verovao u moć iskupljenja kroz rad i da svaki zatvorenik zaslužuje drugu šansu. Dao im je nadu, poboljšao uslove života“, kaže Antonio Perukati.

Sa susednog ostrva Ventotene, doplovljavali bi meštani da odigraju fudbalsku utakmicu sa zatvorenicima.

Euđenio Perukati je kaznenu koloniju pretvorio u jednu veliku porodicu, a čak je u zatvoru organizovao i venčanje ćerke.

„Moj otac je vratio dostojanstvo tim ljudima i započeo zatvorsku reformu“, kaže Antonio Perukati.

Pogledajte video: Kako su zatvorenica i čuvar pobegli iz zatvora u Severnoj Koreji

Čuvar u zatvoru u Severnoj Koreji pomogao zatvorenici da pobegne

„Simbolično mesto za evropski preporod“

Santo Stefano je zatvoren je 1965. godine, a posle više decenija iz italijanskog budžeta, izdvojeno je 70 miliona evra za njegovu obnovu.

Kada je izneta ideja o projektu obnove 2016. godine, tadašnji premijer Italije Mateo Renci, doveo je na Ventoneto bivšu nemačku kancelarku Angelu Markel i bivšeg predsednika Francuske Fransoa Olanda.

Renci, Merkel i Oland tada su se složili da bi upravo ovo ostrvo i nekadašnji zatvor na Santo Stefanu, mogli da postanu simbolično mesto za preporod Evrope, posle odluke na referendumu o izlasku Velike Britanije iz EU.

Završetak radova predviđen je za 2026. godinu i nosiće ime po nedavno preminulom italijanskom političaru i bivšem predsedniku Evropskog parlamenta, Davidu Sasoliju.

Pogledajte video: Bivši nacistički logor u kojem je tamnovao i Gavrilo Princip