Iz dva ugla: Priče Palestinca i Izraelca u Beogradu

Dva pogleda na isti sukob, sa 2.000 kilometara udaljenosti.

Palestinac Sami Hadžo i Izraelac David žive sa porodicama u Beogradu odakle svakodnevno prate užasne vesti koje stižu sa Bliskog istoka.

Ovo su njihove priče, obeležene ratovima u kojima nisu učestvovali.

Sa njima razgovaram povodom godišnjice napada palestinske ekstremističke grupe Hamas na Izrael 7. oktobra 2023. kada je ubijeno 1.200 ljudi, a 251 uzeto za taoce.

Usledila je odmazda Izraela i kopnena ofanziva na uski primorski pojas Gaze u kojoj je do sada poginulo više od 41.000 ljudi, podaci su Ministarstva zdravlja pod kontrolom Hamasa.

• Kada je Beogradu bio bliži Izrael, a kada Palestina
• Kosovo otvorilo ambasadu u Izraelu, Srbija još nije preselila u Jerusalim – zašto je to važno
• U Novom Pazaru održan skup podrške palestinskom narodu u Gazi
• Kako žive srpski državljani u Izraelu i šta su poručili Palestinci u Beogradu

Odrastanje u susedstvu

Sami Hadžo je rođen 1968. u sirijskoj prestonici Damasku.

Njegovi roditelji, oboje Palestinci, još su kao deca izbegli u Siriju kada je 1948. formirana država Izrael doseljavanjem Jevreja iz čitavog sveta.

„Sećam se kad smo pitali dedu što su baš tamo došli, a ne u Jordan ili Liban, on je rekao ‘seli smo na kočije, magarac je vukao i on je otišao u Siriju’, išli su da spasu živu glavu“, započinje priču uz setan pogled.

U Damasku je završio osnovnu i srednju školu, ali ga je uvek pratio izbeglički status.

Skraćenica UNHCR, agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice, bila je među prvima koju je naučio da čita.

I na prvom pasošu je pisalo – palestinski izbeglica.

Većina palestinskih izbeglica i njihovih potomaka živi u Gazi i na Zapadnoj obali, kao i u susednom Jordanu, Siriji i Libanu.

David je odrastao u Izraelu i rano je naučio šta znači živeti pod senkom sukoba.

„Kad sam bio u obdaništu, tokom šezdesetih, prvu stvar koju su nas učili je kako da prepoznamo bombe koje su kamuflirane u knjigu, olovku ili igračke.

„Pokazivali su nam neutralizovane bombe (…) tu opreznost mi skoro da dobijamo s majčinim mlekom“, započinje priču sedokosi biznismen u šezdesetim godinama, otac petoro dece

Sa njim razgovaram prvog dana jevrejske Nove godine Roš Hašana, u danu kada je Iran ispalio 180 balističkih raketa na Izrael, kao reakcija na napad na snage ekstremističke grupe Hezbolah u susednom Libanu.

Nije želeo da mu objavimo prezime, ni da se fotografiše tokom intervjua, zbog bezbednosnih pretnji, posebno iranskih agencija, kaže.

Ipak, spreman je da podeli ličnu priču.

Njegov otac je rođen u Austriji, odakle je zbog progona nacista pobegao još kao dečak, a majka je poreklom iz Jerusalima, grada u kome će se i on roditi.

Detinjstvo u Izraelu opisuje kao „prelepo, jer je zemlja puna dece“.

„Bili smo oprezni, ali ne i uplašeni“, kaže David.

Odlazak i put ka Srbiji

Iz Izraela je David otišao na studije u Nemačku, gde se ubrzo oženio i dobio decu.

Dosta je putovao, a skoro 20 godina mu je adresa bila u Mađarskoj.

Tamo je upoznao i sadašnju suprugu, poreklom iz Srbije.

Doselili su se 2017. „na godinu dana“, a još su tu, jer su deca u Beogradu našla prijatelje i dom.

Način života uticao je i na njegov pogled na svet – ljude ne deli po verama i nacijama.

„Za mene su svi isti, moja deca su Srbi, starija deca Nemci, apsolutno sam kosmopolita“, kaže David.

Sami je u Beograd stigao mnogo ranije.

Zbog pokreta Nesvrstanih i bliskih odnosa Jugoslavije i Palestine, 1989. izabrao je da studira ovde.

Dok se mučio da savlada jezik, usledio je raspad Jugoslavije u krvavom ratu.

„Govorili su mi ‘ti si baksuz'“, kaže u šali.

Iskusio je porast nacionalizma na Balkanu na sopstvenoj koži – u Hrvatskoj i Bosni su mu pojedini zamerali što živi u Srbiji, a u Beogradu – što je musliman.

U Srbiji je ostao i tokom NATO bombardovanja 1999.

Oženio se sa Makedonkom i dobio dva sina.

• Pokret nesvrstanih i Beograd – ima neka tajna veza
• „Sve je počelo u Beogradu“. Šta je danas sa Pokretom nesvrstanih

Kada je pre desetak godina počeo građanski rat u Siriji, najbliži članovi njegove porodice ponovo su postali izbeglice.

Otac mu je preminuo gledajući vesti, a majka i sestra živele bez struje i vode. Posle mnogo muka, utočište su pronašle u Turskoj.

Sami je sve pratio iz Beograda, jer bi, da je otišao u Siriju, verovatno morao u vojsku.

„Meni ako u 10 uveče zvoni telefon odande, ja se tresem.

„Moja žena kaže ‘otkad sam se udala za njega, on brine'“, priča mi.

A onda je došla 2023. Sa preživelima je teško stupiti u kontakt.

„Mi samo znamo da li su na listi mrtvih ili ne.

„Internet je slab i kad ga ima, svi krenu da zovu, pa ko uspe“.

Stradanje

Kada je 7. oktobra 2023. Hamas napao jug Izraela s kopna, mora i vazduha, među prvim žrtvama bila su dva Davidova 19-godišnja rođaka.

„To je bila prva poruka na porodičnom Vocapu, da su dva mladića ubijena tog dana“.

Izraelu je tada naneta šteta, ne samo „ubijanjem, uzimanjem talaca i zverstvima na početku“, već dugoročno, kaže on.

„Ljudi su depresivni, tužni, morate da razumete da se to što je bilo 7. oktobra nikad u istoriji Izraela nije desilo i nadamo se da neće nikad.

„Bila je to mešavina šoka, ljutnje i sramote kako je naša država mogla to da dozvoli“.

„Usledile su kritike na račun vojske i bezbednosnih službe, jer je očito neko zaspao na dužnosti“, dodaje.

Bili su, kaže, „suviše samouvereni, da ništa ne može da desi“, jer su im protivnici „teroristi u papučama“, a ispostavilo se suprotno.

Iako su se vlasti i vojska Izraela ubrzo konsolidovale i započele obračun sa Hamasom „do kraja“, od tada situacija postaje „užasna“ u čitavoj zemlji, kaže David.

Ljudi idu u rezervne vojne sastave umesto na posao, piju tablete za smirenje i stalno su zabrinuti, opisuje.

• Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
• Mosad: Kada je izraelska obaveštajna služba bila uspešna, a kada nije
• Šta sve možeš da naučiš u kibucu

Sukobi izraelske vojske sa Hamasom doveli su do humanitarne katastrofe u Gazi.

Porodica Samijevog kolege sa fakulteta ubijena je u jednom danu.

„Pedesetoro ih je stradalo, jer su u Gazi velike porodice i oni kad beže, odu tamo gde se čini da je sigurno, na primer, u jednu zgradu i kad padne bomba, ginu svi.

„Postoje familije koje su izbrisane iz matičnih knjiga, ne postoje više“.

Broj ubijenih u Gazi teško da će biti konačan, jer ljudi umiru od gladi, upozorava.

„Sad ko ima tamo veknu hleba, on je bogat, nažalost“.

„Gnev je u nama veliki zbog nepravde, zbog ćutanja celog sveta, neverica da može da se uništava jedan narod i jedna cela oblast“.

Njegova 75-godišnja tetka je tokom bega pala i slomila ruku, ali hitna pomoć tri dana nije mogla da stigne do nje da joj stave gips.

„Od bolova je umrla.

„Gaza je danas najveći logor sa više od dva miliona stanovnika, opkoljen sa svih strana“, kaže ogorčeno.

Ipak, sinove ne uči mržnji.

„Kidnapovani treba da se vrate, ali i da se poštuje svaka žrtva, a ne da njihove budu glavna vest, a moja broj.

„To govorim celom svetu, ne samo Izraelcima, jer niko ne kaže ‘stoj’, a moćnici ovo mogu za minut da zaustave“, kaže Sami, koji radi kao poslovođa u trgovini.

Među 97 talaca koje i dalje drži Hamas u Gazi je i Alon Ohel, mladi izraelski kompozitor sa srpskim državljanstvom.

Izrael kao ‘lepa vila u kriminalnom kraju’

David posmatra širi kontekst.

Dok razgovaramo, u svesci mi crta mapu Bliskog istoka.

Crtežom pokazuje gde su sve saveznici Irana u okruženju i da je napravljen vatreni prsten oko Izraela.

„Ne znam da negde u svetu neka zemlja gađa raketama drugu da bi odbranila terorističku grupu kao što je Hezbolah, a mnoge zemlje su ih proglasile teroristima“, kaže osvrćući se na iranske napade raketama na Izrael.

„Zbog neprijateljskog okruženja, uvek poredimo Izrael sa mirnom, lepom vilom u kriminalnom kraju“, navodi David.

I unutar zemlje je loša politička situacija, ocenjuje.

Izrael je podeljen na pristalice i premijera Netanjahua i protivnike, koji su nezadovoljni što je u vladu uveo ekstremnu desnicu.

„Mnogi misle da je to razlog zašto se Hamas usudio da napadne zbog te podeljenosti“.

Šta je otadžbina

Dok David redovno putuje u Izrael, Sami je samo jednom imao tu priliku.

Pitam šta je za njega otadžbina, on me iznenadi odgovorom: „Mir i spokoj, pripadnost“.

„Za 56 godina sam tamo proveo samo devet dana“.

U Gazi nikad nije bio, jedino je pre tri godine posetio Zapadnu obalu i to „kao Srbin“, sa srpskim pasošem.

Na granici su ga ispitivali, ali mu je dozvoljeno da poseti familiju u Izraelu.

O tome govori vrlo emotivno.

„Taj osećaj ne mogu da opišem, ja sam devet dana plakao“

Obišao je džamiju sa zlatnom kupolom u Jerusalimu, ali i rodno selo njegovog oca na severu zemlje.

Spavao je po nekoliko sati, samo da vidi što više.

„Mesto odakle je moj deda izbegao je sravnjeno sa zemljom i to je sad Izrael.

„To je livada, ali ima kamen od temelja kuća, jedan stariji čovek koji je tu ostao mi je pokazao ‘ovde je bio tvoj deda, čuvao stoku, ovaj bunar pripada tvom dedi'“, opisuje.

Život Palestinca u Srbiji

Danas je Sami Hadžo na čelu Palestinsko-srpskog prijateljstva i kaže da i dalje oseća bliskost dva naroda.

„Lepo je danas biti Palestinac u Srbiji i ponosno, ljudi nam kažu da smo simbol otpora“.

Kao jednom od oko 300 Palestinaca u Srbiji, mnogo mu znači simbolička i prikupljena pomoć.

„Bilo nam je puno srce kad su ljudi šetali, bili smo nekad i mi iznenađeni, dobio sam više od 100 poruka gde ljudi nude pomoć ‘da znate da smo tu za vas’.

„Srbija je doživela nepravde, kao i progon iz Hrvatske i saosećaju sa nama“.

Od države su pojedini dobili i priliku za humanitarnim spajanjem – pojedini Palestinci čija je porodica u Srbiji, mogli su da dođu, objašnjava.

„Poslali su i lekove i humanitarnu pomoć, to je došlo u Egipat, a da li je stiglo u Gazu, ne znam.

„Nažalost, mesec dana kasnije su poslali oružje (Izraelu), to je za nas bio šok“, kaže Sami, dodajući da Palestinci ne mogu da uvoze oružje, jer Izrael ne dozvoljava, i imaju samo puške.

„Neko naš je sad ubijen srpskim oružjem“.

Srbija je ove godine izvezla oružje vredno 23 miliona evra Izraelu, pokazalo je istraživanje Balkanske istraživačke mreže i izraelskog lista Harec.

Život Izraelca u Srbiji

Iako postoje grupe podrške Izraelcima u kojima su ljudi s prostora cele Jugoslavije, David sreće primere i netrpeljivosti prema Jevrejima, posebno u Novom Pazaru ili Sarajevu.

„Obožavam Sarajevo, za njega se govorilo da je Jerusalim Balkana, ali ima mnogo antisemitizma tamo i na društvenim mrežama“.

Nije imao ličnog iskustva sa antisemitizmom, ali su njegovog sina u osnovnoj školi provocirali vršnjaci hvaleći nacističkog vođu Hitlera.

„Ne biste verovali, bili smo šokirani, moja žena je rekla ‘to ne postoji'“, kaže prebacujući se s engleskog na srpski i nastavlja:

„Postoji, i to u školi na Dedinju“.

Prošle godine je prvi put savetovao ćerkama da privezak sa Davidovom zvezdom na lančiću ubace iza kragne.

Ipak, biti Izraleac danas u Srbiji je bolje, kaže David, „nego biti u Engleskoj, Španiji, pa čak i Americi“.

Uverava me da ne postoje dva naroda koja više liče međusobno od Srba i Izraelaca.

„Liče jedni na druge, ponašaju se isto i u dobrom i u lošem smislu.

„Glasni su, agresivni, nepristojni, ali imaju ovakvo srce“, kaže šireći ruke.

Šta dalje?

Spirala nasilja se, čini se, tek zavrtela na Bliskom istoku.

David se ipak nada da će doći mir – šalom, baš kao i Sami, ali je pitanje po kojoj ceni.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]