I na kraju je želja Nemaca da odu na odmor promenila istoriju.
Utakmica koju su odigrali u finalu Evropskog prvenstva 1976. godine protiv Čehoslovačke uopšte nije trebalo da bude odlučena izvođenjem penala.
Zapadna Nemačka, koja je branila titulu prvaka Evrope i bila aktuelni prvak sveta, ujedno je bila i apsolutni favorit za osvajanje titule.
Inicijalni plan je bio, čak i u slučaju da Čehoslovačka u produžecima sačuva nerešen rezultat, da se novi meč igra dva dana kasnije.
Velškom sudiji Klajvu Tomasu je bilo rečeno i posle datuma za koji je bilo zakazano finale odloži povratak iz Jugoslavije.
- Evropsko fudbalsko prvenstvo u Jugoslaviji 1976: Tragično polufinale i „najpoznatiji penal u istoriji“
- Labudova pesma Jugoslavije u kvalifikacijama, danska epopeja na EP u fudbalu 1992.
- Priča o jugoslovenskoj mundijalskoj tituli: Kako su „Čileanci“ pokorili planetu i skinuli „balkanski kompleks niže vrednosti“
Ipak, samo nekoliko sati pre početka meča, plan je promenjen.
„Bio je to zahtev koji je došao iz Fudbalskog saveza Nemačke“, priseća se Antonjin Panenka.
„Rekli su da su njihovi igrači već isplanirali odmore, bla, bla, bla i tražili da se u slučaju nerešenog rezultata umesto nove utakmice šutiraju penali.“
Čehoslovačka je pred utakmicu važila za autsajdera i šansu je, umesto u novoj utakmici, pre videla u jedanaestercima, pa je zato i pristala na takav predlog.
Panenka, elegantni plejmejker njihovog sastava, mentalno je bio pripremljen, ali je još jednom prošao kroz sopstveni plan.
Smicalica koju je pripremao pune dve godine i koja će ga načiniti slavnim i ozloglašenim, herojem i dušmaninom – bez obzira na to da li će uspeti – bila je spremna.
U njegovoj Čehoslovačkoj, Panenka je bio deo gotovo dnevnog takmičenja u penalima sa golmanom Zdenjekom Hruškom.
I bilo je nešto to veoma lično.
Panenka bi izveo pet penala i da bi pobedio morao je da pogodi svih pet – Hruški je jedna odbrana bila dovoljna za pobedu.
Onaj koji bi izgubio, plaćao je pivo ili čokoladu.
„Stalno sam mu plaćao“, kaže Panenka.
„Tako da sam tokom večeri razmišljao o načinima na koje bih mogao da ga pobedim i shvatio da je čekao do poslednjeg trenutka, pa birao stranu u koju će da se baci, levu ili desnu.
„I pomislio sam: ‘A šta ako pošaljem loptu direktno po sredini gola“?
Isprobao je novo taktiku, koja je imala efekta – češće je pobeđivao, trošio manje novca i u svakom slučaju dobijao poslasticu posle treninga.
I sve je moglo da se zaustavi baš tu i ostane samo deo internog takmičenja.
Međutim, Panenka je shvatio da je izmislio nov način izvođenja penala.
U narednih par godina, takve penale je testirao na sve većim i većim pozornicama.
Prvo ih na treninzima, zatim na prijateljskim utakmicama i konačno, mesec dana pre početka Evropskog prvenstva, protiv lokalnog rivala Dukle iz Praga na prvenstvenoj utakmici.
I svakog puta je pogađao, pa mu je i raslo samopouzdanje.
„Ništa nisam skrivao“, kaže Panenka.
„Ovde (u Čehoslovačkoj) su ljudi znali, ali u zapadnim, fudbalski najrazvijenijim zemljama, niko nije bio zainteresovan za čehoslovački fudbal. Možda su pratili rezultate, ali nisu gledali naše utakmice.“
- Mundijal, viski i Hladni rat: Priča o duelu dve Nemačke
- Osimova Jugoslavija i drugi timovi koje su zaustavile nefudbalske stvari
- Kako su istočnonemački fudbaleri pred meč sa Partizanom prebegli na Zapad
To znači da nije bilo ‘puškica’ ili instrukcija nekog analitičara koji bi pomogli nemačkom golmanu Sepu Majeru.
Kada je stao na gol liniju, mogao je da se uzda samo u sopstveni instinkt.
Nemački reprezentativac Uli Henes je prethodno šutirao visoko iznad prečke, što je bio prvi promašaj u penal seriji.
Odjednom je ulog je postao ogroman – ukoliko Panenka postigle gol, Zapadna Nemačka će izgubiti finale.
Panenkin zalet je bio dugačak i brz.
Izgledao je odlučno, kao da će snažno udariti po lopti.
Umesto toga, za najvažniji udarac u karijeri, izveo je uvežbani trik – spretno potkopana lopta je lagano poletela prema sredini gola.
Čak i pre nego što je stigla do mreže, Panenkina ruka bila je visoko podignuta u znak slavlja.
Zbunjeni Majer je poleteo u stranu, brzo se pridigao, ali samo da bi uputio tužan pogled u pravcu Panenke.
„Nismo mogli da poverujemo da smo prvaci Evrope“, rekao je Panenka.
„Osećali smo se kao Alisa u zemlji čuda“.
Nadrealno je bilo i u samom Pragu.
Titula prvaka Evrope stigla je osam godina nakon Praškog proleća, kada su sovjetski tenkovi prešli čehoslovačku granicu i ugušili pokušaje da se u zemlji oslabi komunistički sistem.
Od tada su velika javna okupljanja u zemlji bila retka i dozvoljena samo zbog dočeka stranih zvaničnika.
Međutim, kada se fudbalska reprezentacija vratila u Čehoslovačku, ništa nije moglo da zaustavi izliv emocija i veliki broj ljudi na ulicama.
„Niko nije očekivao da će toliko ljudi doći da nam poželi dobrodošlicu“, priseća se Panenka.
„Kada bi dolazili strani državnici, ljudi su takođe izlazili na ulice i mladi ljudi bi obično mahali zastavicama u znak pozdrava, ali to je sve bilo nametnuto.
„Ovog puta izašli su svi spontano da nas pozdrave i da pokažu podršku. Nikada ranije nisam iskusio ništa slično, bio je to jedan od najlepših trenutaka u mojoj karijeri.“
Panenkin odlučujući, prepoznatljiv način izvođenja penala, bio je dovoljan da se nađe u središtu pažnje.
Ne samo kod navijača, već i kod predstavnika vlasti.
Od trenutka kada su pokušali da se udalje od sovjetskog modela, Čehoslovaci su bili podvrgnuti procesu „normalizacije“.
To je podrazumevalo preoblikovanje ili odstranjivanje disidentskih elemenata u društvu.
Samo tri meseca pre početka Evropskog prvenstva 1976, čehoslovačka tajna policija je uhapsila članove jednog čehoslovačkog rok benda i još nekih muzičara, u strahu da bi njihova duga kosa i stihovi mogli da podstaknu revoluciju.
Panenkin penal – poletno izveden protivno svim konvencijama – definitivno nije bio ‘normalan’.
Izvođenje takvog trika na velikoj pozornici sa sobom je nosilo značajan lični i sportski rizik.
„Nikada nisam ni pomislio da bi politika i sport ili politika i fudbal mogli tako da budu povezani, ali tačno je da su neki i na taj način gledali na celu stvar“, kaže Panenka.
„U političkim krugovima, neki su ovo videli kao moje neslaganje sa političkim sistemom.
„Da nisam postigao gol, verovatno bi bilo i nekih posledica po mene samog, nekakvih sankcija ili problema druge vrste.“
To što je pronašao put do mreže spaslo ga je neprijatnih pitanja i verovatno nove karijere u nekoj fabrici ili rudniku.
Postizanjem gola, dobio je i novog neprijatelja.
Za golmana Majera je poraz u finalu bio neuobičajen osećaj – sa Bajernom iz Minhena prethodnog meseca je osvojio treću uzastopnu titulu prvaka Evrope.
Ovo sada je bilo neviđeno poniženje.
Izveštaj jednog škotskog novinara iz Beograda opisao je kako je Panenkin šut razorio dva predubeđenja – čehoslovački bezlični, kolektivni stil i veru u Nemačku neizbežnu kompetenciju, kontrolu i pobedu.
„Tvrda i stara disciplina reprezentacije Čehoslovačke je i dalje evidentna“, napisao je Ian Vud.
„Ali kult ličnosti je zadobio više od tanane nade, a novi polet koji je usledio najbolje ilustruje upravo Panenkino prizemljenje nesrećnog Sepa Majera ovim bezobraznim lažnjakom kojim je Čehoslovacima podario šampionsku titulu.“
A bilo je i težih opisa Majera od „nesrećni“.
„Neki strani novinari, naročito oni sa zapada, insistirali su da sam ponizio i ismejao Majera, da sam od njega napravio klovna i slično“, kaže Panenka.
„To nije istina, za mene je to bio samo najjednostavniji način da postignem gol, ali Majer je poverovao da sam ga ismejao.
„Kad bi čuo reč ‘panenka’, to je za njega predstavljalo veliku neprijatnost i obično je burno reagovao. Narednih 35 godina mi se nije obraćao.“
Ipak, kako su decenije prolazile, odnosi su se popravili.
„Panenka“ je ponavljana iznova i iznova, što se pokazalo kao legitimna, ali i rizična taktika brojnih fudbalera.
Zinedin Zidan je dao jedan takav gol na Svetskom prvenstvu 2006. godine protiv Italije.
Engleski navijači nikada neće zaboraviti penal kojim je Andrea Pirlo prevario Džoa Harta na Evropskom prvenstvu 2012, dok su Lionel Mesi, Kristijano Ronaldo, Tjeri Anri, Nejmar i Zlatan Ibrahimović takođe izvodili panenke.
Majer više nije usamljen, mnogi golmani su bili prevareni na sličan način – trn u peti iz 1976. godine je izvađen, stigma je nestala.
Uglavnom.
Odbio je da priča za BBC za potrebe ovog teksta.
„Mislim da je naš odnos postao savršeno normalan u poslednje vreme“, kaže Panenka.
,,Poslednji put sam ga sreo pre četiri ili pet godina. Nemci su organizovali neku konferenciju za štampu ovde u Pragu i video samo da nije nimalo ozlojeđen ili ljut na mene – popili smo po pivo i igrali golf.
„Čak se i nasmejao na pomen onog jedanaesterca. Kada me je nedavno video, zapretio mi je prstom i rukom kroz vazduh iscrtao putanju one potkopane lopte.“
Čak je i Panenkin odnos prema čuvenom penalu je danas kompleksan.
Naziva ga „neodređenim“.
„S jedne strane sam ponosan na penal, to što je postao čuven i što ga ponavljaju najbolji igrači, ali činjenica je da kad se pomene ime Panenka, svi misle samo o tom penalu.
„Tako da sam u jednu ruku ponosan, ali sam s druge strane nesrećan zato što je taj penal izbrisao sve što sam podario navijačima – mnoge asistencije, golove, šanse koje sam stvorio.
„Na neki način, taj penal je ubio moju karijeru“.
A kada danas imao priliku da ponovi situaciju iz 1976. godine – Majer ga gleda sa gol linije, a ulog je titula prvaka Evrope – da li izveo klasičan jedanaesterac ili panenku?
„Naravno, uradio bih isto! Sigurno! Drugačije ne umem“, odgovara Panenka.
Pogledajte video: Kineska seoska super liga – fudbalski karneval kulture
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
