Izbori 2020: Kakav je život u mestima u kojima Srpska napredna stranka nije na vlasti

Alija Salkunić živi u Šapcu i na pitanje koliko je opština i gradova u Srbiji u kojima na vlasti nije Srpska napredna stranka, ne zna tačan odgovor.

Šabac je jedna od svega četiri lokalne samouprave – od ukupno 174 koliko ih je u Srbiji – u kojima gradsku politiku vodi neka druga stranka ili koalicija.

„Znao sam da je malo, ali ovo mi je iznenađenje“, kaže pošto je čuo ovaj podatak.

Uz Šabac, Srpska napredna stranka nema vlast još u Čajetini, Paraćinu i beogradskoj opštini Stari grad.

• Šta su nam političari obećavali, a šta ispunili tokom prethodnih izbora
• Ko izlazi, ko ne izlazi: Kako je epidemija podgrejala atmosferu i uticala na izbore
• Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić

Dok se 21. jun i datum održavanja parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora približava, Šapčani Alija i Živan, i Paraćinke Nataša i Ljubinka, pričaju da li se i koliko razlikuje život u ova dva grada.

Paraćinka i ono što je od Staklare ostalo

Nataša Kostić je profesorka engleskog jezika iz Paraćina.

Ni ona nije znala koliko je „opozicionih“ mesta u Srbiji, a život u Paraćinu opisuje kao „dosadnu svakodnevicu“.

Kaže i da jedva sastavlja kraj s krajem.

„Imam ćerkicu od šest godina i živim s bratom, bratancem i mamom. Živimo od moje prosvetarske plate i mamine penzije od 12.000 dinara“, kaže Nataša za BBC na srpskom.

Grad u kome živi nekada se ponosio fabrikama stakla, štofa i slatkiša. Danas se u ovom pomoravskom gradiću i dalje proizvode slatkiši, nešto malo stakla, ali proizvodnje štofa nema.

„Ponosili smo se ranije Štofarom i Staklarom, to su bila dva najveća preduzeća, najviše ljudi je u njima radilo.

„Kad krenete ujutru, grad je bio pun ljudi. Danas toga nema i mogu da kažem da je ovo grad duhova“, priča za BBC na srpskom Ljubinka Zimonjić.

Ona ima 62 godine, živi sa 25-godišnjim sinom. Nijedno od njih trenutno ne radi.

U Ljubinkinom slučaju to „trenutno“ traje 25 godina.

Prestala je da radi kada je rodila sina. Imao je zdravstvenih problema, pa je morala da da otkaz.

Kada je pokušala da se vrati na stari posao posle nekoliko godina, nije bilo mesta.

• Šta je „građanska Srbija“ i ko želi njene glasove
• Ko je ko na glasačkom listiću
• Demokrate i socijalisti – dva lica srpskih stranaka

Od tada povremeno radi, „ne sedi skrštenih ruku“, kako kaže, i broji sitno do penzije.

Iako kaže da živi u „gradu duhova“, napominje da se ipak ulaže, da je grad uređen i sređen, ali da se posao često dobija preko stranke.

„I oni rade isto što i Vučićevi. Tako je to. Svi oni se međusobno pljuju, ali rade po istom principu“, priča Ljubinka.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u Paraćinu u martu 2020. iznosila je 45.957, što je oko 14.000 dinara manje od republičkog proseka.

Zaradu jednaku ili višu od republičkog proseka dobija oko trećine zaposlenih u Srbiji, dok polovina zaposlenih ima zaradu koja je jednaka ili manja od paraćinskog proseka.

U Paraćinu je, prema procenama RZS-a, 2018. godine živelo 50.798 ljudi. To su ujedno i poslednji dostupni podaci.

Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u Paraćinu u aprilu ove godine bilo je 6.626 nezaposlenih.

Težak život

Pošto ni ona, a ni njen sin nemaju stalna primanja, zahvaljujući pomoći koju im šalju prijatelji iz inostranstva, dovijaju se da sastave kraj s krajem.

Na pitanje kako žive, odgovor je kratak – „nikako“.

„Ne radimo ni sin ni ja i da nemam prijateljice u inostranstvu koje mi pomažu, ne znam kako bismo.“

Ljubinka priča i da ima određene povlastice, kao i da ne plaća iznošenje smeća i vodu.

• Goša i ono što je od nje ostalo
• Restoran gde se „bacanje pogleda” na telefon naplaćuje
• Slika Srbije pred izbore – dva skupa uprkos svim zabranama

„To nam plaća opština godinama, za to im svaka čast.“

I Ljubinkina sugrađanka Nataša kaže da se teško živi, a da je dosta ljudi iz njenog okruženja zbog posla otišlo u inostranstvo.

„Mojim drugaricama su muževi uglavnom otišli u inostranstvo, a one su ovde, čuvaju decu i nemaju posla, žive privatno i plaćaju kirije, ili su oboje ovde, ali ne rade, pa žive od penzija roditelja“, kaže Nataša.

Koferi u tom gradu uglavnom se pakuju za Nemačku i Švedsku, dok nema mnogo onih koji odlaze da žive u neki drugi grad u Srbiji, objašnjava Nataša.

„Priča o ovom gradu jako je žalosna. Ni mlađi često nemaju posla. Meni nije važno ko je na vlasti, slika je tužna. Slabo se ulagalo u ovaj grad.“

Ono što upada u oči je, kaže Nataša, veliki broj prodavnica s polovnom garderobom i kockarnica i kladionica.

„U neke veće kupovine odlazimo u Kragujevac, Kruševac ili Jagodinu. Ovde ima svega nekoliko butika, zatvorili su se mnogi“, kaže.

U Paraćinu ne radi ni bioskop, pozorišnih predstava ima u toku sezone, ali drugih aktivnosti za slobodno vreme je malo.

„Ako bismo želeli neku aktivnost s decom, ovde je to neizvodljivo, uvek moramo da idemo negde drugde“, priča Nataša.

• Fijat u Kragujevcu: Šta ako Italijani odu
• Da li je srpska politika radikalnija od radikala
• Koliko su se naprednjaci promenili od dolaska na vlast

Ljubinka će 21. juna izaći na izbore. Zna za koga će glasati na lokalu, ali za parlamentarne izbore još nije odlučila.

U Šapcu kraj Save nije sve tako sivo

Alija Salkunić i Živan Lazarević iz rodnog grada su se privremeno selili zbog studija, ali su se po diplomiranju vratili.

„Kada sam se iselio iz Šapca, postojale su dve opcije za mlade kad završe studije.

„Prva je zapošljavanje u gradu studiranja, odmah po završetku studija, a druga je povratak kući gde je ozbiljan i stabilan posao bilo znatno teže naći“, priča Živan za BBC na srpskom.

On je odabrao drugu priliku, koja je, kaže, bila manje popularna.

Trenutno se bavi logistikom i radi kao planer proizvodnje u auto industriji.

Po povratku u rodni grad 2015, brzo se zaposlio kao vozač – već je imao dve godine iskustva rada kao kurir.

Radio je kao distributer novina, a zbog noćnog rada, kaže, taj posao mnogi nisu želeli.

„Mogao sam da radim i kao dnevni vozač, za nešto manje novca ili da radim u ugostiteljstvu.

„U to vreme nije bilo ni reči o poziciji operatera na proizvodnoj liniji koju, recimo, sada ima svaki mladi čovek u Šapcu“, priča Živan.

Od tada se dosta toga promenilo, kaže.

„Sada postoji nekoliko industrijskih postrojenja koje zapošljavaju do hiljadu ili više radnika i to se primećuje.“

On radi u fabrici koja zapošljava oko dve hiljade ljudi i planira se dodatno zapošljavanje.

„Sada čak imamo ljude iz okolnih gradova koji dolaze u Šabac ili čak mlade, školovane ljude iz svih krajeva Srbije, koji iznajmljuju stanove i grade karijere u Šapcu“, priča Živan.

Politika ga ne interesuje, ali kaže da je fabrika u kojoj radi došla u Šabac zahvaljujući SNS-u.

Njegov sugrađanin Alija stekao je diplome dva fakulteta, ali je posao u struci u Šapcu tražio dve godine po završetku studija.

„Radio sam kao sezonski radnik, radnik na zameni, vratio se srednjoškolskoj struci pa u privatnoj praksi radio masaže, zatim honorarno pomagao drugima u izradi stručnih radova.

„Bilo je trenutaka u kojima mi se činilo da godine ulaganja u znanje i obrazovanje ničem ne vrede, jer redovnog posla u struci nije bilo ni na vidiku“, priča Alija.

Posao u struci našao je u jednoj privatnoj kompaniji u Šapcu prošle godine i zadovoljan je i srećan što radi u struci za koju se školovao.

„U poređenju sa većinom drugih gradova u Srbiji, ne zvuči fer da kažem kako je nezaposlenost u Šapcu najdrastičniji problem“, priča Alija.

Dodaje da je bolje govoriti o tome kako se do posla dolazi i koliko se obrazovni profili ljudi koji tragaju za zaposlenjem podudaraju sa otvorenim i slobodnim radnim mestima.

„Dolaskom stranih firmi, stotine građana se zaposlilo i u lokalnoj javnosti vlada narativ da oni uspešno izdržavaju porodice od tog rada. U meri u kojoj je to istina – dobro je, ali nisu sva iskustva tako pozitivna.

„Znamo i da iste te firme koliko lako primaju, toliko lako i otpuštaju radnike posle dve godine, uslovi nisu baš toliko prijemčivi – prosečna zarada ne odgovara prosečnoj potrošačkoj korpi“, priča.

I u ovom gradu je popularan odlazak u inostranstvo zbog posla, a sagovornici BBC-ja kažu da se odlazi u Ameriku, Nemačku, Norvešku i Austriju.

„U poređenju sa nezadovoljstvom i učmalosti o kojima slušam od poznanika iz drugih manjih gradova, reklo bi se da život u Šapcu i dalje pruža više dostojanstva, spokoja i raznovrsnih dešavanja u toku godine u odnosu na većinu drugih sredina.

„Makar se okružujem optimističnim ljudima koji umeju da cene i iskoriste sve prilike, a ne onima sklonim da uvek oko nečeg kukaju“, kaže Alija

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna neto zarada u Šapcu u martu 2020. iznosila je 52.650, što je za oko 7.000 dinara manje od republičkog proseka.

U Šapcu je, prema procenama RZS-a, 2018. godine živelo 110.918 ljudi. To su ujedno poslednji dostupni podaci.

Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u Paraćinu u aprilu ove godine bilo je 6.293 nezaposlenih.

Opozicija i posledice

Da li se u Šapcu oseća to što je lokalna vlast drugačija od republičke?

Alija kaže – „i te kako“.

„Od pritisaka kojima je izložena gradska vlast, koje čak i mi građani i nestranačke ličnosti uviđamo, preko pokušaja opstruisanja rada lokalnih organa vlasti i sednica, do brojnih mera kojima državni aparat pokušava da marginalizuje i isključi Šabac iz finansijskih i privrednih, a za vreme korone videli smo – i zdravstvenih tokova“, kaže Alija.

• Srbija i opozicija: Šta je ostalo od „Sporazuma s narodom“

Dodaje i da su ulaganja u Šabac vrlo mala, pa meštani samim tim imaju manje prilika i za posao, a posledično i za život u normalnim uslovima.

Alija ima kritike i na račun lokalne vlasti.

Za građane je, kaže, beskorisno prenaglašeno poređenje sa Beogradom i beogradskim vlastima u pokušaju da se na taj način izdigne ugled Šapca.

„Možda gradonačelniku donosi neke političke poene na nacionalnom nivou i u očima šire društvene zajednice, ali zateže liniju fronta između lokalnih i republičkih vlasti, dok mi koji živimo u Šapcu od takvog dokazivanja nemamo ništa“, priča Salkunić.

Njegov sugrađanin Živan Lazarević nije zainteresovan za politiku.

Kaže da je politička situacija u državi takva da nema šta lepo da kaže, pa retko i komentariše.

„Problem koji vidim na političkoj sceni je tako katastrofalno i apokaliptično velik, da se iskreno deprimiran kad god vidim kakvo parče propagande na papiru ili monitoru“, kaže Lazarević.

Politička rivalstva u Šapcu trenutno se, kaže, svode na sukobe na društvenim mrežama, a pojam „bot“ je uništio bilo kakvu konstruktivnu debatu na internetu.

„Većina naših političkih predstavnika ne želi konstruktivnu debatu, već haos, senzacionalizam i sistematsku, strateški primenjenu propagandu.

„Neminovno neslaganje opozicije i vlade u svakoj zemlji treba da predstavlja određenu vrstu konstruktivnog rivalstva – možda kao prirodna selekcija, surovo ali sa velikom svrhu.

„Moj utisak je da to rivalstvo u Šapcu predstavlja nekulturne ljude koji pišu komentare na internetu.“

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]