Izbori u Srbiji 2023: Kako je nestao DOS, a šta je slično u okupljanju opozicije dve decenije kasnije

Jedna od najširih političkih koalicija u novijoj istoriji Srbije već u prvoj godini ostvarila je uspeh srušivši režim Slobodana Miloševića, ali – nije dugo potrajala.

Uprkos velikim razlikama u programima, ideologijama i vizijama budućnosti zemlje, Demokratska opozicija Srbije (DOS) je uz veliku podršku glasača pokrenula promene, prepoznate kao iskorak države ka demokratiji i evropskom putu.

Ali lepak koji je koaliciju držao na okupu sušio se gotovo jednako brzo kao mastilo potpisa kojima su Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić, lideri Demokratske stranke Srbije (DSS) i Demokratske stranke (DS), preuzeli predsedničke i premijerske funkcije posle izborne pobede.

Prve razlike su isplivale „već 6. oktobra“, među partijama koalicije bilo je „premalo sličnosti“, a mnogima je bilo jasno da je saradnja od početka bila oročena, kaže Dejan Mihajlov, visoki funkcioner DSS-a posle petooktobarskih promena, za BBC na srpskom.

• Gde su i šta rade lideri DOS-a
• Peti oktobar 2000. godine: Šta se dešavalo van Beograda
• Dan kada je opozicija pobedila Slobodana Miloševića

„Problem je suštinski nastao kada je vlada Zorana Đinđića bez pravnog osnova izručila Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu – to je bila ključna razlika između nas u pogledu na izgradnju države“, objašnjava Mihajlov.

Milošević je haškom sudu izručen 28. juna 2001. godine, a u avgustu su ministri iz redova DSS-a napustili Đinđićevu vladu.

Zoran Živković, tada potpredsednik DS-a, za BBC kaže da se koalicija „simbolično raspala pri formiranju vlade“, još u januaru 2001. godine, ali za to pronalazi drugačije razloge.

„Tu su postojale dve ideje – jedna je bila ideja Zorana Đinđića i dobrog dela DOS-a da se tranzicija i lustracija sprovedu brzo i efikasno, bez praštanja bivšem režimu, ali su druge ideje imali Vojislav Koštunica, DSS i još neke manje stranke“, priča Živković.

Posle ubistva premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003, raspisani su novi izbori 13. novembra, a pet dana kasnije, DOS je zvanično prestao da postoji posle sastanka stranačkih lidera u Beogradu, u kojem nije učestvovao Koštuničin DSS.

Dve decenije kasnije, deo opozicionih partija ponovo se udružio se u koaliciju „Srbija protiv nasilja“, ali ovoga puta koalicija nije tako široka.

Cilj je ponovo smena dugogodišnje vlasti, ovoga puta Srpske napredne stranke (SNS) predvođene Aleksandrom Vučićem, na parlamentarnim i lokalnim izborima u 66 gradova i opština 17. decembra, na kojima će se takmičiti još nekoliko opozicionih kolona.

Zašto je nastao DOS?

Srbija je tokom 2000. godine, u periodu nastanka DOS-a, bila deo Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i oporavljala se od NATO bombardovanja, ophrvana ekonomskim problemima i nezadovoljstvom režimom Socijalističke partije Srbije (SPS).

Situacija u zemlji stvorila je dodatni pritisak na opozicione stranke da se ujedine, iako je već tada bilo očigledno da su razlike među njima velike, kaže Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka, za BBC na srpskom.

„Cilj i jeste bio da se obori nedemokratska vlast, a posle toga da nastupi normalan politički život, gde su programske i ideološke razlike potpuno legitimne“, dodaje politikolog i autor knjige „Uspon i pad demokratije posle petog oktobra“.

Dragan Šormaz, bivši član Glavnog odbora DSS-a i poslanik te partije posle izbora 2000. godine, priseća se za BBC na srpskom da je početna zamisao bila da Đinđićeva vlada, koja je formirana u januaru 2001, potraje godinu dana.

„Ali već prilikom formiranja vlade Zorana Đinđića se videlo da to neće biti ispoštovano, što je za mene bio glavni razlog razlaza u koaliciji i momenat kada sam uvideo da DOS neće opstati“, prepričava Šormaz, koji od 2010. do 2022. bio član Srpske napredne stranke (SNS).

Šormaz je potom izašao iz vladajućeg SNS i pridružio se pokretu „Uvek za Srbiju“ koji predvodi Zorana Mihajlović, bivša ministarka u više Vučićevih vlada.

Demokratsku opoziciju Srbije (DOS) činile su:

Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Savez vojvođanskih Mađara, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Građanski savez Srbije, Nova Srbija, Socijaldemokratska unija, Sandžačka demokratska partija, Liga za Šumadiju, Reformisti Vojvodine, Koalicija Vojvodina, Socijaldemokratija, Demohrišćanska stranka Srbije, Nova demokratija, Pokret za demokratsku Srbiju, Demokratski centar, Demokratska alternativa i Grupa građana G17 plus.

Gde je puklo u DOS-u?

Milošević je poražen na predsedničkim izborima 24. septembra i masovnim protestima 5. oktobra, a DOS je ubedljivo pobedio i na parlamentarnim izborima u decembru iste godine.

Već uoči tih parlamentarnih izbora, pominjala se mogućnost da se DOS razdvoji i da DSS nastupi samostalno, ukazuje profesor Nebojša Vladisavljević.

„Verovatno ih je u tom trenutku zadržao na okupu strah od povratka bivše vlasti“, dodaje.

Politikolog kao prvu veliku prekretnicu, poput Dejana Mihajlova, vidi izručenje Miloševića u Hag, čemu se DSS protivio, što opisuje kao „prvi veliki sukob lidera DOS-a“.

„Posle toga koalicija više nije bila ista, a ono što se kasnije desilo je samo formalni raspad“, objašnjava.

Za Dragana Šormaza to nije bila ključna tačka razdora, jer je on već postojao oko brojnih pitanja.

„Osporavana su kadrovska rešenja DSS-a kod pravljenja vlade, bilo je sporenja i oko zakona o lustraciji i oko statusa Vojvodine, a pravljeni su i blokovi unutar koalicije – to je radio i Koštunica, kao i Đinđić“, nabraja on.

Zoran Živković smatra da je nezadovoljstvo nekih lidera DOS-a radom Đinđićeve vlade nastalo zbog njene „doslednosti u sprečavanju korupcije, kriminala i malverzacija“.

Članovi koalicije, koji su dolazili iz manjih partija, pokušavali su da izađu način za njen opstanak, a plan su u decembru 2001. izneli Goran Svilanović, predsednik Građanskog saveza Srbije (GSS), i Miroljub Labus, tada jedan od lidera stranke G17+.

Dvojac je predložio obustavu sukoba u vladajućoj koaliciji do kraja 2002. godine, izbor novog predsednika Skupštine Srbije posle smene Dragana Maršićanina u martu iste godine, rekonstrukciju vlade u istom roku, donošenje novog ustava do juna i pristanak DSS-a na saradnju sa sudom u Hagu, pisao je magazin Vreme u martu 2002.

Ideju o opstanku DOS-a imao je i Nebojša Čović, tadašnji lider Demokratske alternative, dok su se iz Demohrišćanske stranke Srbije Vladana Batića zalagali za definitivan raskid sa DSS-om, kao i oduzimanje mandata poslanicima te partije.

Stranke sa manjom podrškom u DOS-u „oscilirale su malo na jednu, a malo na drugu stranu“, odbijajući da se nedvosmisleno svrstaju u strahu da će ih veće partije „progutati“, objašnjava profesor Nebojša Vladisavljević.

„Zato su i davali planove za opstanak DOS-a, ali i zbog toga što su videli da dolazi do uspona Srpske radikalne stranke.“

Ali ponuđene opcije nisu bile prihvatljive ni za DS, ni za DSS, kao dva pola tada već prilično uzdrmane koalicije.

„Pokušaji da DOS tada opstane bi značili da odustajemo od reformi i petooktobarske politike Zorana Đinđića“, priseća se Zoran Živković u razgovoru za BBC.

Predloge za spas DOS-a i ostanak DSS-a u koaliciji „bilo je jako teško progurati kroz stranačke organe“ usled skoka rejtinga partije i lidera Vojislava Koštunice, kaže tadašnji funkcioner ove stranke Dragan Šormaz.

„DSS je zbog toga prirodno želeo da samostalno preuzme veću vlast i odgovornost, postojala je i želja da se iskristališe slika na političkoj sceni, a da stranka zauzme poziciju desnog centra“, objašnjava on.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:

Poslednja sednica DOS-a: Konstatovanje kliničke smrti

Posle 12. marta 2003. godine, kada je ubijen Đinđić, nade za opstanak koalicije više nije bilo, smatra Zoran Živković.

„Verujem da bi DOS, makar u suženom sastavu bez DSS-a, opstao da je Zoran ostao živ, jer smo se mi već spremali za izbore, koje je trebalo da imamo 2004. godine“, kaže nekadašnji premijer.

„Ja, naravno, nisam imao taj autoritet da održim koaliciju na okupu, imao ga je samo Zoran Đinđić“, ocenjuje.

Ali, Dragan Šormaz veruje da je definitivni kraj DOS-a stigao još pre atentata na premijera države i lidera koalicije.

„Mislim da bi Đinđić do izbora pokušavao da ojača DS, bila mu je ideja da DS i DSS budu dva pola vodeće političke snage u Srbiji, samo što je on znao da mu je rejting slabiji od DSS-a i krenuo je kasnije sa time od nas“, obrazlaže Šormaz.

• Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
• Šta imaju zajedničko Milošević, Đinđić i Vučić
• Zoran Đinđić: „Prednjačio je u svemu, osim u fudbalu“

Posle ubistva Đinđića, Živković je postao premijer, ali su već 13. novembra 2003. raspisani vanredni parlamentarni izbori za 28. decembar iste godine.

Pet dana kasnije, Živković je sazvao sednicu lidera DOS-a u Beogradu, ali zajednička predizborna strategija nije bila na dnevnom redu, već je epilog bio konačni razlaz koalicije.

Koaliciju je tada činilo 17 stranaka, bez DSS-a.

„Rekao sam svima kakvo je stanje i predložio da se raziđemo, kako ne bismo nešto izigravali i pravili farsu, a bili smo vrlo svesni da DOS neće opstati.

„Oko toga smo se svi složili, a sastanak je trajao vrlo kratko“, prepričava Živković događaje sa poslednje sednice DOS-a.

Pogledajte i ovu priču:

Šta povezuje DOS i današnje okupljanje opozicije?

Partije proevropske opozicije u Srbiji 23 godine kasnije ponovo veruju da bi šira koalicija mogla da im donese dobar rezultat na parlamentarnim i lokalnim izborima 17. decembra.

Političke stranke, među kojima su one koje su učestvovale u organizaciji protesta „Srbija protiv nasilja“, objavile su 27. oktobra da će na izbore izaći sa istoimenom listom.

Miroslav Aleksić, jedan od nosilaca ove izborne liste i predsednik Narodnog pokreta Srbije (NPS), kaže za BBC na srpskom da su poruke birača bile „glavni pokazatelj“ da ove partije treba da izađu na izbore u jednoj koloni.

„Gde god smo bili i razgovarali sa ljudima, posebno na protestima, njihova poruka je bila – ‘ujedinite se'“, ističe on.

Iako tvrdi da u koaliciji „Srbija protiv nasilja“ ima „više stvari oko kojih se stranke slažu, nego onih oko kojih nisu saglasne“, priznaje da to ne znači da razlika među njima nema.

„Prvo treba da stvorimo uslove da može normalno da se razgovara o tim političkim razlikama, što u ovom trenutku ne postoji“, smatra Aleksić.

Koalicija „Srbija protiv nasilja“ broji 12 organizacija, dok će Srpska stranka Zavetnici i Srpski pokret Dveri, opozicione partije desne političke orijentacije, izaći na izbore sa drugom listom.

Na izborima će se nadmetati i koalicija „Nada“, okupljena oko Novog DSS-a, kao i koalicija Socijaldemokratske stranke bivšeg srpskog predsednika Borisa Tadića i pokreta Dosta je bilo, koji su takođe najavili zajedničko učešće.

Profesor Nebojša Vladisavljević kaže da se pokazalo da „danas potpuno ujedinjenje opozicije očigledno nije moguće“.

„Prethodnih meseci i godina neprestani pokušaji objedinjavanja su zapravo više razjedinili opoziciju, jer očigledno postoje duboke programske, ideološke i lične razlike među njima.

„Ne treba u tom smislu imati prevelika očekivanja i verujem da je i ova koalicija („Srbija protiv nasilja“) uspeh“, ocenjuje Vladisavljević.

Društveno-političke okolnosti su pre više od dve decenije bile teže, što je nekadašnje stranke DOS-a više motivisalo da se ujedine, dodaje on.

„Zaboravlja se da ni tada opozicija nije bila ujedinjena do kraja: Srpski pokret obnove je ostao van te koalicije, čak je imao i sopstvenog predsedničkog kandidata Vuka Draškovića.

„SPS je u tom trenutku SPO i Vuka Draškovića video kao veću pretnju od stranaka koje su kasnije činile DOS“, naglašava ovaj politikolog.

Koaliciju „Srbija protiv nasilja“ čine:

Stranka slobode i pravde (SSP), stranka Zajedno, Demokratska stranka (DS), Narodni pokret Srbije, Zeleno-levi front, Srbija centar (SRCE), Pokret slobodnih građana (PSG), Rumunska partija, Ekološki ustanak, Pokret za preokret, sindikat Sloga i pokret Novo lice Srbije.

Ulični protesti kao okidač za ujedinjenje opozicije

Kada su desetine hiljada ljudi izašle na ulice Beograda i drugih gradova širom Srbije 5. oktobra 2000. godine, 53-godišnji Igor iz Beograda je bio među njima.

Nosio je u rukama zastavu Ferarija, italijanskog proizvođača automobila, koja će ubrzo postati jedan od simbola tih i velikog broja narednih protesta u zemlji.

„Nisam očekivao da će 5. oktobra organizacija biti tako ozbiljna, opozicija je tada pokazala spremnost i zrelost – to je za mene bilo iznenađenje“, kaže 53-godišnji Igor iz Beograda.

Neki od članova DOS-a bili su na ulicama i tokom demonstracija protiv režima Slobodana Miloševića u drugoj polovini 1990-ih, koje je vodila koalicija „Zajedno“.

Nju su činili Srpski pokret obnove (SPO), predvođen Vukom Draškovićem, Građanski savez Srbije (GSS) Vesne Pešić i Demokratska stranka (DS), na čijem je čelu bio Zoran Đinđić.

Uprkos pobedi 1996. godine na lokalnim izborima u više gradova, među kojima je bio i Beograd, koalicija se ubrzo raspala, a DS, GSS i DSS, uz još 13 opozicionih partija, bojkotovali su parlamentarne izbore 1997. godine.

„Petooktobarski protesti su na neki način nasleđe onih protesta iz 1991, 1992, 1996, 1997. i 1999. godine – sve je to osnova na kojoj je izgrađen DOS“, smatra profesor Nebojša Vladisavljević.

• „Srbija nije samo Beograd“: Protesti i u drugim gradovima, šta kažu demonstranti
• Paralelne stvarnosti: Kako ja pamtim važne martovske događaje, a šta se stvarno dešavalo
• Koliko su uspešna septembarska okupljanja opozicije
• Mala politička debata po kiši protesta „Srbija protiv nasilja“
• „Uvek je bila na ulici zbog nepravde“: Fenomen Ferari zastave na protestima u Beogradu

Nepune 23 godine posle petooktobarskih promena, hiljade ljudi su se ponovo našle na ulicama, posle majskih tragedija u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i selima Malo Orašje i Dubona nadomak Mladenovca, u kojima je ubijeno 19 ljudi.

Po običaju, 53-godišnji Igor je ponovo bio učesnik.

„U ono vreme se gubila glava na ulici ili u ratovima, a sada se ne gine. Vlast sada ne odgovara agresivno na okupljanja, već ih ignoriše.

„Mislim da su to glavni razlozi što je tada energija bila veća, jer je veća bila i pretnja po nas“, opisuje on.

Iz protesta „Srbija protiv nasilja“ nastala je istoimena predizborna koalicija, a Miroslav Aleksić kaže da su tragedije i protesti imali „apsolutno odlučujuću ulogu“ u njenom formiranju.

„Gotovo sam siguran da danas ne bismo imali ovaj scenario da se to nije dogodilo, a posle svega bi bilo i neodgovorno da nismo uspeli da napravimo dogovor.

„Koalicija je na neki način nastavak protesta, jer zahtevi nisu ispunjeni“, objašnjava Aleksić.

Više o protestima „Srbija protiv nasilja“, koji su u Srbiji održavani svake nedelje od maja do raspisivanja izbora, pročitajte ovde.

Profesor Vladisavljević napominje da „nema dramatične razlike“ u načinu na koje su protesti izrodili opozicione koalicije 2000. i 2023. godine.

„U oba slučaja su bili vid pritiska na stranke da se dogovore, jer građani konstantno teraju opoziciju da radi zajedno protiv vlasti kojom su nezadovoljni ili je smatraju nedemokratskom“, opisuje ovaj stručnjak.

Pogledajte i ovu priču:

Miroslav Aleksić smatra da je proevropskim partijama poput njegove „potreban širi politički blok“ za koji veruje da će „probuditi spavače“ i uticati na skok izlaznosti na izborima u decembru.

„Građani u Srbiji lakše prihvataju patriotske parole, ljudi lakše prihvataju laž, nego istinu koja je bolna. Ali ako se sa njom ne suočimo, ne možemo da rešimo probleme“, tvrdi Aleksić.

Smatra da paralela između DOS-a i koalicije koju predstavlja postoji zbog toga što se i 2000. i 2023. godine udružio „značajan broj političkih organizacija“.

„Verujem da je zbog naše samoorganizacije, bez podsticaja spolja, veća i naša šansa da opstanemo u budućnosti“, dodaje.

Igor, 53-godišnji Beograđanin, kaže da mu „udruživanje opozicije daje nadu“ i da „ne vidi drugi način“ za dobar izborni rezultat.

Slično se, kaže, osećao i pre 23 godine, iako ovoga puta ne očekuje „apsolutne promene“, kao što je to bio slučaj posle septembarskih izbora 2000. godine.

„Ali, nadam se i imam veru u nekakvu promenu – moram da verujem“, zaključuje Igor.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]