„Ovde kod nas kad se dete rodi, odmah ga lupe mistrijom po zadnjici – da postane majstor“, kaže uz širok osmeh 72-godišnji Vukas Momčilović iz Crne Trave, planinskog naselja na jugoistoku Srbije, poznatog po dobrim građevincima.

Kosa mu je proseda, lice okruglo i obučen je u crnu jaknu, u čijim džepovima greje šake.

Jutarnju tišinu remeti samo škripa mokrog snega pod nogama, koji se lagano topi na sunčanih sedam-osam stepeni.

„Ali nema više majstora… Svi su otišli“, dodaje kratko, zastajući pored spomenika Crnotravcu neimaru, podignutog tik uz Vlasinu i njeno tiho žuborenje.

Jer Crna Trava je i po tome poznata.

Na popisu iz 2022. godine, ovde je zabeležen najveći pad broja stanovnika u Srbiji, a važi i za jednu od najsiromašnijih opština u zemlji, sa stanovništvom prosečno starim 56 godina – 13 odsto više od republičkog proseka.

„Ne odlaze više ljudi odavde, samo nestaju – u toku godine se rodi troje do petoro dece, a umre pedesetak ljudi“, navodi Slavoljub Blagojević, dugogodišnji predsednik opštine Crne Trava, kadar Srpske napredne stranke (SNS), za BBC na srpskom.

U takvim okolnostima, opštinu Crna Trava i njenih 1.063 stanovnika očekuju izbori.

Pored SNS-a, za odbornička mesta takmiči se još samo Socijalistička partija Srbije (SPS), koja je do sada bila u opoziciji.

„Videćemo šta će biti“, kaže Blagojević kratko, ali veruje da posle glasanja 17. decembra „verovatno“ neće biti većih promena.

Mile Mladenović, nosilac liste socijalista u Crnoj Travi, do trenutka objavljivanja teksta nije odgovorio na pozive i poruke BBC na srpskom.

Druge opozicione stranke sa republičkog nivoa ovde nemaju opštinske odbore.

Nenad Mitrović, nosilac liste Demokratske stranke u obližnjem Vladičinom Hanu, smatra da su ljudi u Crnoj Travi „odsečeni od politike“.

„Ako imate 1.000 stanovnika, kako možete da budete opozicija? Pa to je jedna zgrada u (beogradskom naselju) Mirijevu.

„Mogu da odem i da pričam sa njima, ali bi oni time bili u opasnosti jer svi rade u opštini ili vrtiću, gde imaju sigurnu platu – to je sistem žabe u toploj vodi, oni uopšte ne znaju šta im se dešava.“

Blagojević to negira, tvrdeći da „kod njega svako može da kaže šta hoće“.

„Ovde je demokratija, velika… Nikada nisam bio autokrata, kod mene sve može“, ističe Blagojević, na vlasti u Crnoj Travi poslednjih 20 godina.

Vukas Momčilović se ipak nada da će „posle izbora biti bolje“.

„Samo nikako da zaista i bude bolje“, kaže kratko.

O životu

Najveći deo života Momčilović je proveo na građevini.

Radio je, kako kaže, šta god je bilo potrebno i bio „majstor za sve“.

„I zidanje i malterisanje i armaturu… Moraš da znaš sve da bi koliko-toliko opstao“, priča iskusno.

Radio je u Nišu i Novom Sadu, ali pre svega u Beogradu.

„Uf, brate mili, jedva sam čekao da odem iz Beograda, to je katastrofa kakva je gužva, pa da bih stigao na posao moram da krenem sat vremena ranije“, odmahuje rukom.

Crnotravci, građevinski majstori čije su kuće danas trošne

Beograd, ipak, smatra glavnim odredištem za većinu ljudi iz Crne Trave, ali i cele Srbije, jer „samo tamo ima posla“.

„Jedan moj prijatelj kaže ‘čim u Beogradu izađeš iz autobusa, nađeš posao’.“

Jednom je išao i da gleda Crvenu zvezdu i Partizan, ali se prevario.

„Nešto se desilo, krenule one kornjače bap, bap, bap, ne znaš gde da bežiš, biju sve živo, ne pitaju ni ko si, ni šta si.“

Već pet godina je u penziji i sa suprugom živi u zaseoku nedaleko od Crne Trave. Do nje vode dva puta kroz brda prošarana narandžastim i svetlosmeđim nijansama jeseni, uz tek poneku zelenu od četinara koji ne haju za zimu.

Jedan preko Vlasotinca, odakle ima sat i kusur vožnje uz stene, a drugi preko Vladičinog Hana, Surdulice i Vlasinskog jezera.

Iako Crnu Travu naziva „slepim crevom“ zbog udaljenosti i slabe povezanosti sa drugim mestima, Blagojević smatra da je ona i „strateški važna opština“.

„Čuvamo granicu, na samo 20 kilometara je Bugarska.“

Duž dobrog kolovoza, iako se na nekim delovima dva automobila teško obilaze, ubrzo se pojavljuje sve više snega, da bi se pred Crnu Travu, na oko 950 metara nadmorske visine, sve zabelelo.

Krajem novembra, kada su u Srbiji pale prve pahulje, Crna Trava je bila potpuno zavejana – toliko, da je u opštini proglašeno vanredno stanje.

„Tri dana nisi mogao nigde da izađeš“, kaže Momčilović i pokazuje rukom malo ispod kuka koliko je napadalo.

Taj sneg sada se topi na decembarskom suncu.

Ledenice kap po kap sleću sa oluka, pa se voda sliva po asfaltu, praveći bare.

„Tu su Elektrodistribucija i Pošta, gore iznad je Crveni krst, dole je medicinska ambulanta, ranije Dom zdravlja“, pokazuje Momčilović sa mostića preko Vlasine, nedaleko od spomenika neimaru, tokom kratkog obilaska Crne Trave.

Obližnja pekara je već dugo zatvorena, toliko da joj je izlog obrastao u prašinu, tako da Crnotravci hleb dobijaju sa Vlasinskog jezera – ako put nije zavejan.

Tik uz nju je autobuska stanica, čija dva perona zvrje prazna, jer autobusi ne stižu, samo kombiji iz Vlasotinca.

Nedaleko odatle, na jednom zidu zalepljen je niz umrlica izbledelih od vetra i kiše, na kojima su likovi starih ljudi.

„Nemamo ni zubara i onda pitaju kako su ljudi bez zuba“, navodi Momčilović.

„Pa kako da ih imaju kad im do zubara treba 50 kilometara do Vlasotinca“, dodaje uz osmeh, otkrivajući gole desni tamo gde je nekad bio gornji red zuba.

„A i kako ja da sa penzijom od 21.000 dinara da idem kod zubara, to košta.“

Prema podacima Zavoda za statistiku, prosečna plata u Crnoj Travi u novembru je bila 60.000 dinara, za 50.000 manje nego u Beogradu.

Svuda okolo, duž uskog korita Vlasine, načičkane su kuće iz čijih odžaka izbija dim, uz poneku zgradu sa nekoliko spratova, gde se na terasama suši raznobojna odeća.

Na jednoj je i okačena zastava Srbije.

Tiho je, ali ima ljudi na ulicama.

Jedna od njih, 64-godišnja Snežana Iskrenović iz zaseoka Donji Slavkovci, kaže da joj u Crnoj Travi ne fali ništa.

„Doduše, nemamo frizera, pa za to moram da idem u Vlasotince, a ni krojačku radnju, ali ja to sama ck, ck, ck, ck“, priča nedaleko od pijace, dok nosi prazan ceger.

Međutim, na nekoliko obližnjih tezgi nema ničega – osim snega.

„Ponedeljkom nekad neko iz Vlasotinca dođe da prodaje, ali po jako visokim cenama“, žali se Snežana.

Ipak, prodavnica radi – jedina u Crnoj Travi.

Nalazi se na centralnom trgu kojim dominiraju dva spomenika, posvećenim Crnotravcima poginulim u Prvom i Drugom svetskom ratu.

U prodavnici, uz veliku peć na drva, nalik na staru bubnjaru, nekoliko ljudi čeka u redu, razgledajući šta je sve naslagano na policama iza kase.

„Vinjak“, kaže stariji muškarac prodavačici u trenutku kada su kazaljke tek prebacile 10 sati ujutru, pružajući uredno pripremljen tačan iznos.

Prodavačica nije bila zainteresovana za razgovor o životu u Crnoj Travi – kratko kaže da „ljudi ima slabo“, da je „sve staro“.

„Takva je naša sudbina… Ali nemoj mene, će nađeš nekog drugog“, dodaje.

Na drugoj strani trga je biblioteka i prostorije Turističke organizacije Crne Trave, gde takođe nisu bili raspoloženi za zvaničan razgovor.

„Ako nisu radovi, onda su odroni, ako nisu odroni, onda su kiša ili sneg, koji u februaru zna da napada i do dva metra“, opisuje crnokosa devojka rodno mesto.

„Ko ne može da živi ovde sedam dana bez struje, taj nije Crnotravac.“

Ubrzo iz fioke vadi crnotravske magnete za frižider i podmetače za čaše: „Ajde, ajde, vi ste Beograđani, prvi put ste ovde, da imate za uspomenu“.

Nekoliko izloga pored je i opštinski odbor naprednjaka, sada zaključan, kojim dominiraju posteri sa likom predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Pored biblioteke je zgrada opštine – nije zaključana, ali jeste prazna.

Nestalo je struje, tako da nema grejanja i zaposleni su poslati kućama, a predsednik opštine je na terenu, kaže Zoran Stanković, načelnik opštinske uprave.

„U ovo vreme i treba da padne ozbiljan sneg, ali je pre bilo ljudi da čiste puteve“, kaže Stanković u kancelariji nakrcanoj papirima i registratorima.

„U podrumima starih kuća ondašnjih Crnotravaca naći ćete metalnu konstrukciju nalik na slovo A, koja bi se stavljala na traktor ili konjsku zapregu i time bi svi čistili sneg… Ali nema više ljudi.“

Zbog čega?

„U ovom delu sve su bili pečalbari, vrsni zidari. Polovinom proleća, oni odu u Beograd, Novi Sad, Pančevo, Niš da zarade pare i vrate se krajem jeseni.

„Sada kažu sebi ‘što bih se vraćao, bolje da u Smederevskoj Palanci ili tako negde kupim placić, napravim kućicu i povučem porodicu’.“

O izborima

Ogrnut jaknom u kancelariji na čijem zidu je mapa opštine, Stanković na pomen politike kaže da ga ona „apsolutno ne interesuje“ i da nije u stranci.

Bio je samo, navodi, 1994. odbornik SPS-a u Vlasotincu, gde i danas živi.

„Od kada sam to prošao, ne bih se politikom bavio ni mrtav, prljav je posao“, izričit je.

Ima li toga u Crnoj Travi?

„Pa…“, zaostao je na trenutak i nastavio: „Mala je sredina, svi se znaju, ko će protiv koga šta da kaže“.

Vukas Momčilović politiku slabo prati i oni nisu tema u njegovom okruženju.

„Ranije su me i pitali da potpisujem nešto, ali odbijao sam i više me niko ništa ne pita… Da mi bude bolje neće sigurno.“

A odlazak na glasanje zavisi od vremenskih prilika.

„Ako ne bude snega, hoću… Ali da poginem zbog glasanja, nema šanse.

„I inače jedva idem – na dole i nekako, ali uzbrdo teško“, dodaje uz širok osmeh.

U ishod izbora i pobedu SNS-a ne sumnja, iako kaže da u Crnoj Travi „sigurno ima ljudi koji su opozicija, ali nema njihovih lista“.

Isto misli i 60-godišnji Bora Dojčinović, bivši policajac čija motorna testera odjekuje okolinom dok seče drva ispred obližnje policijske stanice.

„Ima nezadovoljnih, ali nema izjašnjavanja kao u većim mestima… Nije to grad da se ne poznajemo, pa da razmenimo teže reči.

„Znamo i ko šta jede, a da ne kažem nešto drugo.“

Njemu se u Crnoj Travi sviđa, jer „nije za grad“, ali kaže da za mlađe „nema ni posla, ni dešavanja“.

„Teško se i formiraju porodice, što je baš bolno pitanje – ko bi da se oženi, mora da ode u Babušnicu, Vlasotince ili Surdulicu.

„Ko ode na fakultet, više se ne vrati, dok stari ostaju, a kako ti da ubediš penzionera da ne glasa za Vučića? Nema sile.“

Na trenutak je zastao, pomalo zadihan od bacanja cepanica sa jedne gomile na drugu.

Kosa mu je seda, a na levoj podlaktici ima tetovažu iz nekadašnje Jugoslovenske narodne armije, koju je 1984. služio u tadašnjoj republici Makedoniji, u Kumanovu i Skoplju.

„Pa i moj ćale, dok je bio živ, kaže ‘Vučić radi, ostali ne’ i ja ne mogu da ga ubedim u suprotno“, nastavlja o politici.

„Ne vidim ni iz opozicije neki program, niko nije došao ovde da barem proba da ti nešto ubaci u glavu, pa da menjaš mišljenje.“

Miodrag Gavrilović, poverenik Demokratske stranke za obližnje Vlasotince, kaže da je zbog broja stanovnika u Crnoj Travi teško napraviti bilo kakvu izbornu listu.

„Treba vam 200 potpisa (na 1.000 ljudi u celoj opštini), gde da ih nađete? Jednostavno nema ljudi“, navodi donedavni narodni poslanik.

I dok Nenad Mitrović iz Vladičinog Hana kaže da će se situacija u Crnoj Travi promeniti kada „ljude oslobodimo straha“, Stanković smatra da opozicija nema listu zbog toga što ih „Crna Trava ne zanima“.

Predsednik opštine Blagojević dodaje da je barem jedna partija ili udružena opozicija mogla da učestvuje na izborima i „ko pobedi – svaka čast“.

„Oni su tu da kritikuju, normalno, ja to prihvatam i to je dobro, znači da nas neko kontroliše. Čovek se nekad izgubi u vlasti, pa i zaboravi građane.“

Blagojević je na vlasti u Crnoj Travi od 2001. godine, punih šest mandata, a za sebe kaže da je „servis građana i sluga naroda“.

Prvo je bio član Nove demokratije Dušana Mihajlovića, pa Demokratske stranke Srbije (DSS), a poslednjih godina SNS-a.

„Gledali smo uvek da budemo vlast kao na republici… Ako smo mi opozicija, nema od toga ništa“, kaže u telefonskom razgovoru.

„Prvo je bio SPS, pa Demokratska opozicija Srbije (DOS), pa DSS, pa SNS i tako dalje, prilagođavali smo se svemu.“

Tu je, kaže, samo da rešava „operativne stvari“.

U tom duhu i protiče izborna kampanja u Crnoj Travi pred glasanje 17. decembra.

„Idemo od vrata do vrata, ali ne mnogo“, kaže Blagojević.

„Do sada sam obišao nekih dvadesetak porodica, dosta ljudi i sami dolaze kod mene. Šta ima da se skupljamo u Domu kulture i držimo govore, hajde da razgovaramo sa ljudima, da vidimo koje su njihove potrebe.“

SNS je u Crnoj Travi do sada imao 17 odbornika, a opozicioni SPS dva, ali Blagojević misli da će socijalisti posle izbora imati nešto više.

„Ima i pojedinačnih ljudi koji su opozicija, ali ne može on sam ništa, jako je teško skupiti 200 potpisa za kandidaturu“, ističe i on.

„Pa i SPS ih je jedva skupio, maltene poslednjeg dana.“

Izbori u Srbiji 2023: Vodič za one koji glasaju prvi put

Vodič za one koji glasaju prvi put

O budućnosti

Dalje uz put, posle mostića na Vlasini, spomenika Crnotravcu neimaru i trga sa dva spomenika su dve škole.

Osnovnu „Aleksandar Stojanović“ pohađa tridesetak učenika, a Građevinsko-školski centar „Milentije Popović“ četrdesetak, kažu iz opštine.

Ova srednja škola koju pohađaju budući građevinci može da se pohvali tradicijom dugom više od jednog veka ponos je svih Crnotravaca.

I u vrtiću „Mladost“, jedinom u Crnoj Travi, mirno je kao na ulicama.

„Naša sredstva za rad spavaju“, kažu uz osmeh Lidija Marković i Milena Milenković.

Marković je vaspitačica i svakog jutra putuje iz Leskovca do Crne Trave.

Za sebe kaže da je „samo putnik koji ovde zarađuje hleb nasušni“.

Milenković je iz Crne Trave, radi u administraciji i koleginica za nju ponosno ističe da je „majka tri crnotravska deteta“ od sedam, 17 i 20 godina.

Uglas obe kažu da dece u Crnoj Travi – nema.

„Imamo 19 upisanih u vrtić na nivou cele opštine“, kaže Marković.

„U Leskovcu samo u jednoj grupi ima barem četrdeset.“

Njihov vrtić uveliko je okićen novogodišnjim ukrasima.

Veliki Deda Mraz i Sneško Belić dočekuju decu odmah na ulazu, igračke su svuda, ormarići i jedan tobogan, dok na zidovima vise raznorazni crteži.

„Hoćete tortu, mala Katarina danas slavi rođendan“, kažu obe, odbijajući novinarsko „ne“.

Milenković ukazuje da je jedan od glavnih problema što u opštini nema pedijatra – za sve mora da se ide u Vlasotince.

„Ali mi smo navikli, lepo je, ne mogu da zamislim da živim na drugom mestu.

„Beograd? Nema šanse… Kupili smo kuću u Nišu, ako se ugasi vrtić ne daj bože, da pređemo tamo, ali sve dok imamo posao nećemo preći.“

Blagojević kao jedan od uslova opstanka Crne Trave ističe – budžet.

„Trenutno imamo oko 150.000.000 dinara prihoda, što je ništa“, kaže kratko.

„Mi se trudimo kao lokalna samouprava, država pomaže, ali bi mogla malo više.“

U budžetu opštine za 2023. godinu navodi se i 40.000.000 dinara deficita, to jest razlike u troškovima u odnosu na prihode.

Protiv odlaska ljudi se lokalna samouprava bori besplatnim vrtićem i prevozom, kao i izdvajanjem 250.000 dinara iz budžeta za svako novorođeno dete, kaže.

Smatra da je značajno što je 2018. u Crnoj Travi otvoren i pogon tekstilne fabrike „Jumko“ iz Vranja, u kojem radi tridesetak ljudi.

Tamo su ranije bile fabrika nameštaja „Simpo“ iz Vranja i industrija odeće „Prvi maj“ Pirot, moćnih kompanija iz 1980-ih.

„Imamo nekoliko porodica koje su se vratile u Crnu Travu, obezbedili smo im radna mesta, plaćamo im zakup stana dok ne završimo stambenu zgradu čiju smo izgradnju počeli prošle godine“, nastavlja Blagojević.

„Tu bi trebalo da uselimo petnaestak porodica sa najmanje dvoje ili troje dece.“

„Prvi maj“ Pirot: Bajka sa nesrećnim krajem

Neposredno pred početak kampanje, radove na toj zgradi obišla je Darija Kisić Tepavčević, donedavna ministarka za brigu o porodici i demografiju.

Obećala je da će ona biti završena, za šta će ministarstvo izdvojiti 20 miliona dinara, ali nije precizirano kada će radovi biti gotovi.

Drugi način za opstanak Crne Trave, Blagojević vidi u „naseljavanju“.

„Moramo da dovodimo porodice sa strane, iz Vlasotinca, Niša i tako dalje, to je jedino rešenje“, kaže.

„Zdrava je sredina, čist vazduh, ali da bi neko došao da živi ovde, moraju da se ponude neki uslovi: veća plata, sigurno radno mesto, rešeno stambeno pitanje.“

Mnogo je zaposlenih, poput profesora i lekara, koje moraju da dovode sa strane, žale se Crnotravci.

U Crnoj Travi nema ni sveštenika – i on dolazi iz Vlasotinca.

„Eh, koliko je Crnotravaca u Beogradu“, kaže Blagojević uz uzdah.

„Sigurno oko 20.000, kad bi svi pomogli jednim evrom mesečno, Crna Trava bi živnula.“

O životu posle izbora

Bora Dojčinović seče i slaže drva ispred policijske stanice, praćen žuborom vode sa obližnjeg oluka, jer se sneg i dalje topi.

Jedan sin mu je u Beogradu, drugi u Crnoj Travi, gde radi na šalteru u Elektrodistribuciji.

„Pitanje je da li će to radno mesto opstati, vidim da hoće da ugase šaltere.

„Ali i voleo bih, možda bi otišao odavde.“

On ne planira da ide.

U penziji se bavi pčelarstvom i kaže da uživa u miru.

Posle izbora, smatra, neće se ništa promeniti, već „ko se kako snađe“.

„Davno se sve promenilo, sad je kasno.“

Razgovor prekida policajac iz stanice.

„Dobar dan“, kaže.

Dobar dan.

„Mogu li da znam šta se dešava? Nije problem, nego čisto da znamo, ipak je ovo policijska stanica.“

Snimamo malo i pričamo.

„Nema problema“, odgovara vedro.

Uskoro će 15 časova, kada ljudi izlaze iz fabrike i opštine, kaže Dojčinović.

„I to je to – svi odu kućama da se greju, posle ne možeš nikoga da vidiš na ulici“, ističe.

Policajac se ubrzo vraća.

„Ajde unutra na kafu i čaj, da se zagrejete“, kaže uz osmeh.

Oko peći na drva u stanici sedimo i grejemo se toplim čajem i kafom.

Malo je mesto, kažu policajci u neformalnom razgovoru, tako da nema mnogo ni posla, ni teških krivičnih dela: „Nešto porodičnog nasilja i seče šume, uz poneku prevaricu“.