Za gledaoce, bio je to šok, sličan onom koji je doživeo Džek Šepard kada se probudio među bambusima u nepoznatoj džungli.

Tog 22. septembra 2004. godine, ljubitelji avanture, misterije, trilera, pa čak i oni žanrovski neopredeljeni, a željni dobre serije, gledali su tada najskuplju pilot epizodu u istoriji televizije.

Prva epizoda serije Izgubljeni (Lost) koštala je neverovatnih 14 miliona dolara, što je umnogome pomoglo i da izgleda kao najbolja serija u tom trenutku.

Snimani na Havajima, sa specijalnim efektima kakvi do tada nisu viđeni u televizijskim serijama, Izgubljeni su na samom početku zarobili gledaoce savršenim miksom adrenalina i misterije.

„Do kraja emitovanja cele serije, taj pilot mi je ostao upamćen, urezan i to vrlo slikovito“, kaže za BBC na srpskom Miško Bilbija, filmski i TV kolumnista.

„Nikada se nisam ponovo vratio da odgledam tu prvu ili bilo koju drugu epizodu, ali svejedno ne mogu da izbijem iz glave prizore prepolovljenog aviona na plaži – prvo se Džek budi u šumi, potpuno dezorijentisan, a potom izlazi na tu peščanu plažu i zatiče onaj haos.“

Kako bi bolje dočarao kvalitet pilot epizode, Bilbija pravi paralelu sa još jednom hit serijom sa početka milenijuma.

„Ukoliko Sopranosi imaju najbolju poslednju epizodu svih vremena, onda seriji Izgubljeni pripada titula za najbolji pilot ikada.“

Priča o grupi ljudi koja, nakon pada aviona, preživljava na pustom ostrvu, bila je ne samo veliki hit, već i kulturološki fenomen, serija koja je ostavila neizbrisiv trag u TV istoriji, ali i promenila način na koji se pričaju priče na malim ekranima.

Danas, dvadeset godina i 121 epizodu kasnije, Izgubljeni, čini se, uspešno odolevaju testu vremena.

U pop-kulturnom svetu, jubileji poput ovog su po običaju odličan povod za rekapitulaciju, podsećanje zbog čega je neko delo toliko važno i uticajno, što je nešto čega će se ovaj tekst svakako dotaći.

Osim što ćemo se, iako je to sa ove distance teško, truditi da se Izgubljenih podsetimo, a da usput ne spojlujemo ništa.

Jer svako zaslužuje da se iznenadi, uplaši, priča sa ukućanima i prijateljima samo o tome, da nedeljama lomi glavu oko gorećih pitanja, ne znajući kada će dobiti odgovor i da li će taj odgovor uopšte biti zadovoljavajući.

Svako zaslužuje da iz prve ruke sazna zašto je Lost jedna od najboljih serija ikada.

Prvi susret

Pisac i prevodilac Oto Oltvanji jasno se seća trenutka kada se navukao na Lost.

„Ubacio sam se u taj voz vrlo rano, prva sezona još nije bila emitovana do kraja“, kaže Oltvanji.

„Video sam preporuku Eda Brubejkera, tada i sada omiljenog mi strip-scenariste, koji je u praktično još ranim danima interneta na blogu hvalio dve nove eksplozivne serije koje rade nešto zanimljivo i novo sa pripovedanjem – druga je bila Veronika Mars, a ni sa njom nije omašio.“

U to vreme, TV serije, bez obzira na globalnu popularnost, nisu uživale isti status kao danas.

„Bilo je to vreme kada je polako počelo da dopire do svesti ljudi da se tu dešava nešto uzbudljivije nego na filmu, da treba obratiti pažnju na mlađeg rođaka kog se svi stide, što se ponajviše ogledalo u tome da su se serija klonili najslavniji filmski glumci, dok su sada već neko vreme pitanje prestiža i stalno igralište najvećih imena.“

Najsnažnije tačke

Izgubljeni su zasnovani na prostoj premisi – grupa ljudi treba da preživi na pustom ostrvu nakon pada aviona.

Lojd Braun, nekadašnji direktor ABC televizije, zamislio je seriju kao miks filma Izgnanik (Cast Away), rijaliti programa Survajver (Survivor) i sitkoma Giliganovo ostrvo, sa primesama Gospodara muva Vilijema Goldinga.

Džefri Liber je napisao scenario, kojem Braun inicijalno nije bio zadovoljan, te je pozvao Džej Džeja Abramsa, kreatora čuvene serije Alijas (Alias), kojem se ubrzo pridržio i Dejmon Lindelof.

„Dva imena sa uvodne špice pratim posvećeno već, evo, dvadeset godina. Nisu glumci. Dejmon Lindelof – zbog njega sam zavoleo, iako to ne zaslužuje možda, i štopera Mančester junajteda istog prezimena – i Džej Džej Abrams.“, kaže Miško Bilbija.

Abrams i Lindelof osmislili su likove, odredili stil serije i napisali takozvanu bibliju, koja je sadržala glavne tačke zapleta za nekoliko sezona, kao i brojne mitološke koncepte koji su bili ključni za priču.

Ali koliko god njihova biblija imala jasna uputstva, seriju Izgubljeni odlikovalo je to što nije poštovala pravila, barem ne pravila dotadašnjih televizijiskih serija.

„Izgubljeni se nisu pridržavali nijednog žanrovskog pravila, mešajući sa lakoćom različite žanrove poput naučne fantastike, misterije, drame, natprirodnog i trilera“, piše Dana Da Silva, novinarka sajta Comic Book Resources, u tekstu Kako su Izgubljeni zauvek transformisali savremenu televiziju.

Da Silva ističe da je Lost tu žanrovsku neodređenost kombinovala sa konceptom pripovedanja poznatim kao misteriozna kutija.

Misteriozna kutija, ili kutija zagonetki, termin je koji popularizovao upravo Dž.Dž. Abrams i odnosi se na žanr fikcije koji uključuje složene priče utemeljene na brojnim zagonetnim događajima, sa mnoštvom isprepletenih manjih pod-zapleta i likova čije se priče na kraju uvezuju u jednu, otkrivajući glavnu misteriju.

„Jeste izostao format do tada neizbežnog „slučaja nedelje“ (zaokružena priča u okviru jedne epizode), ali su te pojedinačne epizode ipak imale strogu dramsku strukturu, što nam je istovremeno olakšavalo i otežavalo da je gledamo iz nedelje u nedelju – udica nas je vukla, dok istovremeno nismo mogli da istrpimo čekanje“, kaže Oto Oltvanji.

„Takođe, veliki motivator bila je mitologija nekog višeg značenja koje nam neprestano izmiče, širi se i uvezuje.“

Dž.Dž. Abrams sa nagradom Emi za režiju serije Lost

Bilbija se slaže da će Lost ostati upamćeni po mitologiji koju je proizveo.

„Iako je ovo serija u kojoj se sve vrti oko likova, gledalački drajv je i u zapletu i u beskonačnim novim problemima u koje ti likovi ulaze“, ističe.

Kombinacija lukova priče, koji su obično išli paralelno sa sezonom, kod Oltvanjija je dovela do „ubedljivo najintenzivnijeg gledalačkog iskustva, na kraju treće sezone, kad sam osetio kako su mi izvukli tepih ispod nogu, i to je bila fizička senzacija, a ne metafora“.

„Mislimo da smo ih dobro upoznali a ne poznajemo ih uopšte, pa se posle ispostavi da ih još uvek ne poznajemo do kraja – sa motivima koji se stalno vraćaju, sa upornim izigravanjem očekivanja, a onda čak i izigravanjem očekivanja kad očekujemo da će biti izigrana, pa iznenadni prelazak iz očekivanih flešbekova u neočekivane „flešforvarde“ (vremenski skok napred).“

Ali ono što je takođe bilo specifično za Izgubljene bio je tempo serije.

„Tvorci serije nisu bili toliko velikodušni kada je otkrivanje tajni u pitanju“, piše Megan Hemenvej, novinarka sajta Screen Rant.

„Gledaoci su morali dosta da se potrude kako bi razumeli šta se događa. Na taj način, Lost je publiku stalno držao angažovanom.“

Miško Bilbija potvrđuje da su vijuge pojačano radile i u Srbiji.

„Svako koga poznajem imao je svoju teoriju o bizarnim događajima na ostrvu, svako je sklapao svoj mozaik, mapirao dileme i otkrića.“

„Poneko je završio i Lost univerzitet.“

Ko su Izgubljeni?

Možda zvuči kao kliše, ali Izgubljeni su zaista imali čitavu plejadu likova, od kojih smo većinu upoznali već u pilot epizodi.

„Nakon sedam minuta haosa koji se gleda u grču od uzbuđenja, počinje špica (od pet minuta), podjednako genijalna, jer kroz zatišje na plaži i uz prva slova koja se pojavljuju na ekranu, polako upoznajemo glavne likove koji će u narednih šest godina postati naši najbolji prijatelji, voleli ih mi ili ne.“

A koliko ih je bilo? Od 324 putnika leta 815, njih 70 je preživelo, kao i jedan pas.

I od tih 70, trideset i četvoro se smatraju glavnim likovima u seriji.

Džek, Kejt, Kler, Said, Harli, Lok, Dezmond, Ben, Danijel Ruso (koju je tumačila hrvatska glumica Mira Furlan)… teško ih je sve nabrojati, ali lako zavoleti.

„Omiljeni mora da bude Harli“, kao iz topa odgovara Bilbija.

Harli, koga je tumačio Horhe Garcija, mnogima je bio omiljeni lik u seriji

„Jedan od najmoćnijih comic relief likova koje sam gledao, lik koji u prvom kadru u kojem ga vidimo prikuplja i klasifikuje spašenu hranu iz aviona, lik kojem je i dobitak na lutriji bio prokletstvo, užasno gojazan, sa mentalnim problemima, baksuz milenijuma. Lik koji na kraju…neću da spojlujem.“

Neretko se gledaocima dešavalo i da im se izbor omiljenog lika menja.

„Prilikom ranijih gledanja serije uglavnom mi je, i shvatam da je to prilično nepopularan izbor, najzanimljiviji bio Džek, jer je tada još bio relativno nov motiv ‘muškarca koji se ne stidi da plače’, a bio sam i mlađi pa mi je imponovao ideal ‘žrtvovanja za kolektiv’, kaže Oto Oltvanji.

„Pošto već dugo nisam reprizirao seriju, podozrevam da bi mi sada bio favorit neko sasvim drugi i neočekivan. Možda Dezmond.“

Ali pored, manje ili više, dopadljivih likova, životne priče ovih protagonista – kako one koje su se odigrale pre, tako i one koje su usledile nakon pada aviona – bile su, ako ne važnije, onda barem jednako bitne za samu radnju serije kao i misterije na ostrvu.

Met Goldberg, novinar Kolajdera, u tekstu ‘Zašto, deceniju kasnije, ne mogu da zaboravim Lost‘ navodi da je su ljudi glavno tkivo ove serije.

„Izgubljeni su, u svojoj srži, serija o tome ko smo mi, kako nas odluke koje donosimo oblikuju, kao i da li možemo da se menjamo“, piše Goldberg.

Havijer Grilo-Maršuek, jedan od scenarista koji je radio na prve dve sezone serije, istakao je u ličnom eseju da su gledaoci zavoleli Izgubljene zato što su su se povezali sa likovima.

„U tim ranim danima, dosta smo se trudili da saznamo ko su zapravo ti likovi, kako će reagovati, i kako će njihove lične priče uticati na međusobne odnose.“

Oltvanji smatra da je „naglasak na razradi likova u okviru nakrcanog zapleta jedan od najvećih i trajnih kvaliteta serije“.

„Autori su često govorili da im je glavni uzor bila institucija kratke priče iz časopisa Njujorker – dugovečna glavnotokovska književna forma sa naglaskom na karakterizaciji, obično hiperrealistična i inspirisana životom, neretko sa ne baš očekivanim razrešenjem, vrlo često sa gotovo neizdrživim emotivnim udarcem na kraju“, kaže pisac.

„Zapravo je vrlo slatko što sa epizodama posvećenim konkretnim likovima mi u formi flešbekova dobijamo zaokružene priče o njima, preko kojih se jače emotivno vezujemo za njih.“

Koreni u književnosti

Baš kao što je Oltvanji istakao, autori su inspiraciju više nalazili u književnim delima nego u drugim serijama ili filmovima.

Producenti i scenaristi Dejmond Lindelof i Karlton Kjuz su odrasli čitajući Stivena Kinga, Džona Stajnbeka i Kurta Vonegata.

U blogu El-Ej Tajmsa posvećenom književnom uticaju na seriju Lost, Lizl Bradner navodi da je „više od 70 knjiga provučeno kroz šest sezona serije“.

Uporište (The Stand) Stivena Kinga poslužilo je maltene kao kostur za prvih nekoliko epizoda.

A tu su još i Uliks Džejmsa Džojsa, Homerova Odiseja, Kratka istorija vremena Stivena Hokinga, Letopisi Narnije K.S. Luisa, kao i neizbežna Alisa u Zemlji čuda Luisa Kerola.

Ali i pored referenci, omaža i skrivenih tragova u zapletima, putnici leta 815, kada nisu bili zauzeti preživljavanjem, morali su nekako da prekrate vreme na pustom ostrvu.

Sojer je tako uhvaćen da čita Gospodara muva, O miševima i ljudima, Brežuljak Voteršip i Grimove bajke.

A gledaoci su nagađali šta bi to moglo da znači, pa čak i tražili tragove u knjigama.

Nasleđe Izgubljenih

Oto Oltvanji smatra da je Lost ostao izuzetno uticajan i to „mnogo više nego što vam na prvi pogled izgleda“.

„Najnormalnije je za neku seriju (ili film, ili knjigu, ili strip) reći da je lostovska, i svi odmah znaju na šta mislite.“

„Ne morate čak da imate ostrvo, dovoljno je da ne razumete svet oko sebe, ništa nije onako kao što izgleda, misterija sa kojom se suočavate nema smisla čak ni uz naučnofantastično objašnjenje, sve deluje haotično, a zapravo je tesno povezano.“

U poslednjih dvadeset godina, bilo je zapravo nekoliko talasa naslova koji su, manje ili više uspešno, pozajmljivali ili čak besramno krali od Izgubljenih.

„Isprva ste imali prvi talas kopirantskih naslova tokom ili odmah posle završetka emitovanja koje su tome pristupile ziheraški i na prvu loptu (Heroes, FleshForward, The Event), ali sad isto to imate ponovo sa aktuelnim serijama (Yellowjackets, The Last of Us, From, pa čak i Fall Out)“, objašnjava Oltvanji.,

Očigledno je da ne postoji pravi naslednik Lost-a, ali prema mišljenju fanova i kritičara neke od serija koje su im možda najbliže prišle su The Leftovers, na kojoj je radio upravo Dejmon Lindelof, Fringe, čiji je ko-kreator Džej Džej Abrams, i Westworld.

„Samo Lindelof će naknadno stvoriti još dve serije koje u mom sistemu vrednosti nose oznaku za remek delo – The Leftovers i Watchmen„, kaže Miško Bilbija.

Ali ako mu već nema ravnog, postavlja se pitanje kako se Lost drži danas i kako na nju reaguju nove generacije gledalaca?

„Na raznim mestima čitam kritičke tekstove koji zaključuju da je praktično u ovoj najnovijoj inkarnaciji (kompletna serija dostupna na najpopularnijem striming servisu) serija došla do punog izražaja“, kaže Oto Oltvanji.

„Sve te sitne nesavršenosti koje su nas nervirale dok je serija bila u toku, živela, razvijala se, isprobavala nove puteve, sada zapravo više nemaju nikakvu težinu – ako su je uopšte i imale.“

„Mnogo je lakše prepustiti joj se do kraja.“, zaključuje.

I Miško Bilbija veruje da je sve u redu sa Izgubljenima.

Ipak, kako bi bio siguran, kaže „javljam kroz nekoliko dana kada prođem sve epizode“.

Što zdušno preporučujemo svima.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Izgubljeni na ekranu: Dvadeset godina serije Lost 1