Glečeri, arheologija, ostaci prastarog čoveka

Kako se glečeri i ledeni pokrivač tope, otkrivaju se nepoznate priče o veštinama, avanturama i veri ljudi, baš kao i o smrtonosnim sukobima.

Pre nekih 5.000 godina, tetovirani čovek u četrdesetim, sa smeđim očima i proređenom crnom kosom, popeo se uz strme padine Ectalskih Alpa, na granici današnje Italije i Austrije, do planinskog venca iznad 3.000 metara nadmorske visine.

Nosio je prugasti kaput od kozjeg krzna, kapu od medveđeg krzna i glomazne cipele sa đonovima od medveđe kože – izgledalo je da mu se mnogo žuri.

Iako je imao genetske predispozicije za gojaznost, njegov životni stil ga je uglavnom održavao mišićavim i u dobroj formi.

Imao je nekih zdravstvenih nedaća – stomačnih problema, problema sa kolenima – ali to ga nije zaustavilo.

Niti je to učinila izuzetna količina opreme.

Jedan njen deo je nekompletan, kao da je spakovan u žurbi, nedovršeni luk i strela, dragocena sekira od bakra, medicinske pečurke, pa čak i dve prenosive rerne napravljene od brezine kore.

Trebalo je da pređe preko visokog grebena, možda se nadajući bezbednosti na drugoj strani, kada ga je strela pogodila u rame, pokidala mu arteriju i ubila ga.

Sneg i led su prekrili njegovo telo i stvari.

Ležao je tamo, neotkriven, hiljadama godina.

Ilustracija Ecija, čoveka koji je živeo u Alpima pre 5.000 godina, na osnovu njegovih ostataka

Na drugom mestu u Alpima, druga tela i stvari su takođe bili zamrznuti u ledu, vekovima ili čak milenijumima.

Ali pre nekoliko decenija, oni su počeli da isplivavaju na površinu.

Glečeri koji se povlače sve većom brzinom otkrivaju jezive, ponekad surove ostatke, pokrenuvši rast novog naučnog polja: glečerske arheologije, proučavanja drevnih otkrića iz otopljenih glečera.

Ta otkrića predstavljaju iznenađujuće detaljan i neočekivano dug vremenski sled avantura, inovacija i opasnosti u visokim planinama.

„Uvek je bilo pojedinačnih slučajeva da tela ili predmeti izniknu iz leda.

„Glečeri gutaju ljude i stvari, a u nekom trenutku, ponovo ih ispljunu napolje, pošto se ledena masa pomera“, kaže Tomas Rajtmajer, direktor arheološke službe kantona Grisons u Švajcarskoj.

Postoji čak i alpska nemačka reč za proces kad stvari niknu iz glečera: „ausgeapert„, što znači da je nešto razotkriveno otapanjem snega ili leda.

Međutim, kako su globalno zagrevanje i rekordno vrela leta ubrzali nestajanje glečera, led koji se otapa razotkrio je do sada neviđeno ogroman raspon arheoloških otkrića, kaže Rajtmajer – ponekad ogolivši hiljade godina istorije, i to sve odjednom.

Rimski novčić pronađen na glečeru u švajcarskim Alpima

Otkrića pokazuju ljudsku raboritost neophodnu da se prelaze alpske grebene i prolaze, da bi se trgovalo, lovilo, bežalo grupno ili osvajalo.

U njih spadaju mnoge tehničke inovacije, kao što su najstarija cipela za sneg na svetu koja datira od pre skoro 6.000 godina i tragovi drevnih duhovnih praksi.

Nervozni Rimljani, koji su se plašili odrona kamenja i lavina, žrtvovali su novčiće raznim planinskim bogovima, pre nego što su se upuštali u prelazak opasnih alpskih deonica dok su širili carstvo preko čitave Evrope.

Neke od najupečatljivijih i najtajnovitijih otkrića nisu čak ni toliko stara.

U 17. veku je žena u dvadesetim, obučena u muški kaput i rasparene cipele, pokušala da pređe preko glečera u Švajcarskoj.

Nosila je sa sobom drvenu zdelu, kašiku i brojanicu.

Poginula je, od pada, verovatno, i baš kao i begunac hiljadama godina pre nje, bila prekrivena snegom i ledom sve dok se nije ponovo pojavila krajem 1980-ih godina 20. veka.

Otapajući led Alpa

Evropski Alpi su se zagrejali dvaput više od svetskog proseka od kraja 19. veka.

Sneg i ledeni pokrivač koji se povlače, ubrzavaju proces zagrevanja, dok stene, zemlja i vegetacija reflektuju manje svetla od snega i leda.

Rezultat je vrzino kolo zagrevanja i topljenja.

Razotkrivanje tajni ledene mumije

Možda iznenađujuće, ali otkrića sugerišu i da se naše najpopularnije rute za putovanja po Alpima nisu mnogo promenile hiljadama godina.

Rekordno vrelo leto 2003. godine, ogolilo je ogromnu skrivenu istoriju grebena Šnidejoh u Švajcarskoj, kaže Rajtmajer.

„Imate kontinuirani niz predmeta koji se protežu još od 4.800 godine pre nove ere preko Srednjeg veka, sve do današnjih dana.

„Kad god je taj prevoj bio otvoren, ljudi su ga prelazili, i gubili stvari, umirali i ostavljali stvari za sobom“, dodaje.

Tek su sa razvojem puteva, železničkih pruga i tunela ovi prevoji izgubili ključnu važnost u prebacivanju nas sa jednog mesta na drugo, ukazuje.

Najpoznatije i najtemeljnije proučeno od svih ovih otkrića je 5.000 godina stari ubijeni Tirolski ledeni čovek pomenut ranije, poznat kao Eci po Ectalskim Alpima u kojima je pronađen.

Očuvan u ledu, on je pronađen 1991. godine, u relativno ranim danima povlačenja glečera.

„Pre otkrića Ecija, arheolozi su generalno pretpostavljali da ljudi nisu posećivali niti prelazili preko visokih planina u dalekoj prošlosti, zato što je teren bio naprosto pretežak“, kaže Andreas Pucer.

On je arheolog i kustos u Muzeju arheologije Južnog Tirola u Bolcanu, u Italiji, gde se ledena mumija čuva.

„Ali Eci nas je naučio da se ljudi jesu penjali tamo gore, a to je istinski pokrenulo arheološko istraživanje u visokim planinama ovde u Alpima“, dodaje on.

Arheolozi istražuju lokaciju u Alpima na kojoj je Eci, ledena mumija, pronađen 1991. godine

Decenije proučavanja Ecija i njegovih stvari oživeli su čitav jedan svet.

Naučnici su otkrili koje biljke i životinje je sakupljao, uzgajao i lovio.

Uspeli su da povežu dugu migraciju njegovih predaka iz Anatolije (u današnjoj Turskoj) u Evropu, i mapiraju dalekosežnu trgovinsku mrežu Ecijeve farmerke zajednice.

Živeo je u trenutku kad su ljudi u ovoj oblasti već bili u selima u dolinama i bavili se farmerskim poslom tamo, kaže Pucer, ukazujući da su neki tada i dalje lutali kako bi lovili.

Drevna „visoko tehnološka“ oprema

Ispred izložene Ecijeve kape od medveđeg krzna, Evelin Eger, arheološkinja iz muzeja objašnjava da je ova ustanova proširila vlastiti prostor da bi mogla da smesti nova otkrića.

„Naučnici naprosto samo dolaze do novih otkrića, na primer, o Ecijevoj genetskoj predispoziciji gojaznosti, dijabetesu, ćelavosti, delimično ublažene njegovim zdravim načinom života“, kaže ona.

Analiza polena i fragmenata mahovine u Ecijevom probavnom sistemu, i na njegovoj odeći i opremi, čak je omogućila istraživačima da rekonstruišu njegovo poslednje putovanje, pošto biljke rastu na različitim visinama i stranama planine.

Tokom njegova poslednja 33 sata života, hodao je na sever u visini vrhova drveća, na oko 2.300 metara nadmorske visine, a potom nazad dole do šume, kroz klisuru i vrativši se nazad na visinu od iznad 3.000 metara.

Kapa od medveđeg krzna koju je nosio Eci, čovek koji je živeo u Alpima pre više od 5.000 godina

Ecijevo brzopleto putovanje mogli bi da bude povezano sa uzrokom njegove smrti, pokazuje jedno drugo istraživanje.

U danima pre nego što je umro, pretrpeo je ubodnu ranu na desnoj ruci, a nedugo pre smrti, zadobio je udarac u leđa.

Njegova raskošna oprema ukazuje na to da je možda bio neka vrsta vođe, koji je možda učestvovao u borbi za prevlast.

Sekira, na primer, napravljena je od bakra uvezenog iz Toskane, a slične su opisane u rezbarijama u kamenu i pronađene u grobovima toga vremena, sugerišući da su bile simbol visokog statusa.

Njegova kapa od medveđeg krzna, odeća i čitav dijapazon alata bili su stručno izrađeni.

Dok hoda pored Ecijeve odeće i stvari izloženih u staklenim vitrinama u muzeju, Eger zastaje i zuri u njegov kaput od tračica crne-smeđeg kozijeg i ovčijeg krzna.

„Topao je i dugačak, a i veoma pažljivo izrađen. Nije samo funkcionalan, već je i prelep.“

Pucer ističe sofisticiranu izradu Ecijevih cipela.

„Eci je nosio cipele, veoma dobro prilagođene visokim planinama, sa veoma čvrstim, lepljivim đonovima napravljenim od medveđe kože, a punjene slamom da bi grejale“, objašnjava.

Gornji deo bio je napravljen od gipke jelenske kože.

Ova glomazna obuća veoma se razlikovala od lakše obuće u zajednicama nizije iz toga vremena, kaže Pucer, na mestima kao što su alpska jezerska naselja, poznata kao nagomilane nastambe.

„Cipele sa tih jezera bile su praktično sandale. Čak i danas, samo turisti nose sandale kao što su takve ovde u planinama“, kaže on.

Dizajn druge alpske opreme kao što su cipele za sneg i saonice je ostao uglavnom isti stotinama, pa čak i hiljadama godina, zato što to naprosto funkcioniše, kaže on.

„Čak i tada, znali su šta im je potrebno da bi prešli alpske grebene i bili su dobro pripremljeni.“

U muzeju u u Bolcanu, najstarija cipela za sneg na svetu, otkrivena duž italijansko-austrijske granice, izložena je zajedno sa drugim svakodnevnim predmetima pronađenim u ledu, kao što su vekovima stare saonice.

Sve su slične po dizajnu savremenim ekvivalentima.

Umetak nalik čarapi i punjene cipele koje je nosio Eci, poznat i kao Tirolski ledeni čovek

Rajtmajer kaže da i otkrića sa drugih mesta na Alpima, kao što su alati i oružja iz Šnidejoha, pokazuju slično sofisticirano razumevanje onoga što je potrebno da se bi se savladale planine.

„Koristili su odgovarajuće drvo za svaku namenu i uvek najbolje materijale. Danas bismo to nazvali visokotehnološkim“, kaže on.

Plašljivi Rimljani

Otkrića iz glečera posebna su jer su izuzetno dobro očuvana, kaže Rajtmajer, dodajući da je jedan od razloga i taj što su ljudi i predmeti obično završavali na planini u pola nekog zadatka ili putovanja, usred običnog života.

„To nije kao grob, u kom ostaci odražavaju pogrebni ritual“, kaže on.

„Umesto toga, Eci i drugi su bili prekinuti u životu, u njihovim svakodnevnim aktivnostima. To je kao vremenska kapsula, vrlo drugačija od drugih arheoloških izvora.“

Predmeti su „stvari koje nikad ne bismo našli u dolini, zato što bi tamo istruleli, kao što je oprema napravljena od drveta, kože, krzna i tako dalje“, objašnjava.

I dok su mnogi od tih predmeta pripadali ljudima koji su proveli čitave živote u Alpima, drugi su uglavnom doživljavali planine kao nešto što treba što pre da se pređe, poput Rimljana.

„Oni opisuju alpski krajolik, koliko je on strašan, ali isto tako hvale sir sa Alpa, i pišu kako je izvrstan“, kaže Pucer.

Ali Rimljani su Alpe koristili samo kao prelaz, za trgovinu i za vojne pohode širom Evrope, dodaje.

U planinama su pronađeni ostaci rimskih vojnih naselja, na nadmorskoj visini od 2.200 metara – u ovom slučaju, ne na glečeru, već naprosto na visokoj lokaciji koja je nudila strateški pogled na doline ispod.

Ostaci rimskog vojnog logora u Švajcarskoj, otkriveni 2024. godine, na 2.200 metara nadmorske visine

„Rimljani nisu bili veliki ljubitelji visokih planina“, saglasan je Rajtmajer.

„Brzo su stvorili dobro izgrađenu putnu mrežu, preko glavnih prevoja i ostavili za sobom neke tragove usputnih stanica u planinama, gde su menjali konje – infrastrukturu za carstvo, uglavnom.“

Ostavljali su rimske novčiće na prevojima, „radi bezbednog prolaska kroz Alpe“, dodaje.

Rimski autori su živopisno pisali o rizičnom alpskom terenu i pretnji od odrona i lavina, kao i opasnosti od prejedanja alpskim sirom.

Žena sa neobičnim cipelama

Misterije ne nudi samo najdublja prošlost.

Jedno od otkrića na glečerima koje najviše zbunjuje nije toliko staro u poređenju sa drugima.

Mlada žena sa rasparenim cipelama i muškim kaputom, pronađena je na glečeru Porčabela u Švajcarskoj, a umrla je oko 1685. godine.

Imala je vaške u kosi i nosila je sa sobom češalj da bi pokušala da se izbori sa njima.

Uprkos živopisnim detaljima njene opreme, ne zna se ko je.

„Kad govorimo o njenoj priči, ona momentalno postaje veoma spekulativna“, kaže Rajtmajer.

„Ne znamo da li je bila sama ili sa drugima. Ne znamo zašto je bila tamo.

„Bila je relativno dobro opremljena i siguran sam da je znala da ide u visoke planine“, dodaje.

Nije bila pastirica, kaže on, a lokacija na kojoj se našla činila je malo verovatnom mogućnost da je tražila izgubljenu životinju.

On ističe da je u to vreme Evropa bila razorena i osiromašena Tridesetogodišnjim ratom i da je žena možda migrirala kao posledica toga, možda sa grupom ljudi, „ali, opet, to su samo spekulacije“, upozorava on.

Šta da radite ako otkrijete drevni artefakt

Mnoga tela ili artefakti koji menjaju istoriju u visokim planinama otkrili su turisti, među njima i Ecija.

Uočio ga je par koji je planinario u Alpima.

Ako spazite potencijalno otkriće na glečeru – na primer, neobičan drveni predmet kako viri iz leda, prvo pravilo je da ga ne dirate, savetuju stručnjaci.

Umesto toga, oni preporučuju da se napravi fotografija i obaveste lokalne arheološke vlasti, ili policija.

U Švajcarskoj, aplikacija IceWatcher omogućuje ljudima da prilože slike i informacije o takvim otkrićima.

Privatna soba u bolnici

Eci bi mogao da nastavi da otkriva još tajni kako se istraživanje njegovog tela i stvari bude nastavljalo.

On je izložen, diskretno, iza malog prozora u bočnoj prostoriji sa prigušenim svetlom, da bi posetioci odlučili da li žele da ga vide ili da posete glavni deo muzeja.

U slučaju problema u muzeju, dve druge ćelije hladnog skladišta drže se spremnim za njega u gradu u svakom trenutku, a jedna od njih je u glavnoj bolnici u Bolcanu, kaže Eger.

U međuvremenu, led koji ga je nekada otkrio dodatno se povukao.

„Prvi put sam posetio lokaciju gde je pronađen 1993. godine, a kad danas odete tamo gore, vidite koliko se masivno glečer smanjio.

„Ne trebaju vam generacije da to zabeleže, jedan životni vek je sasvim dovoljan da se vidi promena“, kaže Pucer.

Koliko god da su dragocena ova otkrića, arheolozi upozoravaju da u celosti gledano, nestajući glečeri su loša vest – ne samo za životnu sredinu, već i za naše razumevanje istorije.

Bez leda, artefakti se brzo raspadnu, kaže Rajtmajer.

„To vam je kao kad ostavite otvoren zamrzivač, a zatim u nekom trenutku posle toga smrznuto meso unutra počinje da se kvari i na kraju nestane“, kaže on.

„Zbog toga zaista morate da apelujete na sve, da kad idu u planinarenje po Alpima, obaveste ako primete potencijalno otkriće, zato što su te oblasti ogromne, a mi ne možemo sve da ih nadgledamo“, dodaje.

On strahuje da „glečerska arheologija može da se ispostavi kao polje vrlo kratkog daha – jednom kad sav led nestane, nećemo više imati tu arhivu u glečerima.“

U međuvremenu, svako otkriće je važno.

„Moramo da sačuvamo koliko god možemo i objasnimo ljudima da čak i najmanji predmet može da ispriča uzbudljivu priču.

„To je najvažnija poruka koju treba podeliti: čak i ako izgleda obično i ne toliko staro, na kraju može da bude stvarno uzbudljivo i zapravo veoma, veoma staro“, zaključuje.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Izgubljeni svetovi koji niču iz glečera 1