Bilo je 04:00 ujutro i Ahmed se naglo probudio.
Iako obično spava čvrstim snom, osetio je da nešto nije u redu.
Od početka rata revnosno je proveravao porodičnu Vocap grupu.
Bilo je teško iz Londona, gde živi, stupiti u vezi sa ocem, braćom i sestrama u Pojasu Gaze, budući da je Izrael prekinuo snabdevanje strujom.
Ali, dva dana kasnije, dobio je poruku od sestre Valah.
Kuću joj je oštetila bomba.
- Izveštavanje iz Gaze: „Ponekad samo stojim iza kamere i plačem“
- „Nećemo napustiti naš narod“: Južnoameričke časne sestre odbijaju da napuste Gazu uprkos bombardovanju
- Život u Pojasu Gaze: Sve što treba da znate
- Omer i Omar: Četvorogodišnjaci žrtve rata u Izraelu i Gazi, a potom i žrtve društvenih mreža
„Prozori i vrata u kući su razbijeni“, napisala je Valah u grupi.
„Ali važno je da nas je Bog spasao. Svi smo dobro.“
„Kuća može da se popravi“, odgovorio je u poruci Ahmed. „Važno je da ste sigurni.“
Valah i njeno četvoro dece su se preselili u kuću njihovog oca u Deir Al Bali u centru Gaze.
Te noći kad se Ahmed probudio, u porodičnoj grupi vladala je tišina.
Mogao je da vidi poruke nekoliko drugih ljudi, koje su bile poslate, a potom obrisane.
Pozvao je prijatelja u Gazi da vidi šta se dešava i tad je saznao da je njegova porodica mrtva.
Od početka rata, Ahmed i njegovi cimeri u Londonu žive u nekoj vrsti dalekog pakla.
Njihovi telefoni su poput zbirki razaranja i smrti.
Svakog dana saznaju da je neki komšija, prijatelj ili neko sa kim su išli u školu stradao.
Ali on nije verovao da će rat doći direktno po njegovu porodicu.
Njihova kuća nalazi se usred Deir Al Bale, u oblasti koja nikada pre nije gađana.
„Mislio sam, sve je to strašno za njih, ali sve će biti u redu“, kaže on.
Međutim, kada je njihova kuća sravnjena sa zemljom u vazdušnom napadu, poginuo je 21 čovek – njegov otac, tri sestre, dva brata i 15 njihove dece.
Spisak mrtvih je toliko dugačak da Ahmed ima problema da se priseti svih imena i godišta poginulih u porodici.
Od dece, njegov trinaestogodišnji sestrić Eslam bio je najstariji i onaj kog je Ahmed najbolje poznavao.
Ahmed je bio tinejdžer i živeo je u roditeljskoj kući kad je Eslam rođen.
Njegova majka je čuvala Eslama dok je njegova sestra radila, tako da je Ahmed često pomagao u hranjenju u presvlačenju Eslama kao bebe.
Kako je Eslam rastao, govorio je da želi da bude kao njegov ujak kad odraste.
Bio je đak generacije, kaže Ahmed, i radio je marljivo na učenju engleskog da bi i on mogao da dođe u Veliku Britaniju.
Eslam je ubijen zajedno sa njegovim mlađim sestrama – Dimom koja je imala 10 godina, Talom koja je imala devet, Nour koja je imala pet, i Nasmom koja je imala dve godine, kao i sa rođacima Ragadom (13), Bakrom (11), devojčicama Eslam i Sarom, koje su obe imale po devet godina, Muhamedom i Basemom koji su imali osam, i Abdulahom i Tamimom koji su imali šest.
Poslednji put je Ahmed video decu preko video poziva.
Dobio je bonus na poslu i, kao što je porodična tradicija, obećao je nećacima i nećakama da će ih častiti.
„Svi su rekli da žele da idu na plažu, da iznajme kolibu i da se tu jede, pleše i uživa“, kaže on.
I tako je on iznajmio jednu kolibu i častio ih večerom i poslasticama.
Deca su ga zvala sa plaže toga dana, otimajući se za telefon da bi pričala sa njim.
Sada je njih 15 mrtvo.
Od Ahmedovih devetoro braće i sestara, ostali su samo on i dve njegove sestre.
- Izbombardovana i izranjavana ljudskost: Gaza očima jednog bolničara
- „Ćerke me preklinju da se vratimo kući, ali naš stari život u gradu Gazi je završen“
- Život u Gazi: „Gde da se sakrijete kad smrt stiže sa neba“
- Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
U danima posle napada, Ahmed je objavio sliku svakog deteta na internetu, među njima i trogodišnjeg Omara.
Potom ga je pozvala njegova preživela sestra da mu kaže da je Omar živ.
„To je bio najsrećniji trenutak u mom životu, bez konkurencije“, kaže on.
Omar je bio u krevetu sa majkom i ocem, Šimom i Muhamedom, kad je pala bomba.
Muhamed je stradao, ali su Šima i Omar nekim čudom preživeli.
Živa je jedino još izvučena Ahmedova jedanaestogodišnja sestričina Malak.
Imala je opekotine trećeg stepena na 50 odsto tela.
Kad sam se srela sa Ahmedom, pokazao mi je sliku Malak u bolnici, čitavog tela umotanog u zavoje.
Isprva sam pomislila da je dečak, jer joj je kosa bila kratka.
Ranije je bila duga, rekao je Ahmed, ali sigurno je izgorela u požaru.
Malakin otac nije bio u kući kad je pogođena i on je još živ.
Ali njegova žena i drugo dvoje dece su poginuli.
Kad mu je Ahmed poslao poruku da ga pita kako je, ovaj je odgovorio: „Imam telo, ali ne i dušu.“
U to vreme, telefonska veza iz Gaze bila je u potpunom prekidu kako je Izrael pojačavao napade, i Ahmed nije mogao da stupi u kontakt ni sa kim.
Kad se signal vratio dva dana kasnije, saznao je da je Malak umrla.
Uz nestašicu medicinske lekova i opreme, morala je da bude sklonjena sa odeljenja za intenzivnu negu jer su stizali hitniji slučajevi.
Trpela je velike bolove.
„Umirao sam sto puta na dan“, rekao je njen otac Ahmedu, dok je gledao kako se gasi najstarije i poslednje od njegovo troje dece.
Razgovarali smo i sa troje ljudi koji su izgubili više od 20 članova porodice u Gazi.
Jedan od njih, Darviš Al Manama, izgubio je 44 člana porodice.
Oni se nose sa tugom nepojmljivih razmera.
Jara Šarif, arhitektkinja i akademkinja u Londonu, poslala mi je fotografije tetkinog porodičnog doma koji je uništen u izraelskom vazdušnom napadu nedelju dana posle početka rata.
„Bila je to predivna kuća“, kaže Jara, „prelepa vila sa velikim dvorištem u sredini.“
Bio je to porodični dom u kom sinovi dograđuju stanove za svoje porodice na krovu stana njihovih roditelja – tradicija koja znači da su čitave generacije zbrisane jednim potezom.
U napadu je poginulo 20 ljudi, Jarina tetka i tetak, njeno dvoje rođaka i njihovo 10 dece, kao i šest članova šire porodice.
Neka od njihovih tela su izvučena iz ruševina i pojavila su se kao brojevi na spisku umrlih koji je objavilo Ministarstvo zdravlja kojim upravlja Hamas.
Jara nam je poslala skrinšot spiska sa grubom crvenom oznakom pored svakog imena.
Na desnoj strani spiska, nalaze se njihove godine – Sama 16, Omar 14, Abdul 13, Fatima 10, Obaida (7), Aleman i Fatima (5), Jusef (4), Sara i Anas (3).
Jari je ostalo još dvoje rođaka.
Oni su tražili da ih ne imenujemo, zabrinuti zbog nepotkrepljene glasine da se oni koji govore za medije nađu na meti napada.
Sestre su u različitim delovima Gaze i ne mogu da stignu jedni do drugih, da organizuju sahranu ili ožale umrle.
A osim toga, kao što je Jarina rođaka napisala u poruci: „Muhamedovo telo, i mamino, i telo dvoje dece, još su pod ruševinama.“
Nema dovoljno goriva da bi se pokrenuli buldožeri u Gazi, a onima koji rade prioritet je da spasavaju one koji su još živi.
U petak, dok sam sedela sa Ahmedom i gledala vesti, spisak umrlih se pojavljivao na ekranu.
Pitala sam ga da li je njegova porodica na njemu.
„Samo 12 njih“, odgovorio je on.
Drugih devetoro još nije pronađeno.
Prošle nedelje je njegova starija sestra, koja je bila u svom domu tokom bombardovanja, otišla je da poseti ruševine.
Ali je rekla Ahmedu da nije ostala dugo jer nije mogla da podnese miris truljenja tela.
Ahmed od petka nije razgovarao ni sa jednom od sestara.
Njihovi telefoni ne rade, a on ne zna šta se desilo sa njima.
Ne može da nađe reči na engleskom da opiše šta oseća posle bombardovanja, kao da mu srce više nije u grudima.
Plakati je besmisleno, kaže on, jer to ne menja ništa.
I nemiran je: „Osećam se kao da ne mogu da stojim u mestu. Ne mogu da sedim s mirom. Ne mogu da spavam noću.“
„Ne možete ništa da uradite što će zaustaviti to osećanje.“
Među poginulima je Ahmedov mlađi brat Mahmud.
On je nekada radio u istoj nevladinoj organizaciji kao i Ahmed, Mi nismo brojevi, koja uči Palestince kako da pričaju svoje priče svetu.
Mahmudu je upravo bila ponuđena stipendija za master u Australiji.
Nedelju dana od početka rata rekao je Ahmedu da ne želi da ide, da je jako ljut na to kako zapad reaguje na bombardovanje Gaze.
„Moje srce ne može više ovo da podnese. Masakriraju nas“, napisao je na Tviteru.
Nedelju dana kasnije poginuo je u očevoj kući.
Govoreći o ocu, Ahmed kaže da je on bio najdobrodušniji čovek kog je poznavao.
Radio je vredno vozeći taksi i u građevini da bi izgradio kuću i školovao porodicu.
Opsesivno je slušao vesti i verovao je da je jedino rešenje sukoba rešenje sa jednom državom – Jevreji i Palestinci koji žive jedni kraj drugih u miru.
Ali kad Ahmed pomisli na jedinog preživelog nećaka, on se pita u šta će Omar verovati nakon što mu je ovaj rat oduzeo čitavu porodicu.
Život u Gazi: Porođaj pod granatama
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
