Izrael i Palestinci: Pet novih realnosti posle četiri nedelje rata

Jedna od prvih stvari koje moraju da se shvate u vezi sa reportažama, analizama i komentarima koji pristižu posle Hamasovog napada od 7. oktobra je da niko nema kompletnu priču.

Ne samo da je, kao i uvek, teško probiti se kroz maglu rata da bi se shvatilo šta se dešava na bojištu, nego se novi oblik sukoba između Izraelaca i Palestinaca još nije ni iskristalisao.

Događaji se i dalje nižu velikom brzinom. Strahovi da će se rat proširiti vrlo su opravdani.

Nove realnosti na Bliskom istoku su prisutne tamo negde, ali njihov oblik i način na koji će se manifestovati zaviste od načina na koji će se ovaj rat odvijati tokom ostatka godine a verovatno i duže.

• Izveštavanje iz Gaze: „Ponekad samo stojim iza kamere i plačem“
• BBC novinari odgovaraju na vaša pitanja: Hoće li se druge zemlje umešati u sukob Izraela i Hamasa
• Blinken na sastanku sa arapskim liderima, zvaničnici UN poručuju da „nema bezbednih mesta u Gazi“

Evo nekoliko stvari koje znamo i nekoliko koje ne znamo.

Taj spisak nije konačan.

Neki ljudi su se podsmevali Donaldu Ramsfeldu, američkom sekretaru odbrane u vreme invazije na Irak 2003. godine, kad je govorio o „nepoznatim nepoznanicama“.

Ali u ovom delu sveta, baš kao i u bilo kom drugom, one postoje – a kad se jave, mogu da naprave veliku razliku.

1.

Jedna izvesnost je da Izraelci podržavaju vojnu kampanju za svrgavanje Hamasa i njegovog manjinskog partnera Islamskog džihada u Gazi.

Njihov bes potpiruje šok posle Hamasovih napada, ubistvo više od 1.400 ljudi i činjenica da se oko 240 talaca i dalje drži u Gazi.

Sastao sam se sa Noamom Tibonom, penzionisanim generalom u izraelskoj vojsci, da bih čuo priču o tome kako se odvezao sa ženom do Nahal Oza, kibuca na granici sa Gazom, posle Hamasovih napada od 7. oktobra.

Njegova misija, koja je bila uspešna, bila je da spase sina, ćerku i njihovo dve male ćerke koji su bili zatvoreni u sigurnoj sobi, slušajući kako Hamasovi borci divljaju napolju.

Tibon je možda penzionisan, ali izgleda kao šezdesetdvogodišnjak u vrlo dobroj formi.

On je na kraju uzeo jurišnu pušku i šlem od mrtvog izraelskog vojnika, poveo grupu vojnika koju je sakupio u haosu toga dana, očistio kibuc i spasao živote svoje porodice i mnogih drugih.

General je izraelski oficir stare škole koji ne okoliša dok priča.

„Gaza će morati da pati… Nijedna zemlje se neće složiti sa tim da vaš sused može da kolje vaše bebe, žene ili ljude. Baš kao što ste vi Britanci slomili neprijatelja u Drugom svetskom ratu. To mi moramo da uradimo u Gazi. Bez milosti.“

Šta je sa, pitao sam, nevinim palestinskim civilima koji ginu?

„To se, nažalost, dešava. Živimo u surovom regionu i mi moramo da preživimo… Moramo da budemo surovi. Nemamo izbora.“

Mnogi Izraelci se slažu sa njegovim sentimentom da su smrti palestinskih civila tragične, ali da oni ginu zbog Hamasovih dela.

2.

Takođe je jasno da Izraelov napad na Hamas dovodi do stravičnog krvoprolića.

Najnovije brojke palestinskih smrti koje je objavilo Ministarstvo zdravlja u Gazi, koje vodi Hamas, premašile su 9.000 – od čega su oko 65 odsto deca i žene.

Ne zna se koliko su poginulih muškaraca bili civili ili borci za Hamas ili Islamski džihad.

Američki predsednik Džozef Bajden i Izraelci ne veruju podacima Ministarstva.

Ali u prošlim sukobima, međunarodne organizacije su smatrale palestinsku statistiku o žrtvama tačnom.

Jedan sumorni prag se neumitno bliži.

Ujedinjene nacije (UN) kažu da je od početka ruske invazije pre 21 mesec u Ukrajini poginulo oko 9.700 civila.

Neki od poginulih Palestinaca sigurno su bili deo Hamasa.

Ali ako je taj procenat čak i 10 odsto, što je malo verovatno, to znači da je Izrael na dobrom putu da ubije onoliko palestinskih civila za malo manje od mesec dana koliko je Rusija ubila u Ukrajini od februara 2022. godine.

Kancelarija UN-a za ljudska prava saopštila je da je toliko civila ubijeno i ranjeno u izraelskim vazdušnim napadima da je ozbiljno zabrinuta da su napadi neproporcionalni i da bi mogli da budu ratni zločin.

Od prvih dana posle Hamasovih napada, predsednik Bajden je podržao odluku Izraela da koristi vojnu silu da bi svrgnuo Hamas sa vlasti.

Ali je on i dodao kvalifikaciju da to mora da se uradi na „pravi način“.

Želeo je da kaže da Izrael mora da poštuje zakone ratovanja koji štite civile.

Američki državni sekretar Entoni Blinken upravo je stigao u Tel Aviv.

Pre nego što je pošao na put, on je rekao: „Kad vidim kako palestinsko dete – dečaka, devojčicu – izvlače iz ruševina srušene zgrade, to me pogodi pravo u stomak jednako kao da kad vidim dete iz Izraela ili iz bilo koje zemlje.“

Izveštavao sam o svim izraelskim ratovima u poslednjih 30 godina.

Ne sećam se da je američka administracija ikada izjavila toliko javno da Izrael mora da poštuje zakone ratovanja.

Blinkenova poseta ukazuje na to da on ne veruje da Izrael sledi Bajdenov savet.

3.

Još nešto što pouzdano znamo je da se izraelski premijer Benjamin Netanjahu nalazi pod velikim pritiskom.

Za razliku od šefova izraelskih snaga bezbednosti i vojske, on nije preuzeo nikakvu ličnu odgovornost za katastrofalni niz propusta koji su 7. oktobra ostavili izraelske granične zajednice bukvalno nebranjene.

U prošlu nedelju, 29. oktobra, izazvao je veliku halabuku kad je objavio tvit u kom je za to okrivio obaveštajne službe.

Netanjahu je obrisao poruku i izvinio se.

• Šta se dešava u Izraelu i Gazi i zašto sada
• Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
• Pomoć Gazi: Šta je potrebno

Trojica Izraelaca, bivši mirovni pregovarač, bivši šef Šin Beta (izraelska unutrašnja obaveštajna služba) i tehnološki preduzetnik napisali su članak za časopis Forin afers rekavši da Netanjahu ne bi smeo da vodi rat niti bilo šta što će uslediti posle njega.

Izraelski premijer ima lojalne sledbenike, ali je izgubio poverenje istaknutih ličnosti u izraelskoj vojsci i bezbednosnom establišmentu.

Noam Tibon, penzionisani general koji se probio do kibuca Nahal Oza da bi spasao porodicu, poredi Netanjahua sa Nevilom Čemberlenom, britanskim premijerom koji je bio prinuđen da podnese ostavku 1940. godine i bio zamenjen Vinstonom Čerčilom.

Tibon mi je rekao: „Ovo je najveći propust u istoriji države Izrael. Bio je to vojni propust. Bio je to obaveštajni propust. I bio je to propust vlade… one koja zaista upravlja svime – i sva je krivica na njemu – premijeru Benjaminu Netanjahuu… On je vladao najvećim propustom u istoriji Izraela.“

4.

Takođe je jasno da je stari status kvo razbijen u paramparčad.

Bio je neprijatan i opasan, ali izgledalo je da poseduje izvesnu sumorno poznatu stabilnost.

Od kraja poslednjeg palestinskog ustanka iz 2005. godine, nametnuo se obrazac za koji je Netanjahu verovao da može da se održava u nedogled.

Bila je to opasna iluzija, za sve upletene – Palestince podjednako kao i Izraelce.

Argument je glasio da Palestinci više ne predstavljaju pretnju po Izrael.

Umesto toga, oni su bili problem kojim treba rukovoditi.

Alatke na raspolaganju bile su štapovi, šargarepe i drevna taktika „zavadi pa vladaj“.

Netanjahu, koji je bio premijer veći deo vremena od 2009. godine – posle jednog ranijeg mandata između 1996. i 1999. godine – dosledno je tvrdio da Izrael nema partnera za mir.

Potencijalno ga je imao.

Palestinska uprava, koja je glavni rival Hamasa, duboko je nesavršena organizacija, a mnogi koji je podržavaju veruju da njen ostareli predsednik Mahmud Abas mora da prepusti vlast nekom drugom.

Ali ona je devedesetih prihvatila ideju osnivanja palestinske države pored Izraela.

„Zavadi pa vladaj“ je za Netanjahua značilo da dozvoli Hamasu da stekne vlast u Gazi na štetu Palestinske uprave.

I dok je izraelski premijer koji je bio najduže na vlasti uvek pažljiv po pitanju onoga što govori u javnosti, njegova dela tokom godina pokazuju da ne želi da dopusti Palestincima da dobiju nezavisnu državu.

To bi značilo odricanje od teritorije na Zapadnoj obali, u koju spada i Istočni Jerusalim, za koji izraelska desnica veruje da pripada Jevrejima.

S vremena na vreme, procurele bi Netanjahuove izjave.

Veliki broj izraelskih izvora je 2019. godine tvrdio da je rekao grupi poslanika iz svoje stranke Likud da, ako se protive palestinskoj državi, treba da podrže šeme za slivanje novca – uglavnom iz Katara – u Gazu.

On im je rekao da će produbljivanje podela između Hamasa u Gazi i Palestinske uprave na Zapadnoj obali onemogućiti osnivanje te države.

5.

Takođe je jasno da Izrael, kog podržavaju Amerikanci, neće tolerisati sporazum koji omogućuje Hamasu da ostane na vlasti.

To garantuje još mnogo krvoprolića.

Takođe postavlja velika pitanja o tome ko ili šta će ih zameniti, a na koja do sada nema odgovora.

Sukob između Arapa i Jevreja za kontrolu nad teritorijom između reke Jordan i Mediteranskog mora traje više od 100 godina.

Jedna lekcija iz njegove duge i krvave istorije je da nikada neće biti vojnog rešenja.

Devedesetih je pokrenut mirovni proces u Oslu sa pokušajem da se okonča sukob uspostavljanje palestinske države sa glavnim gradom u Istočnom Jerusalimu tik do Izraela.

Poslednji pokušaj da se on oživi, posle više godina povremenih pregovora, dogodio se tokom Obamine administracije.

Bio je neuspešan pre jedne decenije, a od tada je dopušteno da se sukob samo zagnoji.

Kao što je rekao predsednik Bajden i mnogi drugi, jedini mogući način da se izbegne još ratova je da se osnuje palestinska država pored Izraela.

To neće biti moguće sa aktuelnim liderima na obe strane.

Ekstremisti, i izraelski i palestinski, uradiće sve što mogu da se ta ideja osujeti, kao što su to činili još od devedesetih.

Neki od njih veruju da slede božju volju, što znači da je nemoguće ubediti ih da prihvate sekularni kompromis.

Ali ako ovaj rat ne donese dovoljno šoka da se raskrsti sa duboko ukorenjenim predrasudama i da ideja o dve države postane održiva, onda ništa neće.

A bez uzajamno prihvatljivog načina da se okonča sukob, još generacije i generacije Palestinaca i Izraelaca biće osuđeno na još ratova.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]