„Ovde možete da plačete“, glasi natpis na tabli ispisan svetloplavim slovima na čisto beloj pozadini.
Iza njega, udobne sofe prekrivene jastucima odvojene su paravanima od ostatka prostorije.
To je bezbedan, intiman kutak u kome preživeli sa muzičkog festivala mogu da budu sa drugima koji su prošli kroz istu patnju 7. oktobra i da dobiju pomoć za mentalno zdravlje koja je mnogima od njih očajnički potrebna.
Hamasovi napadači su rano toga jutra upucali, pretukli ili spalili više od 360 mladih posetilaca festivala, nakon što su upali na festivalsku lokaciju blizu ograde koja razdvaja Izrael od Pojasa Gaze.
Još 40 ih je uzeto za taoce.
- Došli su da se zabave na muzičkom festivalu u Izraelu, a onda su spasavali živote
- „Horor scene“ na muzičkom festivalu u Izraelu: Pronađeno 260 tela, ljudi bežali od kiše metaka
- Hamas silovao i sakatio žene u napadu na jug Izraela, saznaje BBC
Isprva su objave na društvenim mrežama prikazivale uspaničene gomile kako beže od raketa ispaljenih iz Gaze i od strelaca na terenu.
Kasnije su uznemirujući snimci pripadnika hitnih službi počeli da potvrđuju razmere masakra, kad su snimljeni brojni ubijeni posetioci festivala.
U narednim danima, doktorka Lija Naor je shvatila da, za razliku od onih koji su evakuisani iz obližnjih kibuca, mladi ljudi sa festivala koji su preživeli nisu već imali zajednice oko sebe koje bi im pružile podršku.
I zato ju je ona stvorila.
„Želela sam samo da imaju nekoga da ih zagrli“, objašnjava doktorka Naor.
„Bili su vrlo rastreseni i ukočeni. Zatim je nastupila kriza poverenja – niko se tu nije našao za njih, ni njihovi roditelji, ni vojska, ni policija.
„Niko nije bio tu da ih spase. I zato je prvi zadatak bio da se osete bezbedno i na zdravom mestu.“
Lokacija na otvorenom u Rišponu, severno od Tel Aviva, zaštićena je i mirna.
Rani decembarski dani su topli u Izraelu i ljudi sede na šarenim vrećama za sedenje razbacanim po travi.
Istaknut je vremenski raspored na kojem se vidi veliki raspon radionica toga dana, od pravljenja mozaika do zvučnih kupki.
Tu su još i masaža, grupna muzika i časovi pevanja.
Nekoliko dobroćudnih pasa muva se među grupom ljudi, čekajući da budu pomaženi ili proseći hranu.
Jedan mali crni mešanac čivave ima par srebrnih krila okačen na leđima, izazivajući uzvike divljenja.
Drugačije je bilo u prvim danima posle napada Hamasa.
„Iako su im tela bila cela, videli smo koliko su slomljeni i da su im oči prazne“, priseća se Lija.
„Nisu izgledali živo. Nisu smeli da nas pogledaju. Tresli bi se, ne bi jeli, ne bi pili. Zlo sa kojim su se ovi ljudi susreli je neshvatljivo.
„Rekla sam im još ranih dana: ‘Koliko god mračan bio mrak koji ste videli, donećemo vam svetlo. Pomoći ćemo vam da ponovo počnete da verujete u sebi i druge.“
Ovo mesto je nastalo uz ogroman zajednički napor, ali to nije učinila država.
Svi su ovde dobrovoljci koji ulažu slobodno vreme u nadi da će zalečiti i sami sebe.
Hrana iz kućne radinosti izložena na niskim stolovima donirana je od dobrotvornih organizacija i firmi.
Svi žele da urade nešto da bi pomogli posle jednog od najmračnijih momenata u istoriji Izraela
Lior Gelbaum je preživela Novu.
Hvalim joj sićušne dragulje koje je nalepila ispod oba oka, dok svetlucaju na svetlu, i ona mi kaže da se zbog njih ponovo oseća svečano.
Ova dvadesetčetvorogodišnjakinja iz grada Petah Tikva dolazi ovamo redovno da bi dobila pomoć i da bi delila ručno rađene srebrne ogrlice drugima koji su bili tamo toga dana.
Dobro se seća svega.
„U 06:30 ujutro, čuli smo rakete kako nam lete iznad glava“, kaže mi ona.
„Znamo dobro šta se u tom slučaju radi, pa smo ušli u naša kola i počeli da odlazimo, ali došlo je do zastoja u saobraćaju.
„Čuli smo pucnje iznad naših glava, tako da smo izašli i samo počeli da trčimo prema otvorenom polju.
„Nismo znali kuda idemo ili šta se dešava, samo smo čuli puščanu vatru svuda oko nas. Dvoje ljudi, Jehuda i Halit, imali su velika kola i ubacili su nas unutra i odvezli. Oni su nas spasli.“
Lior takođe govori o važnosti muzike za njen proces izlečenja.
„Svi koji su bili na festivalu Nova vole da plešu, vole da budu zajedno.
„Posle masakra, za zajednicu je bilo važno da se ponovo okupi i da ojačaju jedni druge, da budu zajedno i razgovaraju i osećaju emocije.“
Ali ona kaže da ima velikih problema da uživa u nečemu što je ogroman deo njenog identiteta.
„Bilo mi je teško da slušam muziku posle festivala Nova, i ja se i dalje osećam prijatno samo dok slušam muziku na koncertima muzičara koji dođu ovamo“, kaže Lija.
Pogledajte video: Bežanje pred napadom Hamasa
Iznad dela za sedenje, preko niskog brda se proteže ogroman vrt.
Uokvireno je drvećem prepunim limuna i beskrajnim redovima žbunja lekovitih trava, dok se u vazduhu oseća miris ruzmarina i kadulje.
Preživeli često šetaju kroz njega i beru lišće da bih ih pretvorili u čajeve od lekovitog bilja.
Priroda je veliki deo ovog mesta.
Potreba za ovim prostorom je toliko velika da se podižu novi rustični šatori kako bi se našlo mesta za stotine ljudi koje sada dolaze ovamo.
Svakog dana, profesionalni klinički psiholozi mešaju se sa preživelima koji pristižu.
Oni su tu da pričaju onoliko mnogo ili malo koliko je potrebno.
Doktor Itamar Koen je jedan od njih.
On je doleteo iz Londona čim je mogao posle 7. oktobra.
Pitam ga za priče koje je čuo.
Duboko uzdiše, potom odgovara.
„Ljudi ovde videli su ogromnu količinu patnje.
„Neki od njih su bili ekstremno blizu tome da ne budu više sa nama.
„Neke su jurili i morali su da trče koliko ih noge nose da bi spasli živote.
„Nije bilo mnogo vremena da se to obradi, samo je moralo da se beži od masakra. I sada i dalje moraju da funkcionišu, i dalje moraju da se probiju kroz sve to.“
A tu je i još jedan element.
„Mnogi ljudi doživljavaju neku vrstu tuge, izgubili su po deset prijatelja odjednom. A tu je i krivica. ‘Zašto sam ja preživeo a ne moj prijatelj?
„Trebalo je da primim više preživelih u kola da bih ih odvezao na bezbedno.’ Dakle, mnogi od njih misle: ‘Nisam vredan toga da budem spasen i mogao sam da budem bolji.'“
Doktor Koen mi kaže da blizina drugih terapeuta u mračna vremena pomaže svima.
„Imamo vremena da budemo zajedno, da obradimo sve i da razgovaramo o izazovima i slabostima, o strahovima i osećanju krivice.
„To znači da imamo prostor da se izborimo sa svim tim i da ojačamo jedni druge, a to pomaže i meni, i to u ogromnoj meri.“
Pogledajte i ovaj video:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
