Batševa ne zna da li je njen muž živ ili mrtav, Abdula tinejdžerske godine dočekuje kao siroče, a Kristina i Abdulrahman se nadaju da će ponovo hodati.
Ljudi iz Izraela, Gaze, Libana, i Zapadne obale govore za BBC kako su im se životi promenili od oktobra 2023.
Prošlo je godinu dana otkako su borci Hamasa, palestinske ekstremističke grupe, upali u Izrael i ubili oko 1.200 ljudi, a 251 odveli kao taoce.
Izrael je uzvratio velikom vazdušnom i kopnenom ofanzivom u Pojasu Gaze, tokom koje je ubijeno više od 41.000 ljudi, prema podacima Ministarstva zdravlja kojim upravlja Hamas.
- „Spora smrt“: Život Palestinaca u Gazi pored istrulelog smeća i glodara
- Oslobađanje izraelskih talaca iz Gaze dovelo do smrti više od 270 Palestinaca
- „Gde mi je mama? Gde je baka? Gde su otišli?“
- Od najveće bolnice u Gazi ostale samo ruševine: Posledice dvonedeljne izraelske opsade
‘Najteže je ne znati’
Dan pre 7. oktobra, Ohad Jahalomi i njegova 10-godišnja ćerka Jael otišli su da traže životinje u obližnjem polju.
Njen stariji brat, 12-godišnji Eitan, igrao je fudbal sa drugovima.
Ohadova supruga Batševa ostala je kod kuće sa njihovom najmlađom ćerkom, koja još nije napunila dve godine.
Bio je to tipičan dan u kibucu Nir Ozu, zajednici u kojoj živi manje od 400 ljudi u južnom Izraelu, oko 1,6 kilometara od granice sa Gazom.
„Voleli smo naš život tamo, vrlo jednostavan. Za nas je to bio raj“, kaže 45-godišnja Batševa.
Sledećeg jutra, porodica se probudila uz zvuk sirena za vazdušnu opasnost – poznato upozorenje za napad naoružanih grupa iz Gaze.
Ali nekoliko minuta kasnije bilo je jasno da nije samo reč o raketnom napadu, jer su se čuli povici ‘Alahu akbar’ (Alah je najveći) i pucnjava.
Prestravljena porodica je sate provela u sigurnoj sobi, koju svaka kuća u kibucu ima, i osluškivala šta se dešava napolju.
Ali pošto su naoružani ljudi okružili kuću pokušavajući da u nju provale, Ohad je shvatio da mora da izađe i pokuša da spreči napadače da pronađu njegovu porodicu.
„Na svakih nekoliko minuta govorio nam je da nas voli“, kaže Batševa.
Prijateljima je slao poruke: „Naši poslednji minuti“.
Naoružani puškama kalašnjikov i u prslucima sa bombama, napadači su upali u kuću i pucali u Ohada, a zatim su pronašli porodicu i ušli u sigurnu sobu.
„Uperili su puške u nas i rekli na engleskom: ‘Idemo u Gazu’. Odmah sam shvatila šta žele“, priseća se ona.
Batševu i njene ćerke su stavili na jedan motocikl, a Eitana na drugi, zajedno sa stranim radnikom, i krenuli su ka Gazi.
Batševa i njene ćerke uspele su da pobegnu kada se motor zaglavio, ali su Eitan i njegov otac odvedeni u zarobljeništvo.
Hamas je držao Eitana u Gazi 52 dana.
Batševa kaže da ga je Hamas prisilio da gleda video zapise snimljene 7. oktobra.
„Video je kako su svirepo ubijali ljude, i bebe i žene“, kaže ona.
- Hamas silovao i sakatio žene u napadu na jug Izraela, saznaje BBC
- „Hamas je rekao da neće pucati, a onda su mi ubili ćerku“
- „Pozvali smo mamu telefonom, javio se Hamas“
Eitan je oslobođen u novembru u jedinoj razmeni izraelskih talaca za palestinske zatvorenike u Izraelu, koja je dogovorena tokom jednogodišnjeg sukoba.
Naoružane palestinske grupe su u januaru objavile snimak Ohada na kome se vidi da je povređen, ali živ.
U međuvremenu su grupe saopštile da je ubijen u izraelskom napadu.
Izraelska vojska je obavestila Batševu da ne može da potvrdi te navode niti da joj pruže nove informacije o Ohadu.
Nir Oz je jedna od zajednica koje su najviše nastradale 7. oktobra.
Desetine stanovnika je ubijeno ili oteto.
Kibuc je i dalje prazan, nema ljudi, a spaljene kuće su podsetnik na ono što se dogodilo.
Batševa kaže da njena deca imaju noćne more i da skoro godinu dana spavaju sa njom u istom krevetu.
Stalno pitaju kada će da im se vrati otac.
Eitanu opada kosa.
„Najteže je ne znati šta se dešava sa njim [Ohadom] – da li je živ.
„Ovako ne možemo da nastavimo da živimo“.
Pogledajte video:
‘Bilo bi bolje da sam poginuo’
Abdula je imao skoro 13 godina kada je Hamas napao Izrael 7. oktobra.
Do tada mu je život u naselju Al-Tavamu u severnom delu Pojasa Gaze bio zanimljiv.
Išao je u školu, igrao fudbal sa drugovima, odlazio na plažu, i zabavljao se sa roditeljima, bratom i dvema sestrama.
Dan pre njegovog rođendana, stanovnici su lecima obavešteni da moraju da se isele i krenu ka jugu.
Porodica je brzo spakovala osnovne stvari i krenula putem Salah al-Din, koji je izraelska vojska odredila kao bezbedan put za evakuaciju.
Ali, tokom vožnje tim putem, njihovo vozilo je pogođeno u izraelskom vazdušnom napadu, kaže on.
„Od siline eksplozije, ja i moj brat Ahmad smo izleteli iz kola“, priseća se Abdula.
Ahmad je tada imao 16 godina.
Jedna noga mu je amputirana, a druga je spojena metalnim pločicama.
Abdula je zadobio posekotine na ruci, glavi, leđima, i ustima.
Podiže majicu i otkriva dva duga ožiljka na stomaku.
Tela njegovog oca, majke i ujaka nekoliko svedoka rekli su za BBC da je projektil ispaljen iz drona.
Izraelska vojska negira da je tog dana napala konvoj civila i tvrdi da su to „lažni navodi“.
„Temeljnom istragom je utvrđeno da nema dokaza da je izraelska vojska izvršila napad na tom mestu“, rekao je portparol vojske za BBC.
Abdula se seća da je bolničko osoblje izbegavalo da odgovara na njegova pitanja o roditeljima.
Kada je konačno saznao istinu od njegovog rođaka i bake, kaže da je samo dobio potvrdu onoga što je već znao duboko u sebi.
„Osećao sam to sve vreme“, kaže.
„Da sam poginuo, bilo bi bolje od ovoga što mi se sada dešava“, dodaje on.
„Osećam se kao da mi je ruka već amputirana“, kaže Abdula, gledajući u duboke ožiljke na njegovoj levoj ruci.
„Pokušali su da je zaleče, ali uzalud“.
Kaže da bolovi ne prestaju.
Abdula sada živi u Kan Junisu u južnoj Gazi, sa bakom i dve sestre, 18-godišnjom Minom i 11-godišnjom Halom.
Kada su njihovi roditelji ubijeni, dve devojčice su još bile u severnoj Gazi jer za njih nije bilo mesta u vozilu.
Ahmad je u Kataru na lečenju.
„Nema više smeha i lepih dana, izgubili smo majku, oca i ujaka“, kaže Abdula.
„Bili su izvor sreće za celu porodicu.
„Bez njih, mi zapravo ne živimo.
„Išli smo u školu, igrali se i smejali“, kaže on.
„Gaza je nekada bila lepa, ali sve je nestalo“.
Sa nekim drugovima je izgubio kontakt, a neki su poginuli u ratu, kaže on.
„Ovo je poruka Izraelu. Evo šta si mi uradio: Oduzeo si mi roditelje. Oduzeo si mi obrazovanje. Uzeo si mi sve“.
‘Osetila sam čudno olakšanje što sam ostala samo bez jedne noge’
„Nekada sam se predstavljala kao foto-reporterka, a danas za sebe kažem da sam žena koja je preživela ratni zločin“, kaže Kristina Asi.
Iskoristila je priliku da se kao foto-reporterka novinske agencije AFP-a vrati u njenu domovinu Liban da izveštava o borbama Izraela i Hezbolaha, libanske vojno-političke organizacije.
Posle napada Hamasa 7. oktobra i izraelske odmazde u Gazi, Hezbolah je počeo da ispaljuje rakete na Izrael, izazivajući prekograničnu razmenu vatre koja je od tada eskalirala u sukob velikih razmera.
Kristina i grupa novinara su se 13. oktobra prošle godine uputili u selo u južnom Libanu, oko kilometar od granice sa Izraelom, gde su se vodili sukobi.
Kristina (29) kaže da je njena grupa nosila pancire i šlemove sa natpisom ‘Press‘ (Novinari), a da je automobil imao oznaku ‘TV’ i žutu traku preko haube.
Mislili su da će biti bezbedni, dodaje.
Odjednom se začula pucnjava.
Sledeće čega se Kristina seća jeste da je pokušavala da se udalji od obližnjeg automobila koji je bio u plamenu.
Kako je nosila težak pancir i foto-aparat, teško se pomerala.
„Videla sam da mi noge jako krvare i nisam mogla da ustanem“, priseća se ona.
Dvanaest dana kasnije, Kristina se probudila u bolnici.
„Osetila sam čudno olakšanje kada sam saznala da sam izgubila samo jednu, a ne obe noge“.
U napadu je poginuo Rojtersov novinar Isam Abdalah (37), a ranjeno je šestoro.
„Kada me je medicinska sestra pitala ko je poginuo, mahnito sam počela da pretražujem njegovo ime na internetu.
„Nisam mogla da poverujem u ono šta sam čitala“, kaže ona.
Prema nalazima istrage Privremenih snaga Ujedinjenih nacija u Libanu, Izrael je ispalio dve granate 120 milimetara na grupu „novinara koji su imali jasno vidljive oznake“, čime je prekršio međunarodno pravo.
Grupe za ljudska prava kažu da bi napad trebalo da istraži kao mogući ratni zločin.
Izraelska vojska rekla je BBC-ju da su njeni vojnici u tom trenutku posumnjali na „teroristički prodor“ na izraelsku teritoriju i da su da bi to sprečili, otvorili tenkovsku i artiljerijsku vatru.
Vojska je dodala da se incident istražuje.
Sada, godinu dana kasnije, Kristina još pokušava da se snađe u njenoj novoj stvarnosti.
Kaže da oseća bes i frustraciju zbog onoga što joj se dogodilo.
„Izgubiš poverenje u sve – u međunarodnu zajednicu i u zakone za koje sam nekada verovala da će me zaštititi kao novinara“.
Kristina nastavlja lečenje, ali još ne može da hoda.
U julu je nosila olimpijski plamen u invalidskim kolicima, zajedno sa kolegama iz AFP-a, u čast ranjenim i ubijenim novinarima širom sveta.
Uprkos svemu što joj se dogodilo 13. oktobra, nada se da će se vratiti na teren.
„Onog dana kada budem mogla da stojim, hodam, nosim foto-aparat, i ponovo obavljam moj posao i radim stvari koje volim, tada ću pobediti“, kaže ona.
Pogledajte video: Kad si novinar i stanovnik Gaze
‘Dozivao sam ga, ali mi nije odgovarao’
Bilo je veče.
Abdulrahman Al Aškar kaže da su on i njegov prijatelj Lejt Šavaneh, nakon što su dan proveli prodavajući kukuruz, šetali ulicom i pušili cigarete.
„Odjednom su nas bombardovali, tek tako“, priseća se 18-godišnji Abdulrahman noći 1. septembra.
Izraelski avion izvršio je napada na Silat al-Haritiju, selo na palestinskoj Zapadnoj obali koju su okupirali Izraelci.
Abdulrahman se seća da je čuo zvuk rakete, ali nije imao vremena da reaguje.
„Uspeo sam da napravim samo jedan korak“, kaže on.
„Počeo sam da dozivam Lejtu, ali nije odgovarao“.
Lejt, koji je imao 16 godina, poginuo je, dok je Abdulrahman teško ranjen – obe noge su mu amputirane ispod kolena.
Kada se 10 dana posle napada probudio, rečeno mu je da mu je srce stalo tri puta, kaže Abdulrahman.
Ostaje na lečenju u bolnici, jer je spisak njegovih povreda prilično dugačak.
U jednu ruku su mu ugrađene metalne pločice, dva prsta su mu teško oštećena, a na stomaku je izvršeno više operacija.
Fizički bol ne prestaje, kaže on.
Od 7. oktobra, na Zapadnoj obali se beleži porast nasilja.
Stotine Palestinaca ubijeno je u napadima, čiji cilj je, kako Izrael kaže, da zaustave smrtonosne udare na tom području i na Izrael.
Pre vazdušnog napada, Abdulrahman je vodio jednostavan život.
Posle jutarnje molitve, doručkovao bi sa prijateljima, a potom bi pomagao ocu oko dnevnih poslova i prodavao bi kukuruz.
Sada se oslanja na brata za obavljanje osnovnih potreba, kao što je odlazak u toalet.
Majka ga hrani.
BBC je zatražio od izraelske vojske da prokomentariše slučaj.
Izraelska vojska je saopštila da je u trenutku udara, avion napao i pogodio „terorističku ćeliju, ubrzo nakon što su viđeni kako eksplozivnim napravama gađaju brigadu Menašu, koja deluje u oblasti Dženinu“.
Upitan da li je bio naoružan ili je nosi bilo kakvo oružje, Abdulrahman je odgovorio: „Naoružan? Čime? Tek što sam izašao iz kuće, normalno sam išao ulicom, obučen u belo“.
Nekada je sanjao o tome da dobije vozačku dozvolu i kupi automobil.
„A danas, jedino što želim je da hodam“, kaže on.
Pogledajte i ovaj video: BBC u vozilima hitne pomoći u Gazi pod raketama
BBC izveštavanje: Majkl Šuval, Haija Al Badarneh, Manal Halil, Eman Erikat i Ala Daragme. Napisao: Dima Al Babili
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
