Pre 45 godina, otmica leta Er Fransa iz Izraela označila je početak sedmice teške drame, završivši se iznenađujućom akcijom spasavanja više od 100 otetih putnika u Entebeu koju su izveli izraelski komandosi.
Jedna od oslobođenih putnica priča kako se njen život klatio na ivici sedam napetih dana.
Sara Guter Davidson i njena porodica su se pukom igrom slučaja našli na letu Er Fransa broj 139 koji su napali otmičari 27. juna 1976. godine.
„Čak i sad mogu da prizovem strah koji sam osećala za moju decu“, kaže danas 86-godišnja Sara.
„Za mene je kao da je bilo juče – mogu da osetim strah isto kao što sam ga osećala nedelju dana pre 45 godina.“
- Kako je suđenje Adolfu Ajhmanu za Holokaust ujedinilo Izrael
- Selo na Crvenom moru – paravan za tajnu operaciju Mosada
- Minhen 1972: Septembarski dani posle kojih više ništa nije bilo isto
Sedela je blizu repa aviona sa mužem Uzijem i sinovima Benijem (13) i Ronom (16) kada je shvatila da nešto nije u redu – videla je stjuardesu kako trči prolazom.
„Čula sam povik i videla je kako pristiže – lice joj je bilo bledo i bila je veoma uplašena. Rekla sam Uziju: ‘Slušaj, mislim da su nas upravo oteli.'“
Avion je poleteo iz Tel Aviva, a otmičari su ušli tokom sletanja u Grčkoj.
„Naš turistički agent nije pomenuo da ćemo imati pauzu u Grčkoj“, priseća se Sara.
„Da smo znali, nikad ne bismo putovali tim letom, zato što nisam verovala tamošnjem obezbeđenju.“
Beni je nedavno imao bar micvu i Davidsonovi su planirali da proslave ovaj jevrejski ritual odrastanja velikom zabavom.
Međutim, Sarin otac je iznenada umro, pa su umesto toga odlučili da povedu decu na put u inostranstvo.
Porodični odmor će im svima dobro doći, mislili su, a pomoći će Sari da izađe na kraj ne samo sa ožalošćenosti, već i oporavkom od operacije tumora.
Otmičari – dva Nemca i dva Palestinca – naoružani pištoljima i granatama, preuzeli su kontrolu nad avionom i 250 preplašenih putnika i 12 članova posade.
„Ta vrsta straha bila mi je potpuno nepoznata“, kaže Sara.
„To je strah da ćete umreti u vazduhu, ne znate na koji način. Deca su kraj vas. To je veoma jeziv i težak strah. Nemoguće je opisati koliko je taj osećaj neprijatan“, kaže ona.
„Veliki šok“
Otmičari su saopštili zahteve – oslobađanje 53 ekstremista zatvorenih u Izraelu, Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj i Keniji, i isplata pet miliona dolara otkupa.
„Zahtevi su nas zaista zabrinuli“, kaže Sara.
„Znali smo da je to podrazumevalo pregovore u kojima učestvuje pet zemalja, što će biti spor i komplikovan proces.“
Kako je avion menjao putanju, otmičari su počeli da sakupljaju pasoše putnika i drugu dokumentaciju.
Uzi, navigator izraelskih vazduhoplovnih snaga, plašeći se šta će se dogoditi ako ga otkriju, sažvakao je dozvolu za ulazak u vazduhoplovnu bazu i sakrio je u konzervu pića.
Avion je na kraju sleteo u Bengazi, u Libiji, gde je natočio gorivo. Kad je ponovo uzleteo, putovali su još pet sati, do Entebea, u Ugandi.
- Benjamin Netanjahu: Komandos koji je postao premijer Izraela
- Šta sve možeš da naučiš u kibucu
- Kako je Frakcija Crvene armije sejala strah po Nemačkoj
Sari je majka pre putovanja dala beležnicu da vodi dnevnik o putovanju.
Umesto dnevnika, Sara je dokumentovala otmicu, zapisujući događaje u realnom vremenu.
„Let do Ugande bio je noćna mora“, napisala je ona.
„Nismo imali pojma kuda idemo. Ljudima se na licima videlo da su prestrašeni. Vreme je prolazilo veoma sporo.“
Dok je avion čekao na pisti, putnici su kroz prozor prepoznali Idija Amina, predsednika Ugande i nekadašnjeg saveznika Izraela.
To im je dalo povoda za optimizam.
„Kad smo videli Idija Amina, mislili smo da je prijatelj Izraela i bili smo sigurni da ćemo se vratiti našem putovanju“, kaže Sara.
Ali ozloglašeno neuračunljivi Amin bio je u dosluhu sa otmičarima i najmanje još troje saučesnika koji su se već nalazili na položajima na aerodromu.
Posle skoro 24 časa provedena u avionu, putnici i posada sprovedeni su u staru zgradu terminala, gde im se obratio lično Amin, u prisustvu velikog broja novinara.
Idi Amin
- Predsednik Ugande 1971-1979; na vlast je došao vojnim pučem i smatra se odgovornim za stotine hiljada smrti
- Među mnogim kršenjima ljudskih prava, Amin je prognao 80.000 pripadnika azijatske manjine iz Ugande i prisvojio njihove posede
- Pobegao je iz zemlje posle poraza od pobunjeničkih snaga; živeo je u Saudijskoj Arabiji sve do smrti 2003. godine
Idi Amin je taocima rekao „da iako podržava grupu [Narodni front za oslobođenje Palestine – Eksterne operacije] koja nas drži kao taoce, uradiće sve što je u njegovoj moći da nam pomogne“, kaže Sara.
„Pretvarao se da je neutralan, ali samo zbog prizora kako stoji tamo zajedno sa teroristima – nismo mu verovali.“
Putnici – porodice, prijatelji, stranci – i posada su se našli na nišanu vatrenog oružja u pretrpanoj prostoriji, opkoljenoj ugandanskim snagama.
„Šok je bio ogroman – da smo zatvorenici, opkoljeni vojnicima Idija Amina i teroristima“, kaže Sara.
„Ljudi su plakali, vikali, gubili živce – osećaj je bio veoma neprijatan.“
„Mislili smo da smo toliko daleko da nećemo moći biti spaseni – bili smo sigurni da će naša vlada pokušati da uradi sve što je u njenoj moći – ali nismo videli nikakvo rešenje i zbog toga smo zapali u veliki očaj.“
- Hoće li Izrael izvršiti aneksiju delova Zapadne obale
- Sukobi Izraela i Palestinaca: Čime sve raspolaže Hamas i kakva je snaga oružja
- Istočna Nemačka 1989. – marš koji je nokautirao komunizam
„San je postao košmar“
Uslovi su bili teški.
Svetla su ostajala upaljena i danju i noću, ljudi su spavali na podu ili klupama, a mučili su ih vrućina i komarci.
Taoci su dobijali hranu, ali su obroci uvek bili jednolični – meso, pirinač, krompir i mnogo banana.
Sara je ishranu u šali nazivala „ugandanskom dijetom“.
Kako su se sati pretvarali u dane, zarobljenici su pronalazi razne načine da se izbore sa stresom.
Neki su držali predavanja, drugi su igrali igre, a deca su pronalazila nove prijatelje.
- „Najduža i najspektakularnija otmica aviona“
- Zašto je pojas Gaze mutan na Gugl mapama
- Dečje žrtve sukoba Izraelaca i Palestinaca
Otmičari su kao rok za ispunjenje zahteva odredili četvrtak, a pritisak među putnicama je samo rastao.
Sara se, zarad sinova, trudila da kontroliše emocije.
Stariji sin Ron se povukao u sebe, dok je Beni je počeo da se gubi i da traži da mu se kaže kada će njihova patnja biti okončana.
„Ponekad kad sve oko vas postane beznadežno“, napisala je Sara u dnevniku, „i ljudi kažu da se iz ovoga nećemo izvući živi, Beni to više ne može da istrpi.“
„San o fantastičnom porodičnom odmoru pretvorio se u košmar.“
A košmar će upravo postati nešto još gore.
Trećeg dana, otmičari su počeli da prozivaju ljude i smeštaju ih u drugu, manju, zapuštenu prostoriju.
Postalo je jasno da odvajaju jevrejske putnike od ostalih, momentalno prizvavši užase nacističke politike u Drugom svetskom ratu kad su Jevreji izdvajani da bi bili poslati u smrt.
Sarina porodica, „baka i deda, i moje tetke i stričevi“ ubijeni su u nacističkom koncentracionom logoru Treblinka.
„Bio je to jeziv osećaj, ali među putnicima su se nalazili i preživeli iz Holokausta, sa brojevima koje su im istetovirali nacisti na rukama.“
„Znali smo da će biti loše po nas“, kaže ona.
„Nije mi bilo toliko stalo do mog, koliko do života mojih dečaka, koji su tek počeli da žive. Mnogo sam se plašila za njih.“
Operacija Entebe 1976: – hronologija
- 27. jun Otet je let Er fransa broj 139 iz Tel Aviva za Pariz; gorivo je ponovo natočeno u Libiji
- 28. jun: Oteti avion sleće u Entebe, u Ugandi
- 29. jun: Otmičari postavljaju zahteve, prete da će početi da ubijaju putnike od 1. jula u 14:00 sati
- 30. jun: Pušteno je 47 putnika, koje je Mosad saslušao u Parizu
- 1. jul: Izrael nudi da pregovara; otmičari produžavaju rok, oslobađaju još 101 putnika
- 2. jul: Izraelske specijalne snage uvežbavaju spasilačku misiju
- 3. jul: Izraelski kabinet odobrava spasavanje, komandosi stižu u Entebe, upadaju na aerodrom
- 4. jul: Oslobođeni taoci vraćaju se u Izrael
„Čekanje i nadanje“
Istovremeno, otmičari su pustili prvi kontingent putnika. Francuski kapetan i njegova posada nisu prihvatili da idu, odbivši da napuste taoce.
Narednog dana, oslobođeno je još desetine talaca.
Uslovi za one u odvojenoj grupi su se pogoršali.
Ostaci hrane su im nuđeni za obrok, a prostor je bio prepun muva.
Beni se družio sa decom, ali je iscrpljenost ostavila traga na Ronu, koji se razboleo.
Nekoliko dana kasnije, grupi je bilo dozvoljeno da se vrati u prostor terminala, kod drugih talaca.
U četvrtak uveče, petog dana krize, Amin se još jednom pojavio, ali ovaj put je njegov ton bio drugačiji, seća se Sara.
Poručio taocima da je, iako se Izrael još nije povinovao zahtevima otmičara, uspeo da ih ubedi da produže rok do nedelje.
Kad je čuo reč „rok“ (deadline), Beni se preplašio.
Sara je pokušala da ga umiri, da to ne znači da će oni biti ubijeni, ali njene reči nisu imale nikakvog efekta.
Beni je plakao, Ron je imao temperaturu, a moral je pao na najniže grane.
Putnici su spekulisali šta će uraditi njihova vlada – iako „nam je bilo očigledno da je na delu izraelska politika nepopuštanja teroristima“, kaže Sara.
„Nije bilo drugog rešenja“, kaže ona, „sem čekati i nadati se.“
U petak je Ronu spala temperatura, ali je napetost i dalje bila visoka.
„Ako već moram da budem ubijena“, kaže Sara, „znala sam da želim da umrem pre mog muža i dece. Nije bilo načina da gledam kako njih ubijaju.“
Kako se bližio rok, bez ikakvih znakova napretka, putnici su se obratili Uziju i pitali ga, na osnovu njegovog iskustva u vazduhoplovstvu, kakve su šanse da budu oslobođeni.
„Izračunao je razdaljinu između Izraela i Ugande i rekao: ‘Nema šanse'“, kaže Sara.
Amin se ponovo pojavio narednog dana, sada poslednji put, rekavši putnicima da nazire kraj krize.
Nije navodio nikakve detalje, a kako je pao sumrak, taoci su se pripremili za sedmu noć, sve više gubeći nadu.
„Kao anđeo“
Bila je skoro ponoć.
Otmičari su sedeli na klupama ispred zgrade, opušteno ćaskajući.
Davidsonovi su našli mesto na podu i spremili se da spavaju.
„Odjednom smo začuli pucnjavu“, kaže Sara.
„Amin je rekao da je rok nedelja, ali su pregovori zapali u ćorsokak i bili smo sigurni da su počeli da nas ubijaju. Pomislili smo: ‘To je to’.“
„Ščepala sam Benija – nisam videla Uzija i Rona, jer je sve preraslo u kakofoniju sa svim tim puškaranjem okolo – buka, dim, ljudi viču, samo sam pokrila Benijevo telo mojim.“
„Buka je bila veoma glasna, ali nakon nekoliko minuta neko je rekao: ‘Stigli su izraelski vojnici.'“
„Podigla sam glavu i videla vojnika u uniformi ugandanske armije sa belom kapom – i on je rekao na hebrejskom: ‘Slušajte, ljudi, došli smo da vas vodimo kući.'“
„Nisam verovala šta vidim, čak ni sada to ne mogu da opišem – kad sam ugledala tog vojnika, bilo je kao da je anđeo sišao s neba.“
U jednoj od najodvažnijih operacija u istoriji, Izrael je u tajnosti poslao jedinicu elitnih komandosa – predvođenih Jonatanom Netanjahuom, bratom bivšeg premijera Benjamina – da spase taoce.
Leteli su osam i po sati više od 4.000 kilometara, preko neprijateljske teritorije i ispod dometa radara, kako bi izveli akciju na prepad.
Za manje od sat vremena, ubili su sve otmičare, izveli 105 zbunjenih i šokiranih putnika i članova posade sa terminala i prebacili ih u teretni avion Herkules, koji je čekao na pisti.
Bili su na putu kući.
Troje talaca izgubilo je živote u operaciji, baš kao i Jonatan Netanjahu, jedina žrtva među vojnicima.
„Kad smo sleteli na aerodrom u Tel Avivu, bilo je neverovatno. Ljudi su pevali i plesali – kao da je čitav Izrael došao da nas dočeka“, kaže Sara.
Premijer Jicak Rabin, koji je odobrio akciju, bio je među onima koji su ih dočekali.
U međuvremenu je upoznao Uzijevog oca, člana odbora rodbine talaca koji je tokom krize održavao sastanke sa Rabinom.
Premijer je pozvao Saru i njenu porodicu da priđu.
„Bili smo u velikom stanju šoka“, kaže ona.
„Sećam se da sam želela da se zahvalim, ali mi reči nisu polazile na usta. Samo sam držala Benija u naručuju.“
U godinama koje su usledile, Rabin je postao porodični prijatelj Davidsonovih, a čak je bio prisutan i na venčanjima Rona i Benija.
Sara je tek pre nekoliko godina upoznala spasioca – do tada je njegov identitet bio prikriven zbog tajnosti jedinice u kojoj je služio.
„Sreli smo se na ponovnom sastanku komandosa i talaca, bilo je to veoma emotivno – dugujem mu život“, kaže ona.
Četrdeset pet godina kasnije, Sara kaže da se događaji iz leta 1976. godine još uvek odražavaju na svet.
„Posle Entebea, očekivala sam da će čitav svet preduzeti nešto da zaustavi terorizam, da će sprečiti ljude da rade takve stvari – ali, nažalost, to se i dalje dešava.“
Pogledajte video o pozadini najnovijeg sukoba Izraela i Palestinaca
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
