„Ovo je naša medveđa koliba“, viče niska, živahna žena kroz megafon koji drži u ruci, dok joj osmeh pravi duboke brazde na čelu.
Na glavi nosi plavu kapu, a njene kratka tunika, sa izvezenim ružičastim geometrijskim oblicima, vezana joj je tesno u struku.
Ona pokazuje na drvenu građevinu napravljenu od okruglih trupala, izdignutu visoko iznad zemlje na stubovima.
„Hvatali smo medvede dok su još bili mladunčad i odgajali ih kao članove naše porodice.
„Delili su sa nama hranu i živeli u našem selu. Kad bi došlo vreme, pustili bismo jednog nazad u prirodu, a drugog ubili da bismo ga pojeli.“
Pošto su se dobro ophodili prema medvedu za života, njen narod veruje da će duh te svete životinje, kojoj se oni klanjaju kao božanstvu, doneti sreću njenoj zajednici.
- Legenda o misterioznom afričkom samuraju
- Postoji li pravi način kako se jede suši
- „Pisao je da bi isterao demone“: Umro japanski nobelovac, književnik Kenzaburo Oe
Kimiko Naraki ima 70 godina, ali izgleda mlađe.
Ona je Ainu, pripadnik domorodačkog naroda koji danas živi uglavnom na Hokaidu, najsevernijem japanskom ostrvu.
Njihova zemlja se nekada prostirala od severnog Honšua (japansko kopno) na sever do ostrva Sakali i Kuril (koja su sada osporavani deo Rusije).
Aini su oduvek bili predmet interesovanja antropologa zbog njihovog kulturološkog, lingvističkog i fizičkog identiteta, ali većina turista nije čula za njih.
To je zato što su, iako su bili najraniji naseljenici Hokaida, bili vekovima tlačeni i marginalizovani pod japanskom vlašću.
Aini su imali tešku istoriju.
Njihovo poreklo je nejasno, ali neki učenjaci veruju da su potomci domorodačke populacije koje se nekada prostirala preko čitave severne Azije.
Aini su Hokaido zvali „Ainu moširi“ („Zemlja Aina“), a njihovo prvobitno zanimanje bili su lov, sakupljanje i ribolov, baš kao i kod mnogih drugih domorodačkih naroda širom sveta.
Uglavnom su živeli duž toplije južne obale Hokaida i trgovali sa Japancima.
Ali posle Meiđi obnove (pre oko 150 godina), ljudi sa japanskog kopna počeli su da migriraju na Hokaido kako je Japan sve više kolonizovao najsevernije ostrvo i praksa diskriminacije, kao što je Hokaidski zakon o zaštiti bivših domorodaca iz 1899. godine, razmestio je Aine sa njihove tradicionalne teritorije u planinsku pustoš u središtu ostrva.
„To je jedna veoma ružna priča“, kaže profesor Kunihiko Jošida, profesor prava na Univerzitetu Hokaida.
Prisiljeni da se bave poljoprivredom, nisu više mogli da ribare losose u vlastitim rekama i love jelene na sopstvenoj zemlji, kaže Jošida.
Od njih se zahtevalo da usvoje japanska imena, govore japanskim jezikom i polako im je oduzimana kultura i tradicija, poput voljennj ceremonije sa medvedom.
Zbog stigme u širem društvu, mnogi Aini su krili poreklo.
A dugotrajne posledice vidljive su i dan-danas.
Većina ainske populacije i dalje je siromašna i politički obespravljena, a najveći deo njene kulturne baštine je izgubljen.
Između ostalih bezočnih praksi, Japanski istraživači su pljačkali ainske grobove od kraja 19. veka sve do šezdesetih godina prošlog veka, nakupivši ogromnu zbirku ainskih posmrtnih ostataka za proučavanja i te kosti nikada nisu vratili.
Nedavno, kao da su stvari krenule nabolje za Aine.
U aprilu 2019. godine, zakonski su priznati kao domorodački narod Japana od japanske vlade, posle mnogo godina većanja, što za posledicu ima pozitivnije uvažavanje ainske kulture i obnovljeni ponos prema njihovom jeziku i baštini.
„Važno je zaštititi čast i dostojanstvo Aina i da se oni prenose na sledeću generaciju kako bi se realizovalo živahno društvo sa raznovrsnim vrednostima“, izjavio je portparol vlade Jošihide Suzga, prema pisanju Strejts tajmsa.
Naraki nastavlja da nas vodi po ainskom kotanu (selo).
I dalje se smeškajući, ona nam pokazuje na drvenu građevinu nalik kredencu.
„Ovo je muški toalet“, kaže ona smejuljeći se.
Pored nje je manji šator nalik indijanskom.
„A ovo je ženski toalet“, dodaje.
Naraki vodi ture po ovom kotanu kako bi učila posetioce sopstvenoj kulturi.
On je deo Saporo Pirka Kotana (Centar za promociju ainske kulture), prve japanske opštinske ustanove sa domorodačkim narodom, gde posetioci mogu da se upoznaju sa ainskim rukotvorinama, gledaju tradicionalni ples i zamišljaju njihov tradicionalni život dok je ova oblast bila nepregledna divljina, a ljudi su živeli na zemlji i u jedinstvu s njom.
Lociran na otprilike 40 minuta vožnje automobilom od centra Sapora, glavnog grada Hokaida, centar je otvoren 2003. godine kako bi učio druge Japance i strane posetioce ainskoj kulturi i širio njihovu poruku svetu.
„Devedeset sedam odsto Aina se krije.
„Ali ljudi koji dolaze ovamo na događaje su ponosni na vlastitu kulturu“, kaže Džefri Gejmen, edukativni antropolog sa Univerziteta u Hokaidu koji radi sa Ainima poslednjih 15 godina.
- Japanski kult sudnjeg dana – dan kada je Tokio zavijen u crno
- Japanski mašinovođa tužio firmu zbog smanjenja plate od 40 evro-centi
- Šoiči Jokoi: Japanski Robinzon Kruso za koga je Drugi svetski rat završen 27 godina kasnije
Ponos je posebno očigledan u malom, održavanom muzeju centra, gde su brižno izloženi ainski artefakti, kao što su tradicionalna nošnja i alati.
Na spratu su prostorije u kojima posetioci mogu da se pridruže radionicama o ainskom vezenju ili nauče kako da naprave tradicionalni ainski instrument mukuri (usna harfa od bambusa).
Organizujući događaje, pripadnici zajednice mogu da uče širi svet njihovoj istoriji i položaju.
„Kad pokušam da govorim ljudima o ainskim pravima i osnaživanju, nikoga to ne zanima.
„Ali kad ljudi vide naš ples ili muziku, odmah se zainteresuju da saznaju nešto više o nama“, objašnjava Rjoko Tahara, ainska aktivistkinja i predsednica Udruženja ainskih žena.
Iako je ovaj centar značajan korak u pravcu deljenja ainske kulture na nacionalnom i internacionalnom planu, niko tu ne živi.
Kotan je replika čiji je cilj da pokaže kako je izgledao tradicionalni ainski život.
Preostalo je svega nekoliko izolovanih komšijskih džepova Aina, razbacanih po Hokaidu, sa većinom od procenjenih 20.000 Aina (ne postoje zvanične brojke) asimilovanom u gradove i mesta po čitavom ostrvu.
Međutim, putnici koji obrate pažnju, prepoznaće znake njihove kulture svuda.
Mnoga imena mesta na Hokaidu imaju ainsko poreklo, kao što je „Saporo“, što potiče od ainskih reči sat (suva), poro (velika) i pet (reka) zbog njegove lokacije oko reke Tojohira.
Ili „Širetoko“, poluostrvo koje se ističe na severoistočnom vrhu Hokaida, što može da se prevede kao „kopnena“ (siri) i „isturena tačka“ (etuk).
A ainski ponos je vidljiv i na događajima kao što su godišnji Festival Marimo na jezeru Akan i festival Šakušain u Šizunaij i u grupama kao što su Ainski umetnički projekat, 40-članoj grupi koja deli ainsku kulturu preko sopstvenog ainskog rok fjužn benda i rukotvorinama i zanatima.
Restorani kao što su Kerapirka u Saporu serviraju tradicionalnu ainsku hranu i služe kao mesta okupljanja za lokalnu zajednicu.
„I možete da vidite ainske vrednosti u bilo kom okruženju gde se okupljaju Aini, bilo da je to u njihovim domovima, na lokalnim gradskim okupljanjima ili događajima, ali morate da znate šta oni traže“, kaže Gejmen, objasnivši da su „velikodušnost i gostoprimstvo“ ključna ainska načela.
„Oni su srdačan narod“, dodaje.
Aini su takođe postali vidljiviji na nacionalnoj sceni, kada je aktivista Kajano Šigeru izabran u japanski parlament 1994. godine, gde je služio pet mandata.
A i preko izuzetne popularnosti manga serijala Zlatni kamuj, koji je u skorije vreme doveo ainsku kulturu u žižu javnosti.
„U poslednjih nekoliko godina, ljudi su se više zainteresovali za Aine; to je postala vruća tema u Japanu.
„Ponosna sam što ljudi žele da znaju o njima, ali ima još mnogo toga da se uradi“, kaže Tahara.
Najskoriji korak napred za ovu zajednicu bio je Simbolički prostor za etničku harmoniju u Širaoiju, na Hokaidu, novi kompleks koji vlada gradi kako bi mogla da izloži ainsku kulturu.
Sačinjen od Nacionalnog ainskog muzeja, Nacionalnog parka za etničku harmoniju i memorijalnog centra, njegovo otvaranje bilo je najavljeno za april 2020. godine, u vreme održavanja Olimpijskih igara, ali je bio odložen zbog kovida-19.
Međutim, mnogi eksperti veruju da nedavno priznavanje zajednice nije dovoljno, rekavši da je to običan formalni potez vlade, budući da novi zakon o Ainima nije pružio japanskom domorodačkom narodu jasna i značajna prava.
„Aini i dalje ne mogu da love lososa, a i dalje se grade brane koje potapaju njihova svetilišta.
„Nema prava na samoopredeljenje, nema kolektivnih prava i nema reparacije. To je samo kulturološka predstava“, kaže Jošida.
„Priznanje je veoma simbolično, ali ne i previše značajno“, dodaje on sa tužnim smehom, istakavši da je Japan prilično u zaostatku u odnosu na svetski standard očuvanja domorodačkih naroda.
„To je sramotna situacija. To je realnost.“
Dok pratim Naraki na njenoj turi po kotanu, čini se očiglednim, međutim, da je interesovanje javnosti za ainsku kulturu veliko.
Grupe japanskih i drugih posetilaca, koje pristižu punim autobusima iz Sapora, gurkaju se da se slikaju ispred pua, kolibe za čuvanje hrane, koja se nalazi direktno preko puta poro-ci-seta, gde su seoski poglavari živeli da bi držali na oku zajedničku seosku ostavu.
„Starešine su razrešavale sve sporove u selu“, kaže Naraki.
Ako ne bi mogao da se postigne dogovor, raspravljali bi tri dana i tri noći i potom doneli odluku.
Ona objašnjava kako su životi Aina bili neodvojivo vezani za zemlju.
Kotani bi nastajali duž reka ili pored mora gde je vode bilo u izobilju i gde su bili bezbedni od prirodnih katastrofa.
Hrana je bila sakupljana ili lovljena, a osnovne proteine činili su losos, jelensko i meso medveda.
Brali bi divlju travu, povrće, pečurke i bobice, kao što je kitopiro (alpski praziluk) i šikerepe (bobice drveta plute Amura), nikad ne ubravši sve odjednom i uvek ostavljajući korenje da bi biljke mogle dalje da rastu.
Hrana je bila jednostavna, sa životinjskim uljem, morskom travom i solju kao jedinim dodatkom, i prosom kao njihovom glavnom žitaricom.
Odeća je pravljena od životinjske ili riblje kože, ili tkana sa korom drveta ili vlaknima koprive.
Život u harmoniji sa prirodom je način života kojem bi mnogi Aini voleli da se vrate.
„Na kraju želim da povratim deo zemlje da možemo slobodno da lovimo i ribarimo kao i da se bavimo tradicionalnom zemljoradnjom“, kaže mi Tahara.
Sve veći broj Aina takođe počinje ponovo da uči vlastiti jezik, koji je lingvistički izolovan, a Unesko ga je proglasio kritično ugroženim.
Kakva su vaša nadanja za budućnost, pitam Taharu.
„Želim da objavim svetu da Japan ima domorodački narod. Ljudi to ne znaju“, kaže ona.
„Želim da svi poštujemo jedni druge i da živimo u miru u ovoj zemlji. I, naravno, volela bih da nam se vrate kosti naših predaka. Da se vrate u grobove iz kojih su uzete.“
Pogledajte i ovu priču
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
