Jasmila Žbanić za BBC: „Emotivna priča o Srebrenici – pokušaj da se ljudi pomere sa zacementiranih pozicija“

Bila je klovn i radila je u lutkarskom pozorištu, ali odrastanje tokom opsade Sarajeva odredilo je profesionalni put rediteljke Jasmile Žbanić.

Iskustvo žene u ratu je tema kojom se bavi od debitantskog igranog filma Grbavica, priče o posledicama ratnog silovanja, do aktuelnog Quo vadis, Aida, u kome je prikazan genocid u Srebrenici iz perspektive jedne majke.

Teme koje su joj važne u životu, pokreću strast za stvaranjem filma.

„Kad smo počeli da radimo film o Srebrenici apsolutno svi su nam rekli da grešimo, da ulazimo na teren koji je nemoguće savladati, da je to loše za moju karijeru,“ kaže Žbanić za BBC na srpskom.

• Srebrenica: Lekcije iz istorije na 18. Maršu mira
• Genocid u Srebrenici očima dece
• Damir Imamović: Sevdah pomaže ljudima da prežive krizu
• „Bosna je zagonetna, najlepša i odlučna“

Scenario za Quo vadis, Aida počela je da piše pre pet godina u želji da „dramatične i tužne priče budu prikazane na filmskom platnu“.

Genocid u Srebrenici počinjen je pre 25 godina, ali njoj deluje da je „sve i dalje sveže, bolno i aktuelno u vezi sa tom temom“.

Ne beži od toga da je njen film pokušaj pomirenja među narodima u Bosni.

„Emotivna priča o Srebrenici je pokušaj da se ljudi pomere sa zacementiranih pozicija“, objašnjava ona zašto je odabrala priču jedne majke.

Dodaje da „junakinja filma, majka koju pokušava da zaštiti svoju decu, može biti svako od nas“.

Više od negiranja zločina koje je prisutno u nekim delovima Bosne i Hercegovine, Jasmilu je brinula reakcija ljudi koji su preživeli ovu traumu, kao i onih koji i dalje traže tela članova porodice.

„Hiljade ljudi ustaje s mišlju gde je moje dete, gde su kosti mog deteta, da ne spominjem koliko ljudi skriva te zločine da ne bi morali da odgovaraju za njih,“ kaže ona.

Pogledajte video: Šta se u dogodilo u Srebrenici pre 25 godina

Šta je filmska, a šta istorijska istina?

Quo vadis, Aida je prvi igrani film o Srebrenici.

Glavni lik u filmu je prevoditeljka Aida Selmanagić angažovana pri holandskom bataljonu u bazi u Potočarima, pred koju će doći kolona izbeglica iz Srebrenice pošto srpske snage zauzmu grad u potrazi za spasom.

Među okupljenima ispred baze su Aidini muž i dva sina.

Snimci ulaska Vojske Republike Srpske u Srebrenicu i činjenice iznete tokom suđenja optuženima za ratne zločine pred Međunarodnim tribunalom u Hagu Jasmili Žbanić su poslužili kao „stubovi na kojima je tkala priču“.

Iako se trudila da izbegne materijalne greške, neke događaje je morala drugačije uobliči zbog „ritma filma.“

Kao primer, navodi činjenicu da su se general Ratko Mladić i komandant holandskog bataljona u Srebrenici Tom Karemans sretali tri puta u srebreničkom hotelu Fontana.

U filmu je prikazan jedan sastanak „koji predstavlja suštinu onoga što se dešavalo, čime se zadržava autentičnost“.

Razmišljala je da li uopšte da prikaže lik Ratka Mladića ili da snima glumca s leđa, ako njegovo lice ne liči na Mladićevo.

Ipak odlučila se da od Mladića ne pravi „misterioznu figuru“.

„On je čovek od krvi i mesa koji se našao u jednoj situaciji, gde je vladao životima ljudi, gde je mogao da kaže ko će živeti, ko će umreti,“ kaže ona.

Ratka Mladića igra Boris Isaković, koga Žbanić opisuje kao „glumčinu koji može igrati sve“.

Pogledajte video: Srebrenica i reč koja se ne izgovara

Ideju za priču Jasmila Žbanić je pronašla u knjizi Pod zastavom UN-a: Međunarodna zajednica i zločin u Srebrenici Hasana Nuhanovića, prevodioca u holandskog bazi tokom rata.

U knjizi koja pokušava da ispita odgovornost međunarodne zajednice za genocid, Nuhanović opisuje situaciju u Potočarima u julu 1995, kao i odvajanje od roditelja i brata koji su kasnije ubijeni.

U početku pisanja scenarija Nuhanović je sarađivao sa Jasmilom Žbanić, ali su se profesionalno razišli pre početka snimanja filma.

Rediteljka kaže da je 2015. godine Nuhanoviću rekla da će u filmu promeniti imena, uvesti drugačije motive i da film neće biti priča o njegovoj porodici.

Kako nisu mogli da se dogovore, Žbanić je promenila glavnog lika i uvela ženu – Aidu.

„Potpuno shvatam da je ljudima koji su to preživeli, važno ono što su videli, a ne šta čini film“, smatra ona.

Nuhanović je na Fejsbuk profilu izneo zamerke filmu, navodeći između ostalog da scene u kojima je vojska Republike Srpske prikazana kao bahata nisu autentične.

„Nije poenta filma trebala biti u bahatosti srpskih snaga prema UNPROFOR-u, već u jednoj promišljenoj radnji srpske strane da svijetu prikaže jedno civilizirano lice, dok Bošnjake ubija, strijelja, kolje, istovremeno dok se UNPROFOR bavi sobom,“ piše Nuhanović.

Zaštitne snage Ujedinjenih nacija – UNPROFOR – boravile na prostoru bivše Jugoslavije za vreme građanskog rata od 1992. do 1995. godine.

• Holandski vojnici delimično odgovorni za masakr u Srebrenici
• Kako su Ukrajinci u Bosni spasili hiljade ljudi od masakra
• Ratko Mladić i ratni zločini: Sud u Hagu je „čedo NATO pakta“
• „Menjanje granica na Balkanu – put u beskrajne ratove“

Presude za zločin u Srebrenici

Zbog zločina koji su pratili pad Srebrenice 11. jula 1995, kada je ubijeno više od 8.000 Bošnjaka, do sada je pred međunarodnim i sudovima u regionu osuđeno ukupno 47 ljudi na više od 700 godina zatvora, a izrečeno je i pet doživotnih kazni.

Sudovi su izrekli pet kazni doživotnog zatvora uključujući onu Ratku Mladiću koja još nije pravosnažna.

Pravosnažne doživotne kazne zatvora izrečene su Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku Republike Srpske, Ljubiši Beari, nekadašnjem načelniku za bezbednost generalštaba vojske RS, generalu Zdravko Tolimiru i Vujadinu Popoviću, bivšem načelniku za bezbednost Drinskog korpusa vojske RS.

Najveći broj presuda za Srebrenicu izrekao je Sud Bosne i Hercegovine, osudivši ukupno 25 ljudi.

U Hagu je osuđeno 14 bivših pripadnika vojske i policije Republike Srpske, dok je pravosuđe Srbije osudilo pet ljudi, a u Hrvatskoj osuđena su dvojica bivših pripadnika paravojne jedinice Škorpioni.

A presudom iz 2007, Međunarodni sud pravde je dokazao da je država Srbija prekršila Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida time što nije učinila sve što je bilo u njenoj moći da ga spreči.

Ko je Jasmila Žbanić

• Jasmila Žbanić je rođena 1974. u Sarajevu, gde je završila Akademiju scenskih umetnosti.
• Film Grbavica (2006) o devojčici koja pokušava da sazna ko joj je otac dobio je nagradu Zlatni medved na Filmskom festivalu u Berlinu.
• Sarađuje sa umetnicima širom regiona bivše Jugoslavije, kako kaže, „gde god se govori naš jezik“.
• Tvrdi da ratne teme na Balkanu nisu potrošene.
• Trenutno razmišlja o ponudama da snima filmove i serije u Velikoj Britaniji i Americi.

Holandski bataljon u Srebrenici: Kukavičluk i nedostatak empatije

Srebrenica je 1993. proglašena za zaštićenu zonu, a holandski bataljon (Dutchbat) koji je delovao u okviru UNPROFOR-a imao je zadatak da štitu ovu enklavu.

Okruženi snagama vojske Republike Srpske, holandski bataljon nije smeo da koristi oružanu silu, sem u slučaju samoodbrane, a na njihov zahtev da NATO bombarduje položaje bosanskih Srba, koji su napredovali prema Srebrenici, bio je odbijen.

Po ulasku u Srebrenicu, Ratku Mladić je objasnio komandantu bataljona Tomu Karemansu da će izbegle žene i deca biti odvedeni na slobodnu teritoriju, a kasnije i muškarci.

Umesto toga, više od 8.000 Bošnjaka je ubijeno u okolini baze u Potočarima.

Holandski bataljon prikazan je u filmu u negativnom svetlu.

Tokom istraživanja za film, Jasmila Žbanić je boravila i u Holandiji.

„Od taksiste do recepcionera u hotelu, svi znaju šta se desilo i koliko su se kukavički poneli holandski vojnici“, objašnjava ona.

Po njoj postoje tri nivoa odgovornosti holandskog bataljona.

Među vojnicima u bataljonu bilo je i mladića od 18-19 godina, a oni su prikazani u scenama u kojima neki vojnici plaču ili se tuku između sebe.

U razgovoru sa vojnicima koju su bili prisutni u Potočarima u julu 1995, Žbanić je dobila potvrdu da su „neki su pokušavali da pomognu, neku su pogrešno shvatili šta treba da rade, pa su odvajali muškarce od žena“.

Za najodgovornije u holandskom bataljonu, komandanta Toma Karemansa i njegovog zamenika Roba Frankena, Žbanić kaže da „iako su radili u ograničenim uslovima, nisu pokazali empatiju prema ljudima, niti se potrudili da ih spasu“.

Karemans i Franken su odbili da se susretnu sa Jasmilom Žbanić tokom pripreme filma.

Međunarodna zajednica je imala, po njenom mišljenju, snažnu predrasudu prema Muslimanima i „sve je to doprinelo da oni ne urade ništa da im pomognu“.

Posle izveštaja o delovanju holandskog bataljona u kome je zaključeno da misija UN i holandske vojne snage nisu obavile svoju dužnost, objavljenog 2002, pala je vlada tadašnjeg premijera Vima Koka.

Sud u Holandiji je 2014. proglasio holandsku državom odgovornom za smrt 350 muškaraca koji su utočište potražili u vojnoj bazi, ali ne i za smrt svih onih koji su bili van baze u Potočarima.

„Mladi ne smeju biti taoci ratnih zločinaca“

Posle svetske premijere na festivalu u Veneciji, film je prikazan u Bosni i Hercegovini u Memorijalnom centru u Potočarima i videle su ga članice četiri udruženja žena i majki Srebrenice.

Tu projekciju, Žbanić opisuje kao veoma dirljivu.

„One nisu samo to doživele, već ovih 25 godina žive s tom boli, a nemoguće je u 100 minuta staviti ono što se preživelo tih dana i ovih 25 godina.“

Takođe, posebna projekcija organizovana je za mlade iz regiona.

Komunikacija s ljudima rođenim posle genocida u Srebrenici važna je Jasmili Žbanić, jer smatra da mladi „ne smeju da budu zarobljeni pričama iz prošlosti“.

Međutim, da bi se to desilo, Žbanić objašnjava, neophodno je da se priča o zločinima iz rata.

• Mladić u jutarnjem programu: „Ljubi vas deda Ratko“
• Incko: „Bosna i Hercegovina nikad neće biti centralizovana, ali mora biti funkcionalna država“
• Dejton, 25 godina kasnije: „Šta mi znači primirje kada sam izgubio celu porodicu“

Primećuje da u svim delovima bivše Jugoslavije postoji tendencija da se traume iz rata prenose na mlađe generacije.

U tom smislu osvrnula se na tekst objavljen na srpskom portalu Republika, gde su film kao „antisrpski“ okarakterisali pukovnik Veselin Šljivančanin, osuđen za ratne zločine u Vukovaru i Dragoslav Bokan, reditelj i osnivač paravojne formacije Beli orlovi.

„Obojica su rekli da je ovo film koji govori o zločinima srpskog naroda,“ kaže ona.

Dodaje da se time „mladi ljudi drže kao taoci njihovih zločina“.

Pogledajte video: Srebrenica: Mladi koji ostaju

Film se s uspehom prikazuje u Federaciji Bosne i Hercegovine, ali ne i u Republici Srpskoj.

Žbanić kaže da je interesovanje među prikazivačima u Beogradu i Banja Luci postojalo, ali da je „i strah bio prisutan“.

Zato se i odlučila na prikazivanje na onlajn plaformi, kako bi omogućila svima u regionu koji žele da vide film da to i učine do 4. januara.

Iz Srbije je dobila komentare gledalaca da im je ovakav film bio „preko potrebna katarza“, a jedna devojka iz Republike Srpske joj je napisala poruku u kojoj kaže da je tek sad shvatila „šta se dešavalo, a o čemu nam nisu pričali“.

Quo vadis, Aida je bosanskohercegovački kandidat za Oskara, ali rediteljka tvrdi da nikakvu podršku za promociju filma nije dobila od države.

„Što je do mene, uradim maksimalno, ali ovo nije situacija koja zavisi od mene“, kaže ona.

Optimizam u doba korone

Izbijanje pandemije korona virusa zateklo ju je u poslednjoj nedelji montaže filma.

Pošto je Quo vadis, Aida koprodukcija devet zemalja, montažer je bio u Poljskoj, dizajner zvuka u Sarajevu, specijalni efekti su se radili u Holandiji.

Čekala je da se otvore granice kako bi završila film.

„Osećala sam se kao žena koja je trudna 12 meseci“, opisuje ovu situaciju uz osmeh.

Živi između Berlina i Sarajeva, a odlazak velikog broja mladih sa Balkana ljudi smatra šansom za obnovu regiona.

„Oni će shvatiti ko su u šta su i gradiće nešto izvan materijalnih teritorija, ipak živimo u digitalnom dobu,“ kaže ona.

Mlade ljude koje upoznaje smatra „talentovanim, punim života i lepote“, ali tvrdi da ih koče i udaljavaju sveprisutna „bolest nacionalizma i besmislene patrijarhalne vrednosti koje nisu za 21. vek i budućnost“.

Optimizam pokušava da zadrži i tokom perioda zatvaranja, izazvanog velikim brojem zaraženih korona virusom.

Zato i ne poredi pandemiju s ratom.

„Mi smo u Sarajevu bili bez vode, struje i hrane, ali smo se družili i organizovali filmske festivale.

„Sad imaš sve, ali nedostaje ti ono najvažnije – ljudski kontakt.“

Pošto veruje naučnicima koji tvrde da će život ponovo biti normalan tek 2022, pokušava da se pripremi za ono što nas čeka, jer ćemo tad „možda biti solidarniji jedni prema drugima“.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]