Jasminka Petrović u Intervjuu petkom: „Deca najviše vole da pričaju, samo ih treba slušati“

Ima li zabranjenih, teških tema za decu, koje njihove oči ne bi trebalo da pročitaju ili uši da čuju?

Spisateljica knjiga za decu i mlade Jasminka Petrović kaže da nikada nije bežala od takvih tema.

„Moj ključ je druženje s decom. Tako čuješ šta ih interesuje, nekad je to zaljubljivanje, nekad je nešto drugo“, kaže ona u za BBC na srpskom.

Upravo tako i nalazi inspiraciju za dela – u druženju, osluškivanju, čak i prisluškivanju najmlađih.

Zato kolege, nastavnike i roditelje savetuje da slušaju decu – sa uvažavanjem.

Strastveni je šetač – svuda ide peške, a kad joj se učini da će negde zakasniti, suprug Vlada je doveze motorom do željenog mesta.

„Jednom sam tako stigla ispred škole u kojoj sam imala gostovanje. Deca u dvorištu su odlepila„, kaže Jasminka.

• Ljubivoje Ršumović: „Decu ne treba prekidati u igri“
• Zašto je Alisa u Zemlji čuda zapravo knjiga za odrasle
• Selindžerov Lovac u žitu je „biblija tinejdžerskog bunta“

Nalazimo se u delu paliluske biblioteke Milutin Bojić, posvećenom dečijoj književnosti, gde snimamo fotografije koje prate ovaj razgovor.

Bibliotekom se šeta maca, za koju nam kažu da ima nezgodnu narav i ume da ogrebe, ali Jasminka ne haje i pokušava da je pomazi.

Oko nje su svetski klasici, popularni stripovi, knjige savremenih srpskih pisaca za decu, ali i više od 30 naslova koje je napisala.

Sa police vadi Leto kad sam naučila da letim, roman od letovanju koje menja život dvanaestogodišnje Sofije, po kome je snimljen istoimeni film u režiji Raše Andrića.

S oduševljenjem govori o mladim glumcima Klari Hrvanović i Luki Bajto, koji su oživeli njene junake.

Čini joj se da je film, čija je premijera održana 16. februara, „sjajno uhvatio atmosferu i poruku knjige“.

Kako se postaje dečiji pisac: Jedna ideja, malo humora i puno emocija

Ne postoji trenutak kada je odlučila da će samo pisati za decu, tvrdi ona, već se to dogodilo spontano.

Radila je na radiju Beograd 202, a zatim je na radio Pingvinu početkom devedesetih uređivala dečiju emisiju Dvesta, iz mesta.

Paralelno s tim, pisala je tekstove za reklame i danas joj to deluje kao najbolja priprema za zanat dečijeg pisca.

„Dobiješ 30 sekundi, moraš da izvučeš jednu ideju, nikako dve, mora da bude emotivno, po mogućstvu duhovito.“

Dok je radila u dečijem časopisu Tik-Tak, upoznala je ilustratora Dobrosava Boba Živkovića, čiji crteži će krasiti mnoge knjige koje je objavila kasnije.

Zajedno su osmislili strip o gavranu Jajziju, braniocu dečijih prava, sa kim su deca mogla svakog četvrtka da razgovaraju telefonom.

Kad bi telefon zazvonio, svi u redakciji Tik-Taka bi se razbežali, jer osoba koja se javi morala bi sa decom da priča krešteći i da tokom razgovora ostane u ulozi gavrana, dok se kolege smeju i ometaju ga.

„Napolju je bilo ružno, ali mi smo se zabavljali“, seća se ona početka devedesetih godina prošlog veka.

Sumorna svakodnevica je ipak postala tema njene prve antiratne priče Giga pravi more, objavljene 1996.

I u kasnijim delima, Jasminka Petrović nije bežala od, uslovno rečeno, teških tema za decu.

Ovo je najstrašniji dan u mom životu se bavi razvodom roditelja, 35 kalorija bez šećera poremećajima u ishrani, a posledice rata i prekinuti kontakti među članovima porodice tema su romana Leto kada sam naučila da letim.

Pisanje za decu smatra odgovornim poslom, pozivajući se na Duška Radovića, koji je rekao da je pisati za odrasle teško, a za decu još teže.

Mnoge njene knjige su namenjene čitačima početnicima i vrlo je obazriva u upotrebi jezika, žargona i količine reči.

„Ako zaspemo nekoga ko ima pet ili šest godina s gomilom rečenica, izgubiće volju. Ako mu damo previše banalnu temu, lako će odustati.“

Pogledajte video: Aleksandar Hemon – od odrastanja u Jugoslaviji do Matriksa

Ilustratorima Bobu Živkoviću i kćerki Ani Petrović daje potpunu slobodu u osmišljavanju crteža, koji su obavezan deo većine njenih knjiga.

Tvrdnje da današnja deca ne čitaju i da sve vreme provode na telefonu ili kompjuteru, smatra preteranim i subjektivnim, ukazujući da u Srbiji nikada nije obavljeno stručno istraživanje koliko deca zapravo čitaju i šta vole.

Uglavnom sreće decu koja vole knjige i sa strašću pričaju o doživljaju junaka i njihovih dogodovština, kao i učitelje koji s velikom dozom entuzijazma pokušavaju da zainteresuju decu za čitanje.

Želeći da pomogne roditeljima, koji bezuspešno pokušavaju da nateraju decu da čitaju, napisala je knjigu Od čitanja se raste, u kojoj deka glavnoj junakinji pruža motivaciju za ulazak u svet knjiga.

Mnoga deca o knjigama saznaju na internetu, pa joj se dilema knjige ili kompjuter čini pogrešnom.

Pre slanja završene knjige izdavaču, Jasminka šalje deci rukopis ili im čita naglas i prati njihove reakcije.

Oni su, kaže, najstrožiji kritičari.

„Za čitave pasuse kažu da su dosadni ili se oduševe i misle da je knjiga o njima, jer junaci govore isto kao i oni“, opisuje ona proces probnog čitanja.

Tokom razgovora s čitaocima, gostujući po školama i na književnim festivalima, uvidela je da deca imaju mišljenje o svemu, samo ih odrasli u njihovoj okolini ne pitaju kako se osećaju i šta misle.

„Treba da im pristupimo s uvažavanjem, ne treba da budemo autoritativni, niti da se kreveljimo“, savetuje ona kolege pisce, učitelje i roditelje.

• Kako preokrenuti život u Srbiji: Od ulice do romana prvenca
• Intervju petkom: „Ne želim da se osećam kao uljez“
• Autorka „Zemlje nomada“ Džesika Bruder: „Američki san nije američka stvarnost“

Leto kada sam naučila da letim: Deca se smeju, a odrasli plaču

Dvanaestogodišnju Sofiju iz Beograda roditelji šalju sa bakom na letovanje na Hvar.

Udaljena od prijatelja, ali i plaže, bez interneta, čini joj se da će provesti pakleno leto s dve bake u selu na ostrvu.

Priču o sazrevanju, saznavanju porodičnih tajni, upoznavanju vršnjaka sa kojima se razumeš, iako oni govore pomalo drugačije, Jasminka Petrović je objavila 2015.

Leto kada sam naučila da letim doživelo je sedam izdanja, snimljen je film, a knjiga je prevedena na nekoliko jezika i ušla je u lektiru za sedmi razred.

Deca se smeju, a odrasli plaču, njen je utisak posle gledanja novinarske projekcije filma Raše Andrića.

„Knjiga govori o posledicama rata, nisam stala ni na stranu Srba, ni Hrvata, već na stranu dece, zanimalo me je kako se obrušilo sve to na njih“, objašnjava ona zaplet u kome junakinja saznaje da ima još jedan deo porodice, a da joj o tome niko nije pričao.

Roman nije još objavljen u Hrvatskoj, iako ga je Jasminka predstavljala na nekoliko festivala i dobila pozitivne reakcije dece.

U nedavnom intervjuu na televiziji N1, rekla je da dolazi iz srpsko-hrvatske porodice ili hrvatsko-srpske obitelji, posle čega su joj se mnogi ljudi zahvalili, jer osećaju strah da pričaju o tome da potiču iz mešovitih brakova.

Letuje svake godine na Hvaru i kaže da u stvarnosti ne sreće ljude „koji postoje na internetu i prete drugima“.

„Život je kratak da bismo mrzeli, imam više od 60 godina i to mi je proletelo, juče sam bila dete, a danas imam troje unuka“ kaže ona.

Ko je Jasminka Petrović

• Rođena u Beogradu 1960, studirala je španski jezik i književnost, radila je kao novinar i kopirajter u marketinškim agencijama, a danas piše knjige za decu i mlade.
• Najpoznatiji romani su Ovo je najstrašniji dan u mom životu, 35 kalorija bez šećera, Leto kada sam naučila da letim, a napisala je, između ostalog, i priručnike Seks za početnike, Škola, Bonton, Kako postati i ostati glup.
• Njene knjige prevedene su na 25 jezika, a za književni rad dobila je više nagrada, među kojima se izdvajaju, nagrada Neven, četiri nagrade Dositejevo pero i tri nagrade Zmajevih dečijih igara.
• Po knjizi O dugmetu i sreći nastala je predstava Miljakovac, to jest Novi Zeland, a zatim i film Zlogonje (2018) Raška Miljkovića.
• Bila je scenaristkinja emisije za decu Kukuriku šou, koja se emitovala na Radio televiziji Srbije.
• Promovisanjem književnosti za decu i mlade bavi se u okviru organizacije OK – Obrazovanje i kultura, a učestvovala je i u organizaciji festivala Krokodokodil.

Budućnost je ulaganje u dečiju kulturu

Iako je osvojila najvažnije nagrade za dečiju književnost, po njenim knjigama su snimljena dva filma, a odlomci iz dela se nalaze u čitankama, Jasminka Petrović smatra da dečija književnost nema mesto u društvu koje zaslužuje.

„Svi znaju ko je dobio Ninovu nagradu, a niko ne zna ko je dobio nagradu Neven, iako se ova nagrada dodeljuje od 1955. godine“, kaže ona.

Za pomake koji su načinjeni, tako što su neki savremeni srpski pisci za decu postali deo školskih programa, smatra da su posledica truda pojedinaca u obrazovnom sistemu, koji su godinama pokušavali da to izvedu.

Sistemskog ulaganja u dečiju kulturu nema dovoljno, tvrdi ona.

„Deca nisu glasači, ali vrlo lako ih političari stavljaju kao broš na rever“, komentariše ona pojedina predizborna obećanja koja se odnose na „budućnost naše dece“.

• Šta Džejn Ostin može da nas nauči o prevazilaženju teških trenutaka
• Od „bolu me noge“ do „dis’ ti poš’o“ – različitosti obogaćuju srpski jezik
• Misteriozna plemkinja kao inspiracija za Snežanu iz bajke

Iz putovanja po Evropi shvatila je da se čitalačka publika, a kasnije i učenici koji samostalno konzumiraju kulturne sadržaje, stvaraju od najranijeg uzrasta.

Deci se prvo čitaju slikovnice, zatim gledaju lutkarske prestave, kasnije filmove i posećuju muzeje.

„Teško da će to neko krenuti da radi sam sa 16 godina“, smatra ona.

Od čitanja Hajdi i Pipi do podkasta

Seća se kako su je očarale knjige kad je bila dete – Hajdi Johane Špiri je dobila od tetke, a Pipi duga čarapa Astrid Lindgren je prva knjiga koju je sama odabrala da čita.

„Svi se sećamo ko nam je nam je bila učiteljica, koju smo bajku voleli“, kaže spisateljica.

Neke osobine omiljenih junakinja iz detinjstva, pozajmila je za svoja dela.

„Hajdi je ona strana gde razumem decu, volim prirodu, imam empatiju, gde sam dobra duša.“

„A Pipi je ona strana u mojim knjigama gde zasmejavam decu, gde sam hrabra, smem da kažem ono što mislim, da činim stvari koje se ljudima možda čine neobičnim.“

Ipak, kao i mnogima koji su odrastali u Jugoslaviji, za njeno formiranje je bio presudan Duško Radović.

Seća se crno-belog televizora na kome je gledala Miću i Aćima iz čuvene dečije emisije Na slovo, na slovo.

Kad je bila studentkinja, dan joj je počinjao uz emisiju Dobro jutro, Beograde na radiju Studio B.

Strašnog lava, Plavog zeca i druge Radovićeve pesme, čitala je deci, a danas ih čita unucima.

Najviše vremena provodi u pisanju, čitanju i razgovoru.

Omiljeni sagovornici su joj prijatelji i članovi porodice, saradnici na različitim projektima posvećenim dečijoj književnosti, ali i više hiljada dece iz vrtića i škola po Srbiji, gde je predstavljala knjige.

Ne čudi da su joj trenutno podkasti omiljena razbibriga, a kaže da redovno sluša Agelast Galeba Nikačevića, podkast Njuz neta i Bookvaliste, koji se bave književnošću.

Ono o čemu piše, različite priče iz humanističke perspektive, voli da vidi na velikom platnu.

Ne može da se seti imena filma u kome je u prvih pet minuta većina junaka pobijena, a sa čije projekcije je izašla iz bioskopa.

„Kad su ubili Deda Mraza, to je bio kraj za mene“, zaključuje Jasminka kroz osmeh.

Pogledajte video: Bukjtuberi i bukstagrameri

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]