Višegodišnje maltretiranje u školi, masnice po telu, rascepane usne i samo jedna misao – kako preživeti dan, opisuje tiho đačke dane Borko Petrović iz Paraćina.
Da je žrtva vršnjačkog nasilja shvatiće tek godinama kasnije, jer se o tome nije razgovaralo u doba njegovog odrastanja.
„Ćutali smo, nadajući se da će proći, prepušteni sami sebi, nismo ni bili svesni da te stvari ne smeju da nam se dešavaju.
„Niko tada nije znao kakva su mu prava, ko treba da te zaštiti, kome da se obrati za pomoć“, govori Petrović, danas profesor engleskog jezika, za BBC na srpskom.
Značilo bi, kaže, da im je neko tada prišao i pitao ih kako su i jesu li uplašeni.
Fizičke rane su prošle, ali ostaju one na duši.
„Lično iskustvo me je podstaklo da budem profesor, da poboljšam sistem, da pomognem i spasem druge generacije, da ne prolaze kroz šta sam i sam prošao.
„Uočim kod deteta svaku promenu u ponašanju i onda pratim koliko ta promena traje, trudim se da sa njim razgovaram, da vidim šta ga muči“, priča on tri decenije posle nasilja koje je lično preživeo.
- Siguran prostor u Srbiji za decu sa problemima u ponašanju pod budnim okom ‘anđela čuvara’
- Kako zaštititi zajednicu i decu kada maloletnici počine najteža krivična dela u Srbiji
- „U trenucima krize za decu je najvažnije da su im roditelji dobro“: Saveti stručnjaka
Za razliku od perioda Borkovog odrastanja, o ovom problemu se sada više govori, a u septembru 2023. godine u Nišu, najvećem gradu na jugu Srbije, otvoreno je i Savetovalište za decu koja su pretrpela neki vid nasilja.
Prvo je takvo u državi.
„Glavni cilj je da ih naučimo kako da se nose sa emocijama izazvanim tim traumatičnim događajem i prepoznaju šta ih čini srećnim, a šta tužnim.
„Radimo na tome da se suoče sa traumom i kako da je prevaziđu da bi se vratili uobičajenim aktivnostima“, objašnjava Maja Todorović, jedna od psihološkinja koja radi sa decom, za BBC na srpskom.
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvata sve oblike fizičkog i emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak.
Tu se ubraja i svaki vid eksploatacije, sve što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja zdravlja deteta i razvoja.
Prema podacima UNICEF-a, u Srbiji se u porodicama gotovo polovina dece nasilno disciplinuje.
Među registrovanim žrtvama nasilja u porodici, petina su deca.
‘Ta škola me je spasila’
Borko Petrović je do trećeg razreda osnovne škole živeo mirne đačke dane, a onda se sve promenilo.
„Bio sam krupno dete i doživljavali su me kao boks vreću.
„’Ajde da te malo udaramo’ govorili su, a onda je bivalo sve jače i jače, da bi u jednom trenutku počeli da me tuku i palicama“, priseća se Petrović.
Bilo je to besno vreme, kada su deca gledala kako da prežive.
Vladao je, kaže, neki prećutni kodeks da nisi pravi muškarac ako plačeš i kukaš.
„Lakše mi je bilo kada su me udarili po telu, jer roditelji nisu mogli da vide masnice ispod majice.
„Trpiš, ne boli ništa, misliš da će odustati, ali oni ne prestaju“, dodaje.
Jedne noći, vraćajući se iz video kluba udaljenog stotinak metara od kuće, čuo je da neko izgovara njegovo ime.
Nije stigao ni da se okrene, a grupa dece ga je već oborila na zemlju i počela da ga udara.
Imao je 11 godina.
Nikada nije saznao ko su bili njegovi napadači.
„Iscepali su mi usta, morao sam da idem na ušivanje, oba oka su bila plava“, prepričava čovek koji će decenijama kasnije postati profesor za uzor.
O nasilju koje je trpeo nije govorio, što se odrazilo na fizičko zdravlje, pa je često bio bolešljiv.
Pedijatar je na kraju preporučio roditeljima da bi najbolje bilo da Borko promeni sredinu.
I jeste.
„Psihički sam bio ‘ubijen’, a kada sam promenio školu, shvatio sam da to može da bude prijatno mesto, da ima dobrih ljudi, da niko neće da me zaskoči iza ćoška.
„Nisam se više plašio, otvorio sam se, osećao sam se bezbednije, počeo da sviram, pevam, više se družim, ne razmišljajući hoće li to nekom smetati.
„Postao sam druga ličnost – ta škola me je spasila“, priča Petrović.
Sigurno mesto ispunjeno knjigama i pažnjom
Zgrada Savetovališta u Nišu nedaleko je od samog centra grada.
Otvoreno je pri Sigurnoj kući za žene i decu žrtve porodičnog nasilja, ali ima odvojen ulaz.
Popločana staza vodi do sveže ofarbanih vrata.
Na njima je ilustracija devojčice i dečaka koji posežu za zvezdama – ćiriličnim slovima u boji ispisan je naziv ustanove.
Uzani hodnik vodi do jarko osvetljene prostrane sobe.
Bele zidove krase dečiji crteži, na polici su uredno poređane knjige, a nadomak ormara su u polukrug poređane crvene i zelene stolice.
Do nje je soba slične veličine, koju ispunjavaju žuta fotelja i trosed, beli stočić i saksija sa sveže zalivenim cvećem.
Maja Todorović u njoj razgovara sa decom, pojedinačno.
Deo je tima koji čine još pet psihologa i psihoterapeuta.
Deca dolaze po preporuci Centra za socijalni rad.
Ovde i roditelji mogu da dobiju psihološku i edukativnu podršku, jer oni često ne umeju da se postave kada dete doživi neki oblik nasilja, kaže Todorović.
Pre početka terapija, razgovara se sa roditeljima kako bi se psiholozi upoznali sa vrstom i trajanjem problema, simptomima.
Na osnovu temeljnog razgovora prave plan i određuju ciljeve.
Trajanje terapije zavisi od uzrasta deteta i težine traume.
Uglavnom je potrebno 12 do 20 seansi.
Nasilje u brojkama
Jedan od poslednjih primera porodičnog nasilja u Srbiji jeste slučaj osmogodišnje devojčice iz Beograda, koju je otac godinama držao u zapuštenom prostoru.
U prvostepenom postupku, on je u junu 2024. godine osuđen na sedam godina i osam meseci zatvora.
Istraživanje organizacije NALED, objavljeno u februaru 2022, pokazuje da se 37 odsto dece ne oseća bezbedno na ulici i u komšiluku.
Petina nije sigurna u školi, a deset odsto njih navelo je da nije bezbedno u porodici.
Nasilje je posmatralo ili doživelo 64 odsto dece, a gotovo polovina ispitanika navelo je da bilo žrtva nasilja.
U Srbiji je, prema podacima UNICEFA-a iz 2019. godine, oko 65 odsto učenika i učenica bar jednom doživelo nasilje, a 22 odsto njih prijavilo je učestalo vršnjačko nasilje.
Navodi se i da je 70 odsto dečaka i 68 odsto devojčica od šestog do osmog razreda doživelo i rodno zasnovano nasilje u školi.
‘Deca znaju zbog čega su tu ‘
Dok obilazimo Savetovalište, Maja Todorović mi objašnjava proces rada.
Drži svežanj papira, jer joj uskoro stiže jedno od osmoro dece sa kojima razgovara.
U prvoj fazi radi se na stabilizaciji deteta, kroz razgovor se uče veštine i strategije kako bi se prepoznala osećanja.
„Deca znaju zbog čega su tu i važno je da nauče kako da se nose i izbore sa emocijama“, objašnjava Todorović.
Paralelno se radi i sa roditeljima, a potom slede zajedničke seanse.
U drugoj fazi se analizira i obrađuje sam događaj, što je najteži korak procesa, jer može da se pogorša stanje, sa čim su roditelji od početka upoznati, kaže Todorović.
„Važno je da se dolazi u kontinuitetu, u suprotnom nema rezultata, jer proces traje i traži vreme i posvećenost“, objašnjava 30-godišnja psihološkinja.
Ipak, sve zavisi od tipa traume, ali i samog deteta.
„Neki u početku samo posmatraju prostor, drugi ćute, pojedini su zbunjeni, zato se trudimo da im priđemo na kreativan i pažljiv način“, kaže Todorović.
Sa decom treba razgovarati
Savetovalište je namenjeno deci i mladima do 18 godina žrtvama nasilja: od fizičkog, verbalnog, porodičnog, seksualnog, do vršnjačkog i sve učestalijeg, digitalnog.
Maja Todorović i njene kolege su održali nekoliko radionica u niškim osnovnim i srednjim školama ukazujući na značaj prevencije i prepoznavanja prvih promena u dečijem ponašanju.
Direktorka Sonja Šćekić kaže da je u planu da se prošire na čitav Niški okrug, u kojem, prema poslednjem popisu, živi nešto manje od 300.000 ljudi.
„Ideja je da uključimo što više dece, ali ne kroz teorijska predavanja, već da kroz primere prepoznaju različite vrste nasilja, posledice – kako bi postali edukatori koji će pomoći svojim vršnjacima.
„Rad dece koju bi škole odabrale pratili bi pedagozi i psiholozi“, objašnjava za BBC na srpskom.
Neophodan je i rad sa roditeljima kako bi prepoznali prve znake problema.
„Nije dovoljno da decu pitamo šta imaju za domaći, već da razgovaramo sa njima, saznamo da li im se nešto lepo ili loše dogodilo, da li su srećni, ljuti, zadovoljni.
„Važno je da im se posvetimo i pratimo njihova ponašanja“, objašnjava Šćekić, koja više od 13 godina vodi i Sigurnu kuću za žene i decu porodičnog nasilja.
Da bi se sprečilo nasilje nad decom, čitav sistem treba da se uključi: od roditelja, psihologa i pedagoga do nastavnika, smatra.
Borko Petrović se slaže, ali primećuje da mnoge kolege nastavnici žmure pred problemima iako ih uoče, u strahu od mogućih posledica.
Ali ne i on.
„Govorim deci da uvek treba da smo složni i da nijedan naš član ne sme da pati.
„Ako je neko plakao, makar i zbog sitnice, zaustavljamo čas i pričamo o tome kako se ne bi ponovilo“, kaže Petrović koji godinama nosi titulu najboljeg profesora u Srbiji.
Za pomoć mu se obraćaju i đaci kojima ne predaje.
Trudi se da su njegova vrata širom otvorena za svakog.
„Želim da znaju da tu mogu da pitaju, da pronađu utočište, da ću ih saslušati i razumeti“, govori 43-godišnji prosvetni radnik, dobitnik mnogih priznanja.
SOS linija
Na zidovima jedne od prostorija niškog Savetovališta su i tri krupna slova – SOS.
Ova linija namenjena je deci i mladima do 18 godina koji osećaju da ih nešto muči: od usamljenosti, straha, poteškoća u školi, do razvoda roditelja.
Razgovore vode obučeni dečiji savetnici, pozivi su anonimni, a namera je da u svakoj školi, ali i širom grada, budu postavljeni informativni bilbordi i posteri.
Borko Petrović žali što takvih inicijativa nije bilo u njegovim školskim danima.
„Značilo bi da je na nekim vratima u tim dugačkim hodnicima pisalo: ‘Ako ste iskusili nešto loše, javite se ovde – želimo da vam pomognemo’.
„Bilo bi dobro da su sa nama pričali o različitim vrstama nasilja, ali sve se vrtelo oko učenja i kako da dostigneš očekivanja, jer bi u suprotnom bio škart i otpadnik“, govori profesor.
Organizacije u Srbiji koje pružaju pomoć u oblasti zaštite dece i zaštite od nasilja.
- Nacionalna dečija linija radi 24 sata dnevno sedam dana u nedelji i namenjena je prvenstveno deci, ali mogu je koristiti i odrasli.
- Roditeljski telefon, čija je linija otvorena od 16 do 22 časa.
- Sumnju na nasilje u porodici možete prijaviti i policiji na broj telefona 192.
‘Pružite deci ruku pre nego što padnu’
Iako je Savetovalište otvoreno tek godinu dana, Maja Todorović već vidi napredak kod dece sa kojima radi.
Dodatna motivacija su i povratne informacije roditelja koji joj javljaju da se i kod kuće primenjuju veštine i strategije o kojima se priča na seansama.
„Nikada nije dovoljno rada na prevenciji“, smatra ona.
Borko Petrović danas predaje engleski jezik u nekadašnjoj osnovnoj školi, za koju kaže da ga je spasila.
„Pokazatelj zdravog društva jeste koliko pari ruku je spremno da uhvati dete koje ‘pada’. Roditelji, prijatelji, komšika, baka, deka, pedagozi…
„Ako dete padne i doživi toliku traumu, to znači da nikog nije bilo da ga prihvati“, smatra.
Kaže da je „svakom detetu je potreban šampion, neko ko će ga spasiti i pokazati mu vedriji put.“
„Dovoljna je jedna osoba koja će odvojiti malo vremena i pitati ga kako je, ima li problema i kako se oseća i dete će se osetiti da je prihvaćeno“, kaže Petrović.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
- Digitalno seksualno nasilje u školama: Posledice ostaju, prevencija izostaje
- Detinjstvo bez roditelja: „Prerano odrasteš, ali nekako prebrodiš taj gubitak“
- Kako u Srbiji prijaviti zlostavljanje dece
- Kako mladi iz manjih mesta u Srbiji brinu o mentalnom zdravlju
- Četiri tipa emocionalno nezrelih roditelja, da li su vaši među njima
- Šta raditi ako dete pretrpi seksualno zlostavljanje
- „U začaranom krugu”: Kako se škole bore protiv vršnjačkog nasilja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
