Radojica Petrović sa učenicima u Urugvaju — Zeleno-bela zastava sa zvezdom simbol je esperanta, a procenjuje se da ovaj jezik govori oko 100.000 ljudi širom sveta

Bila je 1972. godina, a tada 16-godišnji Jovan Zarković iz Bečeja provodio je letnji raspust daleko od kuće i prijatelja, pa je neko vreme smišljao kako da se izbori sa dosadom.

Imao je više od mesec dana na raspolaganju, rešio je da uči strane jezike i uputio se u knjižaru, gde je sa polica redom uzimao udžbenike iz engleskog, nemačkog, španskog, francuskog i italijanskog jezika, kada mu je za oko zapala mala knjiga na kojoj je pisalo „esperanto“.

„Nisam imao pojma šta je to i pomislio sam ‘ajde da kupim i to, da vidim šta je'“, priseća se ovaj penzionisani prevodilac u razgovoru za BBC 50 godina kasnije.

Učio je, kaže, po jednu lekciju svakog od ovih jezika.

„A već kroz 15 dana primetim koliko brže napredujem u esperantu i da neuporedivo lakše razumem nego druge jezike“, priča Jovan.

Za samo šest meseci je, dodaje, savladao osnove, a potvrdu znanja dobio je već u avgustu naredne 1973, na Svetskom kongresu esperantista u Beogradu, glavnom gradu tadašnje Jugoslavije, gde je „apsolutno mogao da se sporazume i razgovara sa svima – Japancima, Kinezima ili Arapima“.

Esperanto je verovatno najrasprostranjeniji konstruisani ili planirani jezik koji je nastao veštačkim putem, procenjuje se da ga govori oko 100.000 ljudi širom sveta.

Na ovom jeziku napisano je više od 30.000 knjiga, a više od 100 novina i magazina izdaje se na esperantu, prema podacima enciklopedije Britanika.

„Mene kod njega privlači lepota, izražajnost, brzina kojom se uči i prilika da preko njega mogu da dobijem informacije koje ne mogu preko drugih jezika“, kaže Jovan.

Pola veka kasnije, Zarković je predsednik Saveza esperantista Srbije, društva koje okuplja stotine ljubitelja jezika nastalog 1887. godine po zamislima poljskog oftamologa Ludviga Zamenhova.

Prvi veštački jezici, koji su nastali voljom čoveka, a ne razvijajući se prirodno u društvu, nastali su pre 900 godina sa ciljem da se olakša međunarodna komunikacija, navodi se na sajtu Univerziteta Oksford.

Njihov broj se značajno uvećao početkom 21. veka i sada ih ima više hiljada, dodaje se.

Jedan od jezika koji su nedavno nastali je i međuslovenski, izum holandskog lingviste Jana van Stenbergena i češkog softverskog inženjera Vojteha Merunke.

Ovaj jezik nastao je iz staroslovenskog jezika i drugih savremenih jezika koje govore Sloveni, a koristi i ćirilično i latinično pismo.

„Mnogi ga nazivaju slovenskim esperantom, ali on to nije – esperanto morate da učite da biste razumeli, a međuslovenski razumete prvi put kada ga pročitate, iako je potrebno malo učenja da biste ga progovorili“, kaže Merunka za BBC na srpskom.

‘Onaj koji se nada’

Otac esperanta je Ludvig Zamenhov, poljski oftamolog, koji je 1887. godine objavio knjigu Doktor Esperanto, prvi udžbenik ovog jezika.

On je 1905. objavio i Fundamente esperanta, knjigu u kojoj je postavio osnovne principe formiranja i strukture jezika, navodi se na sajtu enciklopedije Britanika.

Poljak Ludvig Zamenhof izumeo je esperanto, najpopularniji planski jezik na svetu

Ovaj planski jezik spada u kategoriju „aposteriornih“, što znači da je napravljen polazeći od postojećih evropskih jezika i reči koje su već bile poznate, kaže Jovan Zarković.

„Naziv je nastao od ‘esper’, što znači nada, dok ‘anto’ znači ‘onaj koji nešto radi’.

„Dakle, esperanto znači čovek koji se nada, a autor ga je tako nazvao zato što se nadao da će ovaj jezik zaživeti“, objašnjava prevodilac u penziji i predsednik Saveza esperantista Srbije.

Esperanto nema dijalekte i padeže.

Nastao je usvajanjem reči iz postojećih evropskih jezika koje su prepoznatljive velikom broju ljudi, što olakšava učenje i razumevanje čak i početnicima.

Zarković objašnjava da „60 odsto reči dolazi iz romanskih jezika, 30 odsto iz germanskih, a 10 odsto iz slovenskih, uglavnom ruskog i poljskog“.

„Kada krenemo da ga učimo mi već znamo 70 odsto reči u startu, jer ima mnogo reči koje su međunarodne – primera radi, profesoro je profesor, a čokolado čokolada“, dodaje on.

Reči se u ovom jeziku izvode „lepljenjem jedne za drugu“, po tome je sličan mađarskom ili finskom jeziku.

„Esperanto je vrlo logičan, ima jasna pravila i uči se neuporedivo brže od drugih jezika“, smatra Zarković.

Poput njega, i Radojica Petrović, 73-godišnji matematičar i informatičar u penziji, zainteresovao se za esperanto u detinjstvu.

Tada je sa prijateljima maštao o jednom zajedničkom svetskom jeziku, kojim bi se svi nesmetano sporazumevali, priseća se ovaj Čačanin za BBC na srpskom.

„Kasnije sam saznao da takav jezik postoji i da se zove esperanto, a prvi susret sa njim sam imao u prvom razredu gimnazije u Čačku, kroz dopisni kurs za početnike“, priča Petrović, koji danas podučava druge i član je uprave Međunarodnog udruženja nastavnika esperantista (ILEI).

Posle višedecenijskog učenja i prenošenja znanja drugima, ovaj penzioner uviđa nekoliko prednosti, ali i mana, koje esperanto ima u poređenju sa drugim svetskim jezicima.

Dobre strane su „ravnopravnost svih sagovornika, otvorenost za dalji razvoj i ideologija koja podržava kulturološku i jezičku raznovrsnost i međukulturalnu razmenu i zbližavanje“, kaže Radojica.

„Jezik pripada svima podjednako i niko se ne oseća dominantno niti podređeno u komunikaciji takvim jezikom“, smatra on.

Mane esperanta se ogledaju u tome što je „bliži evropskim nego, recimo, istočno-azijskim jezicima pa je, recimo, kinezima mnogo teži za učenje nego Špancima ili Poljacima“.

„Takođe, stručni rečnik još nije dovoljno razvijen u nekim oblastima u kojima nema dovoljno stručne literature, a postoji i nedostatak ekonomske i političke moći, koja bi ga podržala u ulozi univerzalnog međunarodnog jezika“, dodaje Petrović.

Univerzalni jezik koji povezuje Srbiju sa svetom

Radojica Petrović sa esperantistima u Aziji — Radojica Petrović (drugi u srednjem redu) sa esperantistima u Aziji

Tokom više od pet decenija provedenih u esperanto zajednici, Radojica je sklopio „raznovrsna i mnogobrojna“ poznanstva sa ljudima iz Italije, Kine, Konga, Francuske i drugih krajeva sveta, prepričava on.

„U stvari, manje je zemalja u kojima nemam poznanike ili prijatelje esperantiste, među kojima i oni sa kojima se poznajem samo kroz komunikaciju preko interneta“, kaže Petrović.

Kao profesor esperanta u julu 2009. godine vodio je seminar na Nacionalnom pedagoškom univerzitetu u Kinšasi (UPN) kako bi se dodatno edukovali nastavnici iz tog regiona.

Radojica kaže da je to bilo „rizično putovanje“ zbog građanskog rata u Kongu, ali i činjenice da nikada ranije nije bio u Africi i da nikoga iz te zemlje nije neposredno poznavao.

Kada je sleteo u Najrobi, prestonicu Kenije, odakle je trebalo da produži za Kinšasu u Kongu, iza sebe je začuo glas:

„Sinjoro Petrovič, kie vi estas?“ (Gospodine Petroviću, gde ste?)“.

Bio je to Edu iz Konga, koji mu je tada bio vodič u domovini, a kasnije mu je postao prijatelj sa kojim se redovno čuje i susreće na skupovima esperantista.

Za lakše povezivanje govornika ovog nesvakidašnjeg jezika ranije su se koristili bedževi sa zelenom zvezdom, koja je simbol esperanta, ali ova praksa je danas retkost.

Sada je glavno oruđe za očuvanje i širenje zajednice esperantista internet i mnogo više putovanja i povezivanje sa ljudima iz celog sveta, kaže Jovan Zarković.

„Pojedini prihvataju esperantiste iz drugih delova sveta – ako putujem u Istanbul mogu da pogledam u knjizi Pasoške službe koji esperantisti su dostupni u tom gradu i onda oni mogu da mi pokažu grad ili da mi omoguće da prespavam u njihovom domu.

„Mi se trudimo da isto to uradimo u Srbiji, da strancima pokažemo Beograd ili ih izvedemo na večeru“, dodaje on.

Radojica Petrović je ljubav prema esperantu širio po svetu, ali i u sopstvenom domu, pa sada i njegovi bližnji govore ovaj veštački jezik.

„Supruga pasivno razume, ali ga ne koristi aktivno u pisanoj ili govornoj komunikaciji.

„Ćerka i sin aktivno koriste esperanto, a dvoje unuka od rođenja su trojezični: paralelno su progovorili esperanto i maternje jezike roditelja, srpski i švedski.

„Broj takvih porodica rođenih esperantista u svetu se danas procenjuje na oko 1.000″, dodaje Petrović.

Kako je novinarka iz Vranja postala hit na društvenim mrežama zbog dijalekta:

Vranjski govor: Da li se razumemo

„Pričaj međuslovenski jezik da te ceo slovenski svet razume“

Tako je mogla da se sumira ideja tvoraca međuslovenskog jezika, holandskog lingviste Jana van Stenbergena i češkog softverskog inženjera Vojteha Merunke.

Čak iako se prvi put susrećete sa ovim jezikom, bićete u stanju da čitate i razumete suštinu napisanog ili izgovorenog ukoliko potičete iz neke od zemalja u kojim se govore slovenski jezici.

On zvuči veoma slično jezicima naroda iz centralne i istočne Evrope, a njime se nastavlja i tradicija crkvenoslovenskog jezika, navodi se na zvaničnom sajtu međuslovenskog jezika.

Nastao je kombinacijom novoslovenskog, koji je osmislio Vojteh Merunka, i slovijanskog jezika, čiji je tvorac Jan van Stentenberg.

Merunka se u razgovoru za BBC priseća da je na ideju za stvaranje novoslovenskog došao kada je imao 25 godina.

„Tada sam učio crkvenoslovenski jezik, a on je strašno komplikovan, pa sam ponovo upotrebio strategiju pronalaska uprošćavanja“, priča on.

„Rezultat je bio novoslovenski jezik, to je bio moj prvi lingvistički projekat, na kojem sam radio mnogo godina, a 2010. godine sam napisao i udžbenik“, dodaje.

Oko 84 odsto Slovena može da razume međuslovenski bez bilo kakvog prethodnog znanja, kaže Vojteh Merunka

Kada je knjiga objavljena na internetu stupio je u kontakt sa holandskim lingvistom, i ubrzo su počeli da sarađuju, a 2017. godine objavili su da spajanjem njihova dva projekta nastaje međuslovenski jezik.

Na testiranjima koje je sproveo, Merunka je ustanovio da 84 odsto Slovena koji su učestvovali razume tekst „bez ikakvog prethodnog učenja“.

Iako se međusobno ne mogu sporazumeti ako se služe samo maternjim jezicima, Poljak, Čeh, Srbin i Rus mogu da razumeju međuslovenski.

Na pitanje kako je to postigao, ovaj 55-godišnji profesor informatike kaže da je za to zaslužan „matematički dizajn“ međuslovenskog jezika i njegov „tehnički mozak“, koji se trudi da komplikovane stvari uprosti.

„Imamo rečnik sa 6.000 reči iz staroslovenskog jezika, koje potiču iz srednjeg veka, pre svega iz crkvenih tekstova, uz reči iz savremenih slovenskih jezika.

„Pravopis je mnogo blizak srpskom jeziku – jedini znakovi koji u srpskom ne postoje su ‘E’ sa kvačicom i ‘Y’, a u međuslovenskom samo nema srpskih znakova sa kukicama (Č, Dž, Š, Đ, Ć, Ž)“, objašnjava.

Oko 7.000 ljudi tečno govori međuslovenski jezik, pokazuju podaci iz 2020. godine objavljeni u tekstu na sajtu Emerging Europe.

Vojteh Merunka kaže da nije siguran koliki je danas broj govornika, iako ističe da stranica međuslovenskog jezika ima 17.000 članova.

„Ne govore svi oni međuslovenski i naša strategija i nije da ga svi govore, ali svaki Sloven odmah može pasivno da razume“, objašnjava Čeh.

Njegova ideja je da Sloveni pre svega pasivno koriste ovaj jezik, ponajviše u javnom prostoru, što bi im olakšalo pronalaženje korisnih informacija.

„U teoriji, kada bi dva do pet odsto Slovena naučilo da govori aktivno međuslovenski, bio bih zadovoljan – pre svega ljudi koji rade za javne institucije, u turizmu ili u biznisu.

„Danas uglavnom na javnim mestima imate natpise na jeziku te zemlje i na engleskom, a kada bi u muzejima ili arheološkim lokalitetima stajali natpisi na međuslovenskom, svi Sloveni bi pasivno razumeli a da ne razumeju engleski ili neki drugi jezik“, zaključuje Merunka.

Kakva je budućnost esperanta u Srbiji?

Poput Zarkovića i Petrovića, Aranka Laslo iz Subotice trudi se da prenese znanje esperanta i ljubav prema tom jeziku mladima, kako bi on nastavio da živi u Srbiji.

Ova 53-godišnja profesorka informatike u Politehničkoj školi u Subotici članica je Društva esperantista „Tibor Sekelj“, koje organizuje predavanja, muzičke događaje gde se peva na ovom jeziku i izdaje literaturu napisanu na esperantu.

Laslo je pre osam godina u školi u kojoj radi osnovala i sekciju esperanta, priča ona za BBC na srpskom.

„U rad ove sekcije su se uglavnom uključivali učenici koji su i inače bili zainteresovani za jezike, kao i oni koji su hteli da pokažu talenat kroz spoj struke koju uče, poput grafičkog dizajna ili likovne umetnosti“, kaže.

Aranka Laslo je spojila ljubav prema esperantu i nastavničkom pozivu, pa učenicima škole u kojoj predaje drži esperantsku sekciju

Društvo za esperanto „Tibor Sekelj“ i njena škola su se udružili i u organizaciji Svetskog dana ispita iz esperanta između 2015. i 2017. godine.

„Ispit iz esperanta se tada polaže istog dana u isto vreme na svim kontinentima, na nivoima, a ove godine su u junu i julu prvi put organizovani onlajn ispit, na kojima su učestvovale i dve devojke iz Srbije“, kaže Laslo.

Međutim, Arankino angažovanje je više izuzetak nego pravilo, pošto esperanto u Srbiji nije institucionalizovan, kaže Radojica Petrović.

„On je nedefinisan, stvar je slobodnog izbora, motiva i mogućnosti svakog pojedinca, kao i ponude kurseva esperantskih organizacija“, pojašnjava.

To je i deo odgovora na „najteže pitanje“ zbog čega ne postoje precizne brojke o tome koliko ljudi u Srbiji i svetu govori, piše i koristi esperanto, smatra član uprave Međunarodnog udruženja nastavnika esperantista.

„Pri popisu stanovništva ne postoji mogućnost da se neko izjasni kao esperantista i nemoguće je uspostaviti jedinstvenu evidenciju, a i ne učlanjuju se u esperantske organizacije svi koji nauče esperanto“, objašnjava Radojica.

Dok u Čačku, gde živi, poznaje stotine sugrađana koji su pohađali kurseve esperanta, u Srbiji postoje „desetine hiljada ljudi koji su nekad učili i govorili esperanto, naspram stotinak onih koji su danas aktivni esperantisti“, zaključuje Petrović.

Možda će vam i ova priča biti zanimljiva: