Josif Pančić i omorika: Kako je naučnik otkrio „ledenu lepoticu“

„Srbija je botanički neinteresantna zemlja.“

Ovu misao zapisao je u 19. veku čuveni nemački botaničar August Grizebah, tokom putovanja prema južnim krajevima Balkanskog poluostrva.

„Pančić je to kasnije argumentovano opovrgnuo“, objašnjava za BBC Vladimir Stevanović, biolog, botaničar, ekolog, biogeograf i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Osam puta je Pančić zapregom i na brdskim konjima prejahao Taru, a deset puta Kopaonik dok nije našao, njegovu kako ju je zvao, „ledenu lepoticu“ – omoriku.

Ispostavilo se da je ova jedinstvena vrsta na zemlji nastala kada su izumrli – neki dinosaurusi.

„Pančićeva omorika je živi ostatak pre ledenog doba“, napominje za BBC Olivera Popović, biološkinja Instituta za botaniku i Botaničke bašte Jevremovac.

• Mladić sadi novu šumu u selu kod Čačka da bi „proizvela kiseonik za sve nas“
• Moramo brzo da sadimo drveće
• Gde vidiš mesto, tu drvo posadi – da li je baš tako lako

Pančić ju je pronašao između Bajine Bašte i Višegrada.

Ekolog pre ekologije i osnivač prirodnjačke biologije u Srbiji rođen je 17. aprila 1814.

Savet Vuka Karadžića i botanika Srbije

Želja mladog Josifa za učenjem i obrazovanjem navela je njegovog strica da ga iz Rijeke pošalje u Visoku školu u Zagrebu da uči filozofiju.

Ipak, Pančić je bio naklonjeniji prirodnim naukama, pa je posle Zagreba otiša u Budimpeštu i tamo završio studije medicine.

Jedna poseta Beču, glavnom gradu tadašnje Austro-ugarske, promeniće botaniku Srbije.

„Na Pančića je uticao Vuk Karadžić, sa kojim se nekoliko puta sretao u Beču, kada je dolazio u Prirodnjački muzej da determiše sakupljeni materijal“, objašnjava biolog i član SANU-a Vladimir Stevanović.

„Karadžić ga je odvratio od ideje da ide u Bosnu i tamo izučava biljni svet, nagovorivši ga da dođe u Srbiju.

„U to vreme Kneževina Srbija je bila floristički i faunistički potpuno neistražena teritorijaija – terra incognita„.

• Koliko (ne) znamo o Vuku Karadžiću
• Kako se razvijala pismenost u Srbiji

Srbija je tada, kaže biolog, bila zemlja sa malim brojem učenih ljudi, građanskom klasom u povoju i pretežno seoskim stanovništvom.

„Zaposlivši se kao fizikus prvo u Jagodini, kasnije u Kragujevcu, Pančić započinje istraživanje prirode Srbije“, kaže Stevanović.

Pančić je još u Budimpešti doktorirao botaniku, a interesovanja je proširio dolaskom u Licej, što je preteča Velike škole i Univerziteta u Beogradu.

„Prvo što je uradio po dolasku u Licej – osnovao je prirodnjačku zbirku čija baza je bio njegov herbarijum“, navodi biolog.

Pančićeva omorika – „ledena lepotica“ uz dinosauruse

Svi koji su završili osnovno školovanje u Srbiji znaju za Pančićevu omoriku.

Ipak, malo ko zna detalje vezane za ovu vrstu.

Utvrđeno je da je postojala još pre oko 65 miliona godina, kada su izumrle neke grupe dinosaurusa.

„Pančićeva omorika je vrsta koja je rasprostranjena na uskom području srednjeg toka reke Drine, koja je krunsko otkriće Josifa Pančića 1877. godine u mestu Zaovine na Tari“, kaže biološkinja Olivera Popović.

„Po priznanju svetskih naučnika ona je najlepši četinar Evrope“.

Pančić je omoriku zvao i „ledena lepotica“ jer je utvrđeno da je postojala još pre ledenog doba na području između Bajine bašte i Višegrada.

Važna je i zato što je potpuna zagonetka za naučnike jer uspeva u zagađenim urbanim uslovima.

A kako ju je otkrio?

Pančićev glavni cilj je, kaže biolog Stevanović, bio da „obiđe što više terena, a oni koja si se pokazali kao interesantni obilazio je nekoliko puta“.

„Tako je Kopaonik, planinu koju je posebno voleo obilazio čak 10 puta, Taru i Đerdap po osam, Rtanj pet puta“, kaže Stevanović.

„O teškoćama u terenskim istraživanjima u Srbiji i da ne govorim – seoska zaprega, brdski konji i naveći deo putovanja peške po brdima i klisurama“.

Biolog kaže da su naučnici pokušali da rekonstruišu Pančićeva putovanja po Srbiji, Crnoj Gori i Bugarskoj na osnovu njegovih dnevnika i da im je bilo „neverovatno zamisliti kako je sve to izveo“.

Navodno je Pančić čuo prvi put za posebnu vrstu četinara u Zapadnoj Srbiji.

Posle deset godina dobio je dve njene grane, a zatim je krenuo da je traži.

Ipak, još deset godina kasnije – pronašao ju je na Tari.

Pančić je otkrio i 46 drugih biljnih vrsta, tri životinjske i oko 20 vrsta puževa i školjki, kaže Popović.

„Danas u svetskoj nauci 35 vrsta i rodova nosi njegovo ime“, dodaje ona.

Večno sa omorikom

Feliks Kanic, austrijski putopisac i arheolog napisao je u putopisima da su Pančićevu omoriku za drvnu građu koristili još Rimljani za podupiranje rudničkih jama u Bosni.

Upravo u sanduku od drveta vrste koja je dobila naziv po njemu, Pančić je i sahranjen na najvišem vrhu Kopaonika.

I taj vrh je po njemu dobio naziv.

„Pančić je bio sahranjen u Beogradu do 1951. godine, kada su planinari Srbije preneli Pančićeve kosti na Kopaonik, na njegov najviši vrh, Suvo Rudište na koji se on peo 18 puta“, kaže Popović.

„To je bila njegova poslednja želja“.

Učionica pod otvorenim nebom

Samo mesec dana posle Pančićeve smrti, Dunav se izlio i poplavio prvu Beogradsku botaničku baštu.

„Biljke su se našle metar pod vodom, a tek retke koje su preživele – u novoj poplavi u proleće 1889. godine bile su potpuno uništene“, kaže Popović.

Na sreću, dodaje ona, dugogodišnji Pančićev kolega, dvorski lekar i botaničar amater Sava Petrović, koji je zajedno sa njim opisao nekoliko novih biljnih vrsta (među kojima je i Ramonda kraljice Natalije), nastavio je borbu u istom duhu.

„Njegoj njegovoj molbi se 1889. godine velikodušno odazvao kralj Milan Obrenović, poklonivši Velikoj školi u Beogradu imanje koje je nasledio od dede Jevrema Obrenovića“, kaže biološkinja.

To je mesto današnje Botaničke bašte u centru Beograda, u kojoj Pančićeva bista stoji pored istoimene omorike.

Zašto je baš njegova bista postavljena u Botaničkoj bašti Beograda?

Botanička bašta, govorio je Pančić, treba da predstavlja „vegetaciju čitavog sveta“.

Upravo zato je u Beogradu i osnovao prvu takvu baštu.

„Pančić je 1853. godine postavljen za profesora Liceja, tada najviše škole u Srbiji“, kaže Popović.

„Predavao je nekoliko predmeta kao što su istorija, agronomija, ali mu je najviše muka zadavala botanika jer je smatrao da ovaj predmet može da se nauči jedino u Botaničkoj bašti ili u polju“.

Zato se Pančić, navodi ona, potrudio da u vrtu Konaka kneginje Ljubice, u kojem je tada bio Licej, zasadi sve biljke potrebne za nastavu.

„To je i uspeo jer je sa svih putovanja, sa limenom torbom na leđima i durbinom u ruci donosio čitave džakove grančica, kamenja, minerala, a u svojoj limenoj torbi osetljive biljke i životinje“, priča biološkinja.

„Beogradu ih je proučavao, opisivao, pravio herbarske zbirke, preparirao životinje i sadio biljke u vrtu“.

Ipak, kada se Licej preselio u Kapetan Mišino zdanje u drugom celu centra Beograda, Pančić opet ostaje bez prostora za Botaničku baštu.

Pisao je raznim ministarstvima moleći da mu se dodeli neki plac u glavnom gradu Srbije.

Konačno, 1874. godine odlukom Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, formira se prva Kraljevska Botanička bašta u Beogradu smeštena na Dorćolu, pored obale Dunava.

Josif Pančić bio je njen prvi upravnik.

Danas je Botanička bašta deo Biološkog fakulteta u Beogradu, a mnogi studenti ovde su se obrazovali.

„Ovo je učionica pod otvorenim nebom“, kaže Popović.

Zašto da posetite Botaničku baštu Jevremovac

• Naziva se plućima centra Beograda jer poseduje 1.000 biljaka u otvorenom prostoru
• U njoj možete da vidite 171 iščezlu ili krajnje ugroženu biljnu vrstu Srbije
• Poseduje gorostasni hrast lužnjak, koji je najstariji stanovnik bašte, a ima 140 godina
• U šumskom ambijentu žive i po nekoliko desetina godina stari brestovi, impozantna stabla kavakaskih zelkova, primerci prastarih vrsta sekvoja, Ginkgo biloba, bujni žbunovi Himalajskog biberovca
• U bašti ima i 400 vrsta kaktusa i stanovnika pustinja
• Staklenu baštu podignutu 1892. godine, kupio je kralj Milan Obrenović u Nemačkoj u Drezdenu. U njoj danas žive brojne egzotične biljke, među kojima je najpoznatija lijana – Hristov venac iz Brazila

Ekolog pre ekologije

U vreme kada je Pančić pisao dela Živi pesak u Srbiji i bilje što na njemu raste i O našim šumama, nastao je i pojam ekologija sredinom 19. veka.

„U ovim delima Pančić na ekološki promišljen način razmatra pitanja vezivanja peska i korišćenja šuma kao i njihov značaj“, kaže Stevanović.

„To je bilo vreme kada je Ernst Hekel uveo u svetsku nauku pojam ekologija.

„Pančić očigledno nije znao za njega ali je razmišljao na ekološki način“.

Biolog se nije bavio samo botanikom već je, objašnjava Stevanović, objavio i zbirke o ribama i pticama Srbije koje je zabeležio na svojim istraživačkim putovanjima.

Prvi kolega

Za člana SANU Vladimira Stevanovića Josif Pančić je i jako bitan kolega jer je bio prvi predsednik Akademije.

Na ovo mesto postavljen je 1887. godine, godinu dana pred smrt, ukazom kralja Milana Obrenovića.

„U to vreme on je bio najveći srpski naučnik cenjen kako kod nas, tako i u Evropi – uzdigao je biološku nauku na nivo razvijenih država“, kaže Stevanović.

„I danas je zaprepašćujuće sa kojim entuzijazmom i voljom je Pančić putovao po Srbiji istražujući prirodu i kako je iz svega toga uspevao da iznedri kapitalna, za ono vreme savremena dela“.

• Predsednik SANU-a o Parkinsonovoj bolesti
• Ko je bila kompozitorka Isidora Žebeljan, članica SANU-a
• Ko je bio čuveni filolog Ivan Klajn, član SANU-a

Stevanović kaže da je Pančić zapravo stvorio osnove prirodnjačke biologije u Srbiji, a „jedan je od pionira botanike u Crnoj Gori i Bugarskoj“.

„Mnoge biljke koje je Pančić pronašao danas su nestale sa teritorije Srbije, a još se proveravaju vrste koje je Pančić opisao kao nove za nauku“, dodaje on.

Lista njegovih titula ne završava se ovde.

Pančić je bio i osnivač Kabineta za zoologiju i botaniku, prve Botaničke biblioteke, prvog Naučnog herbara.

U nekoliko mandata bio je rektor Velike škole, jedan je od osnivača Srpskog lekarskog društva, predsednik Srpskog učenog društva i član Državnog saveta.

Herbarijum Pancicianium

Ako su među kolekcionarima knjiga najvažnija prva ili retka izdanja nekih dela, tako biolozi najviše cene herbarijume svojih najpoznatijih kolega.

Pančićev herbarijum potiče iz 1860. godine, a on ga je poklonio Velikoj školi u Beogradu.

Sastoji se od 80 svežnjeva osušenih biljaka koje je sakupio na području Srema i Banata. Danas može da se vidi u Botaničkoj bašti ili preko virtuelnog pretraživača.

U jednom pismu Ministarstva prosvete, Pančić piše da je njegov herbarijum vredeo tadašnjih 5.000 franaka.

Ipak, biolog kaže da to nikako nije u srazmeri sa njegovim trudom i da dopunjenje te zbirke smatra „glavnim zadatkom svog života“.

Baš zato, od herbarijuma se nije odvojio do kraja tog života.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]