Jugoremedija: Kako su radnici postali „suvišni ljudi“

Od prodaje do liste 24 sumnjive privatizacije, otpora radnika, ponovnog pokretanja poizvodnje, zakupa, stečaja, bankrota i nekoliko neuspelih pokušaja prodaje – tako ukratko izgleda poslednjih 16 godina u zrenjaninskoj fabrici lekova Jugoremedija.

U fabrici u Pančevačkoj ulici u Zrenjaninu trenutno radi 15 radnika. Među njima stečajni upravnik, njegova savetnica, administrativni radnici, obezbeđenje, nekoliko farmaceuta.

Mašine su stale 2016. godine, kada je raskinut ugovor sa zakupcem. Lekovi pod imenom Jugoremedije, koja je od kraja 2012. u stečaju, se ne proizvode od avgusta 2011.

Juče je trebalo da bude održano nadmetanje za prodaju ove fabrike medikamenata, međutim pošto niko nije otkupio prodajnu dokumentaciju, nadmetanje je otkazano.

Kako za BBC na srpskom najavljuju u kancelariji stečajnog upravnika, novi tender bi trebalo da bude raspisan već sutra – 28. februara.

Među nekadašnjim radnicima, različita mišljenja o tome da li bi fabrika po drugi put trebalo da ode u ruke privatnog vlasnika.

• Korupcija „na izvol’te“ u Srbiji
• Zdravstvo leglo korupcije, smatraju građani Srbije

Deo njenog kapitala prodat je 2002. godine, ali je ugovor nakon nekoliko godina raskinut i našao se na spisku 24 sporne privatizacije čije je preispitivanje zahtevala Evropska unija.

Život u jednoj fabrici

Nadica Margold je među 15 preostalih zaposlenih u Jugoremediji.

„Meni je ova fabrika pola života. Ovde sam već 35 godina, to je pun radni staž“, počinje razgovor za BBC na srpskom Nadica.

Njen prvi radni dan u ovoj fabrici bio je 1. jun 1984. Priseća ga se uz osmeh i priča da joj je prvi posao bio pakovanje uputstava za lekove. U to vreme taj posao su u Jugoremediji obavljali ljudi, a ne mašine.

Tokom 35 godina obavljala je razne poslove, a jedan od zadataka bio joj je i podela otkaza radnicima nakon uvođenja stečaja.

„Nije mi bilo nimalo prijatno da radim taj posao“, priča.

„Stečaj jeste bio očekivan, ali su reakcije radnika bile različite.

Neko je prihvatio situaciju sasvim normalno, bilo je i revoltiranih, tužnih, uplakanih“, seća se Nadica tog 27. decembra 2012. godine, kada se pozdravila sa oko 400 radnika Jugoremedije deleći im otkaze.

„Bol, domovina, nacija, svi na pod, ovo je privatizacija“

Sudbina Jugoremedije nije ništa drugačija od sudbina mnogih firmi u Srbiji, ali i ostalim republikama nekadašnje države.

Fabrika iz Zrenjanina, koja od 1961. godine nosi u nazivu ime te države, jedna je od mnogobrojnih čije je radnike privatizacija „ostavila bez hleba“.

„Jugoremedija je jedan od klasičnih primera urušavanja dobre firme koja je prošla kroz period tranzicije“, priča Nadica.

Tanja Lončarski je odrasla na plati iz Jugoremedije. Njena mama je 34 godine radila u ovoj fabrici i u njoj stekla penziju. Danas, sa vremenske distance, kaže da je život u Zrenjaninu tada bio mnogo vedriji.

„Bili smo materijalno sigurniji. Verujem da je svima koji su tamo radili život bio mnogo drugačiji i kvalitetniji nego danas.

Sve ovo što se izdešavalo je tužno i jako degradirajuće za sve ljude i porodice koje su toj fabrici dale mnogo godina svog života“, priča Tanja za BBC.

Suvišni ljudi

Među onima koji su tog 27. decembra ostali bez posla je i Branislav Markuš. On je danas predsednik skupštine poverilaca Jugoremedije.

U Jugoremediji je proveo 22 godine života, radeći različite poslove. Nakon propadanja fabrike u kojoj je poveo veći deo svog radnog veka, snašao se, radeći projekte. Ipak, mnoge njegove koleginice i kolege nisu uspele da se snađu.

• Goša i ono što je od nje ostalo
• Broj ekstremno siromašnih u Srbiji nepoznat
• Fijat u Kragujevcu: Šta ako Italijani odu

„Mnogo je fabrika u Srbiji čijim su bankrotom ili stečajem ljudi ostali bez posla.

U Jugoremediji je radilo oko 70 odsto žena. Ostale su bez posla u godinama kada nije lako naći novo zaposlenje. Neke su počele da rade u fabrikama u kojma njihovo znanje više nije bitno, motajući kablove, ili u trgovini, radeći često za minimalac ili još češće ispod njega“, priča Branislav.

Hronologija poslednjih 16 godina

• septembar 2002. – prodato 42 odsto kapitala Jugoremediji Jovici Stefanoviću Niniju, suvlasniku preduzeća Jaka 80 za 959 miliona dinara
• decembar 2003. – radnici stupaju u generalni štrajk, uz zahtev za raskid ugovora
• maj 2004. – Ministarstvo privrede zahteva od Akcijskog fonda da raskine ugovor, što on ne radi odmah
• septembar 2004. – Savet za borbu protiv korupcije ukazuje da je prilikom prodaje Jugoremedije možda bilo korupcije
• decembar 2006. – raskinut ugovor – državi vraćeno 42 odsto kapitala, a mali akcionari preuzimaju upravljanje fabrikom
• decembar 2012. – otvaranje stečaja
• avgust 2013. – Jugoremedija data u zakup firmi Union medik
• maj 2016. – raskinut ugovor o zakupu
• novembar 2016. – proglašen bankrot
• septembar 2017. – prvi put oglašena prodaja

Muškarci su se, prema njegovim rečima, samoorganizovali, započeli sopstvene poslove ili su počeli da rade kao obezbeđenje, da taksiraju.

„Ja sam počeo da se bavim projektima. Izdržavam se tako, a pomažu mi i roditelji – penzioneri. To je tragedija ovog društva – što većina srednjovečnih ljudi živi na grbači penzionera, a trebalo bi da vodi računa o starijima i mlađima.

Postajemo tako suvišni ljudi – ne možemo sami sebe da opslužite, a kamoli da garantujemo da će porodica ostati na okupu. Tu nastaju ozbiljni sociološki problemi“, kaže Markuš.

Prema njegovim rečima, mladi odlaze iz Zrenjanina, jer ne vide perspektivu u tom gradu.

Lančana reakcija

Na pitanje šta je Jugoremedija značila za Zrenjanin i njegove stanovnike, Markuš odgovara da danas, sedam godina nakon uvođenja stečaja, verovatno većina Zrenjaninaca ni ne zna šta je ona sve značila.

„Krenimo od najosnovnijeg – zapošljavala je između 350 i 400 ljudi, bila je veliki proizvođač lekova u Jugoslaviji i ono što je po mom mišljenju najvažnije – bila je domaća kompanija koja je proizvodila lekove.“

Sudbinu Jugoremedije podelile su, prema rečima naših sagovornika, i ostale firme u gradu.

„To je bila lančana reakcija. U vreme kada je propala Jugoremedija, propalo je mnogo firmi. Većina ih je otišla u stečaj, mnogo ljudi je ostalo bez posla nekoliko godina pre penzije.

Fabrike su zatvarane jedna za drugom, u nizu“, priseća se Tanja Lončarski,

Prema njenim rečima, situacija se u poslednje vreme poboljšava, ali je daleko od onoga što je nekad bila.

„Ima posla i malo je bolje u odnosu na period od pre pet godina. Situacija ide na bolje, ali je tužno što je propalo ono što je bilo krucijalno.

Možda su to stvari u koje ponovo treba ulagati.“

Nova prodaja

U hali zrenjaninske fabrike mašine čekaju da neki novi proizvođač i radnici počnu da rade na njima.

Stoje, a poslednji put su oprane u maju 2016, kada je otkazan ugovor o zakupu.

Prema rečima Nadice Margold, one nisu najsavremenije, ali su kvalitetne i mogu da ispune neophodne zahteve proizvodnje.

Međutim, Branislav Markuš ne misli tako.

„Mislim da Jugoremedija nema veliku perspektivu. Vrlo je teško da ono što godinama stoji i propada, ikome treba.

U međuvremenu dok Jugoremedija stoji, tri fabrike u okolini su otvorene. Izgubljeno je tržište.“

Prema njegovim rečima, politika je takva – da se pokaže da firma nikome ne treba, pa će se tako lako prodati, po deset puta nižoj vrednosti od realne.

Dugovanja Jugoremedije iznose oko 26 miliona evra. Poslednja procenjena vrednost fabrike je 32 miliona evra, ali Nadica Margold nije optimistična i misli da će se prodati po znatno nižoj ceni.

„Da li bih volela da se Jugoremedija proda? Volela bih, ali nisam sigurna da bih volela da nastavim da radim u njoj“, kaže ona.

Markuš misli drugačije i ne bi voleo da Jugoremedija nađe novog vlasnika.

„Voleo bih da je Zrenjaninu ostala domaća kompanija, ali u Srbiji danas nema takvih primera.“

Peti pokušaj prodaje kompanije juče je propao, pošto se niko nije javio na oglas koji je raspisao stečajni upravnik.

Kako za BBC na srpskom najavljuje Nadica Marbog, savetnica stečajnog upravnika, novi oglas će biti raspisan 28. februara.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]