Žanka Stokić

BBC

Životna priča Žanke Stokić, glumačke dive koja je popularnost stekla igrajući u komedijama, nalik je na tragediju.

Rano je ostala siroče, prvi suprug je tukao, a ona je zasmejavala ljude od „Vardara pa do Triglava“ i bila jedna od najpoznatijih srpskih i jugoslovenskih glumica između dva rata, mnogo pre televizije i interneta.

Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu igrala je u pozorištu i učestvovala u radio emisijama, zbog čega je komunisti, odmah po dolasku na vlast 1945, hapse i osuđuju na osam godina kaznu gubitka nacionalne časti zbog navodne saradnje sa okupatorom i domaćim izdajnicima.

Tek šest decenija kasnije, rehabilitovana je 3. marta 2009. odlukom Okružnog suda u Beogradu, 62 godine posle smrti.

Njena priča je „najdirljivija i najstrašnija“, gotovo značajnija nego cela karijera, smatra glumica Svetlana Bojković.

„To je paradigma kako jedan režim može da uništi slobodu, ponizi čoveka i da mu uradi to što je uradio Žanki Stokić.

„Nije ona jedina, ali s obzirom da je bila baš omiljena i voljena kod naroda, onda je najistaknutiji primer“, kaže Bojković za BBC na srpskom.

Okružni sud konstatovao je da je Stokić na početku Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu i da nije bila politički aktivna, te da je osuđena iz političkih i ideoloških razloga.

Ipak, srpsko društvo se nije odužilo Žanki Stokić, dodaje Bojković.

„Odnosno, da kažem jesmo, ali sa tako velikim zakašnjenjem da ona više ništa nema od toga.“

Poslednjih decenija igraju se predstave o njenom životu, ustanovljena je glumačka nagrada sa imenom Žanka Stokić i javnost se polako ponovo upoznaje sa umetnicom.

Bojković je u više navrata igrala Žanku Stokić, najpre u predstavi „O tempora, o mores – o vremena, o običaji“ autora i reditelja Bratislava Petkovića, zatim u igrano-dokumentarnoj emisiji RTS-a i Aleksandra Gatalice „Ni kriva, ni nevina“.

Glumica Svetlana Bojković dobitnica je brojnih nagrada

Fonet/Kostadin Kamenov
Glumica Svetlana Bojković dobitnica je brojnih nagrada

Objavljena je i romansirana biografija Žanke Stokić „Poziv na bis“ Gordane Vlajić.

Ova knjiga za decu izdavača „Pčelica“, nastajala je u vreme pandemije, pa je spisateljica, kaže, imala vremena da zaroni u život dive, iako su mnoga dokumenta o njoj uništena u vreme dok je „bila državni neprijatelj“.

„Nema mnogo podataka, ali svaki detalj govori o apsolutnoj ljubavi publike prema Žanki.

„Ne čudi što je ona odabrana za žrtvu novog režima, ne bi li uplašila slobodne umetnike da vide da niko nije nedodirljiv“ kaže Vlajić za BBC.

Životni put dive

Stasavala je u burno vreme na prelazu vekova.

Živana Žanka Stokić rođena je 23. januara 1887. u Velikom Gradištu.

Ostala je bez oca kad je imala pet godina, a majka joj se kasnije preudala za seoskog sveštenika Aleksandra Nikolajevića, iz sela Rabrova kod Požarevca.

U Rabrovu Žanka završava osnovnu školu koja je imala četiri razreda i već tada počinje da glumi.

Rano je ostala siroče. Majka joj umire sa 28 godina i brigu o njoj preuzima ujak iz Zaječara koji je udaje za lokalnog zanatliju, mnogo starijeg od nje.

U Zaječaru upoznaje putujuću glumačku trupu, gde se najpre zapošljava kao pralja.

Muž joj je to branio i fizički je maltretirao.

Tri puta je bežala od njega, sve dok je nije u zaštitu uzeo glumac Aca Gavrilović, njen budući partner.

Na scenu je premijerno izašla sa 15 godina, 1902. u Knjaževcu, u ulozi Tereze u predstavi „Bračna noć“.

Zajedno sa grupom, oni će putovati i igrati po različitim gradovima na Balkanu, a igraće i u Osijeku i tamošnjem Hrvatskom narodnom kazalištu.

Tu je 1908. odigrala prvu dramsku ulogu u komadu „Nada“, a zatim su usledile i druge značajne role.

Za vreme gostovanja Osiječke pozorišne trupe u Beogradu 1911, zapazio je Milan Grol tadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i ponudio joj je posao, navodi se u biografiji.

Ponudu nije odbila.

Karijera mlade Žanke Stokić je u usponu.

U Narodnom pozorištu igraće u desetinama predstava.

Igrala je dramski, a posebno repertoar karakternih i komičnih uloga po kojima je postala popularna i cenjena kao najveća srpska glumica između dva rata, navodi se na sajtu Muzeja pozorišne umetnosti.

Najznačajnije uloge je ostvarila u dramama Branislava Nušića „Ožalošćena porodica“, „Put oko sveta“, „Vlast“, kao i čuvena „Gospođa ministarka“.

Sahranjena je na Topčiderskom groblju

BBC
Sahranjena je na Topčiderskom groblju u Beogradu.

Nušić je za nju pisao ulogu ministarke u „Gospođi ministarki“, kaže Svetlana Bojković.

„Nušić se, kao pozorišni znalac i pisac pozorišnih komada, itekako razumeo u pozorište i glumu, a on je u njoj prepoznao talenat.

„Ona je ministarku igrala, oni su bili i prijatelji, i ta predstava je mislim doživela 100 izvođenja, što je za ono vreme bilo jako retko“, dodaje glumica.

Vrhunac karijere između dva rata

Odbor za proslavu 25 godina umetničkog rada Žanki Stokić je od priloga njenih obožavalaca kupio kuću na Topčiderskom brdu.

Dobitnica je Ordena Svetog Save petog i četvrtog reda.

Dok je izučavala njen život, Gordanu Vlajić je posebno oduševljavala Žankina popularnost, što potkrepljuju različiti izvori.

„U vreme bez televizije, bez medija, ona je samo zahvaljujući gostovanju i ono što danas zovemo od uha do uha, uživala veličanstvenu slavu.

„Tokom turneje po ondašnjoj Jugoslaviji dočekivali su je u kolonama, pozdravljali, obasipali cvećem, a magija koju je odašiljala u pozorišnim salama od Vardara do Triglava zaista me potpuno fascinirala“, kaže spisateljica.

Kao primer navodi anegdotu kada je u vozu, tokom turneje 1930-ih, Stokić izgubila neseser sa šminkom koji je pronašao neko od železničara.

Shvativši kome bi neseser mogao da pripada, dali su sve od sebe da je sačeka i pre nego što je voz stigao na odredište.

„Ti neki veliki ljudi prave čuda i za života i posle života“, dodaje ona.

Tridesetih godina nova senka pada na život Žanke Stokić.

Žanka Stokić nije imala dece ni bliže rodbine, pa joj je spomenik podigla služavka i prijateljica Magda.

BBC
Žanka Stokić nije imala dece ni bliže rodbine, pa joj je spomenik podigla služavka i prijateljica Magda.

Lekari su joj rekli da je veliki umor koji oseća posledica neizlečivog dijabetesa.

„Mogli su me zvati slatka mala ili slatka Žanka“, šalila se glumica na račun sopstvene šećerne bolesti koju su samo ampule insulina mogle da bar malo drže pod kontrolom.

Ono u čemu je dotad uživala – piće i budne noći u Skadarliji – trebalo je da zaboravi, na šta ona nije pristala, navodi se u filmu „Ni kriva ni nevina“.

Ne samo da je nastavila da „peva glasno i pije strasno“, oprobala se i u kockanju.

Telo joj je oslabilo, izgubila je na težini, ali je njena životna drama dobila novi zaplet.

Pred Drugi svetski rat zaljubila se u mladog Jevrejina Morisa Pijadu.

Vezu su započeli 1940, a već 1941. Nemci Morisa Pijadu i čitavu njegovu porodicu interniraju najpre u Beogradu da raščišćavaju ruševine, a zatim ga odvode u logor smrti.

Uprkos tmurnim vremenima i životnim izazovima, Žanka Stokić je „zračila“, napominje Vlajić.

„Njoj je pozorište bilo bekstvo.

„Ona je tugu pretočila u beskrajnu kreativnost“, kaže autorka biografije.

Život u Beogradu u vreme okupacije

Nemačka okupacija Srbije trajala je od 1941. do 1944. godine, a za to vreme neposrednu vlast vršila je marionetska vlada Milana Nedića.

Neposredno posle bombardovanja 6. aprila 1941. i kratkog Aprilskog rata Nemačke i Kraljevine Jugoslavije koji je završen porazom, nove nacističke vlasti težile su da život dovede u normalu, kaže istoričarka Nataša Milićević.

„Želeli su da uspostave novu normalnost, jer i posle okupacije svakodnevni život zahteva da se nastavi, mada dobije druge oblike“, kaže saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije.

Narodno pozorište

BBC

Ta nova normalnost ogledala se u tome da je postojao policijski čas, ljudi nisu mogli da se kreću kad i kako žele, putovanja su bila ograničena.

Teško je bilo nabaviti hranu, država je bila nedovoljno pripremljena, jer je sve počelo u proleće 1941. pa ni setva nije sprovedena do kraja.

Istovremeno, osnivaju se logori, poput onog na Banjici u kom su smešteni Jevreji, Romi, kao i pripadnici pokreta otpora – partizani i četnici.

Kroz logor je, prema zvaničnim procenama na osnovu sačuvanih knjiga, prošlo blizu 24.000 ljudi, najviše Srba, dok je ubijeno oko 4.200 zatvorenika.

Jevreji su odvođeni i u logor u Topovskim šupama na Autokomandi, a kasnije na Sajmište ili u Nemačku.

Ipak, većina ljudi pokušavala je da zadrži posao, kako bi zaradili za život.

„U te dane ne raditi značilo je za pojedince veliki problem, jer su smatrani besposličarima, a vlasti su jurile besposličare.

„To je stvar ideologije, svi moraju da rade, posebno ako su u najboljim godinama, mnoge šalju na prinudne radove“, kaže Milićević.

Ulica Žanke Stokić nalazi se u beogradskom naselju Senjak

BBC
Ulica Žanke Stokić nalazi se u beogradskom naselju Senjak

U toj normalnosti, dirigovana duhovnost je imala važnu ulogu, ali kao deo propagande okupatora i kolaboracionističkih vlasti, dodaje.

Kada se čita tadašnja štampa, kaže, stiče se utisak o prosperitetnom vremenu, gde dolaze nemačke investicije, igra se fudbal, ali to su samo delići ratnog mozaika, kojim je trebalo stvoriti „Novu Evropu“.

„Pozorište je u funkciji nemačke politike, pregledaju se planovi, repertoari, oni određuju ko može da radi od glumaca“, navodi istoričarka.

Jedna od takvih bila je i Stokić, koja je učestvovala u predstavama i slušanim radio skečevima.

„Ona je i pre rata bila velika glumica koja je samo u toku rata nastavila da radi ono što su i drugi radili“, napominje istoričarka.

Stokić je igrala na pozorišnim scenama „Veseljaci“ i „Centrala za humor“, kao i u emisiji „Šareno popodne“ Radio Beograda, što su kasnije komunisti osudili navodeći da je na taj način kulturno i umetnički sarađivala sa okupatorom i domaćim izdajnicima.

Postavka na Trgu Republike

BBC
Fotografije iz državnih arhiva i muzeja Ruske federacije bile su izložene na Trgu Republike u Beogradu povodom 75 godina od kraja Drugog svetskog rata

Inače, Nemci su od dolaska koristili talase Radio Beograda, koji su zvali „radio evropskog vojnika“, kako bi vojnicima čitali vesti s fronta, a kasnije su uveli i srpske emisije.

Koliko im je to bilo važno, pokazuje i naredba odmah po dolasku da svi koji imaju radio aparate donesu na baždarenje kako bi mogli da slušaju samo određene stanice.

Čuvena pesma „Lili Marlen“ postala je popularna među nemačkim vojnicima, zahvaljujući Radio Beogradu.

„Po pravilu, od 14 do 16 časova na radiju je čitan izveštaj nemačke Vrhovne komande i vesti za nemačku vojsku.

„A odmah zatim, od 16 do 18 išlo je ‘Veselo srpsko popodne’ ili ‘Šareno popodne’ čija je glavna zvezda bila Žanka Stokić. Naravno, uz desetine drugih glumaca i pevača“, navodi se u tekstu istoričarke Olivere Milošević.

Ona je za sajt Peščanik 2009. u tekstu „Kolaboracija: tekst bez konteksta“ istakla da morbidno vreme, kakav je rat, ne može da se posmatra kao normalno stanje u kome je „svako radio svoj posao“.

„Ništa ne mora da znači ni to što dok se tela klate sa bandera, čuju krici iz obližnjih logora, a jame pune nevinim ljudima, glumci zabavljaju egzekutore“, istakla je Milošević.

Istoričarka je to pisala kada je Okružni sud, donoseći odluku o rehabilitaciji, konstatovao je da je Žanka Stokić na početku Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu i da nije bila politički aktivna, te da je osuđena iz političkih i ideoloških razloga.

Rehabilitacija

Kako Žanka nije imala potomaka ni bliskih rođaka, postupak rehabilitacije pokrenula je Liga za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava.

Kada je 1995. ova nevladina organizacija osnovana, glavni cilj joj je bio restitucija – povraćaj imovine oduzete tokom nacionalizacije i konfiskacije u vreme komunista.

Međutim, pošto deceniju kasnije 2006. zakon o restituciji još nije bio donet u Srbiji, a jeste Zakon o rehabilitaciji, oni su se posvetili tim procesima, pa su tako podneli i zahtev da se rehabilituje Žanka Stokić.

Njihovu inicijativu brzo je prihvatilo Narodno pozorište u Beogradu.

„Hteli smo da pomognemo da što više ljudi, koji su nepravedno osuđeni na tim montiranim procesima iz ideoloških razloga, pokrene postupak i budu rehabilitovani.

„Pokrenuli smo i jedan javni proces, kako bi to bio podsticaj za ostale, a hteli smo da to bude poznata ličnost, a čista, u smislu da nema šta da joj se nađe i tako smo smo odabrali Žanku Stokić“, kaže Požarevljanin Dragan Ilić iz Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava.

Dodaje da je „ona ostavila pečat i u Požarevcu i u celoj Srbiji“, a nije moglo da joj se zameri bilo kakvo učešće u borbama.

„Osuđena je za kolaboraciju koja uopšte nije konkretizovana, jedino što su mogli da izvuku jeste da je ona glumila u predstavama dok je trajala okupacija.

„To je kao da kažete pekaru ‘pekao si hleb dok je trajala okupacija’, a to je njegov poziv, nije nikakva saradnja“, dodaje Ilić.

Prema navodima suda, Žanka Stokić je tokom postupka svedočila da je dobrovoljno stupila u „Veseljake“ i „Centralu za humor“ jer joj bio potreban novac za lečenje, dok je na radiju radila pod prinudom glavnog nemačkog radio-aranžera.

„Tražili smo da se ispita ceo postupak njene osude, jer smo znali da ima manjkavosti i bili smo sigurni da nije vođen u skladu sa zakonom.

„Ona se branila sama i to vrlo argumentovano, čak je pomagala antifašističke pokrete i to je dokazala, iako nije bilo predmet samog procesa“, opisuje Ilić kako je izgledalo javno suđenje glumici.

Glumica se tada ponovo našla na sceni, ali su uloge bile drugačije podeljene.

Bila je izvedena na partijski sud komunističkih vlasti, dok su četvorica ostalih glumaca koji su s njom uhapšeni, streljani.

Sudilo se samo najvećoj divi.

„Suđenje je bilo nepravično, sa unapred dogovorenim ishodom.

„Taj sudski proces u kome je osuđena na gubitak časti potpuno je poništen i sve posledice koje je imao, praktično su poništene“, opisuje Ilić postupak rehabilitacije.

Žao mu je, dodaje, što su brojni postupci rehabilitacije koji su skinuli „ljagu sa imena“ časnih pojedinaca, ostali u senci spornih pokušaja rehabilitacije poput slučaja Milana Nedića, srpskog premijera u vreme okupacije.

To je „odvratna priča, kad je reč o vlasti“, kaže Svetlana Bojković, jer su je uprkos bolesti lišili svih prava i časti.

Nije primala nikakve prihode, mnogi su je izbegavali, preživljavala je zahvaljujući obožavaocima i prijateljima, dodaje.

Predsedništvo tadašnje Narodne Skupštine je odbilo molbe za pomilovanje Žanke Stokić.

„Gušenje slobode, umetničke slobode, to je ono što je najtragičnije“, kaže glumica, dodajući da je važno je da se toga sećamo „uvek, uvek i uvek“.

„Stvari se kroz istoriju ponavljaju, čovek nažalost ništa ne nauči, prema tome svako ponavljanje je moguće, pa i ovo“, zaključuje Bojković.

Pogled sa scene Narodnog pozorišta

BBC
Narodno pozorište u Beogradu, čiji je bila član, podržalo je zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić

Dve godine je živela obespravljena, da bi 1947. zahvaljujući prijateljima i kolegama, a na molbu Milivoja Živanovića i Bojana Stupice, Žanki Stokić bilo dopušteno da igra u novootvorenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu,

Tri dana kasnije, 20. jula 1947. preminula je.

„Srce joj je prepuklo, kažu, od sreće“, napominje Vlajić.

Sahranjena je na Topčiderskom groblju 23. avgusta.

Kovčeg je vožen volovskim kolima, ukrašen cvećem i ispratile su je stotine ljudi.

Ipak, i mrtva je bila u nemilosti.

Po nekim svedočenjima, tokom komemoracije u Narodnom pozorištu jedan od kolega je pocepao umrlicu.

Nagrada, ulica, filmovi, predstave

Svetlana Bojković je svojevremeno i dobila nagradu „Žanka Stokić“.

„Mnogo mi je značila, jer je upravo ona simbol glumice, srpske glumice“, kaže velikanka srpskog glumišta.

Nagrada „Žanka Stokić“ ili Velika Žanka dodeljuje se, na inicijativu Mire Stupice, od 2003. godine najistaknutijim glumicama srpskog pozorišta.

Dosadašnje dobitnice i Milena Dravić, Radmila Živković, Đurđija Cvetić, Ružica Sokić, Jelisaveta Sablić, Gordana Đurđević Dimić, Dara Džokić, Mirjana Karanović, Ljiljana Blagojević, Ljiljana Stjepanović, Mira Banjac, Anita Mančić, Jasna Đuričić, Olga Odanović i Nataša Ninković.

Jedna ulica u beogradskom naselju Senjak nosi njeno ime.

Ipak, spisateljica Vlajić smatra da se srpsko društvo, pored filmova, predstava, izložbi o životu Žanke Stokić i dalje nije dovoljno odužilo velikoj umetnici, jer mlade generacije ne znaju dovoljno o njoj.

Predlaže da joj se podigne spomenik, nalik na onaj u Stokholmu ispred Kraljevskog narodnog pozorišta – skulpturu u prirodnoj veličini njihovoj najpoznatijoj glumici.

Kako kaže, Margareta Krok bila je „njihova Žanka Stokić“, koja je volela da tu stoji kad puši i tako je prikazana – uza zid pozorišta.

Skulptura je urađena od bronze, a unutra su grejači, tako da uvek ima temperaturu ljudskog tela na koju se ogreju prolaznici i turisti u ovoj hladnoj zemlji.

„Meni je to toliko dirljivo i lepo da se napravi da se neko i dalje greje o kulturu i umetnost, o takve neke velike umetnike.

„Mislim da je to najmanje što Žanki dugujemo da je neko i sad dodirne, vidi i sazna ko je“, zaključuje Vlajić.


Možda će vas zanimati i ovaj video

Bara Reva i odbrana prirode
The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari