Bila je sreda, 9. mart 1983. godine, pre podne. Sve je slutilo da Beograđane čeka još jedan miran radni dan, kada se najednom, u centru prestonice Jugoslavije, začula pucnjava iz pištolja.

Na uglu današnje Resavske ulice i Bulevara Kralja Aleksandra, tada Revolucije, dvojica mladih Jermena zapucali su na automobil u kome je bio ondašnji ambasador Turske u Jugoslaviji Galip Balkar.

„Bio je to nezapamćeni događaj u posleratnoj, a možda i predratnoj Jugoslaviji“, govori istoričar Nenad Petrović za BBC na srpskom.

Napadači su se dali u beg, a pojedini očevici pojurili za njima i hrabro im se suprotstavili, poput Željka Milivojevića, studenta mašinstva iz Inđije, koji je tom prilikom stradao.

U opštem metežu i pucnjavi ranjeno je još dvoje Beograđana, kao i ambasadorov vozač.

Turski ambasador je dva dana posle atentata podlegao povredama.

Bio je ovo prvi i poslednji slučaj međunarodnog terorizma u socijalističkoj Jugoslaviji.

Dvojica napadača, Harution Kirkor Levonijan i Aleksandar Rafi Elbekijan, obojica u dvadesetim godinama, istog dana su uhapšeni i osuđeni na duge zatvorske kazne koje, kako će se kasnije ispostaviti, nisu u potpunosti odslužili.

Odgovornost za napad preuzela je militantna grupa „Borci za izvršenje pravde zbog genocida nad Jermenima“ (Justice Commando for Armenian Genocide – JCAG), čiji su članovi godinama učestvovali u brojnim terorističkim napadima na turske diplomate.

„Jugoslavija je bila zemlja koja je najviše učinila da uhvati napadače još od 1973, a njeni napori su pomogli u daljem jačanju dobrih odnosa sa Turskom“, navodi Hazel Čagan Elbir, analitičarka turskog Centra za Evroazijske studije, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Motivi iza atentata

Krajem 1970-ih i početkom 1980-ih svet se susreo sa novom fazom Hladnog rata, perioda krajnje zaoštrenih odnosa između kapitalističkog Zapada i socijalističkog Istoka, na čelu sa Sovjetskim Savezom.

Međunarodne napetosti prelile su se i na Tursku koja se tih godina suočavala sa talasom političkog nasilja, čiji su učesnici bili razne ekstremno leve i desne organizacije, ali i militantne islamističke grupe.

U takvoj atmosferi, septembra 1980, vlast posle vojnog udara – trećeg u poslednje dve decenije – preuzima vojna hunta pod vođstvom generala Kenana Evrena.

Usledila su masovna hapšenja, a novi režim je na dugogodišnje kazne zatvora osudio više stotina hiljada ljudi, dok su desetine pobijene.

Pored unutrašnjih nemira, Tursku su potresali sve učestaliji napadi na državne zvaničnike u inostranstvu koje su organizovale jermenske nacionalističke grupe.

Hazel Čagan Elbir kaže da su od 1973. do 1984. jermenski ekstremisti ubili 34 turskih diplomata, kako u Evropi i Severnoj Americi, tako i na Bliskom istoku.

„Galip Balkar je 27. diplomata i četvrti ambasador koji je stradao u ovom kratkom vremenskom periodu“, tvrdi analitičarka.

Napadi se pripisuju radikalnim nacionalističkim grupama „Jermenska tajna armija za oslobođenje Jermenije“ (Armenian Secret Army for the Liberation of Armenia – ASALA) i „Borci za izvršenje pravde zbog genocida nad Jermenima“ (JCAG).

„Teroristi grupe ASALA, kao i JCAG, tražili su da se događaji iz 1915. zvanično priznaju kao ‘genocid’ i reparaciju jermenskim organizacijama i zajednici za materijalnu i moralnu štetu koja im je naneta u Osmanskom carstvu.

„Takođe, smatrali su da Jermenima treba da se dozvoli povratak na teritoriju koju su nazvali ‘Zapadna Jermenija’, a koja je zapravo deo Republike Turske“, objašnjava Čagan Elbir.

Otomanski Turci su od 1915. do 1917, tokom Prvog svetskog rata, sproveli masovno ubijanje i proterivanje Jermena iz Male Azije ka Sirijskoj pustinji.

Ukupan broj preminulih je pitanje oko koga se i danas ove države spore – Jermeni tvrde da je stradalo 1,5 miliona ljudi, dok Turska procenjuje ukupan broj na 300.000.

Podaci Međunarodne asocijacije proučavalaca genocida pokazuju da je broj poginulih „više od milion“.

Zašto Beograd?

Dvojica napadača, 21-godišnji Aleksandar Elbekijan i dve godine stariji Harution Levonijan, krenuli su za Jugoslaviju iz glavnog grada Libana, Bejruta.

Nenad Petrović kaže da su prvo leteli do Atine, a zatim nastavili do Budimpešte, da bi potom vozom stigli u Novi Sad, gde su se iznajmili hotelsku sobu.

„Računali su da im je to bezbednije, pa su svakog dana autobusom išli do Beograda i izviđali teren oko turske ambasade, na uglu Krunske i ulice Kneza Miloša“, priča istoričar.

Za mesto zločina su do tada uglavnom birani gradovi na Zapadu, dok su se ovog puta atentatori opredelili za prestonicu Jugoslavije.

Pozivajući se na reči turskog istraživačkog novinara Ugura Mumdžua, koji je i sam stradao u atentatu 1993, Čagan Elbir naglašava da je evropska policija uoči beogradskog zločina znala da se sprema novi napad, te su u većim gradovima zapadnih zemalja bezbednosne mere bile povišene.

„Mumdžu je primetio da su naše diplomate u zapadnim prestonicama imale oklopna vozila, a i turski policajci su bili pratnja ambasadora u automobilima“, navodi turska analitičarka.

Socijalističke zemlje su, dodaje, u tom smislu tada bile „sigurnije od zapadnih“, pa su atentatori možda zato i odabrali Beograd.

Petrović kaže da je Beograd u to vreme bio „poprilično bezbedan grad u odnosu na druge metropole“, pa ni „obezbeđenje bilo koje ambasade nije bilo posebno jako jer se smatralo da to ovde ne može da se desi“.

Boško Jakšić, spoljnopolitički komentator i tadašnji novinar lista Politika, imao je priliku da tri dana pre atentata, posle prijema u turskoj ambasadi, sedi duboko u noć sa Galipom Balkarom.

Pitao ga je, kaže, kako se oseća pošto je Evropu uveliko zapljusnuo „talas jermenskog terorizma“.

„Odgovorio je da je bezbedan, da se oseća dobro u Beogradu, za razliku od njegovog kolege u Parizu koji zbog bezbednosti živi na sedmom spratu i koji, ako hoće da ide u restoran, nedelju dana unapred mora sve da proveri“, govori Jakšić za BBC na srpskom.

Međutim, kako je veče odmicalo, ambasador mu je otkrio da je ipak zatražio od republičkih vlasti „pojačani nivo bezbednosti“, koji ipak „nije stigao na vreme“.

Balkar je imenovan za ambasadora Turske u Jugoslaviji novembra 1981.

U diplomatiju je, kaže Jakšić, ušao kao vojno lice, bio je oficir.

„Bio je jedan sjajan, šarmantan i obrazovan tip, pripadnik visoke klase turskog društva, što se videlo i po njegovim manirima i izgledu“, seća se novinar.

Prvi i poslednji međunarodni teroristički akt usred Beograda

Pucnji u centru Beograda začuli su se nešto posle 11 sati pre podne.

Na crni mercedes koji je stao na crveno svetlo na semaforu preko puta crkve Svetog Marka zapucali su dvojica Jermena.

„Očigledno su bili unapred upoznati da će tog dana, u to vreme, ambasador krenuti u službenu posetu i da će baš tu da prođe“, tvrdi istoričar Petrović.

Levonijan je ispalio četiri hica ka zadnjem sedištu automobila, u ambasadora Galipa Balkara, dok je Elbekijan ranio vozača Nedžati Kaju, koji je navodno bio naoružan, ali u panici nije upotrebio pištolj.

Preko izrešetanog automobila, Levonijan je trebalo da prebaci transparent sa ispisanim akronimom terorističke grupe JCAG, ali je uplašen krenuo da beži.

Usledilo je nešto, za današnje uslove i slične opasne situacije, gotovo nezamislivo – slučajni prolaznici su počeli da viču na atentatore i jure za njima.

Dok je Levonijan bežao niz Bulevar, ka Pravnom fakultetu, suprotstavio mu se pukovnik u penziji Slobodan Brajović, obgrlivši ga u nameri da ga zaustavi.

Prema zvaničnoj verziji, Levonijan se oslobodio i ranio Brajovića, te nastavio da beži ka Tašmajdanskom parku gde ga je pogodio hitac iz pravca zgrade gde se danas nalazi poslovnica Er Srbije, tada Jugoslovenskog aerotransporta (JAT).

Petrović kaže da je na Jermena pucao „policajac koji se navodno slučajno tu zadesio i teško ga je ranio“, pogodivši ga u „kičmeni stub, posle čega je ostao nepokretan“.

Bežeći od mase, Levonijan je ranio još jednu prolaznicu, Zoricu Zolotić.

Međutim, atentator na turskog ambasadora i decenijama posle ovog zločina poriče da je pucao u nevine prolaznike.

U razgovoru za Nova.rs pre više od dve godine izjavio je pucao u vazduh i to samo jednom.

„Policajac je prvim metkom povredio pukovnika, a drugim metkom mene – pukovnika je pogodio metak kalibra 7,62, a moj pištolj je bio 9 milimetara“, rekao je Levonijan, iako je na sudu dokazano suprotno.

Drugi napadač, Elbekijan, odmah je jurnuo ka Tašmajdanskom parku gde je takođe naleteo na grupu ljudi koja mu je preprečila put.

Jermen se potom okrenuo i upucao Željka Milivojevića iz Inđije, studenta Mašinskog fakulteta, koji je to jutro došao na ispit.

Milivojevićevu smrt opevala je godinu dana kasnije riječka pank grupa Paraf u istoimenoj pesmi, jedna ulica u beogradskom naselju Kaluđerica danas nosi njegovo ime, a posthumno su ga odlikovale i Turska i Jugoslavija.

Elbekijan je uhapšen te večeri na železničkoj stanici u Novom Sadu.

„Verovatno je plan bio da ide do mađarske granice pa tu da ga prebace, ili do Vršca i granice sa Rumunijom, jer više nije imao načina da to uradi legalno“, pretpostavlja Petrović.

Istoričar kaže da se u istrazi pojavio i misteriozni „treći čovek koji je doputovao automobilom sa Zapada, čiji se identitet nikada nije saznao“.

On se, navodno, sa atentatorima „sretao po Beogradu, sve im objasnio i dao im oružje“.

„Bio je u tom trenutku tu negde, posmatrao je čitav događaj i netragom nestao“, kaže Petrović.

Turski ambasador je prevezen u bolnicu, gde je preminuo dva dana kasnije, 11. marta.

Njegovo telo je nekoliko dana posle smrti ispraćeno uz državne počasti za Ankaru gde je sahranjen na memorijalnom groblju Ministarstva spoljnih poslova.

Propusti i presude

Suđenje dvojici Jermena odvijalo se u bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, zbog povređenog Levonijana, tada već u invalidskim kolicima.

Branili su ih poznati jugoslovenski advokati Srđa Popović, Veljko Guberina, Prijezda Popović i Milan Vujin.

Tokom saslušanja, u nalazu o obdukciji potkrala se greška oko prečnika projektila koji je usmrtio Milivojević, a koja je mogla umnogome da promeni krajnji ishod suđenja.

Sudska veštakinja je navela da je kalibar bio 7 milimetara, što nije odgovaralo oružju iz koga su pucali Jermeni, kalibra 9 milimetara.

„Advokati optuženih su tvrdili da studenta nije usmrtio jedan od ove dvojice, već policajac koji je tu bio na dužnosti u civilu, u pokušaju da ubije begunca.

„To ne stoji, bila je to greška tih što su ispitivali kalibar“, smatra Petrović.

Sud je odbacio tvrdnje odbrane uz obrazloženje da „medicinar može da pogreši kod merenja promera rane jer nije za to dovoljno stručan, te da se merenje stručnjaka balističara mora uzeti kao pouzdanije“.

Tačno 12 meseci posle izvršenog atentata, dvojica Jermena su osuđena na kaznu zatvora od po 20 godina.

Posle žalbe, Vrhovni sud Srbije je Elbekijanu smanjio kaznu na 15 godina.

Petrović kaže da je Levonijan mogao biti osuđen i na smrt, ali se po tadašnjim zakonima ova kazna nije sprovodila nad „nemoćnim licima“.

Međudržavno posredovanje i kraća robija

Neposredno pošto je na ovaj slučaj stavljena tačka, a atentatori završili iza rešetaka, Bošku Jakšiću je stigao poziv od nepoznate osobe koja je poručila da „sutra u 10 ujutru“ bude u hotelu Moskva.

„Pitao sam ko zove, a on je samo rekao: ‘jako je važno, dođite’, bez predstavljanja.

„Bio je to prvi i jedini put u životu da sam učestvovao u međudržavnom posredovanju“, govori spoljnopolitički komentator i novinar.

Kada je došao u hotel, prišla su mu dvojica muškaraca koji su se predstavili kao Jermeni.

Rekli su mu, kaže Jakšić, da „znaju da je sklon jermenskom narodu“ jer su čitali njegove tekstove, te da su „zato odabrali njega da prenese poruku“.

„Sledio sam se kada sam je čuo.

„Glasila je: ‘ukoliko dvojica naše braće ne budu brzo puštena, diplomatsko-konzularna predstavništva Jugoslavije će biti naša meta'“, prepričava novinar.

Kaže da je poruku preneo prijatelju ambasadoru, računajući da će je on proslediti dalje.

Levonijan je pušten iz zatvora na proleće 1987, bez medijske i političke pompe, zbog „medicinskih razloga“.

Čagan Elbir kaže da je Levonijan otišao u Grčku, a zatim u Liban „gde je učestvovao na raznim događajima koje je organizovao Dašnak (Jermenska revolucionarna federacija)“, jermenska partija nacionalističke i socijalističke orijentacije.

Turska analitičarka dodaje da je jugoslovenska štampa o njegovom oslobađanju pisala tek „kada je postalo jasno da takva sramota više nije mogla da ostane skrivena“.

Ova vest je u Turskoj dočekana sa zaprepašćenjem, a neki su bili i razočarani, posebno zbog dobrih odnosa ove zemlje i Jugoslavije.

Drugi učesnik u zločinu, Elbekijan, koji je usmrtio studenta Milivojevića, uslovno je otpušten 1990, navodno zahvaljujući Slobodanu Miloševiću, budućem srpskom i jugoslovenskom predsedniku.

On danas živi u libanskoj prestonici Bejrutu, a Levonijan u glavnom gradu Jermenije Jerevanu, tvrdi Čagan Elbir.

„Obojica žalimo zbog srpskih građana koji su stradali, čak mi je žao i turskog ambasadora kao čoveka.

„Shvatali smo da smo bili problem za Jugoslaviju, ali nismo imali izbora – bili smo prinuđeni da tako širimo naš glas po svetu“, rekao je ranije Lavonijan, za Nova.rs.

Politika i diplomatija

Atentat nije poremetio odnose Jugoslavije i Turske, smatraju stručnjaci.

Vest o smrti ambasadora u Turskoj je dočekana ljutito i sa ogorčenjem, ističe Čagan Elbir, dok je brza reakcija jugoslovenske države i samih Beograđana oduševila mnoge.

„Jugoslavija je uložila velike napore da uhvati teroriste, a brzi odgovor građana na napad bio je dostojan divljenja“, kaže ons.

Petrović kaže da je reakcija u Turskoj „bila slavljena i hvaljena kao dokaz dobrih odnosa između dve zemlje“.

Turski predsednik Kenan Evren je krajem marta 1983. posthumno odlikovao Željka Milivojevića, Slobodana Brajovića i neimenovanog milicionera koji je ranio napadača.

Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), posthumno je dodelilo Galipu Balkaru Orden jugoslovenske zvezde sa lentom za „doprinos razvoju prijateljskih odnosa i saradnje“ dveju zemalja.

Mediji u Jermeniji, tada republici u sastavu Sovjetskog Saveza, nisu ni preneli vest o atentatu, tvrdi Petrović.

Čagan Elbir navodi da u njenim istraživanjima nije naišla na dokument koji ukazuje da je Sovjetski Savez izjavio saučešće Turskoj ovim povodom, dok Boško Jakšić tvrdi da je zvanični Jerevan „poricao bilo kakvu vezu sa teroristima“.

„Očigledno je da su sve tri strane, Beograd, Moskva i Ankara, želele da iz toga manje-više svi izađu neozleđeni.

„U krajnjoj liniji, ni Ankara, ni Beograd, nemaju nikakvu odgovornost u tome – na zvaničnom nivou, svako je bio nevin“, kaže Jakšić.

Jakšić ističe da je ubrzo posle atentata, „jermenski terorizam počeo da gubi na intenzitetu i očigledno stavljen pod lupu“.

Podršku i uticaj su dodatno izgubili posle bombaškog napada na pariskom aerodromu Orli, sredinom jula 1983, kada je stradalo osmoro ljudi, a povređeno više od 50 ljudi, kaže Čagan Elbir.

„Posle udara koje su primili u poslednjim napadima, usmerili su delovanje ka usko efikasnim protestima i propagandi.

„Činjenica da je Turska počela efikasnije da štiti sopstvene diplomate nego prethodnih godina, takođe se može smatrati delom ove borbe“, zaključuje analitičarka.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.