Tito i Jovanka razgledaju rafove sa pozamanterijom – koncima i rajsferšlusima

Josip Broz Tito, u crnom kaputu, sa šeširom na glavi i smeđim šalom oko vrata, penje se peške dok se pored njega pokretnim stepenicama vozi drugarica Jovanka, ruku pokrivenih elegantnim belim rukavicama i čuvenom punđom sakrivenom šubarom iz koje se cakle biserne minđuše.

Za razliku od crno-belih fotografija, video snimak sačuvao je boje otvaranja prve prodavnice koja je radila 24 sata u centru Beograda tog 4. decembra 1970. godine.

Svečano su ga otvorili tadašnji jugoslovenski predsednik Tito i njegova supruga Jovanka, zajedno sa gradonačelnikom Beograda Brankom Pešićem.

Ali to nije bio jedini novitet u prestonici socijalističke federacije tog dana: u saobraćaj su puštene deonice auto-puta kroz Beograd, most Gazela preko Save i Terazijski tunel.

Po izlasku iz tunela, Tita su pozdravile hiljade Beograđana, na ulasku u podzemni pešački prelaz dočekale su ga devojke sa cvećem, projektanti, inženjeri i Čedomir Jelenić, direktor preduzeća Robnih kuća Beograd, jer je dragstor bio deo ovog jugoslovenskog giganta.

Tog svečanog dana pre pola veka, beton je bio uglačan, a prilazi spremni pod konac. Pokretne stepenice su potmulo brujale.

Ukupna površina pešačkog prolaza je 1.700 kvadratnih metara, a do moderno opremljene robne kuće vodila su četiri ulaza, kao i danas.

Prostirao se između Nušićeve i ulice Moše Pijade, današnje Dečanske.

Dragstor je već godinama zatvoren, a zamenile su ga kineske prodavnice i veliki supermarket.

Zbog trenutnih radova na renoviranju prolaza, zaklonjeni su iza metalnih ograda, a tek pokoji kupac je spreman da se spusti stepenicama gazići malter i blato.

Jedan od četiri ulaza u podzemni prolaz gleda na raskrsnicu Nušićeve i Dečanske, tik uz Terazijski tunel

Veliki dan za prestonicu

Predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), poznat kao pasionirani foto-amater, dugo se zadržao pored izloženih foto-aparata, izvestila je Politika dan posle otvaranja, 5. decembra 1970.

„Prolazeći kraj automata za prodaju toplih napitaka, sendviča, pogačica i druge prehrambene robe, predsednik je upitao u šali Čedomira Jelenića:

‘Hoće li ovi aparati i da rade?’

‘Naravno’, odgovorio je Jelenić, a zatim ubacio dinar i dobio pogačicu“, pisalo je u Politici.

„Kraj bižuterije, prilično jeftine, predsednik se takođe našalio: ‘Ovo mora da je od čistoga zlata'“, prenele su novine.

Tito i Pešić pored rafova sa pićima — Tito i Pešić pored rafova sa alkoholnim pićima

Međutim, u Politici je otvaranje dragstora bilo samo crtica u velikoj priči sa naslovne strane, na kojoj je, uz članke o blokovskim podelama u svetu, jedina objavljena fotografija prikazivala kako Tito preseca vrpcu i pušta auto-put u saobraćaj.

Uz njega je stajao Branko Pešić, jedan od najuspešnijih gradonačelnika Beograda u istoriji, jer su u istom danu, uz brzu saobraćajnicu, u rad pušteni i most Gazela preko Save i Terazijski tunel.

Posle otvaranja auto-puta kod hotela Nacional, blizu aerodroma, kolona automobila u kojoj su bili Tito i Jovanka je prešla Gazelu, a na kratko su zastali da bi razgledali pojas oko savske obale sa Železničkom stanicom.

U centru grada, Tito je kroz Terazijski tunel prošetao sa delegacijom.

Iako su tog dana kolonu crnih luksuznih automobila pozdravljali okupljeni građani na više mesta u Beogradu, Tito je odbio da drži miting, kaže istoričar Slobodan Selinić u pisanom odgovoru za BBC.

„Puštanje u saobraćaj ovih objekata za mene predstavlja najveće iznenađenje“, rekao je tada Broz na prijemu u Skupštini Grada.

„Impresioniran sam što je sve ovo urađeno u tako kratkom roku.

„Još pre nekoliko dana, na gradilištima su bile mašine, a danas ih već nema“, poručio je.

Dimenzije objekta i lepota prevazišle su njegova očekivanja, zabeležile su novine.

„Beograd, iako milionski grad, dobio je ovim velegradsko obeležje“, rekao je Tito, zahvalivši se i Pešiću i arhitektama i inženjerima.

Lazar, sin Branka Pešića, imao je tada osam godina, ali se živo seća tog velikog dana za Beograd.

Iako mu je otac, čuveni Zemunac, bio i prvi čovek Beograda, sina je poslao u školu, a ne na manifestaciju sa političarima.

„Jedino ako Tito za neku svečanost prolazi kroz Zemun limuzinom, mercedesom sa troja vrata s jedne strane, e onda smo izlazili iz škole na ulicu da mu mašemo onim zastavicama.

„Taman posla da idem bilo gde“, kaže uz osmeh Pešić za BBC.

Titova limuzina i zastavice

Upravo tom limuzinom, registarskih tablica R 1852 i dvema jugoslovenskim zastavicama iznad prednjih farova, vozio se Tito i pre 52 godine da obeleži svečanost u Beogradu.

Pre izgradnje auto-puta, čitav saobraćaj od Niša do Zagreba kroz Beograd, odvijao se preko Brankovog mosta, kaže Pešić, opisujući koliko je prestonički saobraćaj tada „prodisao“.

„Možete da zamislite – i putnički i teretni (saobraćaj), i kamioni i autobusi, tako da je to bilo ogromno otčepljenje za centar grada“, kaže, a doprineo je i Terazijski tunel.

Gazela je bila prvi most izgrađen u Beogradu posle rata.

„Sećam se da je to bila velika stvar za to vreme, a i danas bi bila, tadašnje gradsko rukovodstvo je uspelo da završi i u jednom danu otvori više tih velikih stvari.

„Danas je možda smešno, ali i to je bio događaj – prvi dragstor, radnja koja radi 24 sata“, kaže Pešić.

Život unutar i ispred dragstora

Do tog decembarskog dana, prodavnice su zatvarale vrata u osam sati uveče i do jutra više nigde nije mogla da se kupi ni hrana, ni piće, ni cigarete.

Brojne radnje i trafike su i vikendom radile skraćeno, samo su ovaj dragstor u Nušićevoj i kasnije otvorena prodavnica na Banovom Brdu celu noć čekali kupce.

„Sećam se da mnogi nisu mogli da poveruju da nešto može da radi 24 sata i da u 11 noću može da uzme ono što bi uzeo u podne, jer mora uvek da bude svežeg hleba“, opisuje Dragoljub Jurišić, koji je čitav radni vek proveo u Robnim kućama Beograd.

„Radnik nije postavljao pitanje što radi treću smenu, jer je bio nagrađen za rad i po učinku, čak i kad je radio prekovremeno“, dodaje.

Njegov kolega Ljubiša Blagojević, jedno vreme poslovođa dragstora, kaže da je raspored asortimana u radnji bio jasno određen.

„Desno je bila uglavnom prehrana, piće, preko puta kućna hemija i parfimerija, i na ostrvu termika i akustika.

„U sklopu tog objekta bila je i pečenjara, pekli se pilići, pa pekara. Možete zamisliti kad nailazite ujutro u četiri sata, mirišu pilići, kifle, žu-žu, paštete“, opisuje Blagojević.

„A pijanci su već tu“, dodaje uz osmeh ovaj ekonomista u penziji, u razgovoru za BBC.

Ljubiša Blagojević je tokom višedecenijske karijere u Robnim kućama Beograd prošao sve stepenice, od fizičkog radnika u magacinu do poslovođe u dragstoru i rukovodećih pozicija

Nazvan po američkim prodavnicama lekova i hrane koje su otvorene non-stop, dragstor je vrlo brzo postao utočište za mnoge zaboravne ili okasnele mušterije.

Ispred radnje je u svako doba dana i noći bilo živo.

Iz Mlinsko pekarske industrije je svakog dana stizalo 15 do 17 kamiona punih hleba koji se u korpama spuštao u prolaz, dok je miris mamio i one koji nisu ni nameravali da ga kupe, opisuje Blagojević pokazujući rukama kolike su korpe bile.

Sa rafova su kupce privlačili mahom domaći proizvodi iz fabrika poput Bambija iz Požarevca, Pionira iz Subotice, Soko Štarka i Kraša i ostalih ponosa jugoslovenske prehrambene industrije.

U dragstoru je bilo zaposleno stotinak prodavaca, kasira i poslovođa i svi su radili u tri smene.

U trećoj smeni su bili redovni posetioci oni „koji žickaju“ ispred za piće, ali i neke tada poznate ličnosti.

„Oko četiri sata dolaze muzičari koji završavaju tezge po restoranima i hotelima i oni kupuju.

„Navraćali su glumci posle predstava kad im se zatvore bifei u pozorištima, oni su znali da divane dosta dugo, recimo Miloš Žutić, Miki Manojlović, puno njih“, seća se Blagojević..

Istoričar Slobodan Selinić kaže da je „otvaranje prve prodavnice sa neprekidnim radnim vremenom bila novina u gradu“.

Ipak, dodaje da su se „Beograđani već bili navikli na krupne promene u načinu snabdevanja i kupovine“ kada je 12 godina ranije otvorena prva samoposluga na Cvetnom trgu, što je bila „istinska revolucionarna promena.“

„Istovremeno, prvi dragstor kao da je bio vesnik potrošačkog društva u Jugoslaviji 1970-ih godina kada su Jugosloveni, posebno u drugoj polovini decenije, trošili mnogo više nego što su radom stvarali, što će početkom naredne decenije biti jedan od okidača za veliku dužničku krizu“, kaže Selinić, saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

Potrošački raj i zlatni životni standard 1970-ih u Jugoslaviji je prekinut gotovo preko noći

Već početkom naredne decenije, zbog rasta državnog spoljnog duga, kako su kasnije govorili stručnjaci, počela je kriza i došlo je do nestašice namirnica.

Kriza se poklopila i sa smrću Josipa Broza Tita 1980.

Spoljni dug SFRJ je porastao sa oko šest milijardi na oko 16 milijardi američkih dolara između 1975. i 1980.

Novac se koristio za neke uspešne i manje uspešne investicije, ali se prelivao i u potrošnju, pa su Jugosloveni s lakoćom mogli da kupe auto domaće proizvodnje, ali i da opreme stan ili putuju.

Te blagodeti osećali su i zaposleni u Robnim kućama Beograd.

Imali su i dodatne pogodnosti: frizerski salon za zaposlene u svakoj velikoj prodavnici, topli obrok, doručak i ručak u kantinama.

Nosili su uniforme sa kravatama, letovali u radničkim odmaralištima na primorju.

Mnogi od njih su se školovali baš za ta radna mesta.

Srednjoškolci su išli tri dana nedeljno na plaćenu praksu i tako su sticali i diplomu i zanat.

Zaposleni su dobijali stanove od preduzeća, a dodatne bodove na rang listama su imali supružnici.

„Ako ti se rodi i dete i ono vuče bodove, ako si imao nagradu kao najbolji radnik ili ako je odeljenje ostvarilo dobar rezultat“, seća se Dragoljub Jurišić, jedan od nekadašnjih rukovodilaca.

Prodavci su za uspešan rad imali i stimulacije, takozvani rad na procenat, te se dešavalo da uspešan trgovac zaradi tri plate odjednom, koliko i generalni direktor.

Upravo se to, posle uspešne prodaje prvih televizora krajem 1960-ih, desilo i Jurišiću.

„Mogao sam maltene za te tri plate da kupim novog fiću. Koštao je oko 600.000, a ja sam primio 500.000 dinara.

„Možete da zamislite kolike su te plate bile“, kaže Jurišić koji je decenijama radio u Robnim kućama Beograd.

Ističe ljubaznost zaposlenih, kada se svakoj mušteriji govorilo „Dobar dan“, a prodavci su znali sve detalje o proizvodima i bili izuzetno odgovorni.

„Nije niko smeo jogurt ili nešto da uzme, a nije imao ni potrebe da to radi, jer su plate bile solidne“, kaže Jurišić koji je tokom hiperinflacije 1990-ih bio direktor robne kuće na Terazijama.

Iskusio je najlepše i najstrašnije godine u trgovini.

U periodu od 1992. do 1995, tokom hiperinflacije koja je ispraznila i džepove Jugoslovena i rafove prodavnica, Jurišić nije mogao da veruje se to i „njima dešava“.

„Ljudi donesu košulje ispred radnje i kutije koje su dobili direktno od fabrike da prodaju ispred robne kuće za 500 dinara, a unutra je ona 750 jer porez mora da ide. I što bi neko ušao?

„Dešavalo se da je neko sa čekovima mogao da dođe danas i kupi gondolu košulja i da ti čekovi sutra obezvrede“, priča Jurišić.

Robne kuće „Beograd“ istorijat

Trgovinsko preduzeće Robne kuće Beograd (RKB) osnovano je spajanjem firmi Beograd, Nama, Grmag i Modna kuća, a zvanično su počele sa radom 1. januara 1966. godine.
Sredinom 1980-ih, RKB su po prometu bile treći lanac u Evropi. navodi se na zvaničnom sajtu.
Na vrhuncu uspeha, RKB su zapošljavale oko 10.000 radnika.
Početkom 1990-ih, RKB ostvaruju prosečan dnevni promet od 1.5 miliona nemačkih maraka, a u prodaji je više od 100.000 artikala.
RKB tada imaju 41 robnu kuću u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori.
Ekonomska kriza i inflacija u zemlji je dovela 1992. do propadanja i RKB, a 2002. proglašen je stečaj.
Kompanija Verano motors je sa grčkim partnerom Marfin Investment Grupom 2008. godine kupila RKB za 360 miliona evra.

Danas pustoš

Na mestu nekadašnjeg dragstora danas su prodavnice kineske robe i samoposluga, a krajem novembra tu su bili i radovi

Robne kuće Beograd danas postoje samo u sećanjima, a dragstori su postali uobičajena trgovačka praksa.

Otvaranje prvog dragstora 1970. godine svedoči i o sasvim drugačijem vremenu od današnjeg, smatra istoričar Selinić.

„U tom vremenu je bilo normalno ići u centar grada u kupovinu, a poslovni prostor u centru grada je imao drugačiju funkciju nego danas.

„Izgradnjom velikih tržnih centara i promenama u načinu života ljudi, prodavnice u centru delimično su izgubile kupce, a brojni lokali u pešačkim prolazima postali prazni i zapušteni“, dodaje on.

Možda će vas zanimati i ova priča