Publika na antiratnom koncertu „Ne računajte na nas“ na Trgu Republike 1992. godine

„Mir, mir, brate, mir.“

Odzvanja centrom Beograda refren jedne od najpoznatijih antiratnih pesama, dok pred binom stoji desetine hiljada ljudi, uglavnom mladih, sa željom da se jasno i glasno čuje njihova poruka – ne računajte na nas.

Iako su puške već pucale i granate letele po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a mobilizacija uveliko tekla širom Srbije, nada da će akordi i rifovi zaustaviti tenkove i topove još je postojala.

„Bila je jako pozitivna energija među ljudima koji su došli na koncert, kao i među izvođačima.

„Nekako su svi verovali da možemo da sprečimo da rat dalje ne eskalira, ali nas je život demantovao“, govori tri decenije kasnije Dubravka Duca Marković, novinarka, televizijska voditeljka i jedna od organizatorki ovog mirovnog događaja, za BBC na srpskom.

„Ne računajte na nas“, kako su ga nazvali, bio je poslednji u nizu velikih koncerata za mir, kojima se pokušalo stati na put ratu i stravičnim događajima koji će uslediti.

Održan je 22. aprila 1992. na improvizovanoj bini, na Trgu republike u centru Beograda.

Tokom 1991. godine organizovana su još dva velika antiratna koncerta u Sarajevu i Kragujevcu.

Pesma ipak nije pomogla da se zaustavi krvavi rat u bivšoj Jugoslaviji u kome je stradalo više od 100.000 ljudi i raseljeno nekoliko miliona, a tokom koga je glavni grad Bosne i Hercegovine – Sarajevo bio pod opsadom skoro četiri godine.

„Ne računajte na nas“

Poslednji veliki koncert za mir uoči raspada Jugoslavije održan je na beogradskom Trgu republike, neposredno po izbijanju rata u Bosni, na proleće 1992. godine, pred oko 55.000 posetilaca.

Organizovao ga je Centar za antiratnu akciju, kome je u pomoć pritekla novinarka Dubravka Marković.

Ona je, kao i godinu dana pre u Kragujevcu, vodila program ovog koncerta simboličnog naziva „Ne računajte na nas“.

„Nismo imali binu, pa smo doneli prikolicu od kamiona, priključili se na struju pozorišta Boško Buha, a novinar Stojan Cerović je napisao antiratni proglas koji je pročitan“, navodi Duca Marković.

Čitav događaj je prenosila TV Politika, da bi snimak potom bio poslat svim tadašnjim televizijskim centrima u Jugoslaviji.

„Posle smo saznali da to niko nije emitovao – prosto raspoloženje nije bilo antiratno, a to je nešto što mi u tom trenutku nismo ni znali“, kaže TV voditeljka.

U publici, koju su mahom činili mlađi ljudi, vladala je pozitivna atmosfera.

Antiratni transparenti su sporadično bili razvijani, deljeni su bedževi „Ne računajte na nas“ i leci sa antiratnim proglasom, a bilo je i balona.

Pre koncerta posetioci su mogli da pogledaju i izložene karikature beogradskog autora Predraga Koraksića Koraksa.

Gotovo idiličnu scenu pokvario je suzavac koji je doleteo na binu iz mase usred koncerta.

„U tom trenutku bio sam iza bine, a suzavac mi je doleteo pravo u facu, to nikada neću zaboraviti.

„I nastalo je strašno komešanje, ali nisam mogao ni da gledam ni da dišem, tako da nisam bio svestan šta se sve dešava“, govori za BBC na srpskom Ljubomir Jovanović Jovec, član grupe Rimtutituki i bivši gitarista Električnog orgazma.

Usledio je kratak prekid, da bi program potom bio nastavljen.

Koncert na Trgu Republike 1992. godine — Članovi sastava Rimtutituki – Gile iz Električnog orgazma na gitari, Cane za mikrofonom, Jovec sa naočarima za sunce, iza koga je Milan Mladenović iz EKV-a

Slušaj ‘vamo

Na koncertu je sviralo nekoliko rok bendova i izvođača, između ostalih i Električni orgazam i Rambo Amadeus koji je tražio od organizatora da mu „spreme ljubičaste beretke“ pred izlazak na scenu.

Najzapaženiji nastup imala je beogradska antiratna supergrupa Rimtutituki koju su činili bivši i sadašnji članovi Električnog orgazma, Partibrejkersa i Ekatarine Velike (EKV).

„Iako je skoro godinu dana pre toga krenulo u Hrvatskoj, kada smo videli svu tu masu i to neko raspoloženje, postojala je neka doza optimizma da će to nešto da znači, da ćemo na nešto da utičemo“, navodi Ljubomir Jovanović Jovec.

Izveli su antiratnu pesmu Slušaj ‘vamo koja je, baš kao i bend, nastala tokom redovnih druženja njenih članova u Studentskom kulturnom centru (SKC), stecištu tadašnjeg beogradskog rokenrola.

U njenom stvaranju su, kaže Jovec, učestvovali gotovo svi.

„Po logici stvari tekstopisac je bio Cane (Zoran Kostić – pevač Partibrejkersa), ali bi svi dobacili poneki stih, i ako bi se svima dopalo – ušlo je u pesmu.

„Gile (Srđan Gojković – pevač i gitarista Električnog orgazma) je krenuo da svira tu neku osnovnu temu, a posle je Anton (Nebojša Antonijević – gitarista Partibejkersa) nadogradio“, dodaje muzičar.

Pesma je snimljena u studiju vlasnika televizije Pink i bivšeg člana Jugoslovenske levice – Željka Mitrovića, singl je štampala državna izdavačka kuća PGP-RTS, a sponzor izdanja bio je Radio B92.

„Veran Matić (osnivač i urednik B92) je bio koordinator, a Peca Popović urednik PGP-a u tom trenutku i to nije bio stav države, jednostavno su pravi ljudi bili na pravom mestu“, objašnjava Jovec.

Grupa je 8. marta promovisala izdanje Slušaj ‘vamo svirajući na kamionu koji je jezdio beogradskim ulicama, odakle su bacali singl-ploče okupljenima.

Iako mnogi danas mirovni koncert „Ne računajte na nas“ smatraju istorijskim, Jovec kaže da je on tada bio „minoran“.

„Ali se svakako osećam zadovoljno što sam učestvovao u nečemu u šta verujem, šta mislim da je ispravno i što su nam za pravo dali događaji koji su usledili.“

Kamion mira na Trgu republike u Beogradu — Rimtutituki je 8. marta 1992. svirao na kamionu mira koji je kružio Beogradom, dok su oni delili singl-ploču publici

Jutelov koncert za mir

Mir je početkom devedesetih u Jugoslaviji bio najskuplja reč, a prvi veliki koncert kojim je on zatražen dogodio se 28. jula 1991. u Sarajevu.

Održan je u olimpijskoj dvorani Zetra, pred više od 20.000 ljudi.

Glavni pokrovitelj bio je Jutel (Yutel) – jugoslovenski televizijski informativni kanal, po kome je događaj i nazvan.

Koncert je prvobitno planiran na otvorenom, ali je zbog najavljene kiše prebačen u zatvoren prostor, pa je zbog toga oko 50.000 posetilaca ostalo van hale.

Prvobitna zamisao uopšte nije podrazumevala održavanje koncerta, već je sve trebalo da ostane na jednoj antiratnoj pesmi.

„Grupa sarajevskih rokera je osetila instiktivno da se nešto sprema i hteli su da naprave pesmu u stilu Live Aid, da se okupe i izvedu pesmu posvećenu miru i ljubavi“, govori za BBC na srpskom Milan Trivić, nekadašnji novinar Jutela i jedan od idejnih tvoraca ovog događaja.

Live Aid je bio veliki dobrotvorni koncert za gladne u Etiopiji održan jula 1985, istovremeno u prestonici Velike Britanije – Londonu i američkom gradu Filadelfiji.

Oba koncerta su okončana himnama komponovanim posebno za tu priliku, baš kako su i sarajevski muzičari započeli, ali i završili „Jutelov koncert za mir“ šest godina kasnije.

Triviću je ovaj koncept predočen u studiju Brana Likića iz grupe Rezonansa, u Domu mladih, u sportsko-kulturnom centru Skenderija.

Tamo su muzičari, među kojima su bili i nekadašnji pevač grupe Bijelo Dugme – Mladen Vojičić Tifa i učesnik Evrovizije iz 1981. Seid Memić Vajta, uveliko komponovali prvu verziju numere.

Pitali su ga, kaže tadašnji novinar Jutela, da im pomogne da je promovišu.

„Njihova je ideja bila da vrlo uticajan i gledan Jutel, objavi vest u programu.

„Prihvatio sam je i predložio kolegama i glavnom uredniku Goranu Miliću, na šta su oni rutinski odgovorili – dobra ideja“, ističe Trivić.

Međutim, ubrzo mu je nešto drugo sinulo – da promociju održe na otvorenom u centru Sarajeva, sa čime su se muzičari složili.

„Pokrenulo se poput snežne lavine i odlučeno je da bude organizovan veliki koncert sa muzičarima iz cele Jugoslavije koji su prihvatili pesmu.“

„Još nas ima, nije sve gotovo“

Na koncertu za mir nastupali su gotovo svi tada aktivni sarajevski pop-rok bendovi i izvođači – od Crvene jabuke i Plavog orkestra, preko Dina Merlina i Neleta Karajlića, do sastava Regina i Hari Mata Hari.

Trivić kaže da su se bendovi sami nudili da sviraju.

„Ljudi su hteli da se angažuju i pošalju poruku svim građanima tadašnje Jugoslavije da je mir najvažniji“, dodaje.

Među hiljadama okupljenih u Zetri bila je i sarajevska novinarka Senka Kurt koja je tada imala 24 godine.

Iako svesna da „stvari ne idu dobro“, Kurt je ipak gajila nadu da će ovaj koncert nekako uticati na dalji razvoj događaja.

„Bili smo vrlo naivni misleći da će jedan koncert na kome nastupaju neke jugoslovenske i bosanske zvezde nešto rešiti i tako sam se tamo našla“, govori urednica sarajevskog portala interview.ba za BBC na srpskom.

Na koncertu, koji joj nije bio „prvi izbor u muzičkom smislu“, bilo je, kaže, uobičajeno, ali joj je se u sećanje posebno urezala jedna scena.

Negde na sredini koncerta na binu su izašli Goran Bregović, gitarista Bijelog dugmeta, i pevač narodne muzike Haris Džinović koji su, između ostalog, izveli i pesmu „Zvijezda tjera mjeseca“.

„Ako znamo da je polumesec simbol islamske zajednice, to je značilo da će komunisti oterati ove nacionaliste – tako se činilo nama u publici.

„Pomislila sam – bože što su ovi ljudi hrabri, a uopšte nisam shvatala da oni to nisu bili, već jednako očajni kao ja, zato što misle da će se nekom pesmom vratiti jednakost, solidarnost i pristojan život koji smo imali“, ističe novinarka.

Verovatno nošeni sličnom mišlju, i ostali izvođači su joj delovali kao da „pevaju poslednju pesmu u životu“, dok je masa bila izuzetno bučna.

U publici skoro da nije bilo viđenijih političara, osim jednog – Vasila Tupurkovskog, člana predsedništva SFRJ iz Makedonije.

„Niko ne može da uništi Jugoslaviju jer od večeras počinju da pobeđuju snage mira“, rekao je on tada.

Trivić ističe da ih političari „nisu zanimali jer su bili na suprotnoj strani“.

„Čast izuzecima, ali oni su bili ti protiv kojih je bila ta demonstracija muzikom, njihov je posao bio da obezbede mir, a oni su ga ugrožavali“, dodaje novinar, koji je donedavno bio zamenik gradonačelnika Sarajeva.

U pauzama između nastupa, novinari Jutela dovodili su brojne goste – lekare, glumce, rudare, sportiste, aktiviste i obične građane poput jedne devojčice iz Tuzle koja je sakupila više od 11.500 potpisa protiv rata.

Na binu se popeo i glumac Rade Šerbedžija koji je recitovao stihove iz pesme Pobratimstvo lica u svemiru jugoslovenskog pesnika Tina Ujevića.

Od jugoslovenskih radio-televizija koncert su direktno prenosile Televizija Sarajevo i Skoplje, dok je u Beogradu emitovan na Studiju B.

Skoplje, mart 2020. — Jedan od retkih političara koji se pojavio na Jutelovom koncertu za mir bio je Vasil Tupurkovski makeodnski član predsedništva SFRJ

„Ovo je zemlja za nas“

Iz Beograda su u Sarajevo doputovali Momčilo Bajagić Bajaga i gitarista Žika Milenković, kao i grupa Ekatarina Velika.

„Uvek sam bio pobornik mišljenja da je (Faruk) Hadžibegić pogodio penal protiv Argentine u četvrtfinalu na Mundijalu u Italiji 1990. i da taj koncert nije bio u Zetri, da bi neke okolnosti bile malo drugačije“, govori Živorad Žika Milenković, gitarista grupe Bajaga i Instruktori, za BBC na srpskom.

On smatra da se koncert održao na otvorenom, kako je planirano, „narod, građani Sarajeva i svi prisutni bi pokazali koliko se tu masovno radilo o dobroj volji da se mir održi“.

Kaže da Bajaga i on nimalo nisu oklevali, već su kao „veliki pobornici pacifističkog mišljenja“, seli u automobil sa tadašnjim menadžerom Sašom Dragićem i zaputili se u glavni grad Bosne i Hercegovine.

„Nama u Srbiji u tom trenutku je bilo jasno da moramo sve da učinimo, a mi smo znali da su mnogi od nas bili protiv mira i to su te radikalne, nacionalističke struje koje su kasnije diktirale celu našu stvarnost“, dodaje Milenković.

Seća se da je publika bila oduševljena njihovim pojavljivanjem i da su usred svirke pomislili da su „ispunili misiju“.

„Ali, nažalost, cela ta Jutel kombinacija i pacifistički pristup su kasnije neslavno propali i desila su se neka zlodela – zveri su pobedile pitome.“

Na koncertu su, navodi, stigli da se podruže i sa kolegama iz beogradskog rok sastava EKV, u kome je tada bas gitaru svirao muzičar Milivoje Petrović – Miško Plavi.

Njega je, kaže Petrović, frontmen sastava Milan Mladenović zamolio da pođe sa njima na „Jutelov koncert za mir“ jer su im „prijatelji bili u organizaciji i imali su odranije jake veze sa Bosnom i Sarajevom“.

„Otišao sam nevoljno jer ne volim u životu da radim stvari pro forma. Svima je bilo jasno, pa i meni, da mira neće biti“, govori Miško Plavi za BBC na srpskom.

Pamti da su glavni grad Bosne i Hercegovine stigli kombijem i da ih je dočekala „nenormalna gužva“.

„Desetine hiljada ljudi nije moglo da uđe, a u sali su bukvalno visili sa plafona.“

„Toliko ljudi je bilo za mir i tužno je da se ne sluša volja naroda, već se zna šta rade gospodari rata“, ističe muzičar.

Milan Mladenović pevač i gitarista sastava EKV svirao je na Jutelovom koncertu za mir u Sarajevu sa matičnim bendom, dok je u Beogradu nastupao sa grupom Rimtutituki

Umetnici za mir

Još jedan koncert za mir, održan je u kragujevačkim Šumaricama – 31. avgusta 1991. godine.

Svirali su, između ostalih, grupa Smak, Galija, Zabranjeno pušenje, Istok iza, Dino Merlin i, kao jedini bend iz Hrvatske, Atomsko sklonište.

„Tada se već nije moglo ni dolaziti, tako da smo mi bili jedini iz Hrvatske“, kaže Bruno Langer, basista i pevač Atomskog skloništa, Bruno Langer za BBC na srpskom.

Oni su u Srbiju došli jednim od poslednjih letova iz Pule za Beograd, a istog dana su svirali i na 25. Zaječarskog gitarijadi.

Langer kaže da mu je u posebnom sećanju ostala tonska proba na kojoj su svirali Hey Joe od Džimija Hednriksa sa Radomirom Mihailovićem Točkom, gitaristom grupe Smak, kao i situacija kada ga je Rade Šerbedžija zamolio da ga prati na akustičnoj gitari dok recituje poeziju.

„Rekao sam mu: ‘Rade ja nemam pojma, ja sam basista’, a posle je tražio od publike da legne na travu“, osmehujući se govori Langer.

Pored Šerbedžije, na događaju, čiji je zvanični naziv bio „Umetnici za mir“, bilo je još glumaca poput Predraga Ejdusa, Josifa Tatića i Gorice Popović koja je pred okupljenim recitovala Krvavu bajku Desanke Maksimović.

Koncert je organizovao kragujevački Studentski kulturni centar na čelu sa Branislavom Kovačevićem Coletom.

Prenosili su ga Televizije Novi Sad i Beograd, ali je u jednom trenutku, tvrdi Langer, emitovanje ostalo samo na novosadskoj.

„Atmosfera je bila sjajna i opuštena, zato i pamtim, nije bilo mahanje bilo kakvim zastavama, nikakvi urlici, poklici, hipijevski rekao bih“, dodaje pulski muzičar.

Uveče su svirali na Gitarijadi u Zaječaru, a sutradan pošli nazad kući, ponovo preko Beograda.

Zahvaljujući radnicima JAT-a na beogradskom aerodromu, nekako su se domogli Ljubljane pomoću aviona DC-9.

Inače, Langer kaže da ovo nije bio prvi mirovni koncert na kome su nastupali.

„Već smo ranije svirali u Zagrebu, na koncertu koji je prekinut zbog buke, a o kome se nije uopšte pisalo.

„Bili smo mi, Josipa Lisac, Neno Belan i baš kad je on nastupao, došli su neki uniformisani ljudi i rekli su da je dosta i iskopčali struju“, navodi basista.

Izneverena očekivanja u Bosni

Iako je smatrala da je antiratni stav dominantno zastupljen među njenom generacijom, novinarku Senku Kurt stvarnost je nekoliko meseci posle koncerta razuverila.

„Početkom marta kada sam krenula na posao, zaustavio me je drug iz klupe koji je u školi bio slab učenik, pa je uglavnom sedeo sa boljima, i uperio mi pušku u leđa.

„Rekao je da dobro zna ko sam i šta sam i da se iznenadim ako mi puca u leđa“, priseća se tadašnja novinarka lista Oslobođenje.

Kaže da je gotovo do početka rata u Bosni, aprila 1992. verovala da će te godine otići na more.

„Kad živite u Bosni i dete ste iz nacionalno mešovitog braka, tako nešto vam je potpuno nezamislivo“, navodi Kurt.

Ni njenom starijem kolegi Milanu Triviću nije padalo na pamet da bi mogao da izbije rat.

„Dan pre početka opsade Sarajeva mislio sam da se to ne može dogoditi, da živimo u civilizovanom svetu, međutim kasnije se ispostavilo da mi nismo ništa mogli da promenimo“, dodaje.

Ipak, kaže da je Jutelov koncert za mir pokazao da je jugoslovenska javnost bila protiv rata.

„Međutim, rat se ipak dogodio i sada je pitanje kako te sile i grupe ljude mogu da ostvare ideju i zametnu rat, a da masa ljudi koja je bila protiv toga i izrazila taj stav u Sarajevu na koncertu zapravo nije mogla da utiče“, pita se Trivić.

Izneverena očekivanja u Srbiji

Jedan od prvih srpskih rok sastava koji je posetio Sarajevo posle rata u Bosni bili su Bajaga i instruktori.

„Imam sreću što sviram sa Bajagom koji je poštovan u svim bivšim republikama tako da za nas Jugoslavija kao prostor nije ni prestajala da postoji.

„I kad god odemo u Sarajevo imamo odličan prijem, to su dobri ljudi koji su svašta prošli“, kaže gitarista sastava Žika Milenković.

Dubravka Duca Marković kaže da joj iz današnje perspektive deluje naivno što su očekivali da će „muzikom i koncertom zaustaviti rat u Bosni koji je počeo tri nedelje pre toga“.

„Danas shvatam da su stvari u toj čitavoj priči potpuno drugačije, da se ratovi vode iz nekih drugih centrala i da ne zavise od ljudi koji nažalost bivaju uvučeni.

„Da imam današnje znanje, verujem da ne bih ni pokušavala koncertom da zaustavim rat“, dodaje Marković koja je zbog ovog angažmana bila onda „malo skrajnuta“ sa posla.

Ipak, za razliku od mnogih koji su tih godina ćutali, ističe da je to tada bio jedan od načina da se „jasno i glasno“ i „imenom i prezimenom“ kaže da si protiv rata.

Saglasan je i muzičar Ljubomir Jovanović Jovec koji smatra da bi se možda nešto desilo da je „bilo više takvih akcija“.

„Sada ispada da je sve to besmisleno, ali bolje što sam probao i što se videlo gde je ko i ko je šta“, zaključuje on.