Čovek partije, ali svoj, i širih shvatanja od same partije – ova rečenica sažima mnoštvo utisaka o Vladimiru Dedijeru.

Jedan od vodećih ličnosti komunističke Jugoslavije, istoričar, novinar, akademik, propagandista, ali i jedan od drugova u nemilosti režima, kasnije predavač na mnogim svetskim univerzitetima – sve je to bio ovaj stasiti Hercegovac.

Napisao je biografiju Josipa Broza Tita, koja je umnogome doprinela stvaranju kulta ličnosti jugoslovenskog predsednika.

Nedugo potom je smenjen, da bi posle Titove smrti objavio kritički osvrt na partijsku mitologiju.

Vladimir Dedijer je bio jedna od najvažnijih ličnosti posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, ocenjuje britanski istoričar Bendžamin Vajns za BBC na srpskom.

„Pošto je odigrao ključnu ulogu u revolucionarnom preuzimanju vlasti, našao se na braniku `odbrane revolucije` i izgradnje nove posleratne države.

„Zahvaljujući talentu i opštem obrazovanju, bio je iznad većine jugoslovenskih političkih lidera, jer je studirao pravo na Univerzitetu u Beogradu, a pokazao briljantan talenat za pisanje kao novinar u Politici“, opisuje Vajns koji je posebno izučavao ovaj period.

Globalni značaj

Ipak, danas se o Dedijeru malo govori i piše.

Jedan od malobrojnih novijih tekstova napisao je Slobodan Kljakić, saradnik lista Politika u osvrtu povodom 100 godina od Dedijerovog rođenja, 2014. godine.

„Upoznao sam profesorovo izuzetno, gotovo zastrašujuće obrazovanje i obaveštenost, duboko poznavanje imperijalne i hegemonističke politike, tajne diplomatije i politike podele interesnih sfera, njegov karakter, neverovatnu radnu energiju, dinarsku plahovitost, oštrinu i blagost“, napisao je Kljakić,

Za BBC danas kaže da je Dedijer, kog je lično poznavao, bio „genijalna, čudesna i beskrajno duhovita ličnost“.

Dedijer nije bio samo hroničar vremena, već i aktivni učesnik događanja u posleratnoj Jugoslaviji.

Jedini je od partijskih rukovodilaca, uz prvog jugoslovenskog disidenta Milovana Đilasa, čiji je značaj prevazišao granice Balkana.

Đilas je bio je deo velike komunističke četvorke – sa Titom, Aleksandrom Rankovićem i Edvardom Kardeljem – koji je 1954. smenjen sa svih partijskih funkcija posle razlaza sa Brozom.

Godinama je zbog političkih stavova koji nisu bili po volji partije bio i u zatvoru.

Na plenumu na kojem je Đilas smenjen, podržali su ga samo supruga i Vladimir Dedijer, njegov zamenik u Agitpropu – partijskom telu zaduženom za posleratnu agitaciju i propagandu.

Dedijer je „bio važan i u globalnom kontekstu, kao pripadnik generacije istoričara koji su počeli da koriste termin genocid da opišu nacionalno motivisani progon određenih grupa,“ piše Vajns u pisanom odgovoru za BBC na srpskom.

„Bio je jugoslovenski predstavnik u Ujedinjenim nacijama koji je pomogao u izradi konvencije o genocidu i pokretačka snaga na Raselovom sudu da se Sjedinjene Američke Države osude za genocid“, dodaje Vajns

Raselov tribunal je međunarodni sud za ratne zločine koji su 1966. osnovali filozofi Bertrand Rasel i Žan-Pol Sartr, povodom rata koji su SAD vodile sa Vijetnamom.

Predsednik suda bio je Sartr, a učestvovali su mnogi poznati filozofi, naučnici, političari i advokati.

Vladimir Dedijer je bio jedan od sudija.

„Tokom sedamdesetih i osamdesetih raste broj studija i naučnih članaka koji se bave genocidom i Holokaustom na akademskom nivou širom Severne Amerike i Zapadne Evrope.

„Dedijer je u tome odigrao važnu ulogu“, napominje Vajns.

Moj otac Vladimir Dedijer

Milica Dedijer, arhitektkinja, koja decenijama živi u Americi, za BBC na srpskom

Moj tata je izgubio oca, Jeftu Dedijera, za vreme Prvog svetskog rata.

Odrastao je sa majkom koja je radila u Kolu srpskih sestra gde su i živeli.

Kako je bilo biti ćerka moga oca?

Sećam se, kad sam išla u osnovnu školu, moji drugari sutrčali u pekarnicu sa kuponima da kupe crni hleb.

Svesna sam bila da nam je kamion tog jutradoneoveliku veknu belog hleba.

Kasnije, kad sam bila izabrana da igram Snežanu, čula bih komentare da sam dobila ulogu zatošto sam Dedijerova ćerka…

Otišla sam za Ameriku da nastavim studije arhitekture.

Knjiga „Voljena zemlja“ je izdata na engleskom kao „The Beloved Land„.

Mada je putovao po Evropi, Americi, držao predavanja, on nikad nijekritikovao svoje zemlju.

Jednom kad sam ga posetila u Jugoslaviji i pitala zašto počinjem da osećam potrebu da budem društveno korisna, on je sugerisaoda čitam Kropotkinovu „Uzajamnu pomoć“.

Petar Kropotkin bio je ruski anarhista, istoričar, pisac i knez koji se odrekao titule.

Kako je stasavao mladi komunista

Dedijer je rođen 4. februara 1914. godine, a njegova porodica je poreklom iz okoline Bileće u Hercegovini.

Otac mu je bio univerzitetski profesor, a majka socijalna radnica.

Vlado, kako su ga često zvali, bio je srednji od njihova tri sina.

Po završetku gimnazije, upisuje studije na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali se zbog nemaštine ubrzo zapošljava kao dopisnik lista Politika.

Tokom 1930-ih, približava se radničkom pokretu i Komunističkoj partiji.

Član partije postao je tek 1939. godine, a već od 1937. godine kod njega su stanovali članovi Politbiroa, među njima i Tito – dok je on bio kurir: nosio je poštu Kominterne.

„Nekoliko puta mi je rečeno da su sazreli uslovi da postanem član partije, ali sam mislio da nisam dostojan toga – da bi bio član partije pre rata, morao si da budeš div-čovek“, ispričaće decenijama kasnije.

Pre početka Drugog svetskog rata oženio se sa lekarkom i partijskom drugaricom Olgom Popović i u osvit nemačke okupacije, rodila i ćerka Milica.

Oboje su se tokom rata pridružili Narodno-oslobodilačkoj borbi

Olga je ranjena tokom bitke na Sutjesci 1943 – ista bomba koja je nju pogodila, ranila je i Broza.

Olga je preminula od posledica tog ranjavanja.

Dedijer je kasnije pričao koliko ga je ta vest potresla.

„Stezao sam u ruci njen sat koji sam poneo za Milicu.

„Krenuše mi suze – jedna, dve, čitav potok… Imao sam i rašta plakati“, ispričao je u emisiji Trezor RTS 1980.

Ime Olge Popović Dedijer danas nosi pedijatrijska bolnica Kliničko-bolničkog centra Zvezdara.

Dnevnik revolucije

Tokom rata je i Dedijer tri puta ranjavan.

Geler od granate pogodio ga je u glavu 1943. godine i poslali su ga na operaciju u Kairo.

Do Egipta je stigao preko Barija i tamo je uspostavio kontakte sa pripadnicima različitih savezničkih vojski.

„Dedijer je odlično govorio engleski i bio je jedan od retkih ljudi koji su u ratnoj i posleratnoj Jugoslaviji govorili strane jezike, pa ga je Tito koristio pri dolasku savezničkih vojnih misija – oni su bili bajpas u komunikaciji sa njima“, govori istoričar Milan Terzić.

U Bariju će Dedijer upoznati slovenačku glumicu Veru Križman, sa kojom će se kasnije venčati.

Sa njom je dobio četvoro dece – ćerku Bojanu i sinove Borivoja, Branka i Marka.

Kao iskusni novinar, Dedijer je sva događanja tokom ratnog vihora predano beležio, prikazujući revoluciju iznutra.

Tako nastaje njegov Dnevnik, objavljen odmah po završetku rata 1945. godine.

„Njegov ratni Dnevnik je priča koja teče iz dana u dan i opisuje ono što vidi – energiju partizanske revolucije i tragediju koja mu je u tom mračnom vremenu svakodnevno bila pred očima.

„Kada je 1989. godine Univerzitet u Mičigenu preveo njegov Dnevnik, Vlada mi je rekao – ‘evo, sine Slobodane, sada će i Amerikanci moći da uče kako se dižu revolucije'“, seća se Slobodan Kljakić.

Dnevnik je, kaže Kljakić, „hvalio i Ivo Andrić“..

4. februar 1944. — Partizani (ilustracija)

Propagandni rad

Pisao je u ratu, ali i posle, te su mu glavni mirnodopski partijski zadaci bili mediji ili propaganda, kako se tada zvalo.

„Dedijer je često govorio da je pisarica revolucije – pisao je dnevnik, uređivao list Borba i publikacije Vrhovnog štaba, bavio se propagandnim radom.

„Imao je ulogu svedoka u kog su Tito, Ranković i Đilas imali veliko poverenje da neće krivotvoriti istinu“, ističe Kljakić.

Iako je na početku smatrao da bi Agitprop i jugoslovenski mediji trebalo da budu na partijskoj liniji, uz određenu autonomiju u odlučivanju, ubrzo je od toga odustao.

Nije bilo učenih ljudi koji bi tu ideju ispratili, smatrao je.

„Brzo je shvatio da je inicijativa odozdo sama po sebi opasna zbog neadekvatnog političkog i ideološkog obrazovanja masa, ali i kadrova Agitpropa na nižim, lokalnim nivoima.

„Kao posledica toga, agitacija i propaganda su postali visoko centralizovani“, kaže Vajns.

funkcioneri — S leva na desno: Đuro Pucar, Milovan Đilas, Josip Broz Tito, Edvard Kardelj i Aleksandar Ranković na proslavi 10-godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu, 29.11.1953.

Sve se radilo „odozgo“.

„Uobičajeno je bilo da Đilas i Dedijer diktiraju naređenja drugim resorima Agitpropa telefonom ili preko glavnog partijskog glasila (dnevnika) Borba.

„Svako odeljenje Agitpropa je trebalo da marljivo proučava i prepravlja svoje članke, čineći ih dostupnim stanovništvu“, opisuje britanski istoričar.

Paralelno traje i Dedijerova diplomatska karijera.

Bio je na Osnivačkoj skupštini Ujedinjenih nacija u junu 1945, kojoj su prisustvovali predstavnici 26 zemalja, pobednica u ratu.

Kao predstavnik jugoslovenske delegacije, učestvovao je i na mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine.

I u vreme razlaza Tita sa ruskim liderom Josifom Staljinom 1948, bio je član brojnih pregovaračkih misija.

Građenje kulta ličnosti

U to vreme, počinje da prikuplja podatke za jedno od najvažnijih dela koje je napisao – Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita.

Dok je pisao, zbližio se sa Titom – viđali su se gotovo svakodnevno tokom dve godine.

U oslikavanju Titovog lika i dela „kao oca Jugoslavije“, iskoristio je sav novinarski talenat, ocenjuje Vajns.

„Na kraju, knjiga je bila sjajan prikaz ljubavi, strahopoštovanja i divljenja koje je gajio prema Titu.

„Štaviše, bila je izuzetno uspešna; prevedena je na 38 jezika i postala je bestseler u Jugoslaviji i inostranstvu, sa više od 300.000 prodatih primeraka samo u Jugoslaviji“, dodaje Vajns.

U njoj je Tito opisan kao hrabri borac koji je prvo prkosio nacistima, zatim predatorskom Zapadu i na kraju, jedinom savezniku, Sovjetima, kao supersili.

Ipak, u knjizi su istaknuti samo pozitivni delovi mozaika Titove ličnosti, ocenjuje danas Vajns.

„U tom pogledu je knjiga u velikoj meri bila tipična komunistička hagiografija – napisao ju je ministar propagande sa ciljem da unapredi kult ličnosti.

„Međutim, njena iskrenost ju je uzdigla iznad pukog dela propagande i delimično objašnjava popularnost knjige“, dodaje Vajns.

Biografija je prevedena i na Brajevu azbuku.

Od prihoda koji su stizali za knjigu sagrađena je bolnica u Nikšiću, nazvana Olga Dedijer.

Istoričar Milan Terzić je u Titovom arhivu našao spise koji otkrivaju kako je Dedijer pisao priloge za biografiju.

„Pravio je jedan deo teksta, a onda je Tito davao sugestije šta treba ispraviti.

„Posao istoričara tada nije bio da radi onako kako misli da je ispravno, već je sve bilo u funkciji glorifikacije Josipa Broza, pogotovo posle sukoba sa Staljinom“, kaže Terzić.

Četiri decenije od Titove smrti: Titov pokušaj da spoji Istok i Zapad

Smena Đilasa i Dedijera

Posle razlaza sa Staljinom, među nekim jugoslovenskim komunistima jača talas želje za postepenom decentralizacijom i liberalizacijom.

Dedijer je podržavao te ideje, smatrajući da treba dozvoliti veću diskusiju unutar partije.

Kao urednik Borbe u to vreme, dozvolio je objavljivanje Đilasovih kritičkih članaka, koje je vrhuška komunista ocenila kao „skretanje sa partijskog puta“.

Pošto ga je kasnije i javno podržao na partijskom sastanku, Dedijerovoj političkoj karijeri došao je kraj.

„Videvši među bliskim saradnicima da se jedan po jedan okreću protiv `brata`, čoveka za koga su se borili samo nekoliko nedelja ranije, Dedijer je bio podstaknut da elokventno iznese odbranu prijatelja.

„Umnogome se ponašao hrabrije i principijelnije od samog Đilasa.

„Uostalom, za razliku od Đilasa, on nije negirao, niti se izvinio za svoje postupke“, napominje Vajns.

Odbrana Đilasa značila je i smenu Dedijera sa svih političkih funkcija 1954. godine.

Bio je izložen različitim pritiscima vlasti i posvećuje se pisanju.

„Počeo je da predaje istoriju na Filozofskom fakultetu, a na jednom predavanju je napadnut – gađali su ga paradajzom, zviždali mu“, navodi Kljakić.

Dedijer je Đilasa podržao, dodaje, „zbog ljubavi prema istini, a ne prema Đilasu“.

„Rekao je da je političko uklanjanje Đilasa kao sečenje jednog prsta s ruke – gde Tito, Ranković, Kardelj, Đilas i on čine pet prstiju na zamišljenoj ruci Jugoslavije.

„Smatrao je da događaji sa tog plenuma vraćaju partiju na dogmatske i staljinističke pozicije čime bi se suzbile slobode nastale posle otklona od Staljina“, navodi Kljakić.

Lične tragedije

Dedijera u to vreme pogađa i lična tragedija – izgubio je dva sina.

Mlađi Branko je izvršio samoubistvo sa 13 godina, a stariji, Bora, preminuo je 1966. pod nerazjašnjenim okolnostima.

„Pričao mi je da se uverio da mu je mlađi sin preko nekih opskurnih kanala nateran da se ubije, a za starijeg sina je bio uveren da je likvidiran.

„To ga je pratilo do kraja života, ogromnu energiju je ulagao da rasvetli to“, navodi Kljakić.

Rad mu je pomogao da se nosi sa tom patnjom, ispričao je Dedijer u emisiji Trezor Radiotelevizije Srbije.

„Posle tragične smrti sina, dozvoljeno mu je da ode u dobrovoljno izgnanstvo na Zapad i tada započinje njegova karijera kao profesionalnog i nezavisnog istoričara.

„Njegove veze sa istaknutim levičarski nastrojenim akademicima na Zapadu i uspeh prevedene Titove biografije dovele su ga do prestižnih akademskih pozicija u Britaniji, Švedskoj i Americi“, navodi Vajns.

Raselov tribunal i ‘nemoguće dete‘

Iskusivši na sopstvenoj koži kako je biti jeretik, „borba za ljudska prava je do kraja ostala njegova nepomerljiva tačka oslonca“ i „otuda njegova saradnja sa Bertrandom Raselom“, kaže Kljakić.

„Zajedno sa Eleonorom Ruzvelt je ukazivao na velike razlike između razvijenih i nerazvijenih zemalja, i posle jedne rasprave na ovu temu, Rasel ga je pozvao da se priključi sudu“, dodaje on.

Dedijer je upoznao američku prvu damu i humanitarku Eleonoru Ruzvelt u Ujedinjenim nacijama, tokom pisanja Pakta o ljudskim pravima, kaže Kljakić.

Ipak, tokom rada u Raselovom sudu ispoljio se pomalo nezgodni Dedijerov karakter.

„Zbog njegovih grubih postupaka i razdražljive prirode, Simon de Bovoar ga je brzo označila kao `enfan teribl` (nemoguće dete) grupe“, navodi Vajns.

Zajedno sa Žan-Polom Sartrom, temeljno se bavio pitanjem genocida i pomagao francuskom filozofu da napiše čuveni esej O genocidu, dodaje.

„Uprkos tome što je Bertrand Rasel formirao tribunal sa ciljem da osudi ratne zločine u Vijetnamu, Dedijer je bio taj koji je otišao dalje i definisao ove zločine kao genocid.

„Zajedno sa Sartrom, on je objavio presudu, osuđujući Vladu SAD za ‘genocid nad narodom Vijetnama’ i proširujući definiciju iz Konvencije UN“, napominje Vajns.

Poljski Jevrejin Rafael Lemkin skovao je ime za zločin nad zločinima.

Novo viđenje maršala

Iako je dugo boravio u inostranstvu, dosta je vremena provodio u Beogradu.

Milan Terzić se seća njegovih šetnji u Knez Mihailovoj – današnji direktor Arhiva Jugoslavije je tada bio student, a Vladimir Dedijer već uveliko „državni neprijatelj“.

„Bio je pravi Hercegovac – stasit čovek od dva metra“, priseća se Terzić 1980-ih godina.

Poredi Dedijera sa velikim antičkim istoričarom Prokopijem – i Prokopije je svojevremeno hvalio cara Justinijana, a kada je ovaj umro, onda je počeo da se bavi istorijom.

„Slično je uradio Dedijer, na početku se bavio glorifikacijom Tita, takav je bio društveni i politički kontekst – branila se država i ideologija, kao i Josip Broz Tito koga je trebalo držati na površini“, objašnjava Terzić.

Dedijer na promociji knjige Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita — Dedijer na promociji knjige „Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita“

Tito je umro 4. maja 1980, a već 1981. godine objavljena je Dedijerova knjiga Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita.

„Tamo je opleo po Titu.

„Dedijer je otvorio priču i počeo da ruši predrasude kod nas – pre toga je ovde postojalo uverenje da smo mi bitniji nego što jesmo, da su Jugosloveni i Srbi rešili i Prvi i Drugi svetski rat, što naravno nije istina“, kaže istoričar Terzić.

Radio do smrti

Dedijer je umro 30. novembra 1990. godine i ostavio brojne nezavršene radove.

Sredinom 1980-ih je bio veoma bolestan, skoro slep, preživeo je višestruke srčane udare i imao je jake glavobolje.

„Uprkos svemu tome, Dedijer je odbio da prestane da istražuje i piše ili da uspori književno stvaralaštvo.

„Njegova nezaustavljiva težnja da ponovo napiše istoriju i istinito prepriča komunistički narativ koji je gajio posle rata nije mogla da se ublaži“, navodi Vajns.

U godinama pred smrt sarađivao je sa Slobodanom Kljakićem.

„Sretali smo se u njegovom stanu u Ljubljani i ovde, u Beogradu – sarađivali smo dve i po godine, spremali smo zasedanje Raselovog suda o Jasenovcu, ali se to nije realizovalo pošto je Vlada umro 1990. godine u Americi“, kaže Kljakić.

Jasenovac, najveći logor smrti na Balkanu iz doba Drugog svetskog rata, u naslovu knjige Dedijer naziva „jugoslovenskim Aušvicom“.

U ovom logoru, koji je na teritoriji tadašnje Nezavisne Države Hrvatske postojao između 1941. i 1945, najviše je bilo zatočenih Srba, potom Roma, Jevreja, Hrvata i zarobljenika drugih nacionalnosti koje je ovaj režim smatrao nepoželjnima, pokazuju podaci Memorijalnog muzeja spomen-područja Jasenovac.

Dedijer je iza sebe ostavio više od 40 objavljenih knjiga i radova.

U anketi Njujork tajmsa, organizovanoj 1984. povodom 70-godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, profesor istorije na Univerzitetu Harvard, Čarls S. Mejn stavio je Dedijerovu knjigu „Sarajevo 1914″ na prvo mesto liste najboljih knjiga koje govore o uzrocima ovog svetskog sukoba, navodi Kljakić.

Možda će vas zanimati i ova priča: Luster koji čuva tajne zemlje koje više nema