Jugoslavija, Tito i narodni heroji: Moša Pijade – kad revolucija pobedi slikarstvo

Slikar, pisac, prevodilac, ilustrator, grafičar, novinar, kelner, Srbin Mojsijeve vere, ali i tvrdokorni komunista i revolucionar, sve je to bio Moše Pijade.

U nacističkim logorima izgubio je gotovo čitavu porodicu.

Zbog ideala i političkog delovanja je Šiki, kako su ga od milošte zvali, krhke građe i slabovid, proveo 14 godina na robiji između dva svetska rata.

Tokom zatvorskih dana, upoznao je Josipa Broza Tita, preveo Marksov Kapital, štampao novine i napravio svojevrsni univerzitet za komuniste.

Često je bio na meti kritika da je u Drugom svetskom ratu, kao član Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, bio deo vrhuške koja je sprovodila masovna streljanja civila u Crnoj Gori 1941.

Pijade je najviše ostao upamćen, za tadašnje prilike i krug ljudi u partiji u kojem se kretao, kao izuzetno obrazovan čovek sa posebnim smislom za razumevanje funkcionisanja države i institucija, kaže istoričar Ljubodrag Dimić.

„Kolala je gotovo šala u to vreme, kad pitaju šta radi Moša Pijade, kažu ‘on piše, on ispravlja’; svaki akt koji je stizao prošao je njegovu i korekturu i lekturu i stručno sagledavanje sa onim što je bila namera partije u toj prvoj deceniji“.

„Ona najosetljivija pitanja koja je trebalo da regulišu odnose u novoj državi imale su i njegov pečat, to je proizlazilo iz velikog poverenja koje je u njega imao i sam Josip Broz Tito“, kaže profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

• Peko Dapčević – legendarni komandant koji je dospeo do narodnih pesama
• Ivo Lola Ribar – jugoslovenski Če Gevara koji je voleo Slobodu
• lVladimir Dedijer – partijski čovek pogleda širih od partije

Zašto je Pijade danas važan?

Jedan je od retkih jugoslovenskih komunističkih lidera čije ime i dalje nose brojne ulice i ustanove u Srbiji.

Oni koji ga još pamte, sećaju se da su ga svi rado slušali – trudio se da govori jasnim i razumljivim jezikom.

Iako je bio na meti antisemitske propagande političkih protivnika i pre i tokom rata, među narodom je bio prilično omiljen.

U novoj jugoslovenskoj državi rođenoj po završetku rata, pored brojnih funkcija, ona koju je najviše voleo bila je, današnjim političkim rečnikom, otvorena kancelarija – ljudi su mogli da mu se požale na probleme koji ih muče, a on se trudio da ih reši.

I Tito je imao veliko poverenje u Mošu Pijadea, jer je uvek bio „na liniji partije“, kaže i Dimić.

„Smatrao ga je starim komunistom i čovekom kod koga nije prepoznavao neke ambicije za vlašću“.

Njegovo obrazovanje i poznavanje svetskih prilika činilo ga je delom intelektualne „elite koja je znala da usmeri, mogla i rečju ili pogledom da utiče na neke odluke“.

„Zato je Titu bilo stalo da Moša Pijade uvek bude tu, kao neko uporište“, navodi Dimić.

Kao jednog od arhitekata posleratnog socijalističkog sistema i važan deo Titovog unutrašnjeg kruga, opisuje ga i istoričar Stefan Gužvica.

Pijade je bio dve godine stariji od Tita i imao je duži partijski staž od njega – pridružio se Komunističkoj partiji već 1920, a član Centralnog komiteta već od 1921. godine.

„U to vreme Broz je bio relativno nepoznat povratnik iz Sovjetske Rusije, koji će postati donekle viđenija ličnost u radničkom pokretu tek četiri-pet godina kasnije“, ocenjuje Gužvica u pisanoj izjavi za BBC na srpskom.

Ko su bili članovi Titove ‘velike četvorke‘

• „Čovek koji se bunio kad se niko nije bunio“: Milovan Đilas – priča o prvom, a zaboravljenom disidentu
• Edvard Kardelj – arhitekta ideje o socijalističkom samoupravljanju i nesvrstanosti Jugoslavije
• Aleksandar Ranković – od drugog čoveka države do državnog neprijatelja broj jedan
• Legende, mitovi i teorije zavere o Titu

Sefardska porodica

Moša Pijade je rođen kao najmlađe dete 4. januara 1890. u Beogradu u porodici sefardskih Jevreja.

Njegov deda došao je u Srbiju sa područja Bugarske, a otac Samuilo Pijade razvijao je porodični biznis – bio je bogati trgovac.

Zahvalnost tadašnjem srpskom knezu Milošu za pruženu slobodu trgovine pokazivala je kneževa slika u prirodnoj veličini na prednjem zidu radnje, odmah pored imena firme, piše Slobodan Nešović u bogato ilustrovanoj i dokumentovanoj knjizi „Moša Pijade i njegovo vreme“ objavljenoj 1968. godine.

Sefardi na Dorćolu već pet vekova

Sefardi su u Srbiju došli 1521. godine, odmah po turskom osvajanju grada.

Naselili su se duž Dunava, u turskom delu Beograda, Dorćolu (turski dortjol – četiri puta ili raskršće).

Ubrzo se pojavila jevrejska četvrt na takozvanoj Jaliji (od turcizma jali, obalni pojas pored reke).

Govorili su mešavinom španskog, hebrejskog i srpskog.

Za 14. rođendan – umesto šećerlema, Marksov „Kapital“

Deca su u porodici Pijade odmalena naučili, pored srpskog, i španski, ali i nemački, zahvaljujući dadilji Nemici.

Slikarstvu i umetnosti Mošu je učio najstariji brat David, .

U gimnaziji je bio član literarne đačke grupe Nada u kojoj su stasavali, između ostalih, i Mihailo Petrović Alas, Jovan Skerlić i Petar Kočić.

Već u to vreme, zagreva se za socijalističke ideje.

Umesto šećerlema, „taj suvonjavi gimnazijalac“ za 14. rođendan častio je sebe požutelom knjigom Karl Marks kapital – kratak izvod Gabrijela Devilj, piše Nešović.

Na prvoj strani napisao je i posvetu – „Ovu knjigu poklanja Moša Pijade samom sebi na rođendan 22. 12. 1903. Beograd“.

(Zbog razlike u kalendarima postoji 13 dana odstupanja.)

Posle gimnazije upisuje umetničku školu, ali ubrzo, 1906, odlazi u Minhen da studira slikarstvo.

Tamo se upoznaje sa novim evropskim pokretima, ali i zanosnim igračicama u kabareima.

Međutim, njegov otac je ubrzo bankrotirao, pa više nema novca za nastavak školovanja.

Iz Nemačke odlazi u Pariz na godinu dana, a zatim u Bretanju, gde usavršava slikanje pejzaža.

• Tajne Marksovog Kapitala
• Karl Marks – kapitalni mislilac antikapitalističke ideologije
• Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju

Novinarska karijera – počeci u tabloidu

Kada se 1910. vratio u Beograd, kičicu menja perom.

Počinje da piše za nekoliko listova o političkim zbivanjima, kao i kulturi i umetnosti.

Prvi posao je dobio u tabloidnom Malom žurnalu, kojem će kasnije, dovođenjem prijatelja i istomišljenika, podizati i tiraž i ugled.

„Bio je to list na glasu po tome što je donosio sve moguće intrige i spletke, ucenjivao ljude, pa je za takve ‘vesti’ imao i mrežu dopisnika po unutrašnjosti.

„Ti ‘dopisnici’ znali bi i satima da drežde sakriveni pored udovičkih kuća da bi videli ko će tim nesrećnim ženama doći u posetu, te da bi o tome javili svom listu vest, da bi ovaj od toga pravio skandaloznu hroniku“, pričao je Pijade kasnije u intervjuu za Borbu.

Zbog oštrih kritika, često je dobijao otkaze u redakcijama.

Novi posao 1913. pronalazi u Ohridu, gde radi kao nastavnik crtanja, ali i francuskog i nemačkog jezika.

Talenat je koristio i za ilustrovanje knjiga, posebno pri štampariji čuvenog beogradskog izdavača Gece Kona, a učio je grafički zanat.

Na početku Prvog svetskog rata 1914. prijavljuje se kao dobrovoljac, ali ga ne primaju u vojsku, navodi se u knjizi Znameniti Jevreji Srbije.

Sledeće godine vraća se u Beograd i nastavlja da piše za list Pravdu, do poslednjeg broja u septembru.

• Od navodnog prodavca pornografije do izdavača udžbenika – ko je bio Geca Kon
• Šta je bila Crna ruka i ko je bio Dragutin Dimitrijević Apis
• Jugoslavija pretvorena u „državu frustriranih“

Firmopisac i konobar, nacionalista i marksista

Tokom rata je radio i kao kelner u Ćupriji i firmopisac u Valjevu, gde je njegov brat David, koji je u tamošnjoj gimnaziji radio kao profesor nemačkog jezika.

Novinarsku karijeru nije počeo kao marksista, nego kao nacionalista, inspirisan idejama južnoslovenskog jedinstva (koje je tada uključivalo i Bugarsku) kao i balkanskog federalizma, piše istoričar Stefan Gužvica.

Pijade je pisao i za list Pijemont, blizak organizaciji „Ujedinjenje ili smrt“, poznatijoj kao Crna ruka.

„Kao i mnogi drugi crnorukci, poput Mustafe Golubića i Pavla Bastajića, razočaran politikom Karađorđevića i centralističkim ujedinjenjem pod okriljem srpske monarhije, okrenuo se komunizmu“, piše Gužvica u tekstu za Novi plamen.

Moša Pijade će, tako, postati član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) 1920, u 30 godini.

To je značaj detalj njegove biografske slagalice, ističe Gužvica, „s obzirom da je praktično čitava stara garda KPJ pobijena u Staljinovoj Velikoj čistki između 1936. i 1939. godine.“

„Pijade je bio među retkim članovima Titovog rukovodstva koji je imao dodira sa izvornim idejama lenjinizma početkom dvadesetih, pre trijumfa Staljina i njegove ideje ‘socijalizma'“, napominje istoričar.

Staljinizam, ideologija koju je 1920-ih i 1930-ih godina u Sovjetskom savezu, sprovodio Staljin, smatra se odstupanjem od ideja marksističkog filozofa i predvodnika Oktobarske revolucije Vladimira Iliča Lenjina.

• Upoznajte Lenjina: Kako je oblikovao Tita i Jugoslaviju
• Rezolucija koja je promenila sve – kako je došlo do raskola Tita i Staljina
• Putevi osporavane slikarke Nadežde Petrović – „Za sve se traži vremena, za vaspitanje publike malo duže“

Po zabrani KPJ-a u Kraljevini Jugoslaviji, Pijade krajem 1922. godine priprema osnivanje Nezavisne radničke partije Jugoslavije.

On je uređivao i list ove partije Radnik, a kada su i njega vlasti zabranile, počeo je da izdaje Okovani radnik.

Kada je 1925. osuđen na 20 godina robije zbog političkih stavova i vođenja ilegalne štamparije u kojoj su se pripremali komunistički leci, reagovao je čak i tadašnji tabloidni i komunistima nenaklonjeni novinar Krsta Cicvarić.

On piše da je Moša Pijade „srpski Trocki“, i da njegova krivica ne zaslužuje ni kaznu od nekoliko meseci, piše Nešović.

Radnički univerzitet iza rešetaka

Između dva rata, Pijade je proveo 14 godina na robijama u zatvorima u Glavnjači, Lepoglavi, Topčideri i Sremskoj Mitrovici, kao i logoru u Bileći.

U Sremskoj Mitrovici je 1927. organizovao štrajk glađu u zatvoru kako bi komunisti dobili status političkih osuđenika i bolje uslove tamnovanja.

Marksov Kapital preveo je zajedno sa partijskim drugom Rodoljubom Čolakovićem.

Radio je pod brojnim pseudonimima, a možda je najpoznatiji onaj iz Drugog svetskog rata – čiča Janko.

U zatvorskoj ćeliji, osnovao je i radnički univerzitet na kom su se školovali komunisti.

Sistematično i pedagoški podučavao je osuđenike političkoj ekonomiji, filozofiji, istoriji, ali i novinarstvu.

Nastava je bila podeljena po predmetima i grupama, a postojali su i kraći kursevi za one koji ubrzo izlaze na slobodu.

Od robijaša stvarao je knjigoljupce, a nije podnosio „bubanje i učenje definicija“, beleži Nešović.

Preveo je i Komunistički manifest, Bedu filozofije i Kritiku političke ekonomije.

„Pijade je bio jedinstvena ličnost.

„Sećam se citata jednog od stražara u Lepoglavi koji kaže ‘možda neko kad dođe u zatvor (kod njega) nije komunista, ali kad odlazi iz zatvora svakako jeste'“, kaže istoričar Boban Nikitić za BBC.

• Koliko se danas sećamo narodnih heroja
• Čedomir Ljubo Čupić – narodni heroj koji je osmehom prkosio smrti
• Pletenice, titovka i hrabrost prve narodne heroine – koliko pamtimo Mariju Bursać

Susret sa Titom

U hrvatskom zatvoru Lepoglava 1930. upoznaje osuđenika Josipa Broza u plavoj radničkoj bluzi.

„Najzad smo ga upoznali. Tu su nam dali pantalone koje su jedva dolazile do kolena, neke velike cipele, tako da smo izgledali kao prava čudovišta. Broz se smejao našem izgledu“, pisao je Pijade, citira Nešović.

Tokom godinu dana zajedničke robije nastaje prijateljstvo za ceo život.

„Tokom svih godina i posle rata, sa Mošom nije bilo oscilacija, on je uvek bio na liniji partije.

„Još tokom boravka u Lepoglavi vidi se koliko je Tito bio opčinjen Mošom, on mu je praktično bio učitelj marksizma i čvrsto verujem da se i posle stupanja na vlast držao Mošinog mišljenja“, navodi Nikitić.

Moša nije prestao sa slikanjem ni iza rešetaka.

U to vreme nastaju i neki od njegovih čuvenih autoportreta, a slikao je i Tita.

Policijska dojava i štuke nad Beogradom

Po izlasku na slobodu upoznaje udovicu i istaknutu članicu KPJ Lepu Nešić, sa kojom se venčava 1939.

Zajedno će biti i u partizanskim četama, pa i u mirnodopsko vreme, do kraja života.

Nacističko bombardovanje 6. aprila 1941. Pijade dočekuje u Beogradu.

Da će nemački avioni štuke zasuti bombama jugoslovensku prestonicu načuo je prethodne večeri u kafani od policajca i posle se često šalio da „treba i policiji nekad verovati“.

Već narednih dana, odlazi u Crnu Goru, gde učestvuje u organizaciji Trinaestojulskog ustanka.

Krajem te godine priključuje se Vrhovnom štabu.

Tada pedestogodišnjak, nije često bio na prvim linijama fronta, već su njegova zaduženja bila usmerena na ekonomiju i uspostavljanje partizanske vlasti na slobodnim teritorijama.

Ipak, bio je deo vrhuške koja je zajedno sa borbom protiv okupatora, vodila i revolucionarnu borbu – koja je podrazumevala i masovne likvidacije unutrašnjih neprijatelja.

Za to vreme, stradala je gotovo čitava njegova porodica – u logoru na beogradskom Sajmištu sestre Šelika i Micika i braća Josif i David, dok je treći brat Velizar streljan u Nišu.

Vest o tome zatiče ga na zavejanom Durmitoru 23. februara 1942. kada doživljava nervni slom, piše Nešović.

Ostale su žive samo dve bratanice – jedna u partizanima, jedna u Švajcarskoj.

Tanjug i AVNOJ

Bio je je jedan od glavnih organizatora prvog zasedanja Antifašističkog veća nove Jugoslavije u Bihaću 1942, ustanovljenog kao najviši organ vlasti.

Kao iskusni novinar, koji je redovno pratio i Radio Berlin i Radio Moskvu i znao koliko su mediji važni – sledeće godine je pokrenuo Tanjug – Telegrafsku Agenciju Nove Jugoslavije.

Članovi prve redakcije Tanjuga, osnovane u Jajcu 5. novembra 1943, neposredno pre drugog zasedanja AVNOJ-a, bili su istaknuti partizani i predratni novinari – Ivo Lola Ribar, Vladimir Velebit, Ivan i Vladislav Ribnikar.

Pijade je smatrao da „treba da se u prvim danima za vreme zasedanja i posle njega okrenemo inostranstvu kako bi (…) sve naše saveznike što brže obavestili o odlukama (…) za koje smo znali da moraju da udare temelje novoj Jugoslaviji“, prenosi Vreme.

Prvu vest o osnivanju agencije objavila je radio stanica pokreta otpora „Slobodna Jugoslavija“ sredinom novembra 1943. godine, pa i radio BBC.

Osnivanje agencije pokazuje da je postojala partijska svest o značaju medija, navodi Dimić.

„Tanjug ima zadatak da u jednoj novoj istorijskoj situaciji plasira svetskim političarima osnovne stavove na kojima počiva taj novi jugoslovenski model buduće države.

„Sa rađanjem takve agencije, komunistička vlast uspeva da kroz svoje stavove proturi savete koji stižu od Kominiterne, a posle 1945, i Sovjetske države, i Tanjug je tu odigrao vrlo važnu ulogu“, napominje profesor Filozofskog fakulteta.

Pijade će i posle rata biti posvećen zakonodavstvu – bio je jedan od najvažnijih autora prvog Ustava nove Jugoslavije 1946.

Za novostvorenu državu predložio je sopstvenu pesmu za himnu, što nije usvojeno, ali jeste njegov crtež – kao idejno rešenje za grb, koji je, sa manjim izmenama, korišćen od 1944. do 1963.

Pijade je odigrao važnu ulogu i komunističkoj agrarnoj reformi, kada je ograničeno koliko zemlje se može imati.

Navodna saradnja sa ustašama

Godinama se u javnosti pominje dokument upitne autentičnosti, da je 1935. u zatvoru u Sremskoj Mitrovici Pijade potpisao sporazum o saradnji tada ilegalne ‘Komunističke stranke’ sa hrvatskim ustašama Mileta Budaka „čiji je cilj raspadanje jugoslovenske države i svega što je srpsko i pravoslavno“.

Ne samo da se Komunistička partija Jugoslavije nije zvala ‘stranka“’ i da je ustaški pokret imao drugi naziv od navedenog u sporazumu, već postoje i istorijski podaci koji govore da je Budak baš u to vreme boravio u Italiji u kampovima za obuku, navodi Nikitić.

„Po svemu sudeći taj dokument, koji se često pojavljuje na društvenim mrežama, u stvari plagijat (kvislinške) vlade Milana Nedića.

„Moša Pijade je sigurno znao kako se stranka zove“, kaže on.

Iako se nije bavio konkretnim sporazumom, pa ne može da govori o autentičnosti, Ljubodrag Dimić kaže da KPJ sredinom tridesetih jeste potpisivala sporazume sa hrvatskim nacionalistima.

Njihov cilj je bio da Jugoslavija nestane sa karte Evrope.

„Moramo znati da su ti sporzuzmi iz nekog vremena kada ustaštvo nije pokazalo svoju prirodu u stvarnosti i delima.

„To su dva pokreta koja maglovito, sa svim razlikama koje u sebi nose, imaju zajednički cilj rušenje monarhije i države, a prilika za Sovjete da varnica pokrene svetsku revoluciju – bilo im je tada svejedno hoće li to izvesti levica ili desnica“, navodi Dimić.

Posle 1935, kada se na Sedmom Kongresu Kominterne donese odluka da se svet deli na fašizam i antifašizam, nikakvog dodira suštinskih tog pokreta više nema, napominje.

„Od tad KPJ zagovara očuvanje Jugoslavije, svi uzimaju taj kurs i zadržavaju ga i 1941. i posle“, navodi Dimić.

Pijade je često pominjan u negativnom kontekstu zajedno sa Brozom, i kasnije.

Navodno, na prvom zasedanju AVNOJ-a Pijade je tražio da se ljudima pale kuće, da bi ostali bez ičega i došli u partizane.

„Kao izvor navodi se ‘Četnički arhiv’, a koliko je verovati da su četnici imali izaslanika na sednici AVNOJ-a – pre je to delo propagande“, ocenjuje Nikitić.

Narodni tribun

Pijade je do smrti je bio predsednik jugoslovenske Savezne skupštine, a učestvovao je i u brojnim diplomatskim i mirovnim misijama nove Jugoslavije.

„Jugoslovenski komunisti su bili očarani, te nastupe su opisivali da ‘teče med i mleko iz njegovih usta’.

„Govorili su da njihov istorijski učinak kad Moša Pijade izgovori ili napiše, to dobija sasvim novu dimenziju – on je uozbiljavao revoluciju, iskazujući smisao i suštinu“, ističe Dimić.

Kako je Moša Pijade jednostavno i prijemčivo govorio, tako je i pisao – čak i zakone.

Ne samo da je partizanskim daktilografima ispravljao zareze i jezičke i stilske greške, već se i kasnije protivio korišćenju stranih, nerazumljivih izraza i birokratskih reči.

Kada su drugovi iz Partije zaduženi za privredu pisali o „faktorima“ i „vezanoj trgovini“, ljutito im je poručio „frčite vi, ako smete, na vaše žene, a ne na narod“.

„Ne može se rečju zamagljivati, kriti sadržina. Narodu treba jasno reći šta je u pitanju“, citira ga Nešović.

Sahrana sa najvišim počastima

Na poslednju diplomatsku posetu Velikoj Britaniji ispraćen je uz osmehe i mahanje na železničkoj stanici.

Preminuo je iznenada od srčanog udara 15. marta 1957. u Parizu, na povratku sa poslednje ispostaviće se kući.

Posebnim avionom JAT-a stiglo je telo na aerodrom u Batajnici.

Dok su posmrtni ostaci bili izloženi u Domu Savezne skupštine, počast mu je odalo 100.000 građana, prenela je televizija.

Kolona ljudi ga je ispratila do Kalemegdana, gde je sahranjen u grobnici narodnih heroja, zajedno sa Đurom Đakovićem, Ivom Lolom Ribarom i Ivanom Milutinovićem.

Od njega se govorom poslednji oprostio Tito.

Revolucija umesto kičice

Slikar Moša Pijade imao je veoma neujednačen umetnički put, piše Mirjam Rajner sa Fakulteta za jevrejske studije izreaelskog Bar Ilan univerziteta.

Imao je duge periode neaktivnosti i odvojenosti od aktuelnih umetničkih dešavanja i profesionalnog miljea, ocenjuje Rajner u knjizi Fragile Images: Jews and Art in Yugoslavia 1918-1945.

Umetnički nagon ne samo da se takmičio sa drugim interesovanjima, poput pisanja, prevođenja i novinarstva, već su mu i boravak u zatvoru, rat i politička karijera ostavili vremena za relativno mali opus, ocenjuje ona.

„Ipak, pomalo iznenađujuće, Pijade nikada nije prestao da vidi sebe kao umetnika“, piše Rajner u odeljku ‘Od Dorćola do Pariza i nazad, autoportreti Moše Pijade’.

Neka od njegovih najvrednijih dela nalaze se u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Jednim od najznačajnijih smatra se Autoportret sa japanskim lutkama iz 1916.

Jedinu samostalnu izložbu Pijade je imao je 1952. u posebno izgrađenom ateljeu na Senjaku, blizu kuće u kojoj je živeo.

Taj atelje je danas u sklopu Muzeja afričke umetnosti, izgrađenog 1977.

Kako je pisao u dnevniku, Pijade je tad želeo da se vrati slikarstvu i „radi kao opsednut“, kaže kustoskinja Ana Knežević.

„Pomalo je u čudu – kaže ‘čak i ja sam slikar’ i to na italijanskom.

„Dodaje ‘mnogi bi se iznenadili kad bi znali da je to moj osnovni poziv'“, priča Knežević.

Izložba zatvorenog tipa sa odabranim zvanicama, među kojima je bio i Tito, trebalo je da mu bude podstrek za dalji rad, dodaje ona.

Bila je postavljena u današnjoj Maloj sali Muzeja afričke umetnosti, gde se čuvaju originalni kamin i klupa iz ateljea.

Značaj umetnosti Moše Pijade ogleda se pre svega u njenom dokumentarnom karakteru, ocenjuje ova istoričarka umetnosti.

Njegovo dinamično životno iskustvo nesumnjivo je odredilo i izgled njegovih platna.

„Značaj njegovog slikarstva je u toj simbiozi umetnika i revolucionara, što je više od samih slika“, ističe Knežević.

Šta možemo da naučimo od Moše Pijadea?

Boban Nikitić je pisao master rad – Platno, pero, pištolj, pečat i petokraka u biografiji Moše Pijade.

Tih pet reči na slovo P – simbolizuju najvažnije delove mozaika ličnosti ovog narodnog heroja.

„Pijade je simbol velikog idealizma i neprestane borbe.

„Iskreno je verovao u stvaranje novog i boljeg sveta i pravednog društva“, kaže Nikitić.

Možda će vas zanimati i ova priča

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru iVajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]