Jurij Gagarin: Skrivene opasnosti čovekovog prvog leta u svemir

„Odavde gde sedim, u metalnoj konzervi, daleko iznad sveta, planeta Zemlja je plava, a ja ništa ne mogu da učinim“.

„For here am I sitting in a tin can, far above the world. Planet Earth is blue and there’s nothing I can do.“

Ovi stihovi pesme Dejvida Bouvija Space Oddity (Neobičnost u svemiru) najbolje sumiraju kako Jurij Gagarin mora da se osećao na prvom čovekovom putovanju u otvoreni svemir.

U sićušnoj svemirskoj letelici, prečnika svega dva metra, Gagarin se uputio u svemir više kao putnik nego kao kosmonaut.

U ono vreme „pilot“ nije čak ni pritiskao kontrolne dugmiće letelice.

• Aleksej Leonov: Rus koji je mogao da bude prvi čovek na Mesecu
• Od mini-Gagarina do nevidljivog Vorhola
• Kako izgleda šetnja po Mesecu

Prema transkriptu komunikacije sa kontrolom na zemlji, Gagarin je bio očaran pogledom koji mu se ukazao kroz prozor kapsule, komentarišući „prelepu auru“ naše planete i fascinantne senke koje su oblaci pravili na površini Zemlje.

Gagarinov put u svemir 12. aprila 1961. godine bio je pobeda Sovjetskog Saveza u trci protiv Sjedinjenih Američkih Država, a njegov povratak na Zemlju bio je nesumnjivi trijumf.

Ali da bi ušao u istoriju, Gagarin je prihvatio opasan izazov koji je zahtevao ogromnu hrabrost. Uputio se u svemir – misteriozno mesto koje je u to vreme bilo bukvalno nepoznato – u brodu koji nije imao kontrole za spasavanje.

Za to vreme, raketa koja je trebalo da ga lansira imala je jednak broj neuspešnih letova kao i uspešnih.

Gagarin je preuzeo ulogu zamorčića, a bilo je zamišljeno da njegova misija odgovori na nekoliko pitanja. Može li čovek da preživi u svemiru? Može li svemirska letelica da preživi putovanje?

I može li svemirska letelica efikasno da komunicira sa Zemljom, tako da obezbedi sigurno prizemljenje?

U ono vreme niko nije imao poverenja u bezbednost raketa, svemirskih letelica, komunikacionih kontrola i sistema – ili čak da čovek može da preživi u svemiru.

„Da se svemirska letelica Vostok stavila pred današnje naučnike, niko ne bi glasao za to da se lansira jedna tako beznadežna stvarčica u svemir“, rekao je inženjer Boris Čertok skoro pola veka posle misije, u njegovoj knjizi Rakete i ljudi.

„U ono vreme sam potpisao dokumente s izjavom da mi sve izgleda u redu i da garantujem bezbednost misije. Nikada to ne bih potpisao danas. Stekao sam mnogo iskustva i shvatio koliko smo rizikovali.“

Neuspesi Vostoka

Lansirno vozilo Vostok, na koje je postavljena istoimena svemirska letelica, bilo je zasnovano na raketi R-7, dvofaznom međukontinentalnom balističkom projektilu koji je prvi put poleteo u avgustu 1957. godine.

Iste te godine, Sputnjik 1, prvi veštački Zemljin satelit, nastao je iz R-7.

Dizajn R-7 pokazao se veoma uspešnim – projektili iz ove porodice još uvek su jedini projektili u Rusiji za svemirske letove sa ljudskom posadom. Iako zastareo, pokazao se kao pouzdan za slanje svemirskih letelica u orbitu.

Međutim, 1961. godine, stvari su bile prilično drugačije.

„Ako se držimo savremenih standarda za raketnu bezbednost, pre 1961. godine nismo imali razloga da budemo optimistični. Tokom te godine, imali smo najmanje osam uspešnih lansiranja zaredom“, pisao je Čertok u knjizi.

„Ali od pet lansiranja satelita 1960. godine, uzletela su četiri. Od njih, samo je tri uspelo da izađe iz Zemljine orbite, a samo su dva sletela. I od ta dva koja su se vratila na Zemlju, samo je jedan sleteo normalno.“

Prvo lansiranje u programu Vostok bilo je izvedeno 15. maja 1960. – manje od godinu dana pre Gagarinove misije. U satelitskom brodu nalazila se lutka iz izloga nazvana Ivan Ivanovič.

Brod je izašao iz Zemljine orbite, ali se nije vratio. Otkazali su mu sistemi za orijentaciju.

Devetnaestog avgusta, psi Belka i Strelka poletele su u svemir i vratile se, učinivši to jedinim potpuno uspešnim lansiranjem tokom 1960. godine.

Ali potonji pokušaju bili su manje uspešni.

Prvog decembra još jedna letilica sa psima lansiranim u svemir – Muška i Pčelka – nije mogla da se vrati duž proračunate trajektorije i počela je da se spušta izvan granica Sovjetskog Saveza.

Čitav brod je uništen, uključujući životinje u njemu, kako bi se sprečilo da se druge zemlje dokopaju sovjetske tehnologije.

Skoro savršena

Tokom Gagarinovog leta, 12. aprila 1961. godine, raketa je imala skoro savršenu izvedbu. Ali ne postoje sitnice u svemirskoj tehnologiji, tako da je „skoro“ moglo Gagarina da košta života.

Među mnogim tehničkim greškama, njegova svemirska letelica je ušla u orbitu na većoj nadmorskoj visini od predviđene.

Imao je kočnice, ali da one nisu radile, Gagarin bi morao da sačeka da se svemirska letelica spusti sama, da bi se vratio na Zemlju.

Iako je Vostok imao kiseonika, hrane i vode za više od nedelju dana, veća nadmorska visina značila bi da mu treba više vremena od toga da počne da se spušta.

Gagarinu bi najverovatnije ponestalo zaliha i on bi umro. Srećom, kočnice su radile.

Kablovi koji su povezivali kapsulu svemirskog vozila sa servisnim modulom nisu se otkačili pre Gagarinovog povratka na Zemlju.

I tako je Gagarinova kapsula bila neočekivano opterećena dodatnim modulom prilikom prizemljavanja.

Temperatura u kapsuli postala je opasno visoka i Gagarin se nekontrolisano okretao, zamalo izgubivši svest.

„Nalazio sam se u plamenom oblaku koji je jurio ka Zemlji“, prisetio se kosmonaut kasnije.

Prošlo je 10 minuta pre nego što su kablovi konačno progoreli i modul za spuštanje, sa čovečjim putnikom, se otkačio.

Gagarin je iskočio pre nego što je njegova kapsula udarila u zemlju, spustivši se padobranom bezbedno blizu reke Volge.

To je prekršilo zahteve Međunarodne aeronautičke federacije (FAI) da astronaut mora da sleti u svemirskom vozilu, inače se to ne računa kao let u svemir.

Zvaničnici su odbili da priznaju da Gagarin poslednjih nekoliko kilometara do zemlje nije putovao u svom brodu.

Njegove izveštaje o svemirskom letu na kraju je verifikovao FAI, koji je i promenio pravila kako bi naglasio da su važni koraci bezbedno lansiranje, let u orbiti i povratak pilota.

• „Korak smo bliže“ rešenju najveće misterije kosmosa
• Balkan i svemir: Kako planete dobijaju imena
• Gde sateliti umiru

„Suviše znam“

Ruski servis BBC-ja pitao je trojicu ruskih kosmonauta da li bi leteli u Vostoku u svemir u stanju u kom se on nalazio 1961. godine.

Pavel Vinogradov, koji je leteo u svemir tri puta, 1997, 2006. i 2016. godine, rekao je da bi on leteo uprkos svim opasnostima, ali samo zbog njegovog avanturističkog duha.

Međutim, Gagarin je bio u drugačijoj poziciji, kaže on, i malo je verovatno da je bio svestan svih rizika.

„Morate da uzmete u obzir svo moje znanje kad sam leteo prvi put“, kaže Vinogradov. „Ja sam inženjer, suviše znam. Gagarin verovatno nije znao sve to.“

Mihail Kornienko, koji je leteo u svemir dvaput, 2010. i 2015, kaže da bi definitivno leteo 1961. godine, da je bio na Gagarinovom mestu, ali da ne bi išao sada, zato što se zna da je rizik bio izuzetno velik.

„Siguran sam da bi svako pošao na to putovanje i ušao u brod na njegovom mestu“, kaže astronaut.

Sergej Rijazanski je leteo u svemir dvaput i ističe da su prvi kosmonautski korpusi regrutovali vojne pilote lovaca – disciplinovane ljude spremne da žrtvuju živote za svoju domovinu.

Prvi kosmonauti su bili mladi, kaže on.

„Da sam bio u tim godinama, zbog moje žudnje za avanturama, verovatno bih pristao da letim u Vostoku. Danas, naravno, ne bih. Imam četvoro dece i odgovornost prema porodici.“

Rijazanski kaže da je let u svemir zastrašujući, čak i danas.

„Normalna osoba ima strahove. I to je dobro. Osoba postane pribranija, obraća više pažnje i odgovornija je.“

„Životi su nam se zauvek promenili“

Sin zemljoradnika sa sela, Gagarin je u svemir otišao nepoznat, a vratio se kao najslavniji čovek na planeti.

Njegov let ga je pretvorio u narodnog heroja i planetarnu javnu ličnost, i nakon toga je proputovao svet da bi promovisao dostignuća Sovjetskog Saveza – uključujući Čehoslovačku, Bugarsku, Finsku, Veliku Britaniju, Island, Kubu, Brazil, Kanadu, Mađarsku i Indiju.

„To je, naravno, značilo da su nam se životi zauvek promenili“, rekla je Elena Gagarina, govoreći za BBC 2011. godine.

„Bilo je izuzetno teško mojim roditeljima da vode bilo kakav privatni život. Imali su jako malo prilike da budu jedno sa drugim privatno posle leta.“

„Čak i ako je planirao nešto samo za sebe, odmah bi se našao okružen ljudima koji su želeli da ga vide, pričaju s njim, dodirnu ga. Shvatio je da je to deo njegovog posla i da ne može da odbije.“

Iako je Gagarin žudeo za tim da ponovo leti, bilo mu je zabranjeno da putuje u svemir zbog njegovog statusa narodnog heroja.

Obučio je nekoliko drugih kosmonauta i upisao se na prestižni Institut za aeronautički inženjering Žukovski.

Gagarin je diplomirao s odličnim ocenama u februaru 1968. godine.

U martu iste godine, u rutinskom probnom letu Miga-15, njegov avion se srušio, a on i njegov kopilot su stradali na licu mesta.

Imao je 34 godine.