Južna Afrika i rasizam: Kako danas izgleda život – gotovo 30 godina posle aparthejda

Gotovo 30 godina posle zvaničnog ukidanja aparthejda u Južnoafričkoj Republici, problem rasnog raslojavanja nije iščezao, a zbog visoke stope kriminala ta zemlja spada u jednu od najnesigurnijih za život na planeti.

U Južnoafričkoj Republici je 17. novembra 1993. godine usvojen Ustav kojim je okončan aparthejd – najdugovečnija i zakonima legalizovana rasistička država na svetu. Trajala je 46 godina.

Belci se jesu izvinili, ali je to „lažno obećanje, jer su im ostale sve privilegije“, kaže 34-godišnja tamnoputa stjuardesa koja se predstavila kao Meri.

Međutim, Ruben Barn, beli Južnoafrikanac, avioinženjer koji radi u Zanzibaru kaže za BBC na srpskom da na taj datum ne gleda blagonakolno.

„Od kada su crnci preuzeli zemlju sve se raspalo. Ubistva i pljačke su svakodneva pojava. Niko nije siguran.“

• Kako se raspravljati sa rasistom: Pet oborenih mitova
• Kako biti antirasista
• Zašto je nastao pokret „Životi crnaca su važni“

Tokom aparthejda stanovništvo Južnoafričke Republike je do 1993. godine bilo podeljeno na „belce, crnce, Indijce i mulate“.

Porodice Rubena Barna i njegovog kolege bile su privilegovane i zahvaljujući boji kože uživale puna politička i ljudska prava.

Osim toga, na raspolaganju im je bilo bogatstvo koje im je prema rasnim i segregacionim zakonima pripadalo.

Jedna petina stanovništa imala je pravo da koristi četiri petine bogatstva zemlje.

Pogledajte video: Korona virus smirio i bande u Kejptaunu

Prema podacima mičigenske studije „Prevazilaženje aparthejda“ (Overcoming apartheid), za 46 godina postojanja rasističke države, svaki crni stanovnik Južnoafričke Republike bio je u proseku jednom godišnje priveden u policiju na ispitivanje i u najvećem broju slučajeva fizički maltretiran.

O pogubnim rezultatima rasističke politike svedoče informacije iz iste publikacije da je svaki drugi tamnoputi čovek za vreme aparthejda bio nepismen, svaki peti bez zaposlenja, nijedan sa pravom glasa, a da je svaki drugi dečak umirao pre svoje 10 godine.

Meri, koja se u Dubai doselila iz Pretorije, kaže da želi da prošlost ostavi iza sebe.

„Teško mi je o tome da pričam. Moj otac je proveo pet godina u zatvoru. Nije bilo jednog razloga za to. Ali, ne samo on.

„Hiljade ljudi su godinama bili u zatvorima, bili su maltretirani, šikanirani, bičevani, omalovažavani, tretirani kao psi. Mnogo ljudi je ubijeno. Zbog čega? Zbog boje kože?“.

Njen otac je bio uhapšen, jer se u pogrešno vreme našao u pogrešnom kvartu grada.

„Tačno je da su nam se izvinili posle 1993. godine“, kaže Meri.

„Ali to je lažno izvinjenje. Oni to ne misle. Mi to osećamo. Oni i dalje nisu izgubili privilegije.

„U aviokompaniji u kojoj radim ima oko 30 ljudi iz JAR. Svi belci su piloti i kopiloti. Stjuardesama je boja kože crna. Je l’ mislite da je to slučajno?“.

• Moja majka je data na usvajanje jer je izgledala kao belkinja
• Jednostavno pitanje koje razotkriva rasizam u Americi
• Zašto je 19. jun važan za Afroamerikance

Kako je sve počelo

Iako je politika aparthejda ozvaničena 1948. godine, istoričari se slažu da je rasizam prema domorocima bio uočljiv od trenutka kada su se prvi Holanđani u 17. veku iskrcali na Rt dobre nade (današnji Kejptaun) gde su osnovali koloniju odakle su ih kasnije proterali Britanci.

Holanđani su otišli na sever zemlje i tamo osnovali burske republike (holandske države).

Iz raznih spisa i dnevnika koje su Holađani ostavili za sobom moglo je da se pročita da su lokalne ljude doživljavali kao „divljake“ i „ljude nedostojne poštovanja“.

Lenjost im je, verovali su, urođena, skloni su spletkama, ucenama, varavarizmu, pijanstvu…

„Njihovo urođeno varavarstvo i lenjost, te neupućenost u bilo kakave vrline čine ih podložnim mnogim prorčnim zadovoljstvima.

„Ti su prostaci nepouzdani i podmukli. Lažovi su i varalice“, zapisao je Vilijem Ten Rajn, jedan od prvih Holanđana na Rtu dobre nade.

Evropljani su ubrzo svoje domaćine pretvorili u robove što je bio začetak aparthejda koji će tri veka kasnije biti i legalizovan.

Pogledajte video: Muhamed Ali se pita – „Zašto je sve bele boje?“

Početak institucinalizovanog pakla

Samo tri godine posle završetka Drugog svetskog rata – posle svih strahota kroz koje su Evropa i svet prošli „zahvaljujući“ upravo rasiszmu i netrpeljivosti – diskriminatorni zakoni su preko noći institucionalizovani u JAR.

Rasistička Burska Nacionalna partija došla je na vlast u Južnoafričkoj Republici 1948. godine zahvaljujući činjenici da tamnoputi ljudi nisu imali pravo glasa.

„Kada je 1948. godine došla na vlast, Burska Nacionalna partija je počela da učvršćuje sistem koji je već postojao. Oni su ga samo legalizovali“, kaže za BBC na srpskom Nemanja Radonjić sa Instituta za savremenu istoriju.

Jedan od prvih aparthejd zakona koji je stupio na snagu bila je zabrana mešovitih brakova.

„Ti zakoni su smišljeni kako bi se i belci držali sa strane i kako bi svaka ideja koja je ‘mirisala’na multirasno društvo bila u korenu presečena“, kaže Radonjić.

• Zašto je 19. jun važan za Afroamerikance
• Tviter izbacuje reči „gospodar“, „rob“ i „crna lista“ iz programerskog govora
• Ovako nejednakost izgleda iz vazduha

U nadolazećim godinama, kako pokazuje studija „Overkoming Aparthejd“ Univerziteta u Mičigenu, od belačke manjine izabrana vlada krajnje desnice donela je niz rasističkih zakona čime su na brutalan način vođstvo i članovi partije i vlade, ali i obični ljudi, vojničkom čizmom pogazili najosnovnija prava većinskog tamnoputog naroda – Afrikanera.

Izvori iz iste studije procenjuju da je u periodu od 1960. do 1983. godine čak 3,5 miliona ljudi nasilno preseljano iz svojih domova.

Crnoputom stanovništu je naređeno da se iz svojih kuća odseli u geta, što se smatra jednim od najmasovnijih nasilinih preseljanja u istoriji sveta.

U kasnijim godinama aparthejd je ojačan zakonima koji su nebelcima zabranili pristup u određene zone gradova.

Crni Afrikanci su sedeli odvojeno u autobusima, na klupama u parkovima, bilo im je dozovoljeno da idu samo određenom stranom ulice…

Godišnje je oko 250.000 tamnoputih ljudi bilo hapšeno i zatvarano najčešće zato što nisu poštovali zabranu kretanja.

Nameće se pitanje kako je bilo moguće da jedna u punom obliku rasistička država traje punih 46 godina.

„Ono što je ključno je da se sve to dešava u vreme Hladnog rata. Nije slučajno što se kraj aparthejda poklopio sa padom komunizma“, kaže Radonjić.

Dodaje da je, kada su Mozambik i Angola postale komunističke zemlje, nastupila panika i strah da bi i u Južnoafričkoj Republici moglo doći do slične promene ukoliko bi se vlada promenila.

Iz tog razloga zapadni svet, predvođen SAD, žmurio je na jedno oko kada su u pitanju bila ljudska prava i nehumano tretiranje večine stanovništva u JAR, ističe Radonjić.

Pobuna

Kako su aparthejd zakoni postajali represivniji, tako je situacija u u Južnoafričkoj Republici, kako piše nagrađivani autor Tom Lodž u svojoj knjizi „Politika prema crncima u Južnoj Africi“ (Black politics in South Africa) počela da zadobija sve veću pažnju svetske javnosti.

Demonstracije protiv vlade u Pretoriji počele su da se organizuju širom svetskih i evropskih gradova, a težak položaj većinskog crnog naroda u JAR postala je i neizbežna tema na sednicama Ujedinjenih Nacija.

Serije sastanaka u Njujorku na kraju su rezultirale embargom na oružje i delimičnim ekonomskim sankcijama prema vladi ove zemlje, o čemu je podrobno izveštavao Njujork Tajms, ali i ostali svetski mediji.

Uporedo, u zemlji su se sve češće organizovani protesti.

Unutrašnji otpor aparthejdu se vremenom radikalizovao i postajao sve militantniji.

Vlada je odgovorila nasilničkim delovanjem, ubijanjem, premlaćivanjem i hapšenjem demonstranata i time pokušavala da revoluciju saseče u korenu.

Bilo je na hiljade mrtvih, ali već je bilo kasno – bilo je jasno da povratka na staro nema.

Kada se represija pokazala kao neefikasno oruđe u borbi sa demonstrantima, vlada je ustuknula i pokušala da ponudi mrvice sa stola potlačenoj većini.

Zec kojeg je izvukla iz šešira nije impresionirao nikoga – ponudu da delimično reformiše sistem pobunjenici nisu prihvatili i vlastima nije preostalo ništa drugo nego da uđu u razgovore sa vodećim antiaparthejd političkim pokretom.

To je ujedno značilo da je vlada poražena.

U neravnopravnoj borbi sa državom, pobunjenici su imali tajno oružje. Ono koje im je svakodnevno bilo na vrhu jezika. Ime koje su sa ponosom izgovarali: Madiba. Otac nacije.

Stvoren je mit, mistifikacija, kult. Nelson Rolihlahla Mandela.

Njegovom uzdizanju pogodovala je i činjenica da se radilo o dugogodišnjem političkom zatvoreniku i antiaprthejd revolucionaru.

• Čak Di – zašto je pesma „Fight the Power“ i dalje važna
• Da li su Maza i Lunja rasistički crtani film

Koliko je Mandela promenio Južnoafričku Republiku?

Mandela je bio revolucionar blage naravi, koga su kritikovali i sa leve i sa desne strane političkog spektra, ali koji jeste jedan od najvećih lidera 20. veka prema časopisu Tajms, rame uz rame sa Mahatma Gandijem.

Bio je osuđen na doživotni zatvor zbog pokušaja izvođena državnog udara i svrgavanja sa vlasti rasističke vlade.

Njegov uticaj među pobunjenicima rastao je iz godine u godinu i na kraju je pod pritiskom svetske javnosti, ali i zato što se uplašio od građanskog rata, predsednik Južnoafričke Republike Vilijam De Klerk odlučio da ga pomiluje.

Mandela se 1990. godine, posle 27 godina služenja teške zatvorske kazne napokon našao na slobodi.

Prema izveštavanju svetskih medija, nije bila tajna da su militantnije grupe pobunjenika očekivale da ih Madiba povede u rat za povratak kontrole nad njihovom zemljom.

Bili su razočarani kada je bivši politički zatvorenik seo za sto sa predsednikom De Klerkom i posle nekoliko godina pregovaranja uspešno dogovorio ukidanja aparhejda, najmračnijeg perioda u istoriji Južnoafričke Republike.

Godinu dana posle zvaničnog okončanja aprthejda, 17. novembra 1993. godine, Nelson Mandela je posle demokratskih izbora postao prvi crni predsednik zemlje,

I kasnije, zajedno sa bivšim predsednikom zemlje Vilijamom Frederikom De Klerkom, dobio je Nobelovu nagradu za mir.

„Nećemo se svetiti, moramo da naučimo da živimo zajedno“, poručio je.

Mandela je umro 2013. godine.

Njegova politika mira, politika bez osvete davala je rezultate za vreme njegovog života.

Pored Nobelove nagrade za mir bio je dobitnik više od 250 vrednih nagrada i priznanja svuda u svetu.

Iako je umro pre sedam godina, on nastavlja da bude inspiracija mnogim ljudima u svetu, kao čovek koji je nenasilnim metodama promenio svet.

Ipak, ostaje pitanje koliko je uspeo da promeni svoju zemlju.

„Južnoafrička Republika je danas zemlja sa jednom od najvećih stopa kriminala“, kaže stjuardesa Meri.

Pogledajte video: Kejptaun – grad u kome se dogodi osam ubistava dnevno

Prema zvaničnim podacima vlade Južnoafričke Republike, u Pretoriji, Johanesburgu i drugim većim gradovima u proseku dnevno od uličnog kriminala bude ubijeno 58 osoba.

Nasilje i pljačke su svakodnevna pojava.

„Nekada se znao red“, kaže Ruben.

On tvrdi da je belo stanovništvo sada ugroženo i poručuje da su „crnci krivi za sve“.

I za 46 godina aparthejda?

„Mi smo se za to izvinili, i to je dovoljno.“

Meri kaže da je „tačno da su belci često žrtve.“

„Ali, ne očekujete valjda da ljudi kradu od crnih Afrikanaca? Pa oni nemaju ništa. Bogatstvo je i dalje u rukama belaca“, završava Meri.

„I tačno je da su belci često žrtve. Ali, ne očekujete valjda da ljudi kradu od crnih Afrikanaca? Pa oni nemaju ništa. Bogatstvo je i dalje u rukama belaca“, završava Meri.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]