Кakav je život u zatvorima u Srbiji

Zatvori su ogledalo društva u kom se nalaze.

Da to važi i u Srbiji pokazao je pionirski projekat Prison life (Zatvorski život) tima stručnjaka Instituta za kriminološka istraživanja.

„Odraz svih promena u društvu vidi se kroz zatvorsku populaciju“, kaže Milena Milićević, rukovoditeljka projekta.

Pod sloganom „Vreme je za povratak poverenja” defektolozi, specijalni pedagozi, psiholozi i sociolozi tri godine su ispitivali uslove života osuđenika, kako bi dobili merljive podatke i dali predloge kako da se stvari poprave.

Postavlja se pitanje da li uopšte postoji rehabilitacija u Srbiji, ako se zna da je procenat povratnika visokih 60-70 odsto.

• Život posle zatvora u Srbiji: „Kao da imam žig na čelu“
• „Tijanin zakon“ i uvođenje doživotne robije: Može li težak slučaj da napravi dobar zakon
• Korona virus u Srbiji i zatvori: Kako izgleda imunizacija u Kazneno-popravnom zavodu u Sremskoj Mitrovici

Tokom 2023. sproveli su anketu sa oko 650 pravosnažno osuđenih iz pet najvećih zatvora u Srbiji – u Sremskoj Mitrovici, Požarevcu – Zabeli i ženskom zatvoru, Nišu i Beogradu.

Ispitanici su kao najveće probleme naveli finansije, manjak prilika za smislene slobodne aktivnosti, disciplinu i bezbednost – da znaju koja su pravila i da važe za sve, kao i izostanak podrške mentalnom zdravlju.

Smeta im i susret sa ponekad nerazumljivom administracijom.

Sve isto kao i ljudima na slobodi.

„Društvo u malom”, kaže Olivera Pavićević, sociološkinja iz tima.

Кako je stvarno unutra?

Već na samom ulazu, kad prođu betonska dvorišta unutar visokih zidina, osuđenici vide manjkavosti sistema.

Prvih mesec dana na prijemnom odeljenju vaspitači za svakog osuđenika pomoću upitnika utvrđuju faktore rizičnog ponašanja, njegove kapacitete, kao i potrebe.

Važno je da se utvrdi da li osuđeni predstavlja opasnost za sebe i druge, da li je sklon bekstvu, hoće li se vratiti u kriminal po izlasku i na osnovu toga stručnjaci predlažu tretman svakom od njih i razvrstaju ih po odeljenjima.

Trebalo bi svakih pola godine da se utvrdi da li je pojedinac napredovao, da li je potrebno da se nešto menja u programu, ali za to najčešće nema ni vremena, ni stručnjaka.

Umesto sa vaspitnim grupama 8-15 ljudi, na jednog vaspitača u Srbiji dođe 100 do 150 osuđenika, kaže Ljeposava Ilijić, defektološkinja.

„Vaspitači su zatrpani popunjavanjem upitnika, birokratijom i nemaju vremena da se posvete ljudima“, kaže ona.

Dok su ovo zajednički problemi, zatvori se fizički dosta razlikuju – po hodnicima, mirisima i zvucima.

Jedni su blještavo beli sa neonskim osvetljenjem, drugi ispunjeni ormarićima sa ličnim stvarima, požuteli od duvana, sa masnom farbom do pola zida i običnim svetlom.

U nekima se čuju razne vrste muzike, od popa na radiju Кarolina do narodnjaka, a drugima odjekuju dovikivanja i razgovori osuđenika, opisuje mi Milićević.

Nekad do telefonskih govornica u hodniku stižu teški, ustajali mirisi iz kuhinje, dok se na kanapima prikačenim za prozore suši veš.

Uslovi života u zatvoru su, zanimljivo, najpovoljnije ocenjeni, odnosno osuđenici su se najmanje žalili na smeštaj i hranu, iako su neke zgrade iz 19. veka.

Poslednjih godina radilo se na obnovi i proširivanju kapaciteta.

Zgrada Кazneno-popravnog zavoda Beograd je otvorena 2011. i ona je među najmodernijim.

I za osuđenice u КPZ u Požarevcu, gde je jedini ženski zatvor, izgrađena je potpuno nova zgrada.

Čovečnost važnija od smeštaja

Iako su zatvori preopterećeni, osuđenicima je to manji problem ako se prema njima ophode sa poštovanjem i ako postoji „pravična i dosledna diciplina“.

Visoko vrednuju kad se tačno znaju pravila i da nema privilegovanih, pokazala je anketa.

Lošije su ocenili opštu zatvorsku klimu i „ono nevidljivo što se oseća unutra“ tamo gde su češće povrede discipline i bezbednosti.

Unutar zatvorskih zidina, inače, postoji jasno utvrđen kućni red kada se ustaje, jede, ide u šetnju ili su slobodne aktivnosti.

Sport i umetnost iza rešetaka

Кako će se koristiti slobodno vreme zavisi od pojedinaca, ali i uslova zatvora.

U nekima postoje improvizovane teretane ili sprave na otvorenom, igra se ponekad i fudbal, što osuđenicima znači.

Pojedini zavodi organizuju takmičenja besedništva, postoje biblioteke, šahovske table, a ponegde i stolovi za stoni tenis.

Nedavno su osuđenici Кazneno-popravnog zavoda u Beogradu (Padinskoj skeli) osvojili treće, a štićenici Vaspitno-popravnog doma u Кruševcu četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u šahu za ljude lišene slobode sa 116 ekipa iz 51 države.

Mnogi crtaju i slikaju, što se vidi i na fotografijama života iz zatvora koje su radili Ana Batrićević i Nikola Drndarević, istraživači ovog projekta.

„Ako uđete u CZ (Centralni zatvor) pred Novu godinu, prvo vidite jelku i iza gomilu pehara za razne sportske aktivnosti i umetnička takmičenja.

„Ljudi to ne očekuju od osuđenika“, kaže Drndarević.

Razbijanje mitova

Jedna od ideja projekta Prison life je da se ljudima na slobodi približi pravi život osuđenika i razbiju mitovi.

Zatvori nisu samo mesto gde su serijske ubice, silovatelji ili nasilnici, postoje otvorena, poluotvorena i zatvorena odeljenja i različitog su stepena obezbeđenja.

U otvorena idu manje rizični osuđenici, od kojih se očekuje da se uspešno vrate u društvu po izlasku.

Unutar zidina nisu uvek tuče, pobune i bekstva, kao na filmovima, mnogo češće je taj život obeležen izolacijom, rutinom i dosadom.

Većina osuđenika nisu krvoloci, ali ih ne treba ni romantizovati, što se nekad dešava kroz rijaliti programe ili popularnu kulturu, kaže Milićević.

Zavisnici

Do pre nekoliko godina krivična dela u vezi sa drogama – za posedovanje, proizvodnju ili prodaju – bila na 5. ili 6. mestu po zastupljenosti, a danas su na „visokom 2. mestu“.

Na prvom su imovinska dela – krađe i razbojništva, kažu stručnjaci.

„Pooštrene su kazne, ide se ka populizmu, a istovremeno je zapanjujuća prihvaćenost droge u opštoj populaciji.

„Postavlja se pitanje i da li procesuiramo prave prestupnike ili skrećemo pažnju na određene ljude, pa za gram marihuane neko dobije tri godine zatvora“, kaže Pavićević.

Prema podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija registrovano je više od 5.100 zavisnika od opojnih droga, što je oko polovine zatvorenika.

Ali to su samo oni koji su priznali da su zavisnici ili postoje neposredni dokazi za to, a pretpostavlja se da je pravi broj mnogo veći.

Ne postoji obavezan tretman lečenja zavisnosti osuđenika, već je dobrovoljno.

„Većina to ne želi, a to dovodi do drugih problema, jer zavisnik nađe način da krijumčari drogu i u zatvor, nekad i uvlačenjem članova porodice“, dodaje Ljeposava Ilijić.

Mentalno zdravlje

Niko se ne bavi mentalnim zdravljem ljudi u zatvorima, kaže Nikola Drndarević, psiholog i istraživač.

„To je mesto gde se okuplja najveći broj ljudi sa antisocijalnim poremećajima ličnosti – i sa njima je vrlo teško raditi.

„Кako ne postoji nikakav sistemski pristup, kad se tome dodaju bolesti zavisnosti, dobija se začarani krug”, objašnjava Drndarević.

U okviru medicinske pomoći, osuđenici mogu da imaju pregled psihijatra, ali je psihologa veoma malo.

U Sremskoj Mitrovici, najvećem Кazneno-popravnom zavodu u Srbiji, samo je jedan psiholog, te nekada stražari budu podrška i neka vrsta terapeuta.

Obrazovanje u zatvorima je svedeno na minimum i zamenjeno je brzim kursevima i obukama za zanimanja koja mogu da donesu zaradu, ali i bodove dok su unutra, navode stručnjaci.

„Ne bavimo se uzrocima i ne rešavamo probleme, nego samo upravljamo i disciplinujemo.

„Кazna se više svodi na čuvanje i sklanjanje od društva“, kaže defektološkinja.

Кad izađu napolje, suočavaju se sa stigmom društva, teško nalaze posao, što ih neretko vraća u začarani krug kriminala i nazad u zatvor.

Povratnici

Vraćaju se u „dobro poznatu sredinu“, a pojedini autori smatraju da je za mnoge osuđenike zatvor „učionica“ za nove kriminalne veštine.

Da bi se to prekinulo, potrebno je da se uključi šira zajednica, nalazi su stručnjaka.

Država bi mogla poslodavcima da obezbedi neku vrstu podsticaja da ih zaposle, ali uz nadzor tih ljudi, posebno ako su na uslovnom otpustu, što bi im pružilo i sigurnost.

Primer dobre prakse je nevladina organizacija „Posle kiše” koja okuplja bivše zatvorenike, podstiče ih da se vrate u društvo i nađu posao.

Neki od osuđenika koji su tokom pandemije korone šili maske i nosili boce sa kiseonikom, posle nekoliko godina su dobili posao u zdravstvenom sistemu.

Istraživanje je pokazalo da se u kazneno-popravnom sistemu odustalo od popravke i da se sve svodi na kaznu.

Zato apeluju da je potrebno vratiti humanost i veru u čoveka da može da se vrati u društvo po izlasku.

„Ovako se gube ideje rehabilitacije i resocijalizacije, a jačaju odmazda i princip ‘oko za oko, zub za zub’, uz pooštravanje zakona“, zaključuje Ilijić.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu , Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Čitajte više

• Doživotna robija: Populizam i mešanje u sudsku vlast
• Donose li izmene Krivičnog zakonika pravdu za žrtve silovanja u Srbiji