„Stalno sam zabrinuta, jer imam osećaj da propuštam nešto važno, a u isto vreme mi se čini da svi znaju kako da provode vreme osim mene“, kaže Milica Petrović, studentkinja ekonomije,

Višečasovno prelistavanje fotografija na društvenim mrežama na kojima su se zadovoljno smešili ljudi na različitim turističkim lokacijama, kod nje je izazivalo uznemirenost i loše raspoloženje.

Osećala je i krivicu – jer ne živi „punim plućima“.

Zato je u grad izlazila i kada je bila umorna, a putovala je i kada nije imala dovoljno novca.

Pojava interneta i društvenih mreža doveli su do razvijanja novih psiholoških stanja i strahova, objašnjava psihološkinja Darija Petrović Lubanska.

Jedan od njih je i strah od propuštanja sadašnjosti (Fear of missing out) ili skraćeno – FOMO.

„U pitanju je uznemirenost koju osećamo kada mislimo da drugi žive ispunjenije i zanimljivije od nas, kao i da proživljavaju nešto što je nama nedostupno.

„Kada gledamo nečije slike, ne posmatramo samo gde je, već i kako izgleda, što kod nas budi osećaj nedovoljnosti i želje da budemo na njegovom mestu“, kaže Petrović Lubanska.

‘Moram sve i moram sad’

Sličan problem ima i 22-godišnja Mina Čeperković, studentkinja prava.

„Nikako ne mogu da se pomirim sa činjenicom da ne mogu sve da stignem i zato konstantno gomilam obaveze ili planiram događaje na koje ću ići“, objašnjava.

Zbog toga je, kako kaže, „u začaranom krugu“.

„Kako god organizovala svoje vreme uvek će biti nešto što ću morati da izbegnem, a paradoksalno sam pod stresom kada negde odem, jer i tada razmišljam šta propuštam na nekom drugom mestu“, dodaje.

Problem joj predstavljaju i reklame za događaje, koncerte i izložbe.

„Stvari koje su interesantne ima sve više, a ja se osećam kao da moram sve što želim da uradim odmah, jer u suprotnom nikada i neću“, kaže Mina.

FOMO je svojstveniji mladim ljudima, jer su česta uverenja da u određenim godinama moramo da živimo što bolje i više, objašnjava Petrović Lubanska.

Dodaje i da ga čine dva procesa: svest o tome da nešto propuštamo i kompulzivno ponašanje kojim želimo da održimo društvene veze.

„Osećamo da moramo brzo da nadoknadimo sve ono što smo propustili“, kaže.

Strah od propuštanja kao strah od smrti

U osnovi osećanja da propuštamo život nalaze se osnovni ljudski strahovi – od prolaznosti i smrti, ukazuje Milan Milić, psihijatar.

„Ne osvešćujemo na dnevnom nivou da smo smrtni, ali u nama postoji duboki, intuitivni osećaj da vreme prolazi i da bi trebalo da iskoristimo život“, dodaje.

Ipak, ukoliko „imamo dovoljno realnog sadržaja koji nam je potreban, osećaj da život prolazi pored nas biće manji“.

Sve ovo ima veze i sa uverenjima koje smo stekli u detinjstvu.

„Prvi tip uverenja je povezan sa egzistencijalnim strahom od samoće, a drugi sa perfekcionističkim glasom u nama.

„Taj glas nam kaže da moramo da iskoristimo sve od života i ako to ne uradimo, naš život ne vredi“, naglašava psihološkinja Petrović Lubanska.

Šta drugi rade, ako ne postavljaju?

Iako je Milica Petrović mislila da će joj biti lakše ako ne bude znala gde su i šta rade njeni virtuelni prijatelji, to ipak nije bilo tako.

„Kada nisu postavljali slike i video snimke, pitala sam se šta rade.

„To me je dodatno uznemiravalo, jer sam pretpostavljala da se svi toliko dobro zabavljaju i rade tako zanimljive stvari da su previše zauzeti da čak i razmišljaju o zabeležavanju sopstvenih iskustava“, kaže.

Ovakvo stanje se zove Misterija propuštanja sadašnjosti (Mystery of missing out), a karakteriše ga anksioznost izazvana nedostatkom sadržaja na društvenim mrežama.

„Mnogi ljudi koji pate od straha od propuštanja, pogođeni su i ovim stanjem.

„Tada postaju paranoični, jer misle da se bez njihovog učešća događa nešto o čemu oni zapravo ne znaju ništa“, smatra Petrović Lubanska.

Zašto su nam društvene mreže važne?

Društvene mreže imaju mehanizam društvenog pritiska, objašnjava Dušan Ristić, sociolog i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

„Imati naloge na platformama i društvenim medijima, pratiti određene sadržaje, biti informisan nije više pitanje ukusa i interesovanja pojedinca, već potreba i obaveza svakoga ko je u taj svet uključen“, dodaje on.

Postoje i psihološki faktori.

Internet je deo „nove čovekove realnosti“, a društvene mreže „zadovoljavaju veliki broj naših psiholoških potreba“, smatra Milić.

„Mi smo uvek težili tome da budemo među ljudima, ali se sada radi o komfornijoj varijanti koja nam omogućava da ostanemo pomalo i anonimni“, ukazuje on

Radost u propuštanju prilika

Osećaj od propuštanja lepih trenutaka dugo je mučio i Anđelu Tomić.

„Trčala sam sa jednog događaja na drugi, mislila o tome kako da što bolje ispunim dan, a onda me je sve to umorilo.

„Shvatila sam da iz želje da budem na svakom mogućem mestu, nisam nigde zapravo bila“, kaže ova 25-godišnjakinja za BBC na srpskom.

Počela je da odbija pozive na kafu sa kolegama sa fakulteta, izbegavala da kupuje karte za koncerte, a zaboravila je na izlaske vikendima i jednostavno je uživala u dokolici.

„Bilo je tako oslobađajuće, bez suvišnih informacija, bez pritiska, gužvi i očekivanja da svaki sekund slobodnog vremena mora da bude ispunjen događajima.

„Samo sam postojala i radila ono što sam u tom momentu želela“, deli utiske Anđela.

Smatra da joj je pomoglo i to što je manje vremena provodila na društvenim mrežama.

„Ne moram da probam novu hranu kada izađem da jedem, odem na putovanje po svaku cenu, niti da pratim svaki mogući trend na Internetu“, kaže.

Ljudi često „sagore“ od želje da iskuse i dožive sve ono što im se čini važnim, ukazuje psihološkinja Petrović Lubanska.

„Tek kada osete umor, iscrpljenost i nemogućnost da se skoncentrišu, oni krenu da usporavaju životni tempo“, dodaje.

Poslednjih godina na društvenim mrežama se sve više korisnika govori o uživanju u propuštanju životnih prilika (Joy of missing out) ili skraćeno – JOMO.

Nastao je kao suprotnost FOMO-u, a povezan je i sa idejom zahvalnosti i jednostavnog života u kome nema previše dnevnih obaveza.

„Sve što mi treba su topla kupka, maska za lice, posteljina i dobar film“, napisala je jedna korisnica TikToka.

Radost u propuštanju događaja zahteva jasne prioritete, da znamo šta nam je važno i na koji način želimo da provedemo dan, objašnjava Petrović Lubanska.

„Sve ovo ide sa svešću o sadašnjem momentu i vežbanjem kako da budemo sami sa sobom, odnosno da nađemo zabavu u sebi, a ne van nas“, zaključuje ona.

Pogledajte i ovaj video: