Kako su pucnji Aziza Keljmendija uticali na sudbinu SFRJ

„Čuo sam rafalnu pucnjavu. Mislio sam da sanjam.

„Onda je otvorio vrata spavaone, uključio svetlo i počeo da puca“, seća se Riza Džakli, svedok, ali i jedan od okrivljenih za saučesništvo u „Paraćinskom masakru“.

U kasarni „Branko Krsmanović“, u gradu na jugoistoku Srbije, vojnik Aziz Keljmendi, Albanac sa Kosova, ubio je u rano jutro 3. septembra 1987. na spavanju četvoricu vojnika, a petoricu ranio.

Ubijeni su vojnici tadašnje Jugoslovenske narodne armije Hazim Džanović i Safet Dudaković iz Bosne i Hercegovine, Goran Begić iz Hrvatske i Srđan Simić iz Srbije.

Keljmendi je u haosu koji je nastao pobegao iz kasarne, ali je njegovo telo pronađeno oko kilometar i po od mesta zločina.

Stručnjaci su „nedvosmisleno utvrdili“ da se Keljmendi ubio, ali motivi zločina nikada nisu zvanično utvrđeni.

U Ministarstvu odbrane Srbije nisu želeli da govore o ovom slučaju za BBC.

• „Fatalni zaokret“: Od najbližeg saradnika do poslednje žrtve režima Slobodana Miloševića
• Dve decenije martovskog nasilja na Kosovu koje je menjalo živote i politike
• Sve što je obeležilo suđenje Slobodanu Miloševiću i zašto je danas važno

Kada su dan posle zločina „beogradske dnevne novine Politika objavile naslov ‘Pucnji u Jugoslaviju’, znao sam da ne valja“, kaže Azem Vlasi, dugogodišnji kosovski funkcioner u vreme Jugoslavije..

„Shvatio sam da će to biti iskorišćeno za dalju kampanju protiv Albanaca, protiv Kosova“,

Bez obzira na „istinu koju ne znamo i činjenice koje nisu do kraja poznate – slučaj Keljmendi jeste uticao“ na buduća dešavanja u Jugoslaviji, kaže Aleksandar Pavlović, istraživač Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Srbiji, za BBC na srpskom.

„Srbi su masovno protestovali, jer je ovaj slučaj snažno podstakao nacionalistička osećanja, pritiskao je jugoslovenske i srpske političare da shvate koliko je pitanje Kosova i kosovskih Srba postalo značajno za Srbiju“, objašnjava Pavlović.

Masakar u Paraćinu, kao redak zločin u vojsci, „pogodio je u živac“ ljude širom Jugoslavije.

Ispovesti porodica žrtava u novinama podstakla su sve delove zemlje da ovo dožive kao problem Jugoslavije, ne samo Srbije, piše Džuli Mertus, pravnica i profesorka Američkog univerziteta u Vašingtonu u knjizi „Kosovo: Kako su mitovi i istine otpočeli rat„.

„Ubistvo je posmatrano kao napad na celu zemlju.“

Bio je to samo dodatni ekser zaboden u sanduk već poljuljanih odnosa Albanaca i Srba na Kosovu, smatra Vlasi.

„Došli su crni dani za vojnike Albance koji su bili na odsluženju vojnog roka.

„Na njih se gledalo kao na neprijatelje, a kasnije je do 1990-ih bilo nekoliko smrtnih slučajeva, pa su tela vraćali u limenim zavarenim sanducima, a Albanci su počeli da izbegavaju služenje vojnog roka“, tvrdi Vlasi za BBC na srpskom.

Ranjene vojnike u niškoj bolnici tada je posetio Duško Šljivančanin, tada mladi starešina, a danas pukovnik u penziji.

Ne slaže se sa Vlasijem i kaže da se niko kasnije prema Albancima u vojsci „nije ponašao loše“.

„To je bio teroristički akt koji nije mogao da utiče na raspad SFRJ“, kaže Šljivančanin.

BBC je pokušao da dođe do porodica nastradalih i ranjenih vojnika, ali do objavljivanja ovog teksta nismo uspeli.

Razbuktali plamen nacionalizma

Slučaj je uticao i na način rešavanja odnosa Srba i Albanaca, kao i problema Kosova – ne kroz dijalog, saradnju, dogovore i kompromise, nego kroz bes, rezignaciju i međusobnu netrpeljivost, smatra Pavlović.

Usledili su napadi na albanske radnje koji su uticali da se Albanci udruže na Kosovu, iseljavaju iz gradova u Srbiji, ali i da izbegavaju služenje vojnog roka, dodaje.

„U tom smislu, simbolički značaj višestruko prevazilazi realnu važnost krvavog međusobnog obračuna jednog mladića sa njegovim okruženjem“, kaže Pavlović, autor projekta „Figura neprijatelja: preosmišljavanje srpsko-albanskih odnosa.

Albanci su do kraja Jugoslavije „bili predmet negativnih stereotipa, posmatrani su kao zaostali i neobrazovani i nikada nisu ravnopravno bili uključeni u jugoslovensko društvo“. ocenjuje.

Mertus smatra da je Slobodan Milošević, tada predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, „ubedio“ srpske političare da „čvrstina po pitanju Kosova uslov političke održivosti“.

„Dok su neki lideri pokušali da uguše rastuće anti-albansko raspoloženje, drugi su to koristili“, piše Mertus.

Svima koji su zastupali drugačiji pristup, poput Miloševićevog tadašnjeg mentora Ivana Stambolića, političke karijere su se slomile, a srpski lider je „igranjem na kosovsku kartu čvrsto izbio kao vođa“, ocenjuje ona.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Godine sukoba koji tinja

Studentski protesti Albanaca na Kosovu 1981. godine prerasli su u masovne demonstracije na ulicama kosovskih gradova, izazvali snažnu reakciju policije, i višenedeljno vanredno stanje u južnoj pokrajini tadašnje socijalističke Jugoslavije.

„Aziz Keljmendi je voleo sopstveni narod i nije se ni kao tinejdžer mirio sa nepravdom koju je tadašnji jugoslovenski politički vrh činio nad Albancima.

„Nije mogao da prihvati da su Albanci potlačeni u Jugoslaviji, uradio je to (ubistvo) zbog patriotskih i nacionalnih pobuda“, tvrdi Riza Džakli.

Rođen 1967. u selu Karačica na Kosovu, Keljmendi je u trećem razredu srednje škole osuđen na dve nedelje zatvora zbog pokušaja ilegalnog prelaska granice sa Kosova u Albanije.

Upisao je Pravni fakultet u Prištini i završio prvu godinu pre nego što je dobio poziv za služenje vojnog roka.

„Nije voleo srpskohrvatski jezik i nije ga znao. Tu gde je odrastao nisu živeli Srbi i nije imao gde ni da uči.

„To je jedan od razloga što se nije ni sa kim družio u vojsci osim sa Albancima“, tvrdi Džakli.

Pored njih dvojice, u paraćinskoj kasarni je bilo još pet Albanaca.

„Nekoliko dana pred zločin, rekao nam je da vojsku i policiju jedne države, kad god se ukaže prilika, treba napasti.

„Pričao je da ne treba dirati civile i da mi sada imamo priliku da to uradimo“, priseća se Džakli.

Niko ga nije shvatio ozbiljno, sve do 3. septembra, kaže.

Krvava noć posle koje ništa nije bilo isto

Četiri meseca kasnije, osam vojnika – Džakli i još pet Albanaca, jedan musliman i jedan Rom, osuđeni su za pomoć Keljmendiju u napadu.

Nekoliko sekundi po pucnjavi, čuli su se samo plač, jauci i vojnik koji je viknuo „uzbuna“, priseća se Džakli.

„Tek probuđeni, samo smo poskakali i bacili se pod krevet, ali nisam bio uplašen, jer nisam bio svestan opasnosti.

„Mislio sam da je redovna uzbuna, sve dok nisam na podu video čauru pravog metka, a ne školsku municiju“, kaže.

Poput Keljmendija, i Džakli je tada bio dvadesetogodišnjak.

Kada je posle rafalne paljbe, zajedno sa ostalima izašao u hodnik, video je trojicu vojnika kako leže na krevetima.

Bili su mrtvi, shvatiće ubrzo.

„Jedan od ranjenih vojnika samo je rekao, ‘onaj tvoj zemljak je pucao u nas’.

„Od nas Albanaca niko nije stradao. Bila je to samo sreća“, tvrdi Džakli.

Dežurni oficir je odveo preživele iz spavaonice, a u Paraćin je ubrzo došla vojna policija i starešine iz drugih kasarni.

Suđenje po kratkom postupku

Džuli Mertus u knjizi navodi zvaničnu verziju događaja koju je objavio tadašnji Savezni sekretarijat za narodnu odbranu 10. septembra 1987.

Keljmendi je provalio orman za vatreno oružje, uzeo 10 metaka, napunio automatsku pušku koju je imao tokom dužnosti i otišao ka stražarskom mestu, piše u izveštaju.

Tamo je zapretio Rizi Alibašiću da mu da municiju i kaže gde spava Safet Dudaković, što je on odbio.

Kada su stigli u zgradu gde su spavaone, Alibašiću je rekao da se skloni, ušao je u sobu i zapucao i potom pobegao iz kasarne.

„Niko od nas nije pomagao Azizu Keljmendiju da to uradi.

„Mene su teretili da sam vojniku Alibašiću rekao da Keljmendiju da municiju“, prepričava suđenje Džakli.

Tvrdi i da su ljudi u uniformama ili u civilu svakodnevno ispitivali i psihički maltretirali uhapšene.

„Kada su me uhapsili, bio sam miran jer sam verovao u pravdu, međutim, u zatvoru su me tukli i psovali“, navodi Džakli.

Suđenje je trajalo od 7. do 28. januara 1988. godine.

U prvostepenom postupku pred Vojnim sudom u Nišu osuđen je na 15 godina zatvora, ali iako je bio srećan jer je bila zaprećena i smrtna kazna, na nju se žalio.

I svi drugi Albanci iz kasarne bili su osuđeni na zatvorske kazne, osim dvojice koji te noći nisu bili u Paraćinu.

Vrhovni vojni sud u Beogradu je u oktobru 1988. preinačio kaznu Džakliju na 20 godina, piše u presudi u koju je BBC imao uvid.

Osuđen je prema tadašnjem Krivičnom zakonu zbog „ubistva iz neprijateljskih pobuda prema SFRJ pomaganjem“ u izvršenju dela.

Džakli je bio u zatvoru 14 godina – od 19. septembra 1987. do 14. marta 2001.

Ćeliju je 2000. godine delio zajedno sa Aljbinom Kurtijem, sadašnjim premijerom Kosova.

Istina u nekoliko verzija

U nedostatku potpune zvanične verzije, u mesecima koji su vodili ka raspadu Jugoslavije, povremeno su u javnost izlazile različite teorije o onome što se dogodilo.

Jedna od njih bila je i da iza masakra stoje pripadnici jugoslovenske Kontraobaveštajne službe (KOS) kako bi imali opravdanje za širenje anti-albanske propagande ne samo u Srbiji, već i u Jugoslaviji.

„Nikada nismo dobili detalje oko ovog slučaja, a zanimljive su i nacionalnosti ubijenih.

„Nije objašnjeno kako se to dogodilo noću, kako je uspeo da pobegne i odakle vojniku oružje koje nije moglo da ima municiju“, kaže Vlasi.

U to doba, bojeva municija je vojnicima bila na raspolaganju samo kada su imali nastavu iz gađanja, dodaje on.

„Vojni vrh tada je stao uz Miloševića i to je postala srpska, a ne jugoslovenska vojska.

„Kasnije sam došao do saznanja da je sve bio scenario KOS-a kako bi vojska stala na stranu ciljeva napisanih u Memorandumu SANU„, tvrdi Vlasi.

Džakli, međutim, ne veruje u tu verziju.

Da je tačna ne bi bilo svedoka, smatra on.

Keljmendi je danas na Kosovu „nacionalni heroj“ i „mnoge ulice nose njegovo ime“, dodaje.

Tvrdi i da je posle ubistava Keljmendijeva porodica bila pod „strašnim pritiskom javnosti, medija, ali i prvih komšija“.

„Njegova sestra, a moja sadašnja supruga Melihe, bila je u srednjoj muzičkoj školi u Prizrenu i nisu joj dozvolili da nastavi školovanje.

„Vratili su je tek posle pisanja slovenačkih medija da ona nije ništa kriva“, prepričava Džakli.

Keljemendijevom ocu je oduzet pasoš, pa nije mogao da se vrati u Nemačku gde je radio, a u zatvoru je proveo dva i po meseca zbog pištolja pronađenog u porodičnoj kući, kaže.

I sam Džakli je ljut na Srbiju zbog skoro 5.000 dana iza rešetaka.

„Jednog dana ću tužiti Srbiju da mi nadoknadi godine koje sam nevin proveo u zatvoru“, kaže Džakli.

Šesnaest godina posle proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 117 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]