Kako su Ukrajinci u Bosni spasili hiljade ljudi od masakra i zašto se o tome ne priča

„Čini mi se kao da smo tada imali anđela čuvara“, priča stariji vodnik u rezervi Andrej Hlusovič. Seća se vrelog leta 1995. godine i ne skriva emocije.

Pre 25 godina, tokom građanskog rata u Bosni, vojska bosanskih Srba ubila je u Srebrenici više od 8.000 bosanskih muslimana.

Sledeća meta bila je obližnja enklava Žepa koju je čuvalo 79 ukrajinskih vojnika mirovnih snaga iz 240. specijalnog bataljona.

Države koje su se bavile rešavanjem sukoba u Bosni ovu enklavu su bukvalno „otpisale“ i očekivale su njen pad odmah po zauzimanju Srebrenice.

Međutim, vojska bosanskih Srba se zadržala u okolini Žepe skoro dve nedelje, a ukrajinski mirovnjaci su uspeli da za to vreme iz enklave izvuku nekoliko hiljada ljudi.

• Genocid u Srebrenici očima dece
• Zbog Srebrenice četiri doživotne kazne i 700 godina zatvora
• Srebrenica – genocid, negiranje i razdor

Ukrajinski mediji i sami mirovnjaci nazivaju ovaj događaj najuspešnijom operacijom u istoriji ukrajinskih vojnih snaga do 2014. godine.

Zašto onda većina Ukrajinaca o ovoj operaciji ništa ne zna i zašto se o njoj ne govori u Ukrajini, a ni u Bosni?

Pošto smo razgovarali sa učesnicima tih događaja i proučili dokumenta Haškog tribunala o događajima u bivšoj Jugoslaviji, probali smo da nađemo odgovore i steknemo stvarnu sliku o događajima koji su se tog krvavog leta desili u zabačenom kraju Bosne.

Svi protiv svih

U junu 1991. godine započeo je raspad Jugoslavije, socijalističke federacije nastale na Zapadnom Balkanu kao rezultat pobede partizanskog pokreta predvođenog Josipom Brozom Titom u Drugom svetskom ratu.

Tokom 35 godina, Tito je bio na čelu države u kojoj je živelo desetine narodnosti. Svaka slovenska nacija u njoj dobila je svoju republiku, međutim Tito je granice uspostavio po istorijsko-geografskom principu, a ne prema etničkom.

Dok je Slovenija bila većinski jednonacionalna republika, u Hrvatskoj je živela mnogobrojna srpska manjina, a u Bosni i Hercegovini zajedno su živeli Hrvati, Srbi i muslimani Bošnjaci.

Nakon Titove smrti 1980. godine, privreda Jugoslavije počela je naglo da propada a komunisti da gube poziciju, dok su jačale nacionalističke ideje.

U Srbiji je na vlast 1986. godine došao Slobodan Milošević, vođa lokalnih komunista, koji nije krio simpatije prema srpskom nacionalizmu.

U periodu između 1988. i 1989. postigao je ukidanje autonomije pokrajine Kosovo, čiji stanovnici su većinom bili Albanci, a njegove pristalice su bile na čelu Crne Gore i autonomne pokrajine Vojvodine.

Rastući uticaj Miloševića i njegova nacionalistička retorika izazvali su nezadovoljstvo u drugim republikama.

U Sloveniji su se lokalni komunisti sukobili sa Miloševićem i krenuli putem nezavisnosti.

Na demokratskim izborima 1990. godine u Hrvatskoj na vlast je došao disident i nacionalista Franjo Tuđman, za vreme rata bio Titov saveznik, ali je kasnije služio zatvorsku kaznu za širenje hrvatskog nacionalizma.

U Bosni je na vlast došao islamski konzervativac Alija Izetbegović, koji je u Jugoslaviji završio u zatvoru zbog propagiranja „bosanskog nacionalizma“.

Juna 1991. godine Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost. Slovenija je izdržala u „desetodnevnom ratu“ protiv Jugoslovenske narodne armije koja je na kraju ostavila ovu zemlju da samostalno kroji sudbinu.

Međutim, u Hrvatskoj, gde su u tom trenutku lokalni Srbi već proglasili nezavisnost, rat vlade protiv jugoslovenske vojske i srpskih nacionalista ubrzo je zadobio obeležja etničko-verskog sukoba. Civili sa obe strane bivali su žrtve brojnih ratnih zločina.

U Bosni su 1991. godine 43 odsto stanovništva činili bosanski muslimani, 31 odsto pravoslavni Srbi, a 17 odsto Hrvati katolici, dok je pet procenata sebe nazivalo Jugoslovenima. Etnička mapa ličila je na mozaik.

U mnogim gradovima Srbi, Hrvati i Muslimani živeli su decenijama zajedno, osnivali su porodice i nije bilo jasne etničke većine.

Zbog rata u Hrvatskoj međuetnički odnosi počeli su da se pogoršavaju. U novembru 1991. godine bosanski Srbi su održali nepriznati referendum na kome je 98 odsto učesnika podržalo ideju da Bosna ostane deo Jugoslavije.

Istog meseca bosanski Hrvati su najavili formiranje svoje republike, a u januaru 1992. isto to su učinili i Srbi.

Krajem februara 1992. u Bosni je održan referendum o nezavisnosti, na kojem je učestvovalo 63 odsto stanovništva, većinom Bošnjaka i Hrvata, od kojih je 99,7 odsto glasalo „za“.

Alija Izetbegović je 3. marta proglasio nezavisnost Bosne, koju su 6. aprila priznale Sjedinjene Američke Države i zemlje Evropske ekonomske zajednice (sadašnja EU).

U martu su se u nekim delovima Bosne već vodili oružani sukobi, a početkom aprila Sarajevo je palo pod opsadu vojske Republike Srpske, koja je trajala više od tri godine.

Smatra se da je rat u Bosni bio najkrvaviji rat u Evropi posle Drugog svetskog rata.

Prema podacima demografa Jana Zvežhovskog i Eve Tabo, pribavljenim za potrebe Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, tokom rata stradalo je između 89 i 105 hiljada ljudi. Od toga su 65 odsto bili bosanski muslimani, 21,5 odsto Srbi i 8,5 odsto Hrvati.

Rat je praćen etničkim čišćenjem, koncentracionim logorima, mučenjima i zločinima nad zatvorenicima, masovnim silovanjima žena, među kojima su mnoge kasnije izvršile samoubistvo.

Trupe bosanskih muslimana borile su se za nezavisnost Bosne i Hercegovine i njen teritorijalni integritet.

Trupe bosanskih Hrvata u početku su bile saveznice muslimana, ali su potom pokušale da uspostave kontrolu nad što većom teritorijom i težile njenom pripajanju samostalnoj Hrvatskoj.

Već 1992. izbila je borba između Hrvata i muslimana, a živopisni centar grada Mostara i Stari most postali su mete hrvatsko-muslimanskog sukoba.

Vođe bosanskih Srba, Radovan Karadžić i Ratko Mladić, maštali su o ujedinjenju Srba u jednu državu, ali su prvo pokušali da prošire teritoriju koju su kontrolisali Srbi.

Zaraćene strane su povremeno sklapale međusobne saveze u nekim regionima, a zatim bi ih prekidali.

Raseljavanje velikog broja bosanskih muslimana u istočnoj Bosni, na granici sa Srbijom duž reke Drine, pokvarilo je planove vođama bosanski Srba.

Na ovim prostorima započeta su masovna ubijanja i etnička čišćenja.

Prema podacima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, 1992. godine, nakon zauzimanja grada Zvornika u kome je 61 odsto stanovništva bilo muslimansko, trupe bosanskih Srba ubile su nekoliko stotina muslimana, a na desetine hiljada ljudi bile su prisiljene da napuste to područje.

Takođe su se povremeno dešavali i napadi na srpska sela.

U junu 1992. u Sarajevo su pristigle mirovne snage Ujedinjenih Nacija. A u proleće 1993. godine UN su formirale „sigurne zone“ u enklavama Srebrenica, Žepa i Goražde u Istočnoj Bosni.

Kontrolu bezbednosti u Žepi vršile su ukrajinske mirovne trupe.

Ukrajinci u Bosni

Ukrajinske mirovne snage pristigle su u Bosnu 15. jula 1992. godine. Ovo je bilo prvo učešće nezavisne Ukrajine u mirovnim operacijama.

Za mirovne operacije u bivšoj Jugoslaviji formiran je 240. bataljon.

General pukovnik Anatolij Lopata, u to vreme zamenik ministra odbrane, a od 1993. do 1996. načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine, seća se da je Kijev želeo da doprinese uspostavljanju mira na Balkanu i nadao se da će mirovne trupe doprineti tome.

Priznaje da su nade za brzi mir bile neosnovane.

Sukobljene strane su provocirale mirovne snage, pokušavajući da iskoriste njihovo prisustvo u sopstvenu korist.

„Lokalni stanovnici su često govorili da su ukrajinske mirovne snage neutralne i da ne žele da pomognu ni jednoj strani.

„Naši vojnici su ispunjavali zadatak koji su dobili od Ujedinjenih nacija i vojnog rukovodstva.

„Lokalno stanovništvo nije podržavalo ovakav stav, ni jedni ni drugi (Srbi i Bošnjaci)“, objašnjava bivši načelnik Generalštaba ukrajinske vojske.

U početku su ukrajinske mirovne snage bile smeštene samo u Sarajevu, ali od 1993. godine su razmeštene u muslimanskim enklavama Goražde i Žepa, do kojih se moglo doći samo preko teritorije bosanskih Srba.

Za Srbe, situacija je počela da se pogoršava 1994. godine. Tada su Sjedinjene Američke Države uspele da okončaju rat između bosanskih Hrvata i muslimana.

Hrvatski predsednik Franjo Tuđman i bosanski predsednik Alija Izetbegović potpisali su u Vašingtonu 18. marta sporazum prema kojem je formirana muslimansko-hrvatska federacija Bosna i Hercegovina koja je kontrolisala 34 odsto teritorije države.

U decembru 1994. godine, zaraćene strane su potpisale sporazum o prekidu vatre.

Želeći da stane na put inicijativi stvaranja koalicije između hrvatskih i muslimanskih snaga, koje su formirale zajedničku vlast, 8. marta 1995. godine predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić potpisao je tajnu „Direktivu 7″.

Usredsredio je pažnju na to da se situacija menja u korist protivnika i za cilj je postavio likvidaciju enklava bosanskih muslimana u istočnoj Bosni.

Karadžić je hteo da prekine komunikaciju između Srebrenice i Žepe, da blokira snabdevanje mirovnih snaga i civila hranom, da primora mirovne snage da napuste enklave, da „sruše i unište muslimanske snage i konačno oslobode region doline Drine“.

Sa posledicama realizacije ove direktive od strane načelnika štaba vojske bosanskih Srba Ratka Mladića, suočili su se ukrajinske mirovne trupe krvavog leta 1995. godine.

• Srebrenica: Lekcije iz istorije na 18. Maršu mira
• Obeležavanje 24. godišnjice genocida u Srebrenici
• Srebrenica i Bratunac: Pomen za srpske žrtve

Taoci

U maju 1995. kao odgovor na dejstva vojske bosanskih Srba u blizini Sarajeva, avioni NATO-a kojima su se mirovne snage obratile za podršku iz vazduha, bombardovale su nekoliko skladišta oružja vojske bosanskih Srba.

Ratko Mladić odgovorio je masovnim uzimanjem talaca iz redova vojnika mirovnih trupa, koji su korišćeni za pravljenje „ljudskog štita“ protiv vazdušnih udara NATO-a.

Bosanski Srbi zarobili su najmanje 280 vojnika mirovnih snaga među kojima su bili i Ukrajinci.

Pukovnik rezervnog sastava Vladimir Krjučkov, tada komandant Prve specijalne čete ukrajinskih mirovnih snaga, kaže da su bosanski Srbi napali dva ukrajinska kontrolna punkta u blizini Sarajeva na kojima su bila mesta za prikupljanje oružja.

„Otišli smo da pregovaramo i oni su me zgrabili. Probao sam da se oslobodim i da vičem vojnicima da započnu odbranu, a tada su oni počeli da me udaraju“, seća se on.

„Vojna policija (vojske bosanskih Srba), tražila je da borci Ukrajinskih mirovnih snaga (UkrBat) predaju preostalo oružje. Tako je incident opisan u materijalima Haškog tribunala.

„Komandant vojne policije prislonio je pištolj na glavu ukrajinskog poručnika i zapretio da će pucati ako UkrBat ne bude slušao.

„Dvojica boraca UkrBata pokušala su da intervenišu i počela da tuku predstavnike vojne policije. Tada je vojna policija zapucala iznad glava mirovnjaka iz UkrBata i naredila im da legnu na zemlju“.

Narednik rezervnog sastava Aleksandar Višinski, koji je zarobljen zajedno sa Vladimirom Krjučkovim, seća se da su zarobljeni mirotvorci korišćeni kao „ljudski štit“ u blizini vojnih objekata, tako što su ih lisicama vezivali za stubove.

Bili su brutalni.

„Psi su nas gonili kako bismo se razbili u grupe, izvodili su momke i pucali im iznad glava. Ali nismo dali na nas“, seća se Višinski, koji je kasnije svedočio pred Tribunalom za bivšu Jugoslaviju u postupku protiv Karadžića.

Vladimir Krjučkov je uspeo da pobegne iz zarobljeništva kada je čuvar zaspao, a iz kuće jednog seljaka da pozove Ministarstvo odbrane u Kijevu i saopšti gde su taoci.

„Kada sam se ujutru vratio, Srbi su me izveli na streljanje i pucali mi iznad glave. Nekoliko puta su me tukli. Takvo zversko ponašanje je bilo prema ‘pravoslavnoj braći'“, priča on.

Masovnim uzimanjem talaca, Mladićeva vojska je pokušala da NATO avijaciju izbaci iz rata.

Zarobljeni ukrajinski vojnici mirovnih snaga pušteni su 6. juna i poslati u Zagreb.

Ipak su najveća iskušenja za ukrajinski kontigent u Bosni tek sledila.

Opsada Žepe

Zaseok Žepa nalazi se u istočnoj Bosni, u živopisnoj planinskoj dolini nedaleko od reke Drine, koja deli Srbiju od Bosne i Hercegovine.

Unaokolo su planine prekrivene šumom. Do početka rata Žepa i njena okolina bili su siromašna regija ali u Bosni su žitelji tog kraja, Žepljaci, imali reputaciju ponosnih gorštaka.

Ovde je formiran jedan od centara otpora protiv vojske Republike Srpske, čemu je išao na ruku sastav stanovništva koga je činilo 90 odsto muslimana.

Ta enklava bila je pod opsadom od aprila 1992. godine. Uspostavljanje sigurnosne zone u maju 1993. godine i slanje mirovnih snaga otvorili su put konvojima humanitarne pomoći u to područje.

U trenutku kada su bosanski Srbi tokom leta 1995. godine napali muslimanske enklave, na tom mestu je bilo stacionirano 79 vojnika ukrajinskih mirovnih snaga.

Major Igor Švidenko bio je zamenik komandanta za nastavni rad druge čete koja je bila smeštena u Žepi.

Prema njegovim rečima, mirovne snage čuvale su površinu od 121 kvadratnog metra, na kojima je bilo devet osmatračnica i kontrolnih punktova u blizini imanja i na putevima.

„U samom selu Žepi, u školi, bila je smeštena baza, štab čete, radio stanica, tamo su se čuvale namirnice i municija“, priča Švidenko.

Ukrajinski mirovnjaci trebalo je da prate kretanje naoružanih odreda i da izveštavaju glavni štab u Sarajevu o granatiranju enklava. Bili su naoružani lakim naoružanjem sa samo devet oklopnih transportera.

„Negde u maju Srbi su blokirali put koji je vodio prema Sarajevu. Ponestajalo je hrane i oni su postepeno počeli da prelaze na suvu hranu“, seća se Igor Švidenko.

„Konovoji sa hranom prestali su da dolaze. Suva hrana je trajala dva dana a zatim je i ona potrošena. U bivšoj školi lovili smo golube na tavanu. Sakupljali smo kišnicu. I gorivo nam je nestalo. Svake večeri smo preko radioveze izveštavali o situaciji“, priseća se narednik u rezervi Andrej Hlusovič.

Snage bosanskih Srba počele su granatiranje položaja mirovnih snaga u enklavi Žepa 7. jula 1995. godine, a od 10. jula i samo selo.

Dana 11. jula vojska bosanskih Srba zauzela je Srebrenicu, grad severno od Žepe.

Srebrenica je, u stvari, bila potpuno blokirana od marta, bez hrane i osnovnih potrepština a u junu je tamo već zabelžena smrt od gladi. 570 holandskih vojnika mirovnih snaga u enklavi nije bilo u stanju da sačuva civilno stanovništvo od krvoprolića.

Više od 8.000 muslimanskih muškaraca ubijeno je u danima koji su usledili.

Nakon zauzimanja Srebrenice 13. jula 1995. godine, jedan od zapovednika vojske bosanskih Srba Radislav Krstić naredio je napad na Žepu. Neki od ljudi koji su uspeli da pobegnu iz Srebrenice stigli su u Žepu i ispričali što se tamo dogodilo.

„Muslimani u Žepi su shvatili da može da ih zadesi ono što se dogodilo u Srebrenici i počeli su sa udaljenih imanja da dolaze u Žepu. A Srbi su stalno gađali ta imanja i naše kontrolne punktove.

„Nije bilo goriva i nismo mogli da se spustimo u selo sa oklopnim vozilima. Komanda je odlučila da onesposobi oklopne transportere i skine oružje sa njih. Nakon što su stanovnici udaljenih gazdinstava napustili svoje domove, vojnici mirovnih snaga su se spustili iz udaljenih kontrolnih punktova“, priča Igor Švidenko.

Sa ostalim mirotvorcima napustio je kontrolni punkt i pošao u selo u „bazu“.

„To je bilo negde oko 14. ili 15. jula. Odmah su videli da se u blizini džamije okupilo nekoliko hiljada muslimana, žena, dece i staraca. Muškaraca skoro i nije bilo, bilo je samo dece uzrasta do 14 godina. Plakali su, molili nas da ne idemo, bacali se na kolena, jer ako odemo sve će se završiti kao u Srebrenici“, seća se on.

Ukrajinski mirovnjaci pričaju da su odnosi sa lokalnim stanovništvom bili odlični.

„Prema nama su se odnosili veoma uljudno. Nismo imali goriva pa su nam lokalci dozvolili da se grejemo na njihova drva“, priča Igor Švidenko.

„Oni su nam i pekli hleb i davali hranu“, seća se redov u rezervi Aleksandar Rozecki. Lekar u četi Jurij Bondar pružao je medicinsku pomoć lokalnim stanovnicima. Napetost je porasla nakon pada Srebrenice.

Prema rečima Rozeckog, isprva su vojnici bosanskih muslimana došli na kontrolni punkt mirovnjaka i tražili oružje za borbu protiv bosanskih Srba.

„Rekli su nam: ili ćete predati oružje ili odavde uopšte nećete otići. Počeli su da miniraju prilaze tako da mi ne bi mogli da odemo u oklopnim vozilima. Tada su već počeli da se ponašaju drugačije, hteli su da nas stave kao živi štit“, kaže ukrajinski mirovnjak.

On ne vidi ništa čudno u ponašanju Bošnjaka.

„Ovo je rat. Bilo im je potrebno da zaštite svoju decu i žene, zato su i preduzeli tako drastične mere. Stavite se na njihovo mesto“, rekao je Aleksandar Rozecki.

„Zapovednici vojske bosanskih muslimana tražili su ili da im damo oružje ili da svoje vojnike stavimo blizu položaja kako Srbi ne bi pucali po njima. A Srbi su rekli ako hoćete da sve prođe dobro, treba da uradite kao i Holanđani u Srebrenici. Odnosno da odete i ostavite muslimane“, seća se Igor Švidenko.

Ovu informaciju potvrdio je i penzionisani kanadski potpukovnik Luis Fortin, koji je tada bio zamenik komandanta sarajevskog sektora.

„Bošnjaci su vršili pritisak na Ukrajince i tražili da se nešto preduzme, čak su zapretili da će ih napasti ukoliko UN ne odgovore na srpsku ofanzivu vazdušnim udarima“, rekao je za BBC na ukrajinskom.

U međuvremenu, Mladićeva vojska dovukla je minobacače do enklave Žepa i započela intenzivno granatiranje sela. Ukrajinski vojnici mirovnih snaga morali su samostalno da odluče šta da rade u ovakvoj situaciji.

„Bilo je nejasno zašto komanda sektora dugo vremena nije obaveštavala o posledicama napada srpskih formacija na Srebrenicu. Ja iz štaba nisam dobio nikakva posebna naređenja“, pisao je u svojim memoarima komandant 240. bataljona Sergej Movčanjuk.

Upravo je mirovnjak potpukovnik Movčanjuk, veteran iz Avganistana, odigrao kuljučnu ulogu i uspeo da organizuje otpor pokušajima da ih razoružaju i proteraju iz sela.

Bivši načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine Anatolij Lopata se seća da ga je u to vreme komandant bataljona zvao i prijavio situaciju.

„Dao sam naređenje da se oružje primeni u punom kapacitetu da bi zaštito sopstvene ljude i civile“, seća se on.

Ukrajinske mirovne snage spremile su se na „kružnu odbranu“.

„Mislili smo da Srbi mogu da nas napadnu, kako bi nas uništili i naterali da odemo, a muslimanska vojska da nam uzme oružje. U bazi koja se nalazila u školi, džakovima sa peskom smo zatvorili otvore i montirali mitraljez“, priča Igor Švidenko.

Prema njegovim rečima to je bilo praćeno stalnim minobacačkim granatiranjem, granate su padale i na teritoriju baze, a udarni talasi izbijali su džakove i vrata.

Mirovne snage prenele su koordinate položaja sa kojih je pucala srpska vojska štabu u Sarajevu, uprkos pretnjama Ratka Mladića koji se nervirao, zato što je znao da bi ove informacije NATO avioni mogli da koriste za vazdušne napade na položaje njegove vojske.

Prema sećanjima komandanta bataljona Sergeja Movčanjuka, Mladić se jednom prilikom čuo sa vojskom mirovnih snaga putem radio veze i tražio na ruskom: „Odmah prestanite da izdajete naređenja za otvaranje upozoravajuće vatre!“

„Za živote mojih vojnika jedino odgovaram ja!“, odgovorio je komandant bataljona i prekinuo vezu.

Pregovori

Za rukovodstvo bosanskih Srba bilo je važno da Bošnjaci pristanu na kapitulaciju i potpišu odgovarajući sporazum.

Oni su to predložili već 13. jula na pregovorima između zamenika Ratka Mladića, generala Zdravka Tolimira i vođa muslimana iz Žepe na jednom od kontrolnih punktova mirovnih snaga.

„Tolimir je predložio predstavnicima Bošnjaka iz Žepe dve mogućnosti: ili da stanovništvo bude evakuisano kao u Srebrenici, ili će bosanski Srbi započeti dejstva“, zabeleženo je u materijalima Haškog Tribunala.

Bošnjaci su odbili ovakav predlog i 14. jula bosanski Srbi su izveli napad, zauzevši nekoliko imanja. Dana 17. jula zapretili su da će pucati na ukrajinske mirovne snage na kontrolnom punktu ako NATO avioni krenu da ih gađaju.

Vojska bosanskih muslimana, kojom je u Žepi komandovao pukovnik Avdo Palić, pokušala je da zadrži napad, ali je ubrzo oko 2.000 bosanskih Srba, prema rečima ukrajinskih mirovnih snaga, prodrlo u planine oko sela Žepa.

Glavnokomandujući mirovnim kontigentom UN, general Rupert Smit, u intervjuu za BBC na ukrajinskom rekao je da su pregovori o sudbini enklave vođeni na nekoliko nivoa.

„Unutar enklave između predstavnika bosanskih muslimana Avda Pavlića, Hamdije Torlaka i Srba. Drugi nivo bio je između Bosanaca u enklavi i predsednika Alije Izetbegovića u Sarajevu, jer njegova vlada nije želela da se saglasi sa etničkim čišćenjem i proterivanjem svih ljudi sa te bosanske zemlje. I treći nivo pregovora između Palića i njegovog predsednika, a ja sam bio deo toga. UN su takođe imale mesto u tim pregovorima“, seća se on.

On napominje da je zadržavanje mirovnih snaga omogućilo da se dobije na vremenu.

„Da oni nisu izdržali mi ne bismo mogli da uradimo ono što je nakon toga usledilo“, ističe general.

Rupert Smit priča da je bilo nemoguće da se kroz srpsku teritoriju prebaci pojačanje u Žepu, a nakon zarobljavanja vojnika mirovnih snaga u maju nisu mogli da vrše vazdušne napade u cilju podrške mirovnjacima.

„Članice saveta bezbednosti UN i druge države nisu se zalagale za to, delom zbog velikog broja talaca. Izgubili su tu mogućnost“, priča on.

Smit se seća da se u julu nekoliko puta sastao sa Ratkom Mladićem i upozorio ga na posledice ratnih zločina.

„Svaki put sam govorio da ne sme da dozvoli da dođe do katastrofe kao prošlog puta. Međutim, tada nisam znao razmere zločina (u Srebrenici). Upozorili smo ga na odgovornost za ratne zločine, tada se to činilio nekako trivijalno“, priča on.

U Londonu je 21. jula održana konferencija ministara spoljnih poslova i odbrane zemalja čiji su vojnici bili deo mirovnih snaga u Bosni, među kojima je bila i Ukrajina.

Oni su zapretili da će primeniti napade iz aviona ukoliko Mladićeva vojska napadne enklavu Goražde.

O Žepi ništa nije rečeno, rekao je Tadeuš Mazovecki, specijalni izvestilac Komisije za ljudska prava. Nakon nedelju dana dao je ostavku.

U međuvremenu Mladićeva vojska je gađala Žepu iz artiljerije i minobacača, stanovnici su se skrivali u podrumima. 19. jula oficir UN za civilne poslove Edvard Džozef i ukrajinski pukovnik Viktor Bezučenko uspeli su da dođu do enklave.

U intervjuu za BBC na ukrajinskom Edvar Džozef je istakao da je njihov zadatak bio da koordinišu evakuaciju lokalnog stanovništva na bezbedan i dostojanstven način.

„Pokušali smo da ublažimo istraumiranost civilnog stanovništva. Jasno je bilo da će Srbi zauzeti ovu enklavu. Na kraju krajeva UN nisu htele da primene silu i iskoriste svoj mandat da zaštite i primene napad iz vazduha NATO snaga“, priča Džozef, sada docent Univerziteta Džons Hopkins (SAD).

Prema njegovim rečima mirovne snage nisu mogle da izmene sudbinu enklave. U Žepu je 23. jula stigao zamenik komandanta ukrajinskog mirovnog korpusa, pukovnik Nikolaj Verhogljad, koji je započeo pregovore sa obe strane o uslovima za evakuaciju civilnog stanovništva.

Prema njegovim rečima Ratko Mladić i komandant bosanskih muslimana Avdo Palić nisu mogli da se slože oko uslova i svaki je pretio da će upotrebiti silu protiv Ukrajinaca.

Palić ako mirotvorci ne zatraže NATO intervenciju iz vazduha, a Mladić ako zatraže.

„Rekao sam im, iz nekog razloga svi hoćete mene da upucate. Ja ću izvesti svoje ljude i civile, a vi osvajajte“, seća se on.

Andrej Hlusovič se seća da je tokom pregovora Mladić bio oštar i da je pitao ukrajinske mirovnjake za koga su oni.

„Oni su mu odgovarali da su za mir. Hodao je unaokolo sa svojim velikim hromiranim pištoljem i rekao: ‘Da li verujete u Boga? Ja sam Bog, učiniću sve što mi se prohte'“, priča mirovnjak.

Situacija je postala kritična 24. jula.

„U roku od sat vremena na Žepu je palo 60 granata. Pucali su iz tenkova, mitraljeza i snajpera. Gađali su zgradu policije, bilo je mnogo ubijenih i ranjenih… Očekujem da četa bude zarobljena u toku noći. Nemamo ni gorivo ni vodu“, izveštavali su iz baze ukrajinskih mirovnih snaga u Žepi.

Uveče tog istog dana predstavnik muslimanske zajednice Hamdija Torlak potpisao je sporazum o kapitulaciji Žepe. Kasnije je bosanska vlada u Sarajevu izjavila da on nije imao ta ovlašćenja.

Evakuacija

25. jula počela je evakuacija civila iz enklave. Bosanski Srbi su se složili sa predloženim uslovima evakuacije.

„Jedan od mojih zahteva u pregovorima je bio da se čitave porodice stave u autobuse kako se ne bi delile na muškarce i žene, kao što je to bio slučaj u Srebrenici. Osim toga, bar jedan ukrajinski mirovnjak stavljen je u svaki autobus kako bi zaštitio civile“, priča Nikolaj Verhogljad.

Priseća se da su se ubrzo po polasku prvih autobusa pojavile glasine da su tobože „Ukrajinci zajedno sa Srbima pucali na konvoj“.

Bosanske muslimane obuzeo je strah i bojali su se krvoprolića.

„Ljudi su legli na put i nisu hteli da mrdnu. Tada sam naredio da se pošalje auto sa predstavnicima lokalne zajednice duž puta za evakuaciju u Kladanj (grad na muslimanskoj teritoriji), da bi se oni vratili i rekli da je sve dobro prošlo“, rekao je on.

Za prevoz ljudi korišćeno je 50-60 autobusa iz Beograda sa srpskim vozačima. Važnu ulogu igrali su oklopni transporteri s francuskim mirovnjacima, koji su stigli iz Sarajeva, i koji su se nalazili na čelu i kraju konvoja autobusa.

Kanadski potpukovnik u penziji Luis Fortin smatra da je rešenje da se vojnici mirovnih snaga smeste u autobuse sa civilima bilo vrlo uspešno.

On je 26. jula proveo 18 sati u gradu Rogatica na srpskom kontrolnom punktu i video je autobse i veliki kamion kiper nakrcan ljudima.

„U svim autobusima su bili ukrajinski vojnici. A francuski pukovnik Šinul i ja smo učinili sve da i tamo budu mirovnjaci u vozilima. Barem po jedan vojnik u svakom autobusu, kako bi se uverili da će te ljude odvesti na bezbedno mesto, a ne negde drugde, gde bi ih streljali i bacili u jarak“, priča Fortin.

Aleksandar Rozecki se seća da je bio u drugom autobusu konvoja kada je Ratko Mladić odlučio da uđe kod kontrolne tačke 1 u enklavi Žepa.

„On se sa svima oprostio. Bilo je oko 50 autobusa i on je ušao u svaki. Kada je ušao u naš autobus i rekao nekoliko reči, ljudi su tada počeli da plaču. Vozili smo se do njihove teritorije, potom bismo se vraćali i ponovo stavljali civile u autobus“, priča ukrajinski mirovnjak.

Potpukovnik ukrajinskih Oružanih snaga Igor Prokonjin seća se kako je izvodio ranjenike iz enklave u svom KAMAZ-u: „stavili bi dušeke unutar kamiona i smestili desetak ranjenika.“

Prema podacima UN ukupno je iz Žepe izvedeno 150 ranjenih i bolesnih, uglavnom bosanskih vojnika.

Poslednji konvoj s autobusima napustio je Žepu 27. jula u pratnji ukrajinskih i francuskih mirovnih snaga.

Andrej Hlusovič koji je bio u jednom od autobusa, seća se da u početku nije sve išlo po planu.

„Vozili su nas drugim putem, kroz Srebrenicu do Tuzle. 250 kilometara smo putovali više od jednog dana. Zaustavili smo se pored srpskog groblja. Srpski vozač je izašao, a policajac Srbin je ostao. Odjednom su niotkuda počele da se približavaju autobusu žene. Isprva su samo satajale 10, 15 minuta i gledale. A zatim su pritrčale autobusu i počele da uradaju rukama po njemu“, priča on.

Andrej Hlusovič priča kako su primetili sakrivena mitraljeska gnezda na mestima gde su se zaustavljali, zbog čega su se mirotvorci pripremili na odbranu.

„U našem autobusu Francuz i ja smo zauzeli položaj za pucanje, ja napred a on pozadi. Naredili su muslimanima da se sagnu, pomerili reze i ubacili metke u komoru“. Nakon 15 minuta vozač se vratio i autobus je nastavio put. Zatim su se još jednom zaustavili kod srpskog groblja ali bez ovakvih iznenađenja“.

Evakuacija je trajala tri dana.

„U autobusima je bilo vojnika ukrajinskog kontigenta UNPROFOR-a, pisao je u svom izveštaju generalni sekretar UN. Evakuacija je sprovedena prilično organizovano. Do 27. jula uveče skoro 5000 ljudi stiglo je do Kladnja.“

Međutim, 27. jula iz jednog autobusa bosanski Srbi su izveli 36 muškaraca, među njima i ranjenika, koje su proglasili za ratne zarobljenike, saopštio je Generalni sekretar UN.

Vojnici ukrajinskih mirovnih snaga veruju da su uspeli da izvedu ne pet, nego deset hiljada ljudi, uključujući i izbeglice iz Srebrenice i drugih regiona.

Istovremeno sa evakuacijom civila, većina vojnika vojske bosanskih muslimana počela je da se probija iz Žepe kroz planine, a zatim preko Drine u Srbiju, na čelu koje je bio Slobodan Milošević.

Mladić i njegovi pomoćnici predlagali su tim ljudima da predaju oružje, da se predaju a kasnije da ih razmene za zarobljenike vojske bosanskih Srba. Bošnjaci im nisu poverovali.

Kako su ovi ljudi uspeli da sačuvaju živote, 2015. godine ispričao je Karl Bilt, koji je za vreme tih događaja bio specijalni izaslanik EU za bivšu Jugoslaviju i razgovarao je o tome sa bosanskim zvaničnikom Hasanom Muratovićem.

„Zamolio me je da odem kod Miloševića i da omogućim da bude prohodan put vojnicima iz Žepe preko Drine, što je bilo opasno jer je tamo bila Mladićeva vojska. Došao sam kod Miloševića u sred noći. On je odmah izdao naređenje nakon koga su vojnici iz Žepe prešli u Srbiju“, rekao je Bilt.

Međutim, bosanski Srbi su kasnije uhvatili i ubili pukovnika Avda Pavlića i još dvojicu vođa muslimana iz Žepe.

Edvard Džozef se seća da su nakon poslednjeg autobusa sa evakuisanim civilima u bazu UN-ja došli agresivni, naoružani Srbi i rekli Paliću da pođe s njima.

„Palić je otišao sa njima. Viktor Bezručenko i ja uskočili smo u džip UN-ja i pokušali da ih pratimo. Srbima smo dali do znanja da smo upućeni i da smo zabrinuti zbog zarobljavanja Palića“, kaže on.

Međutim, nije bilo moguće da se obezbedi puštanje bosanskog lidera.

Okupacija

Odmah nakon iseljavanja civilnog stanovništva iz Žepe selo su okupirale trupe bosanskih Srba.

Ukrajinske mirovne snage ostale su u bazi u školskim prostorijama još nekoliko dana, čekajući da se vrate u Sarajevo. Bili su svedoci uništavanja istorijskih spomenika i pljačkanja.

„Nakon iseljavanja bosanskih muslimana iz Žepe, krajem jula, vojnici vojske Republike Srpse pljačkali su i palili kuće u enklavi i okolnim selima“, tako je izneto u optužnici Haškog tribunala u slučaju zamenika Ratka Mladića, generala Zdravka Tolimira.

Prvo su vojnici bosanskih Srba uništavali džamije. Prema rečima ukrajinskih mirotvoraca, vojnici su se hvalili da su u džamiju stavili 150 kilograma eksploziva.

„Bili su veoma besni na nas jer nisu dobili ono što su želeli. Džamija koja je bila 150 metara od naše baze je dignuta u vazduh. Nekoliko naših ljudi je pretrpelo povrede od udarnog talasa“, priča major Igor Švidenko.

„Udarni talas je bio toliko jak da poludiš. Odleteli su nam džakovi sa peskom i trupci“, priča Aleksandar Rozecki.

„Pored je bio kameni most iz 16. veka preko Drine, razneli su ga. Pitao sam ih zašto su to uradili. Odgovorili su: da ni duh muslimana ne bi bio ovde. Učinili su sve da u Žepi ne ostane džamija, ni most, ni kuće, ništa“, priča major Igor Švidenko.

Zatim je došao red na muslimanske kuće. „Ulazili su u svaku kuću. Drvene kuće su palili“, seća se Aleksandar Rozecki.

Nije prošlo ni bez zločina nad lokalnim stanovništvom.

„Našli su nekog muškarca koji se krio. Njegovu kuću su zapalili a njega su obesili. Našli smo ga kada smo videli da kuća gori“, priča Aleksandar Rozecki.

On priča da je to jedini slučaj za koji su vojnici mirovnih snaga znali. Priča da je čuo od nekog Srbina priču o masovnim ubistvima izbeglica u pećini u planinama ali nije to video svojim očima.

„Taj rat je bio tako okrutan da je to prosto užasno“, seća se on.

Prema podacima od novembra 1999. godine broj nestalih stanovnika Žepe iznosio je 118. Demografkinja Eva Tabo je 2012. godine objavila da je vojska bosanskih Srba nakon zarobljavanja Žepe ubila 116 ljudi.

Lider bosanskih Srba Radovan Karadžić smatrao je da je ofanziva na Žepu bila neuspeh, koji je odvukao snage za vreme ofanzive vojske bosanskih Hrvata u drugom delu Bosne.

On je 2. avgusta udaljio Ratka Mladića sa mesta komandanta vojske i proglasio sebe „vrhovnim komandantom vojske“.

Oficiri su odbili da slušaju predsednika i taj sukob bio temelj za dalji poraz Republike Srpske. Ukrajinski mirotvorci su napustili Žepu 3. avgusta i stigli u bazu u Sarajevo.

Godišnjica operacije Oluja: kako je Hrvatska suzbila separatizam

Tog dana situacija na Balkanu drastično se izmenila ali ne u korist srpskih nacionalista. Hrvatska vojska započela je operaciju Oluja i uništila samoproglašenu i nepriznatu Republiku Srpsku Krajinu, koja je četiri godine postojala na teritoriji Hrvatske.

• Oluja 25 godina posle: „Još ima i sa jedne i druge strane ljudi koji podržavaju priču razdora“
• Tri lica Oluje
• „Menjanje granica na Balkanu – put u beskrajne ratove“

Zauzimanje Srebrenice i Žepe od strane bosanskih Srba promenilo je politiku NATO-a koji je napustilo politiku „dva ključa“, tj. pravo veta UN-ja na dejstva alijanse u Bosni.

Krajem avgusta ratni avioni NATO-a započeli su bombardovanje položaja vojske bosanskih Srba u okviru operacije Namerna sila.

Uništeni su objekti za protivvazdušnu odbranu, komunikaciona infrastruktura, skladišta oružja i drugi vojni ciljevi, bačeno je više od hiljadu bombi.

To je prisililo bosanske Srbe da pristanu na primirje i pregovore.

Dana 14. decembra 1995. godine vođa Jugoslavije Slobodan Milošević, Hrvatske Franjo Tuđman i Bosne Alija Izetbegović potpisali su u Parizu Dejtonski mirovni sporazum, koji je stavio tačku na ovaj rat. Započeo je dolazak kontigenta od 60.000 NATO vojnika u Bosnu.

Nakon rata Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju doneo je presude protiv nekoliko lidera bosanskih Srba za ratne zločine i dao ocenu događaja koji su se desili u Žepi.

U presudi Haškog tribunala 2012. godine u slučaju protiv generala Zdravka Tolimira, odvođenje civila iz Srebrenice i Žepe nazvano je nasilnim raseljavanjem stanovništva.

„Odgovornost za to snosile su vođe bosanskih Srba, pre svega general Tolimir. To nije bila volja stanovništva već nedostatak izbora“, navodi se u dokumentu.

I profesor sa Kraljevskog tehnološkog instituta u Melburnu Haris Halilović u komentaru za BBC na ukrajinskom kaže da je odvoženje stanovništva iz Žepe bila prisilna deportacija.

Rodom iz Srebrenice i antropolog, jedan je od vodećih istraživača posledica genocida i etničkog čišćenja Bošnjaka.

Halilović je intervjuisao one koji su 1995. morali da napuste Srebrenicu i Žepu.

„Izvan Bosne preovladava diskurs da se radilo o evakuaciji civila, ne obraćajući pažnju na kontekst da je došlo do etničkog čišćenja lokalnog muslimanskog stavnovništva. Ljudi su bili prisiljeni da odu, da napuste svoje domove, dvorišta, grobove rođaka, svoju rodnu zelju“, objašnjava Halilović.

„To je bilo etničko čišćenje, a ne evakuacija. Niko ne bi napustio Žepu da je imao izbora“, dodaje on.

Haris Halilović dodaje da su mnogi muškarci koji nisu autobusima napustili Žepu, već otišli u planine, imali sreće.

„Mladić nije imao vremena da hvata ljude koji su se sakrili po šumama, zato što su Hrvati u zapadnom delu Bosne krenuli u ofanzivu. Žepa se nalazi u planinskom regonu, geografski položaj i okolnosti su odigrale svoju ulogu“, ističe on.

Naučnik napominje da su u očima lokalnog stanovništva Žepe ukrajinske mirovne snage imale bolju reputaciju i to zahvaljujući bliskosti jezika koji je omogućio bolje sporazumevanje.

„Prema ukrajinskim vojnicima su gajili više simpatija nego prema holandskim. Oni su smatrani običnim momcima“, priča Halilović.

„I ljudi koji su stigli iz Srebrenice mogli su da vide kako vojnici ukrajinskih mirovnih snaga sarađuju sa lokalnim stanovništvom. Pričali su kako su ukrajinski mirovnjaci rado izlazili u susret lokalcima, trgovali sa njima, odnosi su bili veoma prijateljski“.

Međuti, oni su i očekivali mnogo više od ukrajinskih mirotvoraca.

„Postojala je rezolucija UN o ‘zonama bezbednosti’ i vojnici su tamo poslati kako bi zaštitili civilno stanovništvo. Njihova misija nije bila evakuacija, već zaštita stanovništva. Ta zaštita je predviđala i upotrebu oružja u slučaju napada“, kaže profesor.

On istovremeno dodaje: „Ja ne bih želeo da sam u njihovoj koži. Da imam 25 godina, u tuđini, u takvim uslovima“.

Za stanovnike Žepe iseljavanje ljudi je bila katastrofa, oni su izgubili domove i imovinu. Kao rezultat toga mnogi su otišli u druge zemlje, priča profesor.

Sada je Žepa deo Republike Srpske. Prema popisu stanovništva iz 2013. godine u njoj živi 133 ljudi i skoro svi su muslimani. Sagradili su novu džamiju, a most iz 16. veka su obnovili, ali stari život ne može da se vrati.

„Pre godinu dana sam bio u Žepi i osim nekoliko obnovljenih kuća, još uvek ima mnogo ruševina obraslih korovom. Stari most o kome je pisao Ivo Andrić stoji. Ali sve izgleda kao postapokaliptički scenario, prelepa priroda ali nema ljudi“, priča profesor.

„Mirotvorci su spašavali živote“

Iako je Tribunal iseljavanje stanovništva iz Žepe nazvao „prisilnom deportacijom“, ključni pregovarači u Bosni 1995. godine ističu da je zaštita bosanskih muslimana od strane ukrajinskih mirovnih snaga tokom transporta spasila živote civila.

„Žepa je odmah bila otpisana. Pretpostavljalo se da će pasti nekoliko sati nakon pada Srebrenice. Iznenađujuće je da se to nije desilo. Bosanska vojska je neko vreme morala da se bori. Bosanski lideri su hteli da izvedu stanovništvo, što su i uradile snage UNPROFOR“, rekao je 2015. godine na konferenciji Karl Bilt, specijalni izaslanike EU za bivšu Jugoslaviju u trenutku kada su se ti događaju odvijali.

U komentaru za ICTV 2019. godine on je izjavio da su ukrajinski vojnici postupili efikasno u toj situaciji.

„To je bila njihova misija i oni su je dostojanstveno obavili. To je bilo važno da bi zaštitili civilno stanovništvo, a rezultat toga bio je da je većina preživela“, istakao je on.

Da se radilo o spasavanju života takođe je uveren i general Rupert Smit, koji je komandovao mirovnim snagama UN u Bosni 1995. godine.

„Sasvim je jasno da su vojnici mirovnih snaga spasili živote. Drugog izbora nije bilo“, istakao je on u intervjuu za BBC na ukrajinskom jeziku.

„Prvobitni stav bosanske vlade u vreme pregovora je bio da je to bilo prisilno raseljavanje stanovništva. Ali su se na kraju uverili da ti ljudi moraju da se odvedu. Predsednik Izetbegović i njegova vlada učestvovali su u tim pregovorima i rekli su: dobro vodite ih“, ističe on.

Prema mišljenju generala Smita, ukrajinski mirovnjaci su pokazali svoje najbolje kvalitete u opasnoj situaciji.

A našli su se u toj situaciji zato što su „zone bezbednosti“ bile „strateška greška“ od samog početka, a mirovnjaci su se stalno suočavali sa posledicama te greške i postali su taoci.

„Ljudi sa obe strane su nastavili da koriste oružje. U tome je bio neuspeh“, rekao je general Smit.

Luis Fortin, koji je bio zamenik komandanta sarajevskog sektora, smatrao je da je bilo nemoguće da se sa Mladićem dogovore o tome da ostavi civilno stanovništvo u Žepi.

„Srbi su hteli da puste svoje brigade i unište enklave, kako bi zatim poslali svoje trupe na Sarajevo. U takvim okolnostima mi smo mogli samo da ispratimo svakog civila van granica enklave kako bismo bili sigurni da Srbi neće uraditi ono što su uradili u Srebrenici“, ističe kandaski potpukovnik.

Oficir UN-a za civilna pitanja Edvard Džozef, koji je krajem jula 1995. godine bio u Žepi kaže: „Prisustvo UN u Žepi je spasilo ljudske živote, koliko tačno nemoguće je reći“.

Podseća da tokom evakuacije iz Žepe, žene nisu bile izložene psihičkom i fizičkom nasilju, kao što je to bio slučaj u Srebrenici.

„S druge strane nisu mogli da se izbegnu drugi problemi: pustošenje enklave, o kome je govorio Haški tribunal, bio je deo ‘genocidne aktivnosti’ koja je počinjena u Srebrenici i Žepi. Nije bilo moguće da se izbegne ubistvo Palića i druga dva lidera, ostali ispadi, napad na tu ‘zonu bezbednosti’, situacija sa muškarcima i ranjenicima“, objašnjava Džozef.

Ukrajinski vojnici mirovnih snaga ni jednog trenutka nisu posumnjali da je bilo potrebno da se izvedu civili sa teritorije na kojoj su gladovali i gde je postojala pretnja od masovnog ubijanja.

„Civili su evakuisani iz zone ratnih dejstava. Srbi nisu mogli da urade to što su uradili u Srebrenici.

„Možda nismo ispunili planove onih koji su hteli da podmetnu Ukrajini. Pre svega se radi o Rusiji koja je bila zainteresovana da ukrajinske mirovne snage ispadnu nedostojne svog zadatka“, smatra bivši načelnik Generalštaba ukrajinske vojske, Anatolij Lopata.

Ravnodušnost

Na dan povlačenja ukrajinskog kontigenta iz Žepe predsednik Leonid Kučma potpisao je dekret kojim se ministar odbrane Valerij Šmarov nagrađuje počasnim oružjem, naročito „za plodonosan rad u održavanju mira u Evropi i svetu“.

Ali ukrajinski mirotvorci nisu nagrađeni za službu tokom događaja koji su se desili u Žepi.**

Javno veće pri Ministarstvu odbrane, bivši komandir 240. bataljona Sergej Movčanjuk i pukovnik u rezervi Verhogljad više puta su pokušali da ubede ukrajinske zvaničnike i poslanike da je neophodno nagraditi vojnike mirovnih snaga.

„Više puta smo se obraćali ministrima odbrane, pripremali dokumenta i tražili od njih da se nagrade oni najzaslužniji. Nažalost, država je to ismejala“, kaže general pukovnik Anatolij Lopata.

„Ovo nije samo naša uspešna operacija, ovo može da bude primer za sve mirovne kontigente. Spasili smo 10 hiljada civila“, ističe on.

Kako navode izvori BBC-ja na ukrajinskom, koji su u različito vreme radili u Ministarstvu odbrane, to što nagrade nisu podeljene vojnicima mirovnih snaga može biti povezano sa kršenjem discipline u bataljonu.

Bilo je slučajeva trgovine na crno i pijanstava, uglavnom u Sarajevu, i kada bi komanda mirovnog kontigenta beležila takve slučajeve izveštaji o njima slati su direktno ministru odbrane Šmarovu.

Međutim, vojnici mirovnih snaga tu verziju dovode u pitanje.

Pukovnik rezervnog sastava Vladimir Krjučkov povezuje ćutanje o događajima u Žepi sa interesima Rusije.

„Rusija nije priznala genocid u Srebrenici. Želeli su da vide da smo napustili Žepu na milost i nemilost Srbima. Ali Ukrajinci nisu pustili Srbe u Žepu … Ja, i ne samo ja, verujem da je bilo ljudi u rukovodstvu Oružanih snaga Ukrajine koji su radili za Rusiju“, priča Krjučkov.

On smatra da je verzija o nenagrađivanju vojnika zbog loše discipline apsurdna.

„Ne nagrađuju se svi, već samo oni koji su vredni toga. Kršenja discipline ima svuda. Ako neko pije, onda neće biti predložen za nagradu zato što tu postoji i disciplinski deo“, priča Vladimir Krjučkov.

Govoreći za BBC na ukrajinskom, Rupert Smit nije mogao da suzdrži smeh kada je saznao za „disciplinu“ kao izgovor.

„Mogu vam ukazati na veći broj drugih jedinica koje su optužene za slične stvari. Čak i ako se to desilo, to nije bilo samo sa vojnicima ukrajinskog kontingenta. I ja ne smatram da je to ključni faktor“, kaže on.

Seća se kako je 2014. godine napisao pismo predsedniku Porošenku u kome je konstatovao zasluge ukrajinskih vojnika mirovnih snaga. Ali odgovor nije dobio.

Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju osudio je bivšeg predsednika Republike Srpske Radovana Karadžića na 40 godina zatvora. Kasnije je kazna preinačena na doživotni zatvor. Ratko Mladić je 2017. godine dobio istu kaznu.

General Zdravko Tolimir, „desna ruka“ Ratka Mladića, osuđen je 2012. godine na kaznu doživotnog zatvora, a umro je u zatvoru četiri godine kasnije.

Pukovnik Avdo Palić sahranjen je uz počasti 2009. godine u Sarajevu. On je jedan od nacionalnih heroja Bošnjaka.

General Rupert Smit bio je zamenik vrhovnog komandanta NATO-a za Evropu u periodu od 1998. do 2001. godine.

Bio je jedan od koordinatora NATO operacije protiv Jugoslavije. Vojnu službu napustio je 2002. godine, a 2005. objavio je knjigu o vojnoj strategiji „Upotreba sile: Umeće ratovanja u savremenom svetu“.

Potpukovnik Luis Fortin jedno vreme radio je kao vojni ataše Kanade u zapadnoj Africi, a službu je napustio 2011. godine. Sanja da ponovo poseti Bosnu.

Službenik UN-ja za civilna pitanja Edvard Džozef radio je dugi niz godina na Balkanu.

Nakon što je rat u Bosni završen, učestvovao je u pregovorima o uspostavljanju okruga Brčko, bio zamenik Misije OSCE na Kosovu, piše za The New York Times, Foreign Affairs i Foreign Policy o istoriji i politici na Balkanu i Bliskom Istoku, upravljanju sukobima i predaje u Školi za međunarodne studije, na Univerzitetu Džons Hopkins.

Sergej Movčanjuk, komandant 240. bataljona, vratio se u Ukrajinu novembra 1995. godine i radio u Generalštabu Oružanih snaga Ukrajine, gde je došao do čina pukovnika. Kasnije je napustio redove Oružanih snaga Ukrajine i započeo biznis u turizmu.

Pukovnik Nikolaj Verhogljad vratio se u Ukrajinu 1996. godine i služio u redovima Oružanih snaga Ukrajine do 2006.

Poslednjih nekoliko godina tražio je da ukrajinske mirovne snage koje su služile u Žepi budu nagrađene.

Vladimir Krjučkov, po povratku iz Bosne 1996. godine, napustio je vojsku Ukrajine i bavio se poljoprivredom u blizini grada Kropivnicki. Unapređen je u čin pukovnika po nalogu Petra Porošenka 2014. godine.

Igor Švidenko napustio je vojnu službu 1999. godine u činu pukovnika, a od tada je radio kao inspektor za zaštitu na radu i u fondu osiguranja za slučaj nezgode.

Stariji vodnik u rezervi Andrej Hlusovič, po povratku iz Bosne, radio je 10 godina kao telohranitelj, a zatim u kompaniji koja pruža usluge fotografisanja iz vazduha.

Redov Igor Prokonjin došao je do čina poručnika. Služio je u mirovnom kontingentu u Sijera Leoneu 2000. godine, a od 2014. do 2018. godine učestvovao je u oružanim sukobima na istoku Ukrajine.

Redov Aleksandar Rozecki učestvovao je u oružanim sukobima na istoku Ukrajine. Danas radi kao automehaničar.

* Prisustvo ukrajinskih mirovnjaka u autobusima sa civilima iz Žepe potvrđuju snimci koji se nalaze na jednom od bosanskih Jutjub kanala. Vojnici su na snimcima prepoznali Alekseja Čičkanova (15 min. 52 s.), Alekseja Rozeckog (16:26), Vitalija Šišenka (20:41), Igora Milejka (22:43), Valerija Belokopitova (23:02), Romana Kravčenka (25:50).

** Služba BBC-ja na ukrajinskom obratila se kancelariji predsednika i Ministarstvu odbrane sa molbom da im se odgovori na pitanje da li je bilo razmatrano dodeljivanje nagrada vojnicima mirovnog korpusa koji su učestvovali u događajima u Žepi i koja su rešenja doneta u vezi sa tim.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]