Od pesnika Vilijama Vordsvorta, koji je lutao usamljen kao oblak, do hiljada pop pesama o izgubljenoj ljubavi, kultura je prepuna referenci na usamljenost.
Neki autori su joj pisali ode, poput Virdžinije Vulf koja je rekla da joj je usamljenost omogućila da oseti „pesmu stvarnog sveta“.
Roman Emili Bronte, Orkanski visovi, pulsira mučnom usamljenošću, od mesta dešavanja u vetrovitim jorkširskim vresištima do usamljenog antijunaka Hitklifa.
Kaže se da je spisateljica izbegavala da se druži sa ljudima i retko napuštala Havort.
A komičarka Lili Tomlin se jednom našalila: „Samo ne zaboravite. Svi smo u ovome sami.“
- Ako ste usamljeni, niste sami: ovo osećanje pogađa i stare i mlade
- Kako je holandska tragedija naterala ljude da ozbiljno shvate usamljenost
- Zašto je mladima u Srbiji sve teže da steknu prijatelje
Umetnici tradicionalno provode vreme daleko od drugih, da bi se što bolje povezali sa vlastitom muzom.
Šekspir je napisao jedno od njegovih slavnih remek-dela Kralj Lir u karantinu početkom 17. veka, dok je Crna kuga harala Londonom.
Frida Kalo je govorila da je slikala autoportrete, po kojima je najpoznatija, zato što je „često bila sama“.
Van Gog je napustio Pariz u nadi da će mu mirniji ambijent Arla na jugu Francuske podariti bistar um.
Arhetip usamljenog, izmučenog umetnika može se pronaći još u slučaju renesansnog arhitekte i slikara Đorđa Vasarija.
Njegova uticajna knjiga iz 1550. godine, Životi umetnika, opisuje umetnike kao ljude koji žive na periferiji društva, doslovno i metaforički.
Naravno, ne želi svako da bude izolovan, a nedavni karantin tokom pandemije korona virusa i socijalna distanca su neizbežno doveli do jačeg osećanja usamljenosti, naročito među mladima.
Ali ako je usamljenost uznemirujuća, onda je samoća nešto prihvatljivija zverka, a pojedinci su birali da ostanu sami još od drevnih vremena.
- Zašto je ovaj čovek postao pustinjak sa 20 godina
- „Okružena sam ljudima, ali osećam se tako usamljeno“
Prvi poznati hrišćanski asketa bio je Pavle Tivejski za koga se veruje da je decenijama živeo sam u egipatskoj pustinji.
Entoni Stor, u knjizi Samoća: Povratak sebi, izneo je tvrdnju da je provođenje prijatnog vremena u samoći neophodno za mentalno zdravlje i kreativnost, a da najdublja ljudska iskustva imaju vrlo malo veze sa našim odnosom prema drugima.
Ni manje ni više nego Pikaso je, takođe, često citiran po ovom pitanju: „Bez velike samoće ne može da se stvori nijedno veliko delo.“
Usamljenost duše
Usamljenost i ožalošćenost činili su duboku, tamnu nit koja se provlačila kroz izložbu britanske umetnice Trejsi Emin iz 2021. godine.
Njena izložba u londonskoj Kraljevskoj akademiji, gde su bili prikazani i radovi Edvarda Munka, zvala se Usamljenost duše.
Odražavala je kvalitete sa kojima se ona poistovećivala u delima norveškog ekspresioniste otkako se „zaljubila u njega“ u 18. godini, ispričala je ona za BBC Kulturu.
Emin je možda još uvek najpoznatija po „ispovednim“ i kontroverznim umetničkim instalacijama iz 1990-ih, među koje spada Moj krevet, sa opušcima cigareta, flašama votke i umrljanim dušekom, kao i Svako sa kim sam spavala 1963-1995, ukrašena sa 102 imena.
Da ne pominjemo reputaciju hedonizma i šokantne emocionalne otvorenosti o njenom javnom i privatnom životu.
Kako sama kaže: „Ja uvek govorim sve onako kako jeste.“
Ali njena umetnost i život su se u međuvremenu promenili.
Ona mora da se nosi sa izuzetnim talentom za slikarstvo dok se oporavlja od teške bolesti.
U julu 2020. godine Emin je postavljena dijagnoza planocelularnog karcinoma bešike, iste bolesti od koje je umrla njena majka Pem 2016. godine.
Emin je bila podvrgnuta radikalnom zahvatu uklanjanja bešike, materice, jajovoda, jajnika, limfnih čvorova, uretre i dela debelog creva i vagine.
U aprilu 2021. godine je tokom gostovanja na BBC-ju objavila da je njen rak „nestao“.
Ona je takođe opisala kako se mirila sa činjenicom da će ostatak života provesti sa „teškim invaliditetom“ (vreća za urostomu joj je zamenila bešiku).
„Nisam bila svesna koliko želim da živim sve dok nisam bila ubeđena da ću umreti“, rekla je ona.
U maju 2021. godine su njeni „autoportreti kancera“ bili objavljeni u Gardijanu, smeli selfiji nastali dok je boravila u bolnici i oporavljala se od operacije.
Pre dijagnoze kancera, Emin je vredno radila na izložbi za Kraljevsku akademiju.
Od hiljade dela iz Munkove arhive u Oslu, Norveškoj, odabrala je slikarevih 18 ulja na platnu i akvarela.
Oni su bili upareni su više od 25 njenih radova, među kojima su slike, skulpture i neoni – mnogi nastali u istom periodu, samo 100 godina kasnije.
Bila je to revolucionarna izložba, prvi put da su ovo dvoje umetnika bili izloženi zajedno.
Teme ožalošćenosti i usamljenosti su opipljive, radovi su puni drame i prilično srceparajući, naročito u kontekstu njene bolesti.
U delima Ja sam poslednja od moje loze (2019) i Došao si (2018) očigledne su ranjivost i teskoba u usamljenim nagim figurama, a trauma je duboko urezana u moćni Ovo je život bez tebe – Zbog tebe se osećam ovako (2018), dok raniji neonski rad Još samoće (2014) ukazuje na neophodnost otuđenja od drugih.
Njena četrdesetogodišnja fascinacija Munkom ukazuje na paralele u njihovim životima i mentalnim sklopovima.
On je slikao vlastita emotivna stanja sa bolnom sirovošću, šokantnom novom tehnikom koja je izrodila ekspresionizam.
Njegove „slike duša“ – izmučenih duša i sablasnih ljubavnika – odražavale su njegovu fascinaciju tada popularnim spiritualizmom i natprirodnim.
To interesovanje im je još jedna zajednička stvar zato što je Emin ranije govorila o tome kako su njene rođake držale seanse kod kuće u Margejtu.
Munk je imao problem sa pićem i bio je prisiljen da se odrekne alkohola da bi sačuvao zdrav razum, a Emin je takođe prestala da pije, kako bi sačuvala zdravlje.
Ona ga doživljava kao srodnu dušu, govoreći mi preko telefona iz njenog stana u Londonu: „Poistovetila sam se sa tim kako je posmatrao svet tako sam.“
„On je bio veoma emotivan, ali i veoma egzistencijalan, uvek u poziciji da od spolja gleda ka unutra.“
Munk nije bio naročito srećan, kao što bi čovek mogao da pretpostavi na osnovu njegovih dela: „Imao je mnogo veza, ali ne i mnogo seksa“, kaže ona.
Emin je oduvek bila otvorena o ljubavnom životu.
Ispričala mi je da nije bila u vezi 11 godina i da je živela sama 20 godina, a potom se ispravlja: „Živela sam sa mačkom, Doket, ali on je uginuo prošle godine.“
Doket je bio njena „mala srodna duša“.
Ali sada kada ga više nema, ona oseća da ima više prostora, više mogućnosti da pusti ljubav u život.
Emin je tumačila Munkove portrete smrti (izgubio je majku kad je imao pet godina, sestru kad je imao 14) u kontekstu skorašnje pandemije.
„Odrastao je uz mnogo smrti oko sebe. Pomislite samo, pre ove pandemije, neki ljudi nisu imali iskustvo smrti ukoliko to nisu bili njihovi roditelji, na primer.
„Sada vrlo malo ljudi to može da kaže posle tih godina. Ljudi su takođe postali mnogo svesniji konačnosti i krhkosti života.“
U tu grupu bi mogla da spada i ona sama, a to je pomoglo i u oblikovanju njenog iskustva samoće tokom prethodnih godina.
Kad je dobila dijagnozu raka, namerno se udaljila od prijatelja kako bi sačuvala energiju da prođe kroz hirurški zahvat i oporavi se, kaže ona.
Tokom oporavka manje je radila i dopustila prijateljima da joj se vrate u život, a takođe joj je drago zbog njihove podrške.
„Sada sam srećnija nego što sam ikad bila“, kaže ona.
Suočavanje sa smrću je „učinilo da ostali problemi izblede u poređenju sa tim“.
„Ako me je nešto činilo nesrećnom ranije, to bi me obuzelo.
„Sada samo to rešavam i idem dalje, kancer mi je zaista pomogao u tome.“
Umetnica je pronašla novu žudnju za životom.
Planira se da njena bronzana skulptura visoka devet metara nazvana Majka, bude postavljena ispred Munkovog muzeja u Oslu.
„Dajem Munku majku koju nikad nije imao“, kaže Emin.
Njen studijski kompleks u Margejtu bi trebalo uskoro da bude dovršen, a velika izložba u Veneciji, odložena zbog bolesti, pomerena je za 2024. godinu.
„Otvorena sam za ljubav, što je vrlo drugačije u odnosu na ono kako sam se osećala ranije, takođe osećam da to zaslužujem, a možda ranije nisam“, navela je.
Njena psiha se promenila, smatra da je njeno iskušenje izbrisalo traumu.
„Nestala je“, kaže ona.
Emin ceni njen „fantastičan život“ i kaže da „prihvata sve oberučke“.
„Znam da to što sam bila blizu smrti ima mnogo veze s tim.“
Ona sada pokušava da vodi „tiši, mirniji život“ i planira da ispuni dane „slikanjem uz pesmu ptica“.
Sigurna je u jednu stvar, a to je da se više ne oseća usamljeno.
„Mislim da je šansa da umrem, a da me neko ne drži za ruku, praktično nepostojeća.“
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Tonik divljine
Prema mnogim umetnicima i piscima, postoji „lek“ za usamljenost.
Maja Andželou je govorila da je njen lek muzika: „Mogu da se uvučem u prostor između nota i sklupčam se tako da okrenem leđa usamljenosti.“
Drugi ga pronalaze u prirodi, pešačenju, plivanju u divljini, odnosno „toniku divljine“ , kako je to definisao Henri Dejvid Toro.
Autor Martin Šo zna sve o pozitivnim stranama izolacije na otvorenom.
Kao „vodič za ritualne ture kroz divljinu“, on vodi grupe u najdublji Dartmur, planinsko područje u Engleskoj, i druga zabita mesta, gde se izdvajaju i uče da se „ponovo povežu sa prirodom i vlastitim karakterom“.
Povlačenja u prirodu kao što je ovo datiraju još iz drevnih keltskih vremena, kaže Šo, autor knjige Rupa za dim: Zagledanje u divljinu u vreme durbina, koja preoblikuje mitove za naša vremena.
Takođe je sarađivao sa glumcem Markom Rajlansom i umetnikom Ajem Vejvejem.
Šo kaže za BBC Kulturu da ljudi na njegovim turama, od problematičnih tinejdžera do istraumiranih ratnih veterana, mogu da se požale da im je dosadno ili da im nedostaje kuća.
„Ali nikad nisam imao nikoga ko se vratio i rekao da je bio usamljen.
„Toliko ima stimulacije u divljini, da tu možda nema prostora za usamljenost“, izjavio je Šo.
Šo se na otvorenom oseća kao kod kuće.
Živeo je u šatoru četiri godine, ali je uprkos njegovim dubokim unutrašnjim resursima, zatočenost koju je osećao u svom domu u Dartmuru tokom trećeg karantina bila pomalo previše.
„Osećao sam se istinski usamljeno i nedostajali su mi razgovori i najprostije interakcije.“
Ključ je u stvaranju dubokih veza, prema doktori Andreji Vigfild iz Centra za studije usamljenosti na Univerzitetu u Šefildu.
Istraživanje centra pokazalo je da kad ljudi ne mogu da budu zajedno, aktivnosti zasnovane na umetnosti, kao što su zajednički radovi unuka i deda i baka na onlajn umetničkim projektima, mogu da im pomognu da se ponovo povežu.
Međutim, oni nisu dovoljni da biste se izborili sa usamljenošću ako ne postoje duboke veze.
U Velikoj Britaniji, Nedelja skretanja pažnje na usamljenost se održava u junu.
Iza nje stoji organizacija Marmelejd, a tema te 2021. je bila prihvatanje.
Kroz njihovu kampanju Svi budemo nekad usamljeni hteli su da usamljenost bude prihvaćena i doživljena kao prirodnim delom čovekovog bića.
Spisateljica Olivija Leng vrlo dobro zna kako izgleda pronalaženje pozitivnosti u negativnostima.
Preselivši se u Njujork u tridesetima posle raskida, osećala je stravičnu usamljenost svaki dan.
Iz toga se razvila knjiga, Usamljeni grad: Avanture u veštini samoće, koja je bila hit.
Njujork tajms je rekao da je to „smela knjiga o univerzalnoj borbi da se bude prepoznat“.
Leng u njoj istražuje usamljenost kroz umetnost, sa esejima o Vremenskim kapsulama Endija Vorhola i Noćnim jastrebovima Edvarda Hopera, između ostalog.
Leng mi kaže da joj je usredsređivanje na Hoperove slike sa njegovim „osećajem odvojenosti, zatočenosti između zidova ili u toru, u kombinaciji sa skoro nepodnošljivom izloženošću“ pomoglo i „umanjilo teret vlastitih osećanja“.
„Neko drugi se izborio sa usamljenošću i pronašao lepotu, pa čak i vrednost u njoj“.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
