„Nasmešimo se da bismo izgledali bolje na slikama kada ih prave“, šali se Marvan, glavni konobar hotela u Bejrutu.
On i njegove kolege zure u nebo, pokušavajući da primete izraelski izviđački dron koji im zuji iznad glava.
Ni muzika koja svira u pozadini ni pesma ptica ne mogu da utišaju njegovo duboko brujanje.
Zvuči kao da je neko ostavio upaljen fen ili motocikl koji pravi krugove po oblacima.
- Koji je cilj najnovije izraelske invazije na Liban
- Da li Hezbolah ima više pristalica ili protivnika u Libanu
- Ko vlada Libanom i koliku moć ima Hezbolah
- Izraelska invazija na Liban: Gde je libanska vojska u svom tom haosu
Marvanov hotel nije u oblasti gde je snažno prusustvo Hezbolaha, moćne libanske vojno-političke grupe.
On je u Ašrafijeu, bogatoj hrišćanskoj četvrti koju Izrael nije gađao u prethodnim ratovima.
Tu sam i ja smeštena.
Dva dana kasnije, dva izraelska projektila grme iznad Ašrafijea.
Čujem decu i odrasle u četvrti kako vrište.
Ljudi trče na balkone ili otvaraju prozore u pokušaju da shvate šta se upravo desilo.
U roku od nekoliko sekundi, eksplozija potresa ulice oivičene drvoredima.
Svi u mojoj zgradi okreću se ka Dahijeu, južnom predgrađu Bejruta, uporištu Hezbolaha, a koje je delimično vidljivo iz Ašrafijea.
Ali ubrzo shvatamo da je udar pogodio oblast koja se nalazi na pet minuta vožnje od nas.
Lokalni mediji javljaju da je meta bio Vafik Safa, visoki oficir za bezbednost Hezbolaha, koji je i zet nedavno ubijenog lidera Hasana Nasralaha.
Safa je navodno preživeo.
Zgrada koja je pogođena bila je puna ljudi koji su nedavno izbegli u Bejrut.
Izraelska vojska nije izdala nikakvo upozorenje pred napad i stradalo je najmanje 22 ljudi.
Bio je to najsmrtonosniji napad do sada.
„Oh, moj Bože. Šta bi bilo da smo prolazili ulicom?“, uzvikuje komšija.
„Tom ulicom idem na posao.“
„Koje su garancije da sledeći put neće pogoditi zgradu u našoj ulici, ako imaju neku metu?“, pita drugi.
Ova skorašnja pometnja u Libanu započela je 17. i 18. septembra, kad je u talasima eksplozija pejdžera poginulo najmanje 32 ljudi, dok je više od 5.000 ranjeno, i borci Hezbolaha i civili.
Mnogi su izgubili oči i(li) ruke.
Vazdušni napadi su se pojačali na jugu, kao i u južnom predgrađu Bejruta, u kojima su stradali visoki komandanti Hezbolaha, među njima i Nasralah.
Tridesetog septembra, Izrael je izvršio kopnenu invaziju na Liban.
Zvaničnici tvrde da je poslednjih nedelja u bombardovanju Izraela poginulo 1.600 ljudi.
Videla sam mnoge od udara sa moje terase.
Protekle tri nedelje delovale su kao da ih je neko „premotao unapred daljinskim upravljačem“, kaže mi konobar Marvan.
„Još nismo stigli da svarimo šta se tačno desilo.“
Razgovarala sam sa njim mnogo puta u poslednjih 12 meseci otkako su se pojačale sukobi Hezbolaha i Izraela.
On živi ovde čitav život i svedočio je svim ratovima dve strane.
Ali oduvek je bio optimista i nikad nije verovao da će ova runda borbi eskalirati u rat.
„Povlačim sve ono što sam vam govorio“, kaže mi on sada.
„Nisam želeo u to da poverujem, ali mi smo u ratu.“
Bejrut se potpuno promenio. To je jasno vidljivo.
Ulice su pretrpane automobilima, od kojih su neki ostavljeni nasred bulevara.
Stotine ljudi koji su pobegli od izraelske invazije na jugu zemlje sklonili su se u predgrađima prestonice, skrivajući se po školama u „bezbednijim“ naseljima.
Mnogi od njih su primorani da spavaju na ulici.
Na auto-putu ka aerodromu i jugu, na bilbordima se vidi lice Hasana Nasralaha, ubijenog vođe Hezbolaha.
Ljudi koji su za Hezbolah i protiv njega govore mi da ovo deluju nadrealno.
U drugim oblastima, plakati na kojima je prethodno pisalo „Liban ne želi rat“, sada je poruka: „Molite se za Liban“.
Čuveni gradski Trg mučenika, uobičajeno mesto protesta i masovnih božićnih proslava, pretvorio se u grad šatora.
Porodice se tiskaju ispod skeleta gvozdene Božićne jelke.
Oko isečene stisnute pesnice postavljene iznad trga posle protesta omladine 2019. godine nalaze se ćebad, dušeci i šatori napravljeni od svega što su ljudi mogli da nađu.
Još sličnih prizora je iza svakog ćoška.
Priručni domovi protežu se od trga sve do mora.
Većina ovdašnjih porodica su sirijske izbeglice, koje su ponovo bile raseljene i kojima je zabranjen pristup skloništima ograničenim samo za libanske državljane.
Ali mnoge libanske porodice takođe su ostale bez krova nad glavom.
Samo kilometar dalje, 26-godišnja Nadin pokušava da skrene sebi misli na nekoliko sati.
Ona je jedna od vrlo retkih mušterija u „Alijinim knjigama“, knjižari i baru u bejrutskoj četvrti Gemajze.
„Ne osećam se više bezbedno“, kaže mi ona.
„Stalno čujemo eksplozije noću.
„Uporno se pitam: šta ako nas bombarduju ovde? Šta ako budu gađali kola ispred nas?“.
Dugo su stanovnici Bejruta verovali da će sukobi ostati ograničeni na pogranična sela pod kontrolom Hezbolaha u južnom Libanu.
Nasralah, koji je predvodio moćnu šiitsku političku i vojnu organizaciju, rekao je da ne želi da povede zemlju u rat, i da je front protiv Izraela isključivo podrška Palestincima u Gazi.
To se sve promenilo.
U Bejrutu, iako udari završavaju uglavnom u južnim predgrađima, gde dominira Hezbolah, potresi se osećaju u čitavom gradu.
Mnogi noćima ne spavaju.
To utiče na poslovanja firmi.
„Alijine knjige“ je obično živahno mesto, u kojem gostuju lokalni bendovi, organizuju se podkasti i noći degustacije vina.
Snimali smo ovde izveštaj neposredno posle prvog vazdušnog napada na Dahije, 30. jula, u kojem je poginuo drugi čovek Hezbolaha Fuad Šukr.
Jaki zvučni udari mogli su da se čuju iznad naših glava dok su izraelski lovci probijali zvučni zid.
Ali džez bend je svirao čitavu noć, a rasplesane mušterije su napunile bar.
Sada je mesto prazno, nema muzike i nema plesa.
„Tužno je i frustrirajuće“, kaže menadžer bara Čarli Haber.
„Dolazite ovamo da popravite raspoloženje, ali ćete na kraju ipak ponovo razgovarati o ovoj situaciji. Svi se pitaju, šta je sledeće?“.
Njegov lokal je bio zatvoren dve nedelje posle Nasralahove smrti.
Sada je ponovo otvoren, ali zatvara u osam uveče umesto u ponoć.
Dan za danom, psihološki pritisak na zaposlene i mušterije se pogoršava, kaže Čarli.
Dodaje da objavu na Instagramu smišlja pola dana.
„Ne želite da zvučite ovako: ‘Hej, dođite da uživate i daćemo vam popust na piće’ u ovoj situaciji“, objašnjava.
Teško je u ovoj oblasti pronaći bilo koje mesto koje je otvoreno do kasno u noć.
Loris, mnogima omiljeni restoran, nikad nije zatvarao pre jedan sat posle ponoći.
Ali sada su ulice puste posle 19 sati, kaže jedan od vlasnika Džo Aun.
Pre tri nedelje, ovde niste mogli da dobijete sto bez rezervacije.
Sada su na jedvite jade zauzeta dva-tri stola dnevno.
„Svakodnevno se mučimo. Sedimo sada ovde i razgovaramo, ali za pet minuta ćemo možda morati da zatvorimo i odemo.“
Većina zaposlenih u Lorisu potiče iz južnog predgrađa Bejruta ili sela na jugu zemlje.
„Svaki dan neko od njih čuje da mu je kuća uništena“, kaže Džo.
Jedan zaposleni, Ali, nije dolazio na posao 15 dana dok je pokušavao da pronađe mesto gde bi odsela njegova porodica.
Nedeljama su spavali ispod drveća maslina na jugu.
Džo kaže da Loris pokušava da ostane otvoren da bi pomogao zaposlenima da zarade za život, ali nije siguran koliko dugo to još može da potraje.
Gorivo za agregate je izuzetno skupo.
Vidim frustraciju na njegovom licu.
„Mi smo protiv rata“, kaže on.
„Moji zaposleni su juga, šiiti su, ali i oni su protiv rata, ali nas niko ne pita ništa.
„Mi ne umemo da radimo ništa drugo. Mi moramo da izdržimo.“
U „Alijinim knjigama“, i Čarli i Nadin su zabrinuti zbog porasta napetosti u zajednici.
Ovi delovi Bejruta su uglavnom sunitski i hrišćanski, ali nove pridošlice su uglavnom šiiti.
„Pokušavam da pomognem ljudima nevezano za njihovu veru ili sektu, ali čak i u mojoj porodici postoje podele zbog toga.
„Pojedini iz moje porodice pomažu i nalazi smeštaj samo za raseljene hrišćane“, kaže ona.
Na trgovima i u uličicama Ašrafijea i Gemajze može da se vidi sve više i više zastava Libanskih snaga, hrišćanske stranke koja se oštro opire Hezbolahu.
Partija ima dugi istorijat oružanih sukoba sa šiitskim muslimanima, kao i sa muslimanskim i palestinskim strankama tokom građanskog rata od pre tri decenije.
Nadin misli da je to poruka raseljenim šiitima koji su nedavno pristigli, koja govori: „Ne dolazite ovamo.“
Uz selidbe ljudi, postoje i strahovi da Izrael sada može da gađa bilo koju zgradu u bilo kom kraju grada u potrazi za borcima Hezbolaha ili pripadnicima njegovih savezničkih grupa.
Hezbolah tvrdi da njegovi najviši oficiri ne borave na mestima dodeljenim raseljenim ljudima.
Ništa od toga nije dobro po lokalne poslove.
Mnogi u Gemajzeu su već bili teško pogođeni eksplozijom u luci u Bejrutu pre četiri godine, u kojoj je stradalo 200 ljudi i uništeno više od 700.000 zgrada.
Tek su nedavno ponovo počeli da staju na noge.
Uprkos finansijskoj krizi, u kraju su počela da niču nova mesta, ali mnoga od njih su sada zatvorena.
Maja Bekhaui Noun, preduzetnica i članica odbora sindikata vlasnika restorana i barova, procenjuje da je zatvoreno 85 odsto mesta koja prodaju hranu i piće u centru Bejruta ili su ona ograničila radno vreme.
„Sve se desilo toliko brzo da još nismo stigli da uradimo statistiku, ali mogu da vam kažem da je oko 85 odsto mesta koja prodaju hranu i piće u centru zatvoreno ili radi samo jedan deo radnog vremena.“
„Teško je držati ova mesta otvorena zbog zabave kad u blizini ima mnogo ljudi koji spavaju bez dovoljno hrane i namirnica.“
Uprkos teškoj situaciji u Bejrutu, i dalje možete naći posećene restorane i barove petnaestak minuta vožnjom na sever.
Ali Maja kaže da je i to privremeno.
„Udari mogu da se dese i na drugim lokacijama. Bilo je napada na neka mesta na severu. Nema garancija da će i ona biti bezbedna.“
„Kao da je neko pritisnuo dugme za pauzu i sav život je stao u Bejrutu“, opisuje ona.
„Sada smo na čekanju. Svesni smo rata na jugu, on utiče na nas takođe. Ali niko od nas nije očekivao da nam bude toliko blizu.“
BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
