Kina i politika: Kako prošlost utiče na razmišljanje Sija Đinpinga i njegov pogled na svet

Povećana napetost sa Tajvanom dovela je Kinu u žižu javnosti, a mnogi se pitaju gde predsednik Si Đinping vidi svoju zemlju na svetskoj sceni.

Možda prošlost može da nam pruži neke naznake odgovora, piše Rana Miter, profesor istorije sa Univerziteta u Oksfordu.

Kina je sada globalna sila, što je bilo gotovo nezamislivo pre samo nekoliko decenija.

Njena moć ponekad proističe iz saradnje sa ostatkom sveta, kao što je pristajanje na Pariski klimatski sporazum.

Ili ponekad proističe iz nadmetanje s njim, kao što je inicijativa Pojas i put, mreža građevinskih projekata u više od 60 zemalja koja je donela ulaganja u mnoge delove sveta kojima su nedostupni zapadni krediti.

A opet većinom globalne kineske retorike vlada izrazito sučeljavajući ton.

• Si Đinping: Ko krene na Kinu, udariće u veliki čelični zid
• Kako je Kina postala svetsko ekonomsko čudo
• Kina i Tajvan: Jednostavno objašnjenje pozadine sukoba

Peking osuđuje SAD zato što želi da „zauzda“ Kinu preko novog podmorničkog pakta AUKUS (Australija-Velika Britanija-SAD), upozorava Veliku Britaniju da će biti „reperkusija“ zato što dozvoljava britansko boravište Hongkonžanima koji napuštaju grad zbog strogog Zakona o nacionalnoj bezbednosti, i poručuje ostrvskom Tajvanu da se pripremi za ujedinjenje sa kopnenim delom zemlje.

Kineski predsednik Si Đinping zauzeo je mnogo tvrđu poziciju Kine na globalnoj sceni nego bilo koji njegov prethodnik još od Mao Cedunga, vrhovnog kineskog vođe tokom Hladnog rata.

A opet neki drugi elementi njegove retorike pozivaju se na mnogo dugovečnije izvore – oslanjaju se na vlastitu kinesku istoriju, i drevnu i skorašnju.

Evo pet tema koja se neprestano ponavljaju.

Konfučijanizam

Kinesko društvo su više od 2.000 godina oblikovale norme konfučijanske misli.

Ovaj filozof (551-479 n.e.) osmislio je etički sistem koji meša hijerarhiju, u kojoj ljudi znaju sopstveno mesto u društvu, sa blagonaklonošću, očekivanjem da će se oni na višim položajima starati o potčinjenima.

U velikoj meri vremenom prilagođavan, ovaj sistem misli pratio je kineske dinastije sve do revolucije 1911. godine, kad je svrgavanje poslednjeg cara dovelo do oštre reakcije na Konfučija i njegovo nasleđe među radikalima, među kojima i nova Komunistička partija.

Jedan od tih komunista, Mao Cedung, ostao je izrazito neprijateljski nastrojen prema tradicionalnoj kineskoj filozofiji tokom godina na vlasti (1949-1976).

Ali osamdesetih, Konfučije se vratio u kinesko društvo, hvaljen od Komunističke partije kao briljantna figura sa lekcijama iz kojih savremena Kina može nešto da nauči.

Danas Kina slavi „harmoniju“ (heksi) kao „socijalističku vrednost“, iako u sebi sadrži veoma konfučijanski duh.

A vruća tema u kineskim međunarodnim odnosima je pitanje kako bi „blagonaklonost“ (ren), drugi ključni konfučijanski izraz, mogao da utiče na odnose Pekinga prema spoljnom svetu.

Profesor Jan Suetong sa Univerziteta Cinghua pisao je o tome kako Kina treba da traži „blagonaklonu vlast“ umesto „dominaciju“, za razliku od onoga što smatra manje blagonaklonom ulogom Sjedinjenih Američkih Država.

Čak i ideja Sija Đinpinga o „svetskoj zajednici zajedničke sudbine“ vuče na tradicionalnu filozofsku misao – a Si je posetio Konfučijevo rodno mesto Ći-fu i citirao njegove izreke u javnosti.

Pogledajte video: Sto godina Komunističke partije Kine

Vek poniženja

Istorijski sukobi iz 19. i 20. veka i dalje izuzetno utiču na kinesko razmišljanje o svetu.

U Opijumskim ratovima iz sredine 19. veka, zapadni trgovci koristili su silu za nasilno otvaranje kineskih kapija.

Veći deo perioda od 1840-tih do 1940-tih ostao je upamćen kao „vek poniženja“, sramno doba koje je ogolilo kinesku slabost pred evropskom i japanskom agresijom.

Tokom te ere, Kina je morala da ustupi Hongkong Velikoj Britaniji, teritoriju na severoistoku Mandžurije Japancima, a čitav niz pravnih i trgovinskih privilegija nizu zapadnih zemalja.

U posleratnom periodu, SSSR je bio taj koji je pokušao da ostvari uticaj unutar kineskih granica, kao što su Mandžurija i Sinđan.

Ovo iskustvo dovelo je do izrazitog podozrenja prema namerama spoljnog sveta.

Čak i potezi koji su naizgled predstavljali otvaranje, kao što su kinesko pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine, bili su opterećeni kulturološkom uspomenom na „nepravedne sporazume“, kad su kinesku trgovinu kontrolisali stranci – što je situacija za koju se današnja Komunistička partija zariče da je više nikada neće dozvoliti.

U martu ove godine, tokom napetog javnog sastanaka između kineskih i američkih pregovarača u Enkoridžu, na Aljasci, Kinezi su reagovali na američke kritike optuživši domaćine za „pokroviteljstvo i licemerje“.

Sijeva Kina ne trpi ideju da stranci mogu da gledaju s visoka na njihovu zemlju nekažnjeno.

• Prva poseta kineskog predsednika Tibetu posle 30 godina
• „Oslobodite Hongkong“ – slogan zbog kog možete da završite u zatvoru
• Kineski milijarder osuđen na 18 godina zatvora zbog kritike vlasti

Zaboravljeni saveznik

Međutim, čak i strašni događaji umeju da proizvedu neke pozitivne poruke.

Jedna takva poruka potiče iz kineske faze Drugog svetskog rata, dok se Kina borila protiv Japana praktično sama pošto je okupirana 1937. godine, pre nego što su se zapadni Saveznici uključili u Azijski rat u Perl Harburu 1941. godine.

Tokom tih godina, Kina je izgubila više od 10 miliona ljudi i zadržavala japanske trupe od više od pola miliona japanskih vojnika na kineskom kopnu, što je podvig koji se naširoko slavi u istorijskim čitankama, na filmu i u televizijskim serijama.

Danas Kina sebe predstavlja kao deo „antifašističkog saveza“ uz SAD, Veliku Britaniju i SSSR, dajući sebi moralnu težinu podsećanjem sveta na svoju ulogu kao pobednika protiv Sila Osovine.

Kina se poziva i na svoju istorijsku ulogu lidera Trećeg sveta u Maovo doba (na primer, na Konferenciji u Bandungu 1955. godine, i u projektima kao što je izgradnja železničke pruge TanZam u Istočnoj Africi sedamdesetih) kako bi potcrtala vlastite zasluge lidera u nezapadnom svetu danas.

Pogledajte video: Kineski kampovi za menjanje pogleda na svet

Savremena istorija ostaje ključni deo onoga kako kineska Komunistička partija doživljava vlastiti legitimitet.

A opet neki elementi te istorije – posebno užasna glad do koje je dovela katastrofalna ekonomska politika Velikog koraka napred iz 1958-19662 – ostaju gotovo nepomenuti u današnjoj Kini.

A neki savremeni ratovi mogu da se iskoriste u svrhe novih sučeljavanja.

Prošlogodišnji burni odnosi između SAD-a i Kine iznedrili su filmove koji obeležavaju Korejski rat iz 1950-1953 – sukob kog se Kinezi sećaju pod drugim imenom – „Rat otpora Americi“.

• Da li Kina zaista stvara super vojnike
• Kako mreža lažnih naloga širi kinesku propagandu
• Kina zabranila plaćanja kriptovalutama

Volite li Marksa

Istorijska putanja marksizma-lenjinizma takođe je duboko ukorenjena u kinesku političku misao i vrlo se aktivno oživljava pod Sijem Đinpingom.

Tokom čitavog 20. veka, Mao Cedung i druge velike komunističke političke vođe učestvovali su u teorijskim raspravama o marksizmu sa ogromnim posledicama.

Na primer, ideja o „klasnoj borbi“ dovela je do ubijanja miliona zemljoposednika u ranim godinama Maove vladavine.

Iako je „klasa“ u međuvremenu izašla iz mode kao način definisanja društva, kineski politički jezik danas je i dalje oblikovan idejama „borbe“, „antagonizma“ i konceptom „socijalizma“, za razliku od „kapitalizma“.

Veliki časopisi, kao što je teoretičarski list Partije Kuiši, redovno razmatraju „kontradikcije“ u kineskom društvu, naširoko se pozivajući na marksističku teoriju.

Sijeva Kina definiše nadmetanje između SAD i Kine kao borbu koja može da se shvati u smislu marksističkog antagonizma.

Isto važi i za ekonomske sile u društvu i njihovu interakciju – poteškoće privrede u razvoju i održavanje tog razvoja prikladno zelenim tumače se u kontekstu kontradikcija.

U klasičnom marksizmu, na kraju stižete do dogovorene tačke ili sinteze – ali ne pre nego što razrešite često bolne i dugovečne „antagonizme“.

• Napetosti sa Kinom najveće u poslednjih 40 godina, kaže Tajvan
• Oštra poruka Bajdena Kini: „Branićemo Tajvan ako ga napadnete“

Honkong i Sijeve poruke

Kineski model vladanja Hongkongom „jedna zemlja dva sistema“ je funkcionisao u zaštiti grada i mora da bude nastavljen dugoročno, kaže Si Đinping na 25. godišnjicu otkako je Britanija vratila grad Kini.

Pod „sistemom jedna zemlja dve“, Kina bi trebalo da upravlja Hongkongom na način koji mu daje visok stepen autonomije i štiti sloboda govora i okupljanja, kao i druga prava kojih nema u kontinentalnom delu Kine.

Ali poslednjih godina Kina je kritikovana zbog povećanja kontrole nad Hongkongom i donošenja zakona i reformi koje guše slobodu govora i neslaganje sa centralnom vlašću.

Pogledajte video:

Princip „jedna, zemlja dva sistema“ proizašao je iz sporazuma Britanije i Kine i sadržan je u zakonu u Hongkongu.

Sporazum ističe 2047. godine, što je rok zbog kojeg su mnogi u Hongkongu zabrinuti.

Međutim, Si je 1. jula 2022. godine rekao da sistem treba da se „primenjuje na duge staze“, što je najjasniji znak do sada da Kina namerava da sačuva politički model, za koji kritičari kažu da je već kompromitovan kako bi odgovarao Pekingu.

Si je rekao da sistem radi na zaštiti prosperiteta i stabilnosti Honkonga, kao i „fundamentalnih interesa“ Kine u proteklih 25 godina.

„’Jedna zemlja dva sistema’ je testiran i dokazan iznova i iznova, i nema razloga da se menja tako dobar sistem,“ rekao je on u Honkongu, uz aplauz publike, koju je činili uglavnom gradska propekinška elita.

Dodao je da je sistem ima „jednoglasnu podršku“ stanovnika zajedno sa „široko rasprostranjenim odobrenjem“ međunarodne zajednice i da je „prava demokratija u Hongkongu počela“ kada se vratio pod upravu Kine.

Ali tokom godina, u Hongkongu su bili organizovani masovni protesti, koje su centralne vlasti ugušile.

Kina je 2020. uvela kontroverzni zakon o nacionalnoj bezbednosti koji je ograničio slobodu govora i neslaganje u Hongkongu.

To je navelo Britaniju da optuži Kinu za kršenje principa „jedna zemlja dva sistema“ i njihovog sporazuma.

„Ne odustajemo od Hongkonga“, rekao je britanski premijer Boris Džonson.

„Pre 25 godina dali smo obećanje teritoriji i njenom narodu i nameravamo da ga održimo, čineći sve što možemo da se Kina pridržava obaveza tako da Honkong ponovo vodi narod Hongkonga za ljude Hongkonga“.

Nedavne kineske izborne reforme osmišljene da osiguraju da samo „patriote“ mogu da se kandiduju za funkciju u Honkongu takođe su bile žestoko kritikovane.

Ali kineski predsednik je u petak snažno branio ovaj potez, rekavši da je on „od suštinske važnosti za očuvanje dugoročne stabilnosti i bezbednosti Hongkonga“ i da „ni u kom trenutku ne bi trebalo dozvoliti da ovaj princip bude kompromitovan“.

„Nijedan narod u bilo kojoj zemlji ili regionu na svetu nikada ne bi dozvolio da politička moć padne u ruke snaga ili pojedinaca koji je ne vole, ili čak ne bi prodali ili izdali sopstvenu zemlju“, rekao je on.

• Kina donosi „patriotske“ izborne reforme u Honkongu
• „Oslobodite Hongkong“ – slogan zbog kog možete da završite u zatvoru
• Usvojen zakon o cenzuri filmova u Hongkongu

Tajvan

Peking ističe neminovnu sudbinu ostrva Tajvan, koju definiše ujedinjenjenjem sa kopnenom Kinom.

A opet protekli vek tajvanske istorije pokazuje da pitanje njegovog statusa postaje goruće ili jenjava u kineskoj politici.

Posle katastrofalnog rata sa Japanom, Kina je 1895. godine bila prisiljena da preda Tajvan, koji je potom postao japanska kolonija narednih pola veka.

Zatim su ga kopnu nakratko pripojili nacionalisti od 1945. do 1949. godine.

Pod Maom, Kina je propustila priliku da pripoji ostrvo; Trumanova američka administracija bi verovatno dozvolila Mau da ga uzme, sve dok se Narodna Republika Kina nije pridružila Severnoj Koreji u okupaciji Južne Koreje 1950. godine, dovevši do Korejskog rata i odjednom pretvorivši Tajvan u ključnog hladnoratovskog saveznika.

Mao je pokrenuo napade na tajvansku obalu 1958. godine, ali je potom ignorisao teritoriju 20 godina posle toga.

Pošto su SAD i Kina ponovo uspostavili odnose 1979. godine, došlo je do nategnutog sporazuma da sve strane pristanu na to da postoji Jedna Kina, ali ne i oko toga da li su pekinški ili tajvanski režim legitimna republika.

Četrdeset godina kasnije, Si Đinping insistira da mora da dođe do brzog ujedinjenja, dok je agresivna retorika i sudbina Hongkonga navela tajvansku javnost, sada građane liberalne demokratije, do postanu izrazito neprijateljski nastrojeni prema bliskim odnosima sa kopnom.

Profesor Rana Miter predaje na Univerzitetu u Oksfordu, gde se specijalizovao za istoriju i politiku savremene Kine. Njegova najnovija knjiga je Kineski dobri rat: Kako Drugi svetski rat utiče na novi nacionalizam

Možda će vas zanimati i ovaj video: Kako se menjala Kina

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]