Opsednuta sam mapama još otkako sam prvi put pokušala da se snađem u Vini Puovoj Stoletnoj šumi određujući gde je „lepo mesto za izlete“ i lokacije kućica likova.

Moje detinjstvo provedeno je u proučavanju i crtanju mapa sa blagom, iscrtavanju granica izmišljenih zemalja i planiranju ruta do dalekih mesta koja sam želela da posetim.

Danas je moj dom izlepljen mapama koje sam sakupila ili dobila na poklon – podsetnicima na mesta koja su mi draga.

Pored radnog stola držim veliku mapu sveta, na kojoj se kontinenti razlikuju od mora po mozaiku boja.

Svako obojeno parče je jedna zemlja, odvojena od suseda glatkom linijom ucrtanom na ovu dvodimenzionalnu predstavu našeg sveta.

Granice su jasno definisane, tamna linija razdvaja nacionalnosti kojima su suđene različite sudbine.

Za mene ti graničnici označavaju uzbudljive mogućnosti, sa potencijalom za istraživanje i avanturu, za posetu stranim kulturama sa različitom hranom i jezicima.

Za druge su to zatvorski zidovi koji ograničavaju sve mogućnosti.

Granice definišu naše sudbine, naš očekivani životni vek, naš identitet i mnogo toga još.

A opet, one su izmišljotina baš kao i mape koje sam crtala kao dete.

Naše granice ne postoje kao nepromenljive manifestacije krajolika, one nisu prirodni delovi naše planete i izmišljene su relativno nedavno.

Može se, međutim, tvrditi da većina ovih izmišljenih linija ne odgovara svetu 21. veka, sa njegovim meteorskim rastom stanovništva, drastičnim klimatskim promenama i oskudicom u bogatstvima.

I zaista, ideja o nedozvoljavanju strancima da uđu uz pomoć granica relativno je skorijeg datuma.

Državama je nekada bilo mnogo važnije da zadrže ljude nego da spreče njihov ulazak.

Bili su im potrebni radna snaga i poreski obveznici, a emigracija i dalje predstavlja glavobolju za mnoge države.

Postoje, međutim, istinske ljudske granice koje ne određuju politika ili nasleđeni vladari, već fizička svojstva naše planete.

Ove planetarne granice za našu sisarsku vrstu definišu geografija i klima.

Ljudi ne mogu da žive u velikim brojevima na Antarktiku ili u Sahari, na primer.

I dok globalna temperatura nastavlja da raste, izazivajući klimatske promene, rast nivoa mora i ekstremne vremenske uslove u decenijama koje su pred nama, veliki delovi sveta koji su dom za neke od najvećih populacija postaće sve teže za život.

Obalski predeli, ostrvske države i veliki gradovi u tropskim predelima biće među najteže pogođenim, prema predviđanjima klimatskih naučnika.

U nemogućnosti da se prilagode sve ekstremnijim uslovima, milioni – ili čak milijarde – ljudi moraće da se sele.

granica — Granice su sada često prepreka za kretanje, ali da li će to morati da se promeni u budućnosti?

Najgušće naseljene oblasti planete su zbijene oko 25-26. severne paralele koje su tradicionalno bile geografska širina za najprijatniju klimu i najplodniju zemlju.

Procenjuje se da je oko 279 miliona ljudi nagurano u ovaj tanki pojas zemljišta, koji prolazi kroz države kao što su Indija, Pakistan, Bangladeš, Kina, Sjedinjene Američke Države i Meksiko.

Ali tu se vremenski uslovi menjaju.

U proseku, klimatske niše – raspon uslova u kojima vrsta obično može da živi – širom sveta se pomeraju ka polovima brzinom od 1,15 metara dnevno, mada je to na nekim mestima i mnogo brže.

Prilagođavanje promeni klime značiće jurenje za vlastitom menjajućom nišom – koja se većim delom ljudske istorije nalazila u okvirima temperaturnog raspona od -11 do 15 stepeni Celzijusa – dok se ona seli na sever od ekvatora.

Prave granice mogućeg života su granice o kojima ćemo morati da brinemo dok se svet zagreva tokom ovog veka, dovodeći neizdrživu vrelinu, suše, poplave, oluje i eroziju obale koji čine poljoprivredu nemogućom i raseljava ljude.

Već je rekordan broj ljudi prisiljen da beži iz vlastitih domova svake naredne godine.

Godine 2021. tih ljudi je bilo 89,3 miliona, dvaput više nego deceniju ranije, dok je 2022. godine taj broj dostigao 100 miliona – klimatske katastrofe su raselile mnogo više ljudi od ratova.

Poplave su raselile 33 miliona ljudi u Pakistanu ove godine, dok su milioni preko toga u Africi bili pogođeni sušom i pretnjom gladi, od Roga Afrike do zapadne obale kontinenta.

Visoki komesar UN-a za izbeglice Filipo Grandi apelovao je na svetske lidere na konferenciji o klimatskim promenama COP27 da preduzmu smele korake u borbi protiv humanitarnih posledica globalnog zagrevanja.

Ta promena mora biti „transformativna“, prema UNHRC-u.

„Ne smemo da ostavimo milione raseljenih ljudi i njihove domaćine da se suočavaju sa posledicama klimatskih promena sami“, kaže Grandi.

Bez preduzetih mera, stotine miliona ljudi moraće da napuste domove do 2050. godine, prema nekim procenama.

Studija iz 2020. godine predviđa da će do 2070. godine, u zavisnosti od scenarija rasta broja stanovnika i zagrevanja, „jedna do tri milijarde ljudi ostati izvan klimatskih uslova koji su dobro služili čovečanstvu u poslednjih 6.000 godina“.

Sa toliko mnogo ljudi u pokretu, da li to znači da izmišljene političke granice, deklarativno nametnute zbog nacionalne bezbednosti, sve više postaju besmislene?

Pretnja koju prestavljaju klimatske promene i njene društvene reperkusije daleko nadmašuju one koje proističu iz pitanja nacionalne bezbednosti.

Toplotni talasi već ubijaju više ljudi od onih koji umiru od direktnih posledica nasilja u ratovima.

Da sve bude gore, globalna populacija je i dalje u porastu, naročito u nekim regionima najgore pogođenim klimatskim promenama i siromaštvom.

Očekuje se da će se populacija u Africi skoro utrostručiti do 2100. godine, čak i dok negde drugde bude usporavala rast.

To znači da će biti više ljudi upravo u oblastima koje će najverovatnije biti najteže pogođene ekstremnim vrućinama, sušama i katastrofalnim olujama.

Većem broju ljudi će takođe biti potrebni hrana, voda, energija, smeštaj i resursi, koje je sve teže obezbediti.

U međuvremenu, većina zemalja na globalnom severu suočava se sa demografskom krizom u kojoj ljudi ne dobijaju dovoljno beba da podrže ostarelu populaciju.

Upravljana masovna migracija bi stoga mogla da pomogne kod mnogih od najvećih svetskih problema, smanjivši broj ljudi koji žive u siromaštvu i klimatsko razaranje, i pomogavši da severne ekonomije povećaju vlastitu radnu snagu.

Ali glavna prepreka je naš sistem granica – ograničenja kretanja koje nameću ili nečije vlastite države ili države u koje ovi žele da uđu.

Danas malo iznad tri odsto svetskog stanovništva čine međunarodni migranti.

Međutim, migranti donose oko 10 odsto globalnog BDP-a ili 6,7 biliona dolara – nekih tri biliona dolara više nego što bi proizveli u vlastitim matičnim zemljama.

Pojedini ekonomisti, kao što je Majkl Klemens iz Centra za globalni razvoj u SAD, računaju da bi omogućavanje slobodnog kretanja moglo da udvostruči globalni BDP.

Uz to, doživeli bismo povećanje kulturološkog diverziteta, za koje studije pokazuju da unapređuju inovacije.

U vreme kada moramo da rešavamo do sada neviđene ekološke i društvene izazove, to bi moglo da bude upravo ono što nam je potrebno.

crnci — Posle Drugog svetskog rata, Velika Britanija je podsticala migraciju iz zemalja Komonvelta da bi nadomestila nestašicu radne snage

Uklanjanje granica ili činjenje da one budu mnogo fleksibilnije, naročito kad je u pitanju priliv novih radnika, ima potencijal da pojača ljudsku otpornost na stresove i šokove izazvane globalnim klimatskim promenama.

Ako se njome dobro upravlja, migracija može da bude od koristi svakome.

Šta bi bilo kad bismo planetu posmatrali kao globalnu zajednicu čovečanstva, u kojoj su ljudi slobodni da se kreću gde god požele?

Bio bi nam potreban novi mehanizam za mnogo efektnije i efikasnije upravljanje globalnom radničkom mobilnošću – to je, na kraju krajeva, naš najveći ekonomski resurs.

Već postoje široko rasprostranjeni globalni trgovinski sporazumi za kretanje drugih resursa i proizvoda, ali vrlo malo onih koji se tiču kretanja same radne snage.

Oko 60 odsto svetskog stanovništva je mlađe od 40 godina, a polovina njih (i u stalnom porastu) su mlađi od 20 godina, a oni će činiti većinu svetskog stanovništva u ostatku ovog veka.

Mnogi od ovih mladih, energičnih tražilaca posla verovatno će biti oni koji će se seliti kako se klima bude menjala – hoće li oni doprineti ekonomskom rastu da bi se izgradila održiva društva ili će njihovi talenti biti protraćeni?

Rasprava o migraciji se zaglavila na onome šta se sme dozvoliti, umesto da se planira za ono što će se neminovno dogoditi.

Verujem da zemlje moraju da prevaziđu ideju kontrolisanja migracije i prebace se na ideju upravljanja migracijom.

U najmanju ruku, potrebni su nam novi mehanizmi za zakonitu ekonomsku migraciju i mobilnost radne snage, i mnogo bolja zaštita onih koji beže od opasnosti.

Svakome može da se ponudi zvanični oblik državljanstva Ujedinjenih nacija pored njihovog rodnog državljanstva.

Za neke ljude, kao što su oni rođeni u izbegličkim kampovima, koji nemaju papire, ili su građani malih ostrvskih država koje će prestati da postoje kasnije u ovom veku, državljanstvo UN-a moglo bi da bude jedini pristup međunarodnom priznanju i pomoći, iako je državljanstvo osnovno ljudsko pravo.

Pasoši bi mogli da se izdaju na osnovu toga.

Politički teoretičar Dejvid Held tvrdi da smo nadrasli naše nacionalne granice kroz sve veću globalizaciju i da sada živimo u „preklapajućim sudbinskim zajednicama“ odakle bi trebalo da formiramo kosmopolitsku demokratiju na globalnom nivou.

Mi danas iščekujemo planetarnu krizu i verujem da je krajnje vreme da sebe doživimo kao članove jedne te iste globalno rasejane vrste koja mora da sarađuje da bi preživela.

Razmere klimatske krize zahtevaju novu globalnu saradnju i, verujem, novo međunarodno državljanstvo sa globalnim telima za migraciju i za biosferu – novu vlast koju plaća naš porez i kojoj odgovaraju nacionalne države.

Ujedinjene nacije trenutno nemaju izvršnu vlast nad nacionalnim državama, ali to će možda morati da se promeni ako želimo da spustimo globalnu temperaturu, smanjimo koncentraciju ugljen dioksida u atmosferi i povratimo svetski biodiverzitet.

Globalna vladavina mogla bi da bude korisna i u koordinaciji beskrajne nove mobilne radne snage, možda uz pomoć sistema međunarodnih kvota koji bi pomogao da se ljudi razmeste na položaje tokom masovnih klimatskih migracija u ovom veku.

Ali ona bi se i suočila sa izazovima koje stvaraju birokratija, korupcija i lobiranje moćnih korporacija.

Da bi došlo do globalne vladavine, međutim, moraju da postoje i jake države.

Napetost između želja i potreba pojedinaca i društava veoma je stvarna za sve nas i dovoljno je teška da se pomiri i kad je naše društvo mala, tesno povezana grupa, a kamoli kad je populacija čitave planete.

Teško je da vam bude stalo, na primer, za bezimenog, bezličnog neznanca u zemlji koju nikad niste posetili dok donosite odluke o vlastitom životu u gradu hiljadama kilometara od njih; većini ljudi je čak teško da balansira potrebe neznanaca jednu ulicu dalje.

Uspešne nacionalne države izlaze na kraj s ovim uz pomoć struktura i institucija koje obezbeđuju koristan nivo saradnje između neznanaca, što stvara jako društvo u kom svi možemo da uspemo.

Mi voljno pravimo male, svakodnevne žrtve u vremenu, energiji i resursima kao pojedinci – plaćajući porez, na primer – da bismo se starali o tome da naša društva funkcionišu.

Većina nas to čini zato što je to naše društvo, naša društvena porodica, naša nacionalna država.

Izum nacionalne države je veoma moćna alatka koji nam omogućuje da dobro funkcionišemo.

Kao što je rekao politički teoretičar Dejvid Miler: „Zemlje su zajednice koje rade stvari zajedno.“

Ne bi delovalo previše pametno, onda, kad bismo pokušali da raščinimo ili odustanemo od našeg postojećeg geopolitičkog sistema u kratkom vremenu koje imamo na raspolaganju da se pripremimo za masovne smetnje koje se očekuju tokom ovog veka.

Samo će jake nacionalne države moći da uspostave sisteme vladavine koji će pomoći našoj vrsti da preživi klimatske promene.

Samo jake nacionalne države će uspeti da izađu na kraj sa masovnom selidbom migranata sa različitih geografskih prostora i iz različitih kultura među njihovu populaciju.

To će umesto toga možda zahtevati mešavinu internacionalizma i nacionalizma.

Proteklih decenija, rast globalizacije doveo je do većeg internacionalizma – građanin Londona često će osećati veću srodnost sa građaninom Amsterdama ili Tajvana nego sa nekim iz malog seoskog grada u samoj Velikoj Britaniji.

To možda nije važno za mnoge uspešne urbane građane, ali stanovnici ruralnijih krajeva mogu da se osećaju zapostavljeno od vlastite države kada nekada dominantne industrije počnu da slabe, a društveni prostori i kulturne tradicije odumiru.

To stvara netrpeljivost i strah koji mogu da dovedu do predrasude prema imigrantima, kao što je viđeno u delovima Velike Britanije tokom rasprave o Bregzitu.

Poplave u Bangladešu, Indiji i Pakistanu raselile su milione ljudi 2022. godine

Otvorene granice ne moraju, međutim, da znače da granice uopšte ne treba da postoje ili da se nacionalne države moraju ukinuti.

Možda će biti nužno istražiti različite tipove nacionalnih država, sa različitim oblicima vladavine.

Da li će države koje su najteže pogođene klimatskim promenama kupovati ili iznajmljivati teritoriju na bezbednijim mestima?

Ili ćemo viđati zakupljene gradove koji funkcionišu pod drugom vlašću i pravilima od teritorije koja ih okružuje ili možda ploveće države koje

će graditi nove teritorije na talasima?

Biće potrebno mnogo posla da bi se redefinisao koncept nacionalne države i da bi ona postala inkluzivnija i pojačala lokalne veze dok istovremeno gradi veće i ravnopravnije globalne mreže.

Postoji višestruka korist od ohrabrivanja zajedništva, srodnosti sa našim sugrađanima zasnovanom na našem zajedničkom društvenom projektu, jeziku i kulturnim delima.

Ove osobine su dovoljno važne ljudima da patriotizam postane snažan izvor identiteta.

Zašto onda ne podsticati patriotska osećanja o vazduhu, zemlji i vodi neke zemlje, da bi se ljudi ohrabrili da ih čuvaju?

Jedan pristup, budući da se svi suočavamo sa ekološkim pretnjama, mogao bi da bude da se angažuju vojska i druge bezbednosne institucije u borbi protiv klimatskih promena.

Nacionalna služba za mlađe građane i imigrante kako bi se pomoglo sa saniranjem štete od katastrofa – poljoprivredne i društvene inicijative mogle bi biti još jedan korak koji gradi solidarnost.

A možda ćemo morati da obnovimo ili izmislimo nove nacionalne tradicije koje su ekološki ili društveno korisne, i prema kojima građani mogu da osete ponos i poštovanje.

U njih mogu da spadaju i društvene grupe i klubovi koji pevaju, stvaraju, bave se sportom ili nastupaju zajedno, a kojima članovi mogu da pripadaju do kraja života.

Ove tradicije mogu da pomognu da se sačuva dostojanstvo u teškim vremenima i pruže patriotsko značenje u koje imigranti mogu da se asimiluju.

Novi patriotski narativ može da bude o građanskom nacionalizmu, zasnovanom na zajedničkom dobru, sa pravima i obavezama, i strastvenom kulturološkom posvećenošću prirodi i zaštiti i očuvanju mesta od nacionalne (ili internacionalne) važnosti.

Kostarika je, na primer, počela da upotrebljava izraz pura vida, što u najširem smislu znači „dobar život“, kao nacionalni etos, mantru i identitet.

Njegova upotreba je postala široko rasprostranjena posle sedamdesetih, kad su se izbeglice iz nasilnih sukoba u susednoj Gvatemali, Nikaragvi i El Salvadoru u velikim brojevima preselili u ovu zemlju.

Kostarika, mala centralnoamerička zemlja koja nema stalnu vojsku i umesto toga mnogo ulaže u zaštitu i obnovu prirode zajedno sa socijalnim službama kao što su zdravstvo i prosveta, iskoristila je ovaj pogled na svet da definiše svoj karakter i integriše nove migrante.

„Osoba koja odabere da koristi taj izraz stoga ne aludira samo na ovu zajedničku ideologiju i identitet, već istovremeno konstruiše taj identitet time što ga na taj način ispoljava“, kaže Ana Mari Trester sa Univerzitetu u Njujorku.

„Jezik je veoma važno sredstvo samoizgradnje.“

Te linije doživljavajte kao fuziju kulturološkog bogatstva, tranziciju a ne barijere

To nam nudi nov način posmatranja nacionalnog ponosa.

On ne mora da znači posmatranje „vašeg naroda“ kao boljeg od drugih, niti to znači centralizaciju značenja i moći.

Umesto toga, može da uključi devoluciju tradicija i poštovanje regionalnosti i ogromne kulturološke vrednosti novih građana.

Evropska unija je primer supranacionalnog identiteta koji građanima omogućuje da se osećaju Evropljanima i identifikuju sa vrednostima EU, ali tako što ne moraju da odustanu od vlastitog nacionalnog identiteta.

Slična ideja može da važi i u okviru samih zemalja, baš kao i među njima.

U Velikoj Britaniji, na primer, londonska Kineska četvrt je s pravom posećivana turistička destinacija, kao i Mala Indija – oni su deo identiteta zemlje iako se kineski Britanci i britanski Indijci često sreću sa predrasudama i društveno-ekonomskim neravnopravnostima.

Da bi stekla nacionalni ponos umesto da pati od plemenskih podela, zemlja mora da smanji nejednakost.

Država mora da ulaže u ljude da bi se ljudi osećali kao da su uložili sebe u državu.

To znači postavljanje socijalnih i ekonomskih pitanja na prvo mesto tako da od toga koristi imaju svi, umesto malog plemena globalnih aristokrata.

Novi zeleni sporazumi predloženi u Evropskoj uniji i SAD primeri su politike čiji je cilj da obnovi ekonomije, obezbedi radna mesta i da podstrek dostojanstvu dok istovremeno pomaže da se ljudi ujedine u veći socijalni projekat ekološke transformacije.

Pokušajte, ako možete, da iz glave izbacite ideju o ljudima vezanim za lokaciju na kojoj su rođeni, kao da to utiče na vašu vrednost kao osobe ili vaša prava kao pojedinca.

Kao da je nacionalnost nešto više od obične arbitrarne linije ucrtane na mapi.

Umesto toga te linije posmatrajte kao fuziju kulturološkog bogatstva, tranziciju pre nego barijere na potencijalima koje nam zemljište Zemlje nudi svima.

* Gaja Vins je novinarka i voditeljka i autorka knjige Nomadska zemlja: Kako preživite klimatske prevrate

Pogledajte video: