Za život u preriji sa niskom travom u Montani, potrebna je hrabrost.
Suvo je, vetrovito i udaljeno od bilo čega.
Leti temperature idu i do 38 stepeni.
Zimi živa ume da padne i na -45 stepeni.
- Kašmir, najkvalitetnija vuna na svetu, pred nestajanjem
- Evropa je zaštitila veliki broj divljih životinjskih vrsta – izveštaj
- Povratak istrebljenog dabra: Harizmatični zubonja se vratio i raširio po Srbiji
U nekim mestima je potrebno sat vremena vožnje po makadamu da bi se došlo do vekne hleba.
A kada se vratite, skakavci počinju da jedu svoju braću sa šoferšajbne vašeg automobila.
Nakoda i Gros Ventre, iz autohtonog Blekfut naroda, tokom vekova su se uspešno adaptirali na surove uslove.
Uspelo je to i nekolicini odvažnih belih doseljenika.
I jedni i drugi su ostavili svoj trag u ovoj odbojnoj sredini uz pomoć vatre, strela i pluga.
Prerija sa niskim rastinjem se prostire na 71 milion hektara zabačene teritorije oivičene američko-kanadskom granicom istočno od Stenovitih planina.
Ovo neuobičajeno stanište nalazi se u procesu ekološke regresije.
U poslednjih 150 godina, nekada divlji predeli postali su naseljeni kravama.
Potkresana pšenična trava koju su doneli i posejali doseljenici iz Evrope za svoju stoku, tokom leta boji ove predele žutom bojom.
Ipak, u današnje vreme možemo da vidimo da delove ovog predela oblikuju neki drugi stanovnici.
Oni poseduju par crnih rogova i gust plašt ukovrdžanog smeđeg krzna.
Severnoamerički bizon iz prerije živi ovde već duže vreme, iako je ono obeleženo i jednim kratkotrajnim prekidom.
Njihova karakteristična pogrbljena pleća i bradata lica su nekih 150 godina odsustvovala sa ovih travnatih površina Amerike.
Plemena i organizacije koje se bave očuvanjem prirode su nedavno počela da vraćaju bizone.
Naučnici koji se bave njihovim povratkom sada otkrivaju da bi povratak 900 kilograma teških životinja na ispašu u njihove prirodne ekosisteme mogao da bude i ključ za budućnost prerije.
Pogledajte video:
Kada sam tokom leta 2023. godine posetio jedan od takvih projekata, sprženu preriju uvelu snagom vrelog leta, pitao sam se kako to džinovski, krznom prekriveni biljojedi uopšte mogu da pomognu.
Uskoro sam naučio da se najveća pomoć kojom bizoni mogu da utiču na preriju tiče vode.
Bizoni iz prerije sa niskim rastinjem šalju snažnu poruku o važnosti autohtonih životinja na ispaši za opstanak ovih predela.
One preriji mogu da ponude slamku spasa u trenucima dok klimatske promene stežu obruč.
Hila Šamon, ekološkinja i istraživačica nacinalnog zoološkog vrta Smitsonijan i Konzervacionog biološkog instituta u Vašingtonu, provela je pet godina posmatrajući ekološke procese na ovim zabačenim pašnjacima.
Ona je, u saradnji sa Američkom prerijom, organizacijom koja se bavi očuvanjem delova teritorije sa obe strane preko milion hektara prostranog Nacionalnog utočišta za divlje životinje Čarls M. Rasel, proučavala načine na koji bizoni menjaju ekosistem.
Šamon je celu sezonu provela šunjajući se američkom prerijom odmeravajući sve – od gustine vegetacije i raznovrsnosti životinjskog sveta, do navika lokalnog ptičjeg sveta i prerijskih pasa.
Ona je nedavno kao koautorka objavila i jednu studiju o prerijskim potocima koja sugeriše da bizoni čine neke izuzetne stvari u neprijateljskom okruženju.
„Nema sumnje da su bizoni na ispaši, tokom cele godine, dobri za ove predele“, kaže ona.
Bizoni, ispostavlja se, poseduju taj ukorenjeni kapacitet za podsticanje biodiverziteta.
Oni iz ravnice su evoluirali zajedno sa prerijom sa niskim rastinjem.
Nekih 12.000 godina od okončanja pleistocenske epohe, dokazano je kako su oni moćni graditelji ekosistema.
Odrasli bizon pojede oko 11 kilograma trave svakog dana.
Trava se adaptirala na njihovu potragu za hranom.
Vegetacija koja prekriva ove ravnice koristi hranljive sastojke iz njihovog izmeta.
Ptice koriste njihovo krzno da oblože svoja gnezda.
Bizoni i bukvalno oblikuju zemlju.
Oni se valjaju po prašini i stvaraju udubljenja poznata i kao „korita“ u kojima se tokom kišnih perioda zadržava voda.
Kada bizoni napuste te predele, insekti počinju da cvetaju i time postaju prava poslastica za ptice i manje sisare.
Pronghorn antilope preživljavaju tako što prate bizone u njihovim migracijama i tokom zimskih snežnih nanosa.
Bizoni iz ravnica su proveli hiljade godina stvarajući prepoznatljive pašnjake od Severne Kanade, preko Montane, pa sve do Meksika.
Ali pre više od stotinak godina, ovakav njihov uticaj je bio naglo prekinut.
Nekoliko decenija pokolja su do 1889. godine bizone sveli sa populacije od 60 miliona na svega 800 živih jedinki u Americi i Kanadi.
Tržišni zakoni i politika vlade su zamenili bizone i autohtone stanovnike rančevima, belim naseljenicima i stokom.
Stotinak godina su goveda vladala ovom prerijom.
Ali iako je stoku bilo lakše pretvoriti u šnicle, ona ipak nije bila brižljivo prilagođena za život u preriji.
Bez obzira na sve to, bizoni danas dobijaju drugu šansu.
Plemenski rezervati prednjače u njihovom obnavljanju tako što višak bizona dovode iz nacionalnog parka Jeloustoun i vraćaju ih u unapred dogovorene oblasti.
Svoju bitnu ulogu u svemu ima i Američka prerija kupovinom farmi i vraćanjem bizona na mesta na kojim su do sada carovala goveda.
Danas postoji oko 30.000 bizona u krdima u različitim nacionalnim parkovima i drugim zaštićenim teritorijama širom cele zemlje.
Na postojećim farmama ima i oko 10 puta više životinja od tog broja.
Naučnici poput Šamon pažljivo osmatraju ceo proces ne bi li videli kako povratak bizona utiče na samu zemlju.
- Slonovi kao mega baštovani u borbi protiv klimatskih promena
- Kako kitovi pomažu da se ohladi Zemlja
- Naučnici hoće da ožive mamute da se bore protiv klimatskih promena
„Krave se ne pomeraju previše“, kaže Šamon.
Kada postane vruće, one gravitiraju ka koritima potoka u potrazi za hladom i rashlađujućom vodom.
Kada je hladno, krave se skrivaju u rastinje koje okružuje potoke ne bi li se zaštitile od vetra.
Ovakva navika ostajanja u priobalju samo je početak stvaranja jednog začaranog kruga.
Provlačenjem pored stabala i žbunja krave smanjuju količinu raspoloživog hlada, kaže mi Šamon.
Žvakanje znači manje lišća koje prekriva tlo i, kada žbunje nestane, manje njihovog korenja kojim se stabilizuju obale potoka.
Vremenom, tlo koje okružuje potoke postaje suvo, a javorovi, pamučno drvo, divlja ruža i snežne bobice nestaju, dok obale potoka počinju da prekrivaju trave donesene iz drugih predela.
Tako, ono što je nekada predstavljalo utočište za rashlađivanje prerijskih životinja postaje gotovo preteće, baš kao i ostatak prerije.
Bizoni, nasuprot tome, nemaju problem sa surovim uslovima koji vladaju u preriji.
Tako ih je sama evolucija oblikovala.
Oni povremeno posećuju izvorišta vode kao što su potoci i bare, ali oni su stvoreni da bi se kretali.
Sve dok temperature ne počnu da prelaze 40-ak stepeni Celzijusa, oni i nemaju preku potrebu da budu blizu potoka.
Ni hladovina im nije neophodna.
Oni više vole travu sa suncem okupanih brežuljaka nego drvenasto žbunje sa dna rečnih korita.
Kao rezultat toga, imamo manju štetu koju bizoni nanose potocima nego što to čine goveda.
Iako reke i potoci prekrivaju manje od dva procenta prerije, oni predstavljaju ključna utočišta za divlji svet.
Studija Hile Šamon pokazuje porast u vegetaciji i diverzitetu ptičjeg sveta u okolini potoka u predelima u kojim su bizoni zamenili goveda.
Ona je otkrila i da se povećao broj jelena i losova.
Neke druge studije pokazuju da je tokom godine manja gustina vegetacije na mestima na kojim su se hranili bizoni povezana sa većom raznovrsnošću šumskog rastinja i većim prisustvom autohtone vegetacije nego u predelima gde su na ispaši bila goveda.
Potoci okruženi bujnom vegetacijom su krvotok prerije.
Oni tlo čine vlažnim, vegetaciju zelenom, a obezbeđuju i prolaze za krupne sisare kao što su planinski lavovi i mrki medvedi.
Jednog dana će se, možda, vratiti i grizli medvedi.
Organizacija Američka prerija sve više o bizonima razmišlja kao o izrazito pokretljivim i tehnološki jednostavnim alatom za restauraciju.
Tokom mog boravka u preriji sa niskim rastinjem u Montani, Deni Kinka, njihov menadžer za obnovu rezervata, odveo me je da vidim primere potoka koji su bili obnovljeni u punoj meri uz pomoć bizona.
Dok smo se truckali vozeći se tucanikom, 37-godišnji ekolog mi s puno žara priča o ulozi bizona u stvaranju rezervatske oaze u blizini vode.
Dok smo se približavali vrelim predelima nadomak potoka Biver, dva gaka, jato belih pelikana i jedna velika plava čaplja su preleteli iznad nas.
Predeo koji se pruža uz korito potoka je Američka prerija 2017. godine naselila bizonima i njima zamenila stoku koja je tu dolazila na ispašu.
„Kada smo kupili ovaj predeo, potok Biver je izgledao kao usamljeni kanal“, kaže Kinka.
Ceo ovaj predeo je predstavljao drugi posed koji je Američka prerija naselila bizonima, nakon poseda Sunčana prerija koji se nalazi na nekih 30-ak kilometara jugoistočno od Bivera.
Tamo 150 bizona ima svojih 5.000 hektara za ispašu.
Zamena goveda bizonima je ozelenila poplavno područje širine oko 180 metara.
Dok stojimo na jednom od potočnih ostrvaca, vrhovi rogoza se po vetru povijaju iznad naših glava.
Kinka mi objašnjava da su bizoni pripremili teren za dabrove – takođe velike, prirodne restauratore – koji su priskočili u pomoć pri vraćanju starog sjaja ovoj prirodnoj celini.
Izobilje novog rastinja su omogućili bizoni koji su dabrovima pružili željeni građevinski materijal koji im je bio neophodan.
Prelazimo preko jedne od brana koju su napravili dabrovi isključivo od blata i ševara.
U godinama koje su sledile, nadolazeća voda koju su njihove brane zadržale je omogućila semenu pamučnog drveta zakopanog u koritima potoka da iznikne, što je potom dovelo do ponovnog rasta ovog drveća, kaže Kinka.
Povratkom drveća i žbunja, vratili su se i dabrovi i sagradili nove brane, dodaje on.
Tako se konstantno nastavlja ovaj plodni ciklus.
Kinka upozorava da bi preterana degradacija potoka mogla da dovede do tačke pri kojoj bi im opet bila potrebna pomoć ne bi li voda počela da se preliva u vodoplavno područje.
U blizini kampa u kojem sam smešten u blizini potoka Telegraf, mogu da vidim radnike iz konzervacionog sastava Montane, organizacije koja upošljava omladinu iz ove države u proces rehabilitacije javnog i privatnog dobra, gradi prepreke i postavlja drvene stubove, granje i blato u potoke ne bi li delimično blokirala vodu tokom prolećnih oticanja.
Ove strukture, poznate i kao analogne dabrovske brane (BDA) usporavaju vodu, stvaraju talog i uzdižu korita potoka.
Ova tehnika je poznata i kao tehnološki jednostavan proces restauracije.
„Mi to ne radimo bagerima“, kaže Kinka.
„Kod nas to rade ljudi u čamcima“.
Ponekada analogne brane mogu da uzdignu nivo vode dovoljno da bi prave dabrovske brane mogle da preuzmu tu funkciju.
Ovde, u blizini potoka Biver, ovako težak posao nije neophodan.
Ono što posebno oduševljava Kinku po pitanju obnavljanja predela je njena jednostavnost.
„Mi nismo silazili dole, nismo doseljavali dabrove, nismo izgradili BDA brane. Ništa nismo uradili“, kaže on.
„Samo svo doveli bizone. Ovde se radi o otpornosti urođenoj za ovaj sistem. Bio je samo potreban određeni predah od ispaše goveda da bi se ceo proces sam obnovio“.
Štaviše, potoci se i dalje obnavljaju, kaže on.
„Svake godine potok postaje malo širi, malo više meandrira, sve više počinje da stvara bare i ne proteže se više kao neki kanal“.
Iako su dokazi koristi koje donose bizoni evidentni, mnogi stočari misle da bi celoj priči trebalo dodati još neke detalje.
Malu Anderson-Ramirez i njen suprug uzgajaju stoku na ranču koji se graniči sa Nacionalnim parkom Jeloustoun, nekih 480 kilometara jugoistočno od poseda Američke prerije.
„Dok razgovaramo o ispaši i stanju potoka, ona mi otkriva jednu važnu razliku.
„Ne radi se ovde o kravama, već o načinu na koji ih uzgajate“, kaže ona.
Ukoliko pažljivo izvodite krave na ispašu, možete da izbegnete štetu koja nastaje kada se ona pusti da luta sopstvenim putanjama.
Anderson-Ramirez obeležava mesta na kojim želi da stoka prelazi potok stenama i ogradama.
Ona vodu iz izvora cevima preusmerava u rezervoare udaljene desetine metara ne bi li sprečila životinje da piju vodu direktno iz potoka.
Tako ostavlja dovoljno vremena vegetaciji da se u periodima od nekoliko nedelja između redovnih rotacija pri izvođenju na ispašu obnovi i da biljke imaju dovoljno vremena da se ponovo ukorene.
Ova vrsta regenerativne ispaše stoku koristi kao alatku u procesu ozdravljenja tla.
Šamon se slaže da je stoka u stanju da omogući korist za sistem koji je evoluirao dolaskom velikih biljojeda.
U jednoj studiji o pticama iz ovih predela, ona je otkrila da, van priobalnih predela, ptice od krda goveda imaju skoro identične benefite kao i od krda bizona.
„Ukoliko uspete da upravljate stadima na ispravan način i uvedete rotacije u ispaši, dobijate efekat sličan onom koji donose bizoni“, kaže Šamon.
Kinka smatra da su travnatim površinama potrebne velike životinje, bez obzira da li se radi o kravama ili bizonima.
Ključ je u tome da se osujete navike životinja da tumaraju po vodi ili u njenoj blizini.
Martin Taunzend iz Udruženja za stočarskim upravljanjem u Malti, u Montani, pomaže rančerima da počnu da koriste ove tehnike izvođenja stoke na ispašu.
„Stočari su svesni štete koju su goveda u stanju da nanesu priobalju ukoliko se ostave da samostalno tumaraju tim predelima“, kaže on.
„Oni znaju da im to nije od koristi“.
Taunzend dobija grantove od državnih agencija i organizacija za zaštitu okoline ne bi li rančeri podmirili troškove uvođenja stočarstva koje je u skladu sa održavanjem prirodnih uslova u divljini.
„Stočari su oduvek znali da njihovi rančevi mogu da budu uspešni samo u uslovima kada i divljina koja ih okružuje funkcioniše kako treba“, kaže on.
Njegova organizacija podstiče dizanje ograda i strateško pozicioniranje mineralnih pojilišta koja će stoku sprečiti da odlazi do samih potoka.
Oni stoga upošljavaju iste one radnike iz konzervatorskih jedinica Američke prerije za izgradnju BDA brana.
One usporavaju protok vode i omogućuju joj da prodre u tlo.
Taj proces stvara zeleniju travu, što predstavlja veliku korist i za stočare i za prirodu, kaže on uz širok osmeh.
Konzervacionisti često ističu dobit od povratka predatora u proces restauracije balansa u ekosistemima.
Važnost ponovnog dovođenja velikih, prirodnih travojeda je manje poznata, ali je podjednako bitna.
U Kanzasu je 30 godina dovođenja bizona na ispašu u predele prekrivene visokom travom dovelo do značajno bogatijeg prisustva biljnog sveta tipičnog za ta područja.
Evropljani se nadaju da će rastauracija Evropskog bizona u Kentu, u Velikoj Britaniji, doneti slične koristi drevnim šumskim predelima.
Širom sveta autohtoni travojedi istrebljeni iz svojih prirodnih staništa polako se vraćaju u sopstvene ekosisteme spremni da preuzmu svoje stare uloge.
Na mestima na kojim je ponovno uvođenje ovih krupnih životinja komplikovano, pažljivo upravljanje domaćom stokom može da stvori identičnu korist.
U predelima velikim kao u slučaju prerije u Montani, ima mesta i za jedne i za druge.
Ljudi i dalje žele da jedu goveđe meso iz Montane i stočari imaju važnu ulogu u kulturi i ekonomiji celog regiona.
Ali sa ubrzanjem klimatskih promena, važno je znati koje će se životinje najbrže prilagoditi novonastajućim uslovima.
Bizoni iz ravnice, štedljivi i obazrivi kada se nađu u blizini vode i konstantno u pokretu, kao da su stvoreni za ovakve predele.
Takođe su i zdrav izvor proteina.
Van nacionalnog parka Jeloustoun, oni već obezbeđuju meso lovcima iz indijanskih plemena.
Američka prerija godišnje nudi 17 dozvola za lov na bizone.
Tokom poslednje noći koju provodim u preriji, naglo se budim u svom šatoru.
Bizoni bučno prolaze kroz naš kamp.
Svuda oko mene može da se čuje kako se zemlja giba pod naletima kopita bizona, kamenje koje leti na sve strane i ogromna pluća koja hukću kroz noćni vazduh.
Bizoni se u mraku drže zajedno konstantno ropćući, roktajući i udarajući kopitima.
Osećam se kao potpuni stranac usred porodičnog okupljanja pri kojem majke usmeravaju one najmlađe, tinejdžeri trče u raznim pravcima, a veliki mužjaci demonstriraju sopstvenu nezavisnost na obodima krda.
Ova kakofonija me održava budnim sve dok buka ne počne da slabi, a bizoni pređu na više predele prerije.
Sledećeg jutra izlazim iz šatora i vidim krdo na brdu koje se nalazi udaljeno kilometar i po istočno od kampa.
Brzo doručkujem i stvari pakujem u auto.
Želim da još jednom, po poslednji put pre povratka kući, vidim bizone.
Uzimam dvogled i odlazim na obližnji brežuljak da osmotrim brdo.
Na njemu nema nikoga.
Istom brzinom kojom je krdo došlo, sada je i nestalo sa vidika, oko dvestotinak grla.
Bizoni u pokretu, po vrelini dana.
Rade njihov deo posla u održavanju prerije.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
