Justin in the snow with bags — Džastin u snegu, nosi torbe

Slike su isprva mutne.

Pored kamere prolazi talog dok se Ajsfin, jarkožuta daljinski upravljana robotska podmornica, oprezno probija ispod leda.

Onda voda polako počinje da se bistri.

Ajsfin se nalazi ispod skoro 600 metara leda, na samom pročelju jednog od velikih glečera koji se najbrže menja na svetu.

Icefin being lowered — Ne izgleda ništa posebno, ali ovo je jedinstven prizor – prve slike ikad sa neistražene granice koja menja naš svet

Najednom se odozgo nadvija senka, od ledene litice prekrivene prljavštinom.

Ekstremno kampovanje na Antarktiku.

Ajsfin je stigao do tačke u kojoj se topla voda okeana sreće sa ledenim zidom moćnog glečera Tvejts – tačke u kojoj ova ogromna ledena masa počinje da se topi.

Glečer „smaka sveta“

Glaciolozi su Tvejts opisali kao „najvažniji“ glečer na svetu, „najopasniji“ glečer“, pa čak i glečer „smaka sveta“.

Ogroman je – otprilike veličine Velike Britanije.

Već je odgovoran za oko 4 odsto povećanja svetskog nivoa mora svake godine – ogromna cifra za samo jedan glečer – a satelitski podaci pokazuju da se on sve brže otapa.

U njemu je zatočeno dovoljno vode da podigne svetski novi mora za više od pola metra.

A Tvejts sedi poput nosećeg kamena pravo u središtu Ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika – ogromnog bazena leda koji sadrži potencijal da dodatno podigne nivo mora za više od 3 metra.

A opet, sve do ove godine, niko još nije pokušao da ovaj glečer podvrgne naučnom istraživanju velikih razmera.

Tim iz Ajsfina, zajedno sa četrdesetak drugih naučnika, deo su Međunarodne kolaboracije na glečeru Tvejts, petogodišnjeg zajedničkog britansko-američkog plana vrednog 50 miliona dolara da se shvati zašto se on toliko ubrzano menja.

Ovaj projekat predstavlja najveći i najsloženiji naučnički terenski program u istoriji Južnog pola.

Možda ćete biti iznenađeni da se toliko malo zna o toliko važnom glečeru – ja sam svakako bio kad sam pozvan da izveštavam o radu tima.

Ubrzo otkrivam zašto dok pokušavam da stignem tamo.

Sneg na zaleđenoj pisti odlaže moj let sa Novog Zelanda do Makmurdoa, glavne američke istraživačke stanice na Antarktiku.

To je samo prvi u čitavom nizu odlaganja i prekida rada.

Naučnim timovima potrebne su čitave nedelje samo da bi stigli do svojih kampova na terenu.

U jednom trenutku, istraživanja duga čitavu sezonu nalaze se na ivici otkazivanja zato što oluje obustavljaju sve letove do Zapadnog Antarktika iz Makmurdoa na sedamnaest vezanih dana.

Zašto je Tvejts toliko važan?

Zapadni Antarktik je najolujniji deo najolujnijeg kontinenta na svetu.

A Tvejts se nalazi u zabiti čak i po antarktičkim standardima, više od 1.600 kilometara od najbliže istraživačke stanice.

Samo su četiri čoveka bila na pročelju glečera ranije, a i oni su bili deo izvidnice za ovogodišnji rad.

Ali razumeti šta se dešava ovde ključno je da bi naučnici mogli tačno da predvide budući rast nivoa mora.

Led na Južnom polu sadrži 90 odsto svetske pijaće vode, a 80 odsto tog leda nalazi se na istočnom delu kontinenta.

Pogled iz vazduha na zaleđeno prostranstvo

Led na Istočnom Antarktiku je debeo – u proseku više od kilometar i po – ali se nalazi daleko na kopnu i samo se usporeno spušta u more.

Jedan njegov deo prisutan je ovde milionima godina.

Zapadni Antarktik je, međutim, veoma drugačiji. Manji je, ali i dalje ogroman i mnogo podložniji promenama.

Za razliku od istočnog, nije daleko na kopnu. Štaviše, bukvalno čitava masa je duboko ispod površine mora. Da nema leda, bilo bi tu samo duboko more sa nekoliko ostrva.

Provodim na Antarktiku pet nedelja pre nego što se konačno ukrcavam u crveni tvin oter avion Britanskog instituta za Antarktik koji me prevozi do pročelja glečera.

Kampovaću sa timom na mestu koje je poznato kao zona uzemljenja.

Oni su se ulogorili na ledu iznad tačke u kojoj se glečer susreće sa morskom vodom, a imaju najambiciozniji zadatak od svih.

Žele da probuše rupu od skoro kilometar u ledu, tačno na mestu gde glečer počinje da pluta na vodi.

Niko to još nije uradio na glečeru koji je ovoliko velik i pokretan.

Oni će iskoristiti rupu da pristupe morskoj vodi koja otapa glečer i otkriju odakle dolazi i zašto toliko energično napada glečer.

Nemaju mnogo vremena za to.

Sva ova odlaganja znače da im je ostalo svega nekoliko nedelja antarktičkog leta pre nego što se vremenski uslovi istinski pogoršaju.

Kad članovi tima za bušenje postave opremu, pomažem u seizmičkom istraživanju dna mora ispod glečera.

Doktorka Kija Riverman, glaciološkinja sa Univerziteta u Oregonu, buši ledenim svrdlom – velikom spiralnom bušilicom od nerđajućeg čelika – i u rupu postavlja mala eksplozivna punjenja.

Mi ostali kopamo rupe u ledu za „georode“ i „geofone“ – elektronske uši koje slušaju odjeke eksplozije dok se odbijaju od dna kroz slojeve vode i leda.

Razlog zbog kog su naučnici toliko zabrinuti u vezi sa Tvejtsom je to podvodno korito koje se naginje nadole.

To znači da glečer postaje sve deblji i deblji kako više zalazite na kopno.

Na najdubljoj tački, temelj glečera nalazi se više od kilometar i po ispod nivoa mora a na svemu tome imate još jedan kilometar i po leda.

Čini se da se dešava sledeće: duboki topli okean teče ka obali do ledenog pročelja i otapa glečer.

Kako se glečer više povlači, još više leda postaje izloženo.

To je pomalo kao sečenje kriški sa oštrog kraja komada sira.

Površinska oblast posle svakog odrezivanja postaje sve veća i veća – otkrivajući više leda koji će topiti voda.

I to nije jedina posledica.

Gravitacija znači da led želi da bude ravan. Kako se prednja strana glečera topi, težina beskrajnog rezervoara leda u njemu gura ga napred.

On želi da se „rasprostre“, objašnjava doktorka Riverman. Što je viša ledena litica, kaže ona, više „rasprostiranja“ glečer želi da postigne.

Dakle, što se više glečer topi, led iz njega će brže plutati.

„Strahujemo da će se ovi procesi samo ubrzavati“, kaže ona. „To je petlja bez kraja, vrzino kolo.“

Naučni rad ovih razmera u toliko ekstremnom okruženju ne svodi se samo na prebacivanje šačice naučnika na zabitu lokaciju.

Njima su potrebne još i tone i tone specijalističke opreme i desetine hiljada litara goriva, kao i šatori i druge logorske zalihe i hrana.

Kampovao sam na ledu mesec dana, dok neki naučnici provode tamo mnogo više, dva meseca ili čak više od toga.

Bilo je potrebno više od desetine letova flote američkog antarktičkog programa ogromnih herkulesovih teretnih aviona opremljenih za sneg samo da se prebace naučnici i deo njihove opreme do glavne izgrađene stanice projekta usred Ledenog prekrivača Zapadnog Antarktika.

Potom su manji avioni – stariji dakota i par tvin otersa – prebacivali ljude i zalihe do terenskih kampova, stotina kilometara preko glečera ka moru.

Razdaljine su tolike da su morali da podignu još jedan logor na pola glečera da bi avioni mogli da natoče nove zalihe goriva.

Doprinos Britanskog instituta za Antarktik bio je epsko kopneno putovanje kojim je stilo stotine tona goriva i tovara.

Dva ledom prekrivena broda pristala su uz ledenu liticu u podnožju Antarktičkog poluostrva tokom poslednjeg antarktičkog leta.

Tim vozača u specijalističkim snežnim vozilima potom su sve to vukli više od hiljadu i po kilometara preko ledenog pokrivača kroz najnepristupačniji teren i vremenske uslove na Zemlji.

Bila je to mukotrpna vožnja, maksimalna brzina morala je da bude svega 16 kilometara na čas.

Bušenje kroz led

Naučnici u kampu zone uzemljenja planiraju da upotrebe vrelu vodu kako bi probušili rupu u ledu.

Za to im je potrebno 10.000 litara vode, što znači otapanje 10 tona snega.

Svi se bacaju na posao s ašovima, ubacujući sneg u „flaber“ – gumeni kontejner veličine omanjeg bazena.

„Biće to najjužniji džakuzi na svetu“, šali se Pol Enkler, britanski inženjer bušenja iz Britanskog instituta za Antarktik.

Princip je prost – zagrejete vodu gomilom bojlera tik ispod tačke ključanja a onda njom poprskate led, otopivši prolaz kroz njega.

Ali bušenje rupe od 30 centimetara u ledu debljine skoro kilometar na pročelju najudaljenijeg glečera na svetu nije nimalo lako.

Led se nalazi na temperaturi od oko -25 stepeni Celzijusa, tako da je velika verovatnoća da će se rupa ponovo zamrznuti, a čitav proces zavisi od ćudljivosti vremenskih prilika.

Početkom januara, flaber je pun a oprema je spremna, ali onda dobijamo upozorenje da se sprema još jedna oluja.

Antarktičke oluje umeju da budu veoma žestoke. Nije neuobičajeno imati vetrove uraganske jačine baš kao i veoma niske temperature.

Ova je relativno blaga za Antarktik, ali i dalje podrazumeva tri dana vetrova brzine do 80 kilometara na sat. Nanosi ogromne snežne smetove u kamp, zatrpavši opremu i svi radovi staju.

Sedimo u šatoru menze igrajući karte i pijući čaj, a naučnici pričaju o tome zašto se glečer povlači toliko brzo.

Oni kažu da je ono što se dešava ovde rezultat složene međuigre klime, vremenskih uslova i morskih struja.

Ključna je topla morska voda, koja dolazi sa drugog kraja sveta.

Kako se Golfska struja hladi između Grenlanda i Islanda, voda tone.

Ova voda je slana, što je čini relativno teškom, ali je i dalje stepen ili dva iznad temperature zamrzavanja.

Ovu tešku slanu vodu nosi duboka morska struja po imenu Atlantska meridijanska obrtna struja sve do južnog Atlantskog mora.

Bušenjenj je počelo dan pošto je Džastin morao da napusti glečer

Promenljivi vetrovi

Tu postaje deo Antarktičke cirkumpolarne struje, ploveći duboko – 530 metara – ispod sloja mnogo hladnije vode.

Površina vode na Južnom polu veoma je hladna, tik iznad -2 stepena Celzijusa, što je tačka zamrzavanja slane vode.

Duboka topla cirkumpolarna voda putuje čitavim putem oko kontinenta ali se sve više približava ledenoj ivici Zapadnog Antarktika.

Tu nastupaju naše klimatske promene.

Naučnici kažu da se Pacifički okean zagreva, što pomera ruže vetrova od obale Zapadnog Antarktika, dozvoljavajući toploj dubokoj vodi da se gomila preko kontinentalnog spruda.

„Duboka antarktička cirkumpolarna voda samo je nekoliko stepeni toplija od voda iznad nje – stepen ili dva iznad nule – ali to je dovoljno toplo da zapali ovaj glečer“, kaže Dejvid Holand, okeanograf iz Univerziteta u Njujorku i jedan od vodećih naučnika u kampu zone uzemljenja.

Drilling through the ice — Bušenje ledene površine

Trebalo je da napustim Južni pol krajem decembra, ali sva ova odlaganja značila su da će bušenje započeti tek 7. januara.

Tada dobijamo poziv preko satelitskog telefona iz štaba Američkog antarktičkog programa u Makmurdou.

Kažu nam da ne možemo više da odlažemo naše letove sa kontinenta i da moramo da odemo teretnim avionom koji treba da stigne u kamp za nekih sat vremena.

Veoma je frustrirajuće što moramo da idemo pre nego što je rupa završena a instrumenti aktivirani, naročito kad se uzme u obzir koliko nam je trebalo da stignemo dovde.

Plane seen through a blizzard on the ground

Opraštamo se i ukrcavamo u avion.

Gledam iza sebe i vidim točak na vrhu bušilice kako se okreće, dok se crno crevo postojano razmotava.

Nalaze se na skoro pola puta rupe u ledu.

Avion nadleće kamp i odlazi pravo na sever, ka okeanu.

Naučnici su mi ispričali da smo kampovali na nečemu što je praktično mali ledeni zaliv zaštićen potkovicom izdignutog kopna.

Dok nadlećemo iznad pročelja glečera, u šoku shvatam koliko je krhka tačka spajanja s kopnom.

Nema šanse da ne zapazite epsku silu koja je na delu ovde, dok lagano cepa, kida i lomi led.

Na nekim mestima veliki ledeni pokrivač potpuno je napukao, urušivši se u gomilu masovnih ledenih santi koja plove u pijanom haosu.

Na drugim mestima ima ledenih litica, od kojih se neke izdižu skoro kilometar i po iz morskog dna.

Prednja strana glečera široka je skoro 160 kilometara i propada u more i do 3 kilometra godišnje.

Razmere su zapanjujuće i to objašnjava zašto je Tvejts već toliko važna komponenta porasta svetskog nivoa mora, ali i dalje me šokira to što je u toku još jedan proces koji bi mogao još i više da ubrza njegovo povlačenje.

Stopa topljenja raste

Većina glečera koji plove po moru imaju nešto što se zove „ledena pumpa“.

Morska voda je slana i gusta, zbog čega je teška. Otopljena voda je slatka i stoga relativno laka.

Kako se glečer topi, slatka voda stoga ima tendenciju da plovi nagore, povlačeći za sobom težu topliju morski vodu iza nje.

Kad je morska voda hladna, taj proces je veoma spor, ledena pumpa obično samo otapa nekoliko desetina centimetara godišnje – što se lako nadomešćuje novim ledom koji stvara sneg koji pada.

Ali, prema tvrdnji naučnika, topla voda transformiše ovaj proces.

Dokazi sa drugih glečera pokazuju da ako povećate količinu tople vode koja stiže do glečera, ledena pumpa radi mnogo brže.

„Ona praktično može da zapali glečere“, kaže profesor Holand, „pojačavši stopu topljenja i za do sto puta.“

Mali avion nas donosi u kamp usred Ledenog pokrivača Zapadnog Antarktika, ali još lošeg vremena znači još odlaganja, tako da je ostalo još samo devet dana pre nego što stigne herkuels da nas sve prebaci nazad u Makmurdo.

Do tada su nam se već pridružili i neki od naučnika.

Bila je ovo veoma uspešna sezona.

Potvrdili su da duboka cirkumpolarna topla vodi odlazi ispod glečera i sakupili su ogromne količine podataka.

Ajsfin, robotska podmornica, uspela je da obavi pet misija, izvršivši gomilu merenja u vodi ispod glečera i napravivši neke izuzetne fotografije.

Biće potrebne godine da se obrade sve informacije koje je tim sakupio i uvrste nalaze u modele koji se koriste za projektovanje budućih porasta nivoa mora.

Nivo mora u porastu

Tvejts neće nestati preko noći – naučnici kažu da će za to biti potrebne decenije, možda čak i više od veka.

Ali to ne bi trebalo da nas umiri.

Povećanje nivoa mora od metar možda ne zvuči mnogo, naročito kad se uzme u obzir da na nekim mestima plima ume da poraste i opadne tri ili četiri metra svaki dan.

Ali nivo mora ima veliki uticaj na težinu olujnih talasa, kaže profesor Dejvid Von, direktor naučnog odeljenja pri Britanskom institutu za Antarktik.

Uzmite za primer London.

Povećanje nivoa mora od 50 centimetara značilo bi da će oluja koja je dolazila svakih hiljadu godinu sada dolaziti svakih 100.

Ako to povećate na čitav metar, onda će stogodišnja oluja verovatno dolaziti svake decenije.

„Kad malo bolje razmislite o tome, ne bi trebalo da nas iznenadi bilo šta od ovoga“, kaže profesor Von dok se pripremamo da se ukrcamo u avion koji će nas odvesti nazad na Novi Zeland, a potom kući.

Sve viši nivoi ugljen dioksida uvode mnogo više toplote u atmosferu i okeane.

Toplota je energija, a energija pokreće vremenske uslove i okeanske struje.

Povećajte količinu energije u sistemu, kaže on, i neizbežno će se veliki globalni procesi promeniti.

„To se već desilo na Arktiku“, kaže profesor Von uzdahnuvši. „Ono što vidimo ovde na Antarktiku samo je još jedan ogromni sistem koji reaguje na svoj način.“