Književni klubovi u Srbiji: Sloboda bez akademske ozbiljnosti

Mariji Jelovac je oduvek bilo lako da priča o knjigama.

Mnogo je teže bilo naći sagovornika koji bi je slušao i razmenjivao utiske o knjigama.

„Teško obuzdavam potrebu da govorim o pročitanom.

„U poslednje vreme počela sam da se suzdržavam da ne bih gnjavila okolinu“, kaže ona za BBC na srpskom.

Kada je pre nekoliko godina saznala da se ljubitelji književnosti u Beogradu okupljaju u svojevrsnim čitalačkim klubovima, znala je da mora odmah da im se pridruži.

• sPisac Georgi Gospodinov za BBC: „Nema velike istorije bez ličnih priča“
• Ernest Hemingvej: Avanturista koji je otkrio šta se krije ispod ledenog brega
• Miroslav Krleža, „hodajuća enciklopedija“, pisac oko čijih stavova se i danas lome koplja

Nešto dalje ka severu Srbije, u Novom Sadu, i Nebojšu Laketu je mučio sličan problem.

„Čak i ljudi koji čitaju ne vole uvek da podele mišljenje“, kaže Laketa za BBC na srpskom.

On je prvi put otišao na sastanak kluba čitalaca kao student književnosti.

Začeci ovih klubova nikli su još u srednjem veku, kada su se ljudi okupljali da zajedno čitaju ili slušaju druge jer knjige nisu bile svima dostupne, a nije ni bilo mnogo pismenih, piše Denel Rehberg Sedo, profesorka komunikologije.

„Ljudi se okupljaju oko reči vekovima unazad.

„Reč je izuzetno moćan medijum o kome ljudi žele da promišljaju“, kaže profesor Dejan Lalović sa Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Danas se utisci o pročitanom razmenjuju i uživo i onlajn, članovi se dogovaraju kojem će se delu posvetiti čitati za sledeći susret, a ankete pokazuju da su posetioci književnih klubova mahom žene.

Prvo poplave, pa koncert

Sanja Pavlović iz Novog Sada dobro pamti velike poplave u Srbiji 2014. godine.

Sa još troje ljubitelja čitanja, 15. maja te godine održala je prvi sastanak „Književnog klabinga“ koji postoji i danas .

„Padala je užasna kiša.

„Došlo nas je četvoro, i prva knjiga koju smo čitali bila je ‘Sto godina samoće’, jer je par dana pre toga umro (Gabrijel Garsija) Markes“, priča Sanja, tada studentkinja komparativne književnosti.

Kao volonterka Kancelarije za mlade, želela je da uspostavi prostor u kojem će čitaoci razgovarati o knjigama „bez moderatora, teza, posebne strukture“.

„Prvi susret je bio malo nategnut, bilo je i neprijatnih tišina, pa sam morala malo da moderiram“, kaže Sanja.

Iako prvi utisci nisu bili baš onakvi kakve je zamišljala, kako je vreme odmicalo a članovi se sve bolje upoznavali, pričalo se otvorenije i bez zadrške.

Često se misli da su ovi klubovi rezervisani za studente ili stručnjake za tumačenje književnosti, stvarnost je „potpuno drugačija“, kaže Sanja.

„Mi smo najrazličitiji spoj koji možete da zamislite – od srednjoškolaca do penzionera, i razgovor je uvek prilagođen prisutnima.“

„Prihvaćenost i otvorenost“ su 2017. prvo dovele, a potom i zadržale Nebojšu Laketu u književnom klubu.

„Kulturna elita često ume da bude hermetična i većina ljudi koja voli knjige a nije iz struke, ne može sebe da pronađe u tim uskim krugovima“, ukazuje Laketa.

Iako je studirao književnost, trebalo mu je mesto gde neće osećati „tenziju šta će i kako reći“,

„Ne postoje nikakva očekivanja, posebno sa te akademske strane“, kaže.

Nije važno ni odakle dolaze čitaoci, „kakvo obrazovanje imaju, kako razmišljaju o književnosti“.

„Svako ima sopstveni kutak i mogućnost da se izrazi“, priča Laketa.

Njemu je klub doneo i novu karijeru – zahvaljujući novim poznanstvima, uplovio je u svet informacionih tehnologija i napustio književnost, kao njen akademski tumač.

Danas se bavi poslom vezanim sa obukom veštačke inteligencije, koji mu donosi dovoljno novca da priušti i četiri odlaska na koncert omiljenog benda Arctic Monkeys.

Šta sve stane u beležnicu

Marija Jelovac je inženjerka statistike, i oduvek voli da čita.

Danas je članica šest čitalačkih klubova – na nekima utiske razmenjuju preko interneta, a na drugima, uživo.

Da joj ništa ne bi promaklo, kupila je dve sveske, jednu u mekom, a drugu u tvrdom povezu, koju nosi na sastanke uživo, ali retko nešto zabeleži, jer „razgovor brzo teče“.

Stranice druge sveske, za onlajn sastanke, prilično su ispunjene – u njoj su ideje koje su je podstakle na razmišljanje ili preporuke za čitanje.

„Na početku zabeležim koji je sastanak, šta se čita i pored imena učesnika upišem brojeve te kada kasnije zapisujem tuđe misli, dodam samo broj“, otkriva.

Marija Jelovac ima 60 godina i jedna je od najstarijih članica u klubovima, u kojima su većinom mlađe žene.

„Oduševljena sam mladima, njihovim obrazovanjem, širinom, i nepretencioznošću, nisam srela nikoga nadubudnog“, kaže Jelovac.

Iako prolazi kroz teške dane u životu, čitanje joj je „najjača zaštita od neproduktivnog razmišljanja koje ničemu ne vodi“.

Kada joj zatraže preporuku za čitanje, uzima beležnicu.

„Ipak sam ja u duši statističar“, kaže.

Preporučuje romane ‘Mali ljudi’ Luize Mej Olkot, ‘Pas’ Ivana Tolkina, ‘Stogodišnjak koji je iskočio kroz prozor’ Junasa Junasona i ‘Kuća u Rivertonu’ Kejt Morton.

„Veoma volim Mirjanu Bobić Mojsilović kad želim da se odmorim od teških knjiga, a ne mislim da je uopšte lak pisac“, poručuje.

Kratka istorija književnih klubova

Čitalački klubovi se sve više šire krajem 18. veka da bi početkom 19. veka žene postale glavni stubovi ovih književnih zajednica, piše profesorka Rehberg Sedo.

Ova „književna društva bila su naslednici evropskih salona iz 17. veka, u kojima su se okupljali pre svega muškarci željni razgovora o književnosti, politici ili kulturi“, piše Rehberg Sedo u knjizi „Čitalačke zajednice: Od salona do sajber prostora“..

Za razliku od salona, u književnim klubovima sastaju se žene, često u njihovim domovima, kako bi se i obrazovale i zabavile, a mnoge od njih se udružuju u dobrotvornom radu.

Tokom 1990-ih, čitalačke zajednice postaju sve prisutnije, a zasluge velikim delom pripadaju američkoj televizijskoj voditeljki Opri Vinfri, koja ih je popularizovala kroz njen književni klub (Oprah’s Book Club).

Internet donosi nove mogućnosti okupljanja čitalaca.

„Iako su današnji književni klubovi u mnogo čemu nalik prvobitnim književnim zajednicama, različiti vidovi popularne kulture koji se ubrzano menjaju su neminovno uticali na njih.

„Današnji čitaoci učestvuju u socijalnim aktivnostima koje su karakteristične za digitalizovani prostor 21. veka“, ukazuje Rehberg Sedo.

Zašto je čitanje važno?

Istraživanja pokazuju da čitanje može biti blagotvorno za fizičko i mentalno zdravlje, dok jedna studija navodi i da smanjuje smrtnost do 20 odsto, a starijima od 65 godina pomaže da duže žive.

„Mogu da pretpostavim da određeni profil ljudi koji zadrži čitalačku strast živi na način koji je pošteđen mnogih štetnih a izložen dobrim uticajima“, kaže profesor Lalović.

„Kroz knjige uspevate da pobegnete iz svakodnevice, i umesto trivijalnosti, bavite se opštim pitanjima koja su opsedala ljude od kada postoje“.

Književnost je specifična, jer sagledavanje dela traje duže, a kada se dodaju i razgovori o knjigama, dolazi do „produženog dejstva koje danas, kada smo opsednuti sadržajima u trajanju od petnaestak sekundi, nedostaje“, kaže.

Dok je studirao, uvek je razmenjivao književne preporuke sa kolegom sa kojim nije „bio posebno blizak.“„

„Uvek mi je prilazio i pitao me ‘Šta sad čitaš?’ „To je bio znak prepoznavanja“, kaže Lalović.

Pored osećaja pripadnosti i socijalne povezanosti, čitalački klubovi donose usmerenost na moć reči, ukazuje on.

Članovi književnih klubova u anketama svedoče da im je ovo iskustvo donelo bolje razumevanje sveta oko njih i tuđih razmišljanja.

Većina kaže i da se oseća povezanije sa drugima, te da je njihovo mentalno zdravlje bolje.

„Ideja da je moć reći isceliteljska postoji par milenijuma i reč biblioterapija pojavljuje se u literaturi prvi put 916. godine.

„Danas je to pravac u psihoterapiji i sve nam to govori koliko je čin čitanja i razmene iskustava važan“, zaključuje Lalović.

„Književni klabing“ iz Novog Sada proslaviće uskoro deset godina neprekidnog rada.

Njegova osnivačica Sanja Pavlović je u međuvremenu diplomirala, i iako njen posao nema veze sa književnošću, i dalje redovno dolazi u klub.

„Dosta se toga promenilo, ali je sam klabing u biti ostao isti – ljudi slobodno mogu da ispričaju njihova iskustva.“

Knjige koje čitaju su „često nešto što ne bih nikad uzela kada bih birala po mojim afinitetima“, kaže.

„Ali pošto nam je to ‘domaći’, pročitam.

Može da mi se svidi ili ne, ali mi je uvek drago što sam pročitala“, objašnjava.

Članstvo u klubu se ne plaća, „nije to nikakav ekskluzivan klub“.

„Dovoljno je samo da se pojavite“, poručuje Sanja Pavlović.

Pogledajte i ovaj video:

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]