„Večeras ću vam čitati uzvišenu poeziju, na uzvišen način“, otegnutim glasom govori Čarls Bukovski dok sedi za stolom prekrivenim hrpom papira kroz koju se probija mikrofon i flaša crnog vina.

Sporo povlači dim iz cigarete među požutelim prstima, glasno izdišući jer je pred njim dugih, njemu dosadnih 90 minuta.

Tek što izgovori prvu reč dolazi jedan, pa drugi glasni podrig.

Publikom se razleže smeh.

Bukovski, naravno, nijednog trenutka ne želi da bude uzvišen, baš kao što nije želeo da takva budu njegova dela.

Ovakvi nastupi, pijani ispadi i sirov „ulični“ jezik, uz sadržaj njegovih dela za koji je govorio da je 93 odsto autobiografski, hranili su predstavu o Bukovskom kao o marginalcu, alkoholičaru, anti-intelektualcu i nasilniku.

Pisac koga su kritičari žudeli da mrze, a publika jednako obožavala koliko i prezirala i danas, trideset godina posle smrti, samo retke ostavlja ravnodušnim.

„Bukovski je bio pisac koji se nije lako uklapao u očekivane kategorije, a onda su ga ipak uklopili“, kaže profesor Vladimir Gvozden, šef odseka za Komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Tako je završio „u jednosmernoj ulici“, u koju su ga smestili „i obožavatelji i kvazi-elitističke univerzitetlije“, a vreme je da se američki pisac iz nje oslobodi, smatra Gvozden.

Bukovski je napisao više od 5.000 pesama, stotine priča i šest romana: „Pošta“, „Žene „, „Faktotum“, „Bludni sin „,„Holivud „, „Palp“, prodatih u milionima primeraka širom sveta.

„Većina pisaca piše tako što svesno odluči da će svakoga dana ustati, pisati tri sata, potom naprave pauzu, pa se vrate.

„Kod Bukovskog je to bila čista potreba“, kaže Flavio Rigonat, prevodilac i izdavač više romana ovog američkog pisca.

Stvarao je skoro do poslednjeg dana života i poslednji roman, „Palp“, objavljen je mesec i po dana posle njegove smrti od leukemije 9. marta 1994.

‘Nije tako bizarno kao što zvuči, ali skoro da jeste’

Čarls Bukovski je rođen je 16. avgusta 1920. u Andernahu, u Nemačkoj, odakle se posle tri godine porodica seli u Ameriku.

Detinjstvo i adolescentske godine u Los Anđelesu su mu obeležili fizičko zlostavljanje oca, nemaština usred Velike depresije i koža obasuta aknama, koje su ostavile doživotne ožiljke.

Bukovski je u intervjuima i delima govorio o zlostavljanju, kako bi ga, presavijenog preko kade u kupatilu, otac krvnički udarao kaišem po golom telu.

„Kada vas biju dovoljno dugo i dovoljno jako, steknete naviku da kažete šta stvarno mislite, isteraju svako pretvaranje iz vas i ako se izvučete iz toga, šta god da ostane, obično je iskreno.

„Moj otac je bio veliki učitelj književnosti: naučio me je smislu bola – bezrazložnog bola“, govorio je Bukovski.

Usamljen i izolovan, vreme je provodio čitajući i pišući, otkrivajući i svet pijanstva u neuglednim barovima.

Pokušao je da studira novinarstvo na Gradskom koledžu u Los Anđelesu, ali napušta fakultet posle dve godine.

Da bi preživeo, radio je svakojake poslove, kao fizički radnik, prodavac, vozač – i mrzeo je svaki od njih.

Bio je spreman da živi na čokoladicama samo da bi odložio nalaženje još jednog „osmočasovnog posla ispunjenog prazninom“, piše Hauard Sauns u biografiji Bukovskog „U zagrljaju ludog života“ .

U Filadelfiji je u jednom baru zarađivao besplatna pića dozvoljavajući barmenu da ga prebije kako bi zabavio goste, epizoda koja je kasnije postala važna potka polubiografskog filma „Barska mušica„.

Tada upoznaje i Džejn, na kojoj je zasnovan lik Vande iz ovog filma, koja postaje muza mnogim pesmama i prozi.

Između fizičkih poslova i opijanja, Bukovski piše, ali nema mnogo sreće sa izdavačima.

Krajem 1940-ih je objavio priču u časopisu Portfolio, rame uz rame sa priznatim autorima poput Federika Garsije Lorke, Henrija Milera i Žana Pola Sartra.

„Zaposlen sam: brusim, poliram i pakujem ramove za slike u jednom skladištu. To nije tako bizarno kao što zvuči, ali skoro da jeste“, napisao je u biografiji uz priču.

Između nemačke discipline i nužnosti

Pisanje je bilo jedina konstantna u životu Bukovskog, ispunjenog lutanjima, povremenim poslovima i kratkim i burnim vezama.

Dela je slao na sve strane i do 1970-ih i saradnje sa izdavačem Džonom Martinom uglavnom je objavljivan u niskotiražnim časopisima, poznatim uskom krugu ljudi.

„Bukovski se nikada nije trudio da nabavi indigo papir, tako da nikada nije imao kopije, osim ako mu pesme nisu vraćene ili objavljene“, piše biograf Sauns, te je veliki deo njeogovog dela zauvek izgubljen.

Sličnu nehajnost, nimalo karakterističnu za pisce, pokazivao je i u izboru dela za objavljivanje, prepuštajući odluku urednicima.

„Od prve knjige koju je napisao do poslednje, sadržaj je birao urednik.

„Bukovski nije imao vremena da se vraća unazad jer je konstantno pisao nove stvari“, kaže Abel Debrito, autor knjige „Čarls Bukovski, kralj podzemlja: Od opskurnosti do književne ikone“.

Gotovo svakodnevno je stvarao i nije se previše zadržavao na jednom delu.

„Bukovski je imao nemačku disciplinu“, kaže Debrito.

Ali pored discipline, pisanje je bilo i nužnost.

„Ako ne pišem nedelju dana, razbolim se. Ne mogu da hodam, hvata me nesvestica, ležim u krevetu, povraćam.

„Moram da kucam. Kada biste mi odsekli ruke, kucao bih stopalima“, govorio je Bukovski.

Insistirao je na prirodnom, organskom impulsu stvaranja, govoreći da piše kao što se češe i vrši nuždu, kaže profesor Gvozden.

Pozornicu na kojoj se odvija njegovo stvaralaštvo činile su pisaća mašina, klasična muzika na radiju, cigarete i alkohol.

„Počeo bi da piše oko 10 uveče do, na primer, dva posle ponoći.

„Prve pesme obično nisu bile dovoljno dobre, poslednje, kada bi već bio potpuno pijan, potpuno nerazumljive. Ali one između, napisane od 11 i 1, to su bili zlatni časovi“, kaže Debrito.

Od razvrstavanja pošte do druženja sa Madonom

Prelomni trenutak stigao je 1970, kada je Džon Martin, vlasnik izdavačke kuće Black Sparrow, Bukovskom ponudio 100 dolara mesečno kako bi napustio posao u pošti, gde je radio deset godina mahom noću, i posvetio se pisanju.

Bukovski je pristao i za tri nedelje napisao prvi roman, „Pošta“, u kome će zaživeti njegov alter ego Henri Kinaski.

Odjednom je sa potpune margine stigao pod svetla reflektora, provodio vreme sa slavnima poput Šona Pena i Madone, ali i da uživo izvređa glumca Arnolda Švarcenegera.

Prisustvovao je koncertu koji mu je posvetio Bono iz grupe U2, kupio skup auto, otplatio kredit za kuću, prodavao romane u ogromnim tiražima, i zaticao čitaoce kako se guraju u redovima samo da bi ga pozdravili.

Pričao je da ne voli ljude, ponekad bivao izuzetno agresivan u trenucima pijanstva, često vulgaran, kao kada bi na javnim čitanjima razmenjivao uvrede sa slušaocima.

Ponekad su se poetske večeri završavale i nasiljem pošto bi publika počela da baca prazne flaše ka piscu na bini, piše Sauns u biografiji Bukovskog, Hauarda Saunsa.

Ali Debrito smatra da „Bukovski nije bio budala.“

„Znao je šta se dešava i da ljudi vole performans i pružao im je ono što su hteli“, kaže.

Iako je govorio da je više od 90 odsto onoga što napiše autobiografija, a ostatak „unapređen život“, njegovi biografi veruju da je procenat ipak nešto manji.

Sigurno je, međutim, da je pisao o onome što je video i doživeo, povremeno „pozajmljujući“ priče drugih ljudi koje je sretao.

Beležio je sirovo iskustvo, do detalja opisane telesne doživljaje bez posezanja za stilskim figurama, i bez preteranih refleksija, uz humor i ironiju, često na sopstveni račun.

Kratkom i dinamičnom rečenicom, mnoštvom dijaloga vrcavih svakodnevnim jezikom vezivao je čitaoce da ne mogu da ispuste knjigu iz ruke.

Kritičari su, međutim, bili strogi i smatrali Bukovskog „neznalicom“ i „daktilografom“ koji samo prekucava stvarnost, kaže Debrito.

„On koristi veoma proste načine da iskaže stvari koje nisu jednostavne“, ukazuje on.

Vladimir Gvozden kaže da se Bukovski nije pojavio „ni od kuda“.

Hemingvej je ostavio traga u njegovom pisanju kratkim, svedenim rečenica i poglavljima ispunjenim dijalozima.

Džona Fantea nazivao je svojim bogom, a sa junakom njegovog romana „Upitaj prah“, Arturom Bandinijem, se poistovećivao.

Nešto kasnije je otkrio i Fjodora Dostojevskog i „Zapise iz podzemlja“ i Knuta Hamsuna „Glad“.

„Još jedna od zabluda o Bukovskom je da je bio pijanac neznalica.

„Možda nije bio Umberto Eko ili Naom Čomski, ali je bio načitan“, ocenio je ranije Debrito.

Uvek na margini

Jednostavnost kojom je pisao zadavala je muke prevodiocima.

Flavio Rigonat, vlasnik izdavačke kuće Lom koja je objavljivala njegove knjige, počeo je da prevodi Bukovskog 1980-ih.

„Najveći je izazov bio prevesti dijaloge kada koristi živi govor.

„Većina prevodilaca dolazi sa fakulteta, i oni imaju knjiško znanje, ali kao da nemaju znanje iz života ili ne umeju da ga primene, pa nemaju ni osećaj za živi jezik.

„Prevod treba da bude kao kada čovek govori kako jeste“, kaže Rigonat.

I pored velikog opusa, miliona prodatih knjiga i brojnih priznanja savremenika, njegova poezija i proza nisu prisutne u svetskim antologijama i retko se proučavaju na fakultetima.

„Na fakultetu se predaje kanon, dela za koja se očekuje da ih studenti poznaju i nauče“, kaže Debrito.

Ako zamislimo auto-put, kanon bi bio njegova sredina, što Bukovski nikako nije želeo, već je išao ka kanalu (ditch), Debrito opisuje koristeći metaforu legendarnog muzičara i pesnika Nila Janga.

„Kanon ponekad može biti ograničen, tako da je dobro biti izvan.

„Bukovski nam daje stvari koje su izvan. On je voleo da bude u kanalu i da bude autsajder“, kaže Debrito.

Bio je ponosan na titulu časopisa koji je 1960-ih objavljivao njegova dela, „Autsajder godine“ da je to priznanje okačio na zid u njegovom domu, prepričava.

Vladimir Gvozden ocenjuje da je, iako je od smrti Bukovskog prošlo 30 godina, „potrebno je da prođe neko vreme da bi nešto postalo kanonizovano“.

„Akademija je prilično inertna i inače se ne bavi savremenim piscima… (već) klasicima koji su prihvaćeni i neće istraživača voditi u polje neizvesnosti rđavih procena“, ukazuje profesor.

Debrito veruje da je razlog neprihvaćenosti Bukovskog „ljubomora“ i uverenje da poezija mora da bude kompleksna, teško razumljiva, razrađena“.

Prisutno je i ograničeno poznavanje njegovog dela, svedeno na roman „Žene“ i zbirku pesama „Ljubav je pas iz pakla“, tvrdi on.

Slično je i u srpskim književnim akademskim krugovima, zbog čega je Bukovski doživljen kao pisac prizemnog, vulgarnog, „neko ko je pisao o sopstvenom životu, a to može svako“, ocenjuje Flavio Rigonat.

„Uz to, kod većine ljudi postoji pritajena snobovština.

„Bukovski potiče iz jedne siromašne sredine i pošto je odbijao da se povinuje ustrojstvu američkog društva, ostajao je na margini, zbog čega ga ljudi gledaju drugim očima“, kaže izdavač.

Nije sve što je Bukovski napisao bilo dobro, i sam je to govorio, kaže Debrito.

„Ali za mene postoje dela koja su lepa i veoma snažna i neke od njegovih pesama su podjednako dobre kao Šekspirove ili Vitmanove“, ocenjuje Debrito, urednik nekoliko zbirki Bukovskog.

Buktjuberi i bukstagremeri: Oni čitaju i pričaju o knjigama

Gde je Bukovski danas?

„Žene“ i „Bludni sin“, prvi objavljeni romani u tadašnjoj Jugoslaviji, prodati su u ogromnim tiražima, priča Rigonat.

Međutim, u 21. veku se nešto promenilo, „došle su nove generacije koje imaju a priori stavove i za Bukovskog kažu, to je nešto vulgarno“.

„Oni vole literaturu koju nije lako čitati, koja je zakukuljena, gde pisac predstavlja sebe kao (Marsela) Prusta, iako je Prust nedostižan“, kaže Rigonat.

Vladimir Gvozden veruje da „milenijalcima opada interesovanje za autore kao što je Bukovski jer je on vezan za jedan vremenski kontekst koji oni ne prepoznaju kao svoj“.

„Činjenica da je bio na margini ne podudara se sa njihovim ambicijama.

„To nije pozicija koju savremena društva podnose, ona su prognala boeme, mrze marginu. Svi hoće da budu ili deo mejnstrima ili nekih zajednica koje su već prepoznate“, objašnjava.

„Mlađi ljudi čitaju pisce koji imaju reputaciju da su kompleksni“, kaže profesor.

Bukovskom danas ne ide na ruku ni manjak političke korektnosti ili nekritički odnos prema nasilju, dodaje.

„Neoliberalizam nikome ne dozvolja da bude odmetnut, morate biti deo sistema, nema socijalnih i ekonomskih uslova za odmetnutost.“

Međutim, čitaoci koji vole Bukovskog „često više obožavaju njegov život od njegove književnosti“, upozorava Gvozden.

„Život koji je proveo u alkoholu i na margini fetišizuju i dovode u prvi plan podređujući mu književnost“..

jednako je neplodan i kvazi-elitistički odnos, jer ga posmatra kao trivijalnog čoveka kafane, ukazuje Gvozden.

„Javlja se neka vrsta otpora prema njegovoj jednostavnosti, direktnosti, vulgarnosti“.

Bukovski je govorio da prosto piše.

„Tajna je u tome da pišeš jednu jednu rečenicu za drugom.

„I da ubrizgaš smeh u umetnost, u stvaranje. Stvaranje nije toliko ozbiljna stvar“, govorio je on.

Književnost: Put stare knjige do novog čitaoca

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

Ostali komentari (0)

Književnost: Čarls Bukovski, pisac sa društvene margine čije je delo neodvojivo od burnog života