Književnost, kriminal i žene: Kako je Džonatan Frenzen postao najkontroverzniji američki pisac

Nekada se čini kao da postoje dva čoveka po imenu Džonatan Frenzen: jedan je uspešni, cenjeni pisac, drugi je njegov zli brat blizanac.

To je jedino moguće objašnjenje zašto Frenzen polarizuje ljude inače srodnih shvatanja – taj nežni podskup čovečanstva zvan čitaoci – na način koji ne polazi za rukom čak ni Donaldu Trampu ili Megan Markl.

Sad kad je objavljen njegov novi roman Raskršća, još jednom su se povele ljute bitke.

U kom svetu živite?

U onom u kom je Frenzen velelepni kolos savremen proze, „književni genije za naše doba“ (Gardijan), „romanopisac za naše doba“ (Tajm), autor knjiga kao što su Sloboda, „velikog američkog romana za naše doba“ (Dejli telegraf) i Korekcije, „potresne epske priče za naše doba“ (Njujork magazin)?

(Svi se zato, izgleda, slažu da je on čovek za naše doba.)

Ili živite u svetu u kom Džonatan Frenzen ne samo da je loš pisac („zaplet je nategnut a likovi ne izazivaju nikakvo saosećanje“ – Kirkus) već i merilo za sve što je pogrešno u savremenoj književnosti?

• Selindžerov Lovac u žitu je „biblija tinejdžerskog bunta“
• O psihoistoriji i slobodi: Čemu nas uči „Zadužbina“ i zašto svi treba da je pročitaju
• Šta Džejn Ostin može da nas nauči o prevazilaženju teških trenutaka

Što će reći, svet koji je kritičarka Loren Ojler dočarala kad je, u prikazu romana Detranzicija, bebo Tori Piters, za London review of books u maju napisala:

„Najbezobraznija misao koja mi je prošla kroz glavu dok sam čitala knjigu jeste da me podseća na radove Džonatana Frenzena.

Među mladim piscima na internetu to je kontroverznije od bilo kakve seksualne radnje koju možete da zamislite.“

Svet u kome, ako Zajdi Smit tvrdi da je Korekcije zaista bilo „nemoguće ne voleti“, onda se nije dovoljno potrudila?

Ako je Ojler u pravu da su mladi ti koji najviše preziru Frenzena i njegova dela, onda je taj trend već pokrenut i njegovi dani su odbrojani.

Ali čekajte, stanite. Vratimo se malo unazad.

Kad se to ravnoteža okrenula protiv njega?

Kad je to tačno Džonatan Frenzen prestao da bude kul?

• Čovek koji je izmišljao fantastične svetove i savetovao političare – Herbert Džordž Vels
• Hugo Prat – otac Korta Maltezea koji je složeno činio jednostavnim

Nastanak književne lavine

Istina je da on verovatno nikad nije ni bio kul, ili makar da je njegov boravak na suncu bez ikakve senke bio sasvim kratak.

Nova Frenzenova knjiga nije uvek bila velika stvar, a sredinom devedesetih objavio je dva romana, Dvadeset sedmi grad i Snažan pokret, dočekana onim što je nazvao, u vlastitom eseju „Zašto se uopšte truditi?“ iz zbirke Kako biti sam, „tišinom nebitnosti“.

Sve se to promenilo sa njegovim trećim romanom Korekcije, koji je pokrenuo toliko snažnu lavinu glasina i publiciteta u okviru književne industrije da je čak ni objavljivanje nedelju dana pred terorističke napade 11. septembra 2001. nije moglo zaustaviti.

Korekcije su bile velika, ambiciozna knjiga: istovremeno porodična saga i kritika savremene Amerike, ali čak i dok je ulazio u žižu javnosti, Frenzen je samom sebi pravio probleme.

Opra Vinfri, jedna od dva bastiona književnih preporuka od slavnih ličnosti zajedno sa Barakom Obamom, dodala je Korekcije u književni klub, garantujući knjizi tako mnogo veću prodaju, ali ju je Frenzen odbacio, plašeći se da će Oprina nalepnica na koricama odbiti muške čitaoce.

Ipak, Korekcije, i njegove naslednike, romane Sloboda (2010) i Pjuriti (2015), dočekala je velika medijska pompa: iako su prikazi za Korekcije uglavnom bili hvalospevi, činilo se da je entuzijazam opadao sa kasnijim knjigama.

Zašto je to tako? E, pa kasnije knjige su svakako nesavršenije, ali je i Frenzen sve manje izgledao kao pisac „za naše doba“, a sve više kao čovek koji nije u dodiru sa vremenom.

Te pozamašne porodične epske priče, višeslojni društveni romani, naročito kad ih pišu sredovečni belci, bile su relikti prošlosti: iz doba Apdajka, Vulfa i Irvinga iz njegovih najboljih dana.

Ali više od toga, neki kritičari su tvrdili da su njegove knjige ne samo loše napisane, već da su suštinski, po duhu loše, prožete iskvarenošću koja se ne može popraviti.

Pišući o Pjuriti, Kertis Sitenfeld je kritikovao „mučne stereotipe otelotvorene u ženskim likovima“ i broj (šest) muških likova koji „osećaju ubilački bes prema majkama, ženama ili ljubavnicama“.

Neki, poput Emili Guld iz Veniti fera, Frenzenove knjige doživljavaju kao predstavnike pozlaćenih muških književnih pojava – „Džonatane“ – vredne svake osude i govori negativno o Frenzenovom „iskonskom grehu“.

Dok drugi, poput njegovog zakletog neprijatelja Dženifer Vajner, preziru medijsku pažnju koju privlači (istovremeno joj i sami doprinoseći).

Ali kao što sugerišu potonji argumenti, nisu Frenzenove knjige te koje sve češće iznerviraju ljude, već ono što on radi van njihovih stranica.

Daje intervjue u kojima govori o tome kako „nema mnogo prijatelja crnaca“ ili razmišlja da usvoji iračko siroče.

Nudi pravila pisanja („1. Čitalac je prijatelj, a ne neprijatelj, ne posmatrač“) na koje drugi pisci reaguju sa „prekršio sam svako od njih“ i „ignorišite te gluposti“, što ne mislim da se desilo kad je voljeni Kurt Vonegat radio to isto.

On prezire društvene mreže: „Tviter je neizrecivo iritantan. Tviter je simbol svega protiv čega se borim“ slavno je izjavio na jednoj književnoj večeri 2012. godine.

• Zašto je Horhe Luis Borhes važan 35 godina nakon smrti
• Kako je Solženjicin uzdrmao temelje Sovjetskog saveza
• Jukio Mišima: Neobična priča o ozloglašenom japanskom književniku

Ah – nije li ovo poslednje u stvari najveći deo problema?

Frenzen je sušta suprotnost savremenog, lepo vaspitanog autora, koji dođe na Tviter (ili, u slučaju plašljivaca, na Instagram), uvek je dostupan čitaocima i uporno ignoriše masakriranja na Gudridsu.

Njegove intervencije po pitanju tema od klimatskih promena do društvenih mreža čine ga javnim autorom, ali on ipak ostaje nedostupan čitaocima, sem na stranicama knjiga.

A čitanje ne doživljava ni kao društvenu, klupsku aktivnost: pogledajte samo naslove njegovih zbirki književnih eseja: od prve, Kako biti sam; potom Još dalje od vas; sve do Kraj kraja Zemlje.

Kad ne izaziva prezir, priziva podsmeh, pa čak i u Velikoj Britaniji, gde je, tokom promocije za Slobodu, jedan šaljivdžija ukrao Frenzenu naočare sa glave i tražio otkup za njih.

Ali šta može da očekuje čovek sa pompeznim naslovima od jedne reči kao što su Sloboda i Pjuriti, da ne pominjem grandiozne, „sam je to tražio“ naslove za novu, planiranu trilogiju (od koje su Raskršća prvi deo): Ključ svih mitologija?

• Vilijem Šekspir, „čarobnjak u razumevanju ljudske duše“ i pet vekova kasnije
• Zašto žene pišu pod muškim pseudonimom
• Zašto je Čehov, posle Šekspira, najizvođeniji autor

Šta nam govori „frenzenfrojde“?

U nekim aspektima, ono što se naziva Frenzenfrojde pre je simptom nego stanje.

On predstavlja razmimoilaženje u tome kako ljudi čitaju danas.

Za neke, njegova proza je istovremeno sveobuhvatna i briljantna jezička vežba, koja nam svet prikazuje onakvim kakav jeste a ne kakav bismo mi voleli da je.

Za druge, njegove knjige su moralno sumnjive zbog slabih ženskih likova ili propusta da jasno iskaže moralni stav kad likovi pokleknu.

Frenzen to možda smatra „preteranom didaktičnošću“ ili „moralnom prostotom“, dva kvaliteta protiv kojih tvrdi da se njegova dela „aktivno bore“, kao što je napisao u eseju „O autobiografskoj prozi“ iz Još dalje od vas.

U skladu sa tim, jedan od njegovih omiljenih romana je moralno nejasni Čovek koji je voleo decu Kristine Sted, knjiga koja, kao što to sam kaže u drugom eseju iz Još dalje od vas, „Najveća porodica ikada opisana u prozi“, „prihvata ono što bismo mi nazvali ‘zlostavljanjem’ kao prirodnu osobinu porodičnog života, i uz to potencijalno komičnu.“

Neko treći se možda nalazi negde između, čitajući ga kao neku vrstu književnog grešnog zadovoljstva.

Ali najčešća kritika upućena na Frenzenovu adresu je preterivanje.

U poslednjem pasusu članka za Veniti fer, Guld priznaje da je Frenzenova proza „istinski velika“ – ili samo pogrešan doživljaj humora pisca koji ne koristi emodžije ili uzvičnike.

Ključ za sve mitologije, na primer, referenca je na nezavršenu istoimenu knjigu naduvenog učenjaka Edvarda Kasaubona iz Midlmarča: to nije primer književnog hibrisa i samozavaravanja, već komentar na njega. To je šala!

A problem je u tome da što se više udaljavamo od knjiga, naše pritužbe postaju irelevantnije.

Ono što će ostati od pisca, kad sve drugo nestane, jeste njegovo delo, kao što to Frenzen dobro zna, baš kao što zna koliko je nesavršen.

Zbog toga on i napominje u „Zašto se uopšte truditi?“ da je jedna od „knjiga na kojoj se zasniva njegova vera u književnost“ roman Prepoznavanja Vilijama Gedisa, iz kog citira odlomak:

„Šta žele od čoveka što nisu dobili iz dela? Šta očekuju? Šta preostaje kad završe sa delom, šta je bilo koji umetnik sem taloga njegovog dela, ljudskih ostataka koji ga prate svuda?“

Teško je ostati pri optužbama protiv Frenzena kad i sam priznaje vlastitu nesavršenost.

On se napola izvinio zato što je odbio Oprin poziv u njen književni klub, a ona ga je ponovo pozvala za Slobodu (i taj put je prihvatio).

A što se tiče primedbe Sitenfilda na odnos prema ženama u njegovim knjigama, i sam se pozabavio ovim pitanjem u eseju „O autobiografskoj prozi“.

Tad je napisao kako ga je njegova vlastita žena „pitala, sasvim primereno, zašto moji glavni ženski likovi uporno stradaju ili budu teško ranjene vatrenim oružjem.“

• Mihail Bulgakov – genijalnost utekla iz kandži morfijuma
• Artur Klark: Književna dela koja su predvidela svemirska putovanja
• Ginter Gras – od moralnog autoriteta Nemačke do „izdajnika posleratne generacije“

Kako se njegova najnovija knjiga odražava na njegovu reputaciju?

I sad kad svi razumemo distinkciju između knjiga i čoveka, to nas dovodi do povoda zašto uopšte govorimo o Frenzenu: njegovog novog romana Raskršća.

Da li je „istinski veliki“?

Odgovor je: poprilično.

Kao i Korekcije, Raskršća su raskošna porodična priča, koja se ovaj put vrti oko pet članova porodice Hildebrant ranih sedamdesetih i Čikaške crkve u kojoj je otac Ras pastor.

Frenzen skače, sa tipičnom elegancijom i samopouzdanjem, iz glave u glavu, Rasa, njegove žene Merion i njihovo troje starije dece, Perija, Beki i Klema.

Hildebrantovi su sasvim sigurno Frenzenova do sada najdisfunkcionalnija porodica, i Frenzen ulazi u priču o svakom od njih i izlazi iz nje, trošeći velike količine droga, prilično mnogo seksa, pa čak i malo rokenrola, na svakog lika koji privuče njegovu božansku pažnju.

Kao i u najboljim porodičnim sagama, svi imaju neku tajnu.

Majka Merion još nije prebolela prvu, izgubljenu ljubav; tata Ras je bacio oko, i sve drugo što može, na privlačnu parohijanku Frensis; Peri diluje drogu; Klem želi da se bori u Vijetnamu; a Beki je upravo prošla kroz iskustvo koje život menja.

Upravo u tim sukobima – unutrašnjim i spoljnim – do kojih dovode ove tajne, Frenzen najbolje iskazuje najjaču stranu, sa vatrometima sukoba koji se prostiru na desetinama strana, a scene koje pokazuju poreklo likova jednako su uzbudljive kao i one koje nam pokazuju kuda su se oni uputili.

Ali u svom tom širokom zamahu, detalji se ne gube, od pasusa o psihologiji prodaje polovnih automobila do trenutka namigujuće samosvesti.

Frenzen zna da ima čitalaca koji ga smatraju staromodnim, šta god on napisao – pa nam govori da su trendovski pokušaji Rosove crkve da se dopadne mlađim ljudima „označavali samo zastarelost“.

Budući da je ovo Frenzenov roman, naravno da je predug, a posebno nakalemljeno deluje istorijat Rasa i Merion, u kom su se oni upoznali na dobrovoljnom radu u rezervatu Navaho nacije.

Kad bi samo ovaj veoma dobar romanopisac od 600 strana našao načina da se natera da postane briljantan romanopisac od 400 strana!

A ima elemenata – kao što je zamišljanje da je u umu tinejdžerke koja sanjari o „ljubljenju, privatavanju i – svršavanju“ – koji će samo potvrditi njegovu reputaciju među nekima kao pisca koji ne zna kad je bilo dosta.

Ali Frenzen, podozrevamo, ne bi ni želeo drugačije.

Kao i drugi pisci koji su isuviše veliki da bi omanuli kao što je Martin Ejmis, on zna da svi njegovi kontroverzni iskazi u intervjuima završavaju u žrvnju publiciteta, kojima će se ljudi posle igrati ping-ponga na društvenim mrežama. Kao što je napisao jedan korisnik Tvitera:

„Recite šta hoćete o Džonatanu Frenzenu, ali njemu odlično ide navođenje svakoga na Tviteru da priča o njemu a da on čak nije ni prisutan, što znači da je bolji u Tviteru od svih nas“.

Čak i za one koji ga mrze, Frenzen predstavlja osnovni balast prema kom oni – „mladi pisci“ po rečima Loren Ojler – mogu da vrednuju sami sebe, sipina kost o koju oštre svoje kljunove.

Bilo da o njemu mislimo kao o anđeoskom piscu ili o demonskoj pojavi, on nam je svima potreban.

Živeli blizanci Frenzen!

Pogledajte video o piscu Aleksandru Hemonu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]