Napad na žandarma ispred Izraelske ambasade u Beogradu početkom juna vratio je pod reflektore pitanje koliko su ekstremističke ideje raširene u Srbiji i nose li opasnost po bezbednost zemlje.

Srpski zvaničnici su napad samostrelom okarakterisali kao „teroristički čin“, a ministar policije Ivica Dačić utvrdio da se radilo o „individualnom činu Miloša Žujovića, koji u ideološkom smislu pripada grupaciji vahabija“.

Napad, prvi okarakterisan kao teroristički u glavnom gradu posle više godina, i redak na teritoriji Srbije, od početka je doveden u vezu sa širenjem radikalnih islamskih ideja, oličenih između ostalog u vahabijskom pokretu.

Nekoliko desetina pripadnika ovog pokreta iz Srbije su, prema podacima bezbednosnih služi, tokom 2014. i 2015. godine učestvovali u ratu u Siriji kao borci Islamske države.

Ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo na pitanja BBC o procenjenom broju sledbenika vahabijskog učenja u Srbiji.

Vahabijski ili vehabijski pokret, koji se vezuje za učenje saudijskog misionara Muhameda ibn Abdul Vahaba, prate radikalne ideje koje odstupaju od opšteprihvaćenih u islamskim društvima, kaže profesor Hajrudin Balić sa Fakulteta za Islamske studije u Novom Pazaru, za BBC na srpskom.

Ovakve ideje osuđuju dve registrovane islamske zajednice u zemlji – Islamska zajednica u Srbiji sa sedištem u Novom Pazaru i Islamska zajednica Srbije, čiji je centar u Beogradu.

„Vahabije su bile, i i dalje su, marginalna grupa (ili grupe) i oni nisu predstavnici muslimana, Bošnjaka, u Sandžaku, koji su miroljubivi i nemaju radikalne ideje i verovanja“, smatra Kenet Morison, jedan od autora knjige „Istorija Sandžaka“ koji je proučavao ovaj pokret u toj oblasti Srbije, naseljene većinom muslimanima.

Zato je „važno da se Sandžak ne posmatra kroz prizmu vahabija“, kaže Morison, profesor savremene istorije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu De Montfort u Velikoj Britaniji.

I Evropska policija Europol navodi da na Zapadnom Balkanu u većini slučajeva postoje samo radikalizovani pojedinci ili manje grupe sa od deset do 20 članova.

„Ove grupe nisu hijerarhijski organizovane, već ih vode pojedinci koji se prepoznaju kao verski ‘autoriteti’ i povezane su sa sličnim grupama u članicama EU“, piše u izveštaju Europola.

Fahrudin Kladničanin iz novopazarske Akademske inicijative „Forum 10″ ocenjuje da od 2000. godine u Novom Pazaru postoji „tiha radikalizacija“ kroz delovanje grupa koje ne pripadaju nijednoj islamskoj zajednici.

„Oni obavljaju molitve u raznim objektima, sprovode verski program u koji nemamo uvid, kao što ne znamo ni ko su ljudi koji odlaze u te centre“, kaže Kladničanin.

Snimak iz jednog od takvih centara objavljen je dan pre napada ispred ambasade Izraela u Beograda na Fejsbuk stranici Senada Ramovića, koji je proveo 13 i po godina u zatvoru zbog terorizma.

Ramović je priveden 2007. godine, kada je policija otkrila vahabijski kamp u ovoj oblasti i uhapsila14 pripadnika ovog pokreta.

Na snimku na Fejsbuku se između ostalog može videti i zastava Islamske države, koja je tokom 2014. godine zauzela velike delove Sirije.

maskiran čovek sa zastavom ISIS-a u Iraku

Na ratište u Siriji otišlo je 49 ljudi iz Srbije, od kojih je 11 poginulo.

U zemlju su se vratila četiri muškarca i, zajedno sa još trojicom koji su bili u bekstvu, osuđeni su na ukupno 70 i po godina zatvora zbog učešća u ratu na strani Islamske države

Međutim, iako je Islamska država poražena, na prostoru Srbije još postoji podloga za vahabizam, kaže Vedran Džihić, viši istraživač na Austrijskom institutu za međunarodnu politiku, za BBC na srpskom.

Okolnosti su sada drugačije nego u vreme rata u Siriji, kaže Kladničanin, koji je istraživao načine na koji vahabijski pokret nalazi sledbenike putem interneta.

„Rat u Siriji je motivisao ljude da traže pravdu i odlaze u džihad zbog koga će zaslužiti raj.

„Danas svedočimo strašnom ratu koji se vodi na teritoriji Gaze, i to određuje stepen radikalizacije mladih koji u jednom momentu može da pređe u nasilni ekstremizam“, kaže.

Različiti su razlozi koji utiču na radikalizaciju, smatra Izabela Kisić, direktorka Helsinškog odbora za ljudska prava, organizacije koja je istraživala uzroke i posledice ekstremizma u Sandžaku.

„Analizirajući odlaske na ratišta u Siriji, videli smo da se u principu radi o mlađim ljudima, ali ne možemo reći da potiču iz siromašnijih ili bogatijih slojeva. Vrlo je raznovrsna grupa“, kaže.

Zajedničko im je „neznanje“ i nekritičko usvajanje lažnih informacija, „posebno kod mladih koji poveruju sadržajima koje vide na internetu bez proveravanja. ukazuje Kisić.

„Zato je najbolji odgovor zajednice bio kada su počeli otvoreno da razgovaraju sa njima i daju im prave informacije, što je sprečilo veću radikalizaciju.

„Zajednica je bila otporna i taj odlazak ljudi na ratišta je brzo zaustavljen“, kaže Izabela Kisić.

Vahabizam u Sandžaku

Kenet Morison, profesor savremene istorije Jugoistočne Evrope na Univerzitetu De Montfort u Velikoj Britaniji

Vehabije su se pojavile u Sandžaku početkom 2000-ih.

Odmah uočljivi, iako ih je bilo malo, posmatrani su sa radoznalošću i mahom su bili uključeni u naizgled bezopasne građanske akcije, poput čišćenja javnih prostora.

Postojao je, međutim, i misionarski žar u njihovom radu i redovno su delili flajere o učenjima Muhameda bin Abdul al-Vahaba.

Uglavnom su regrutovali mlađe muslimane, Bošnjake, i mnogi koji su im se pridružili imali su „problematičnu“ prošlost u nekom pogledu.

Vahabisti su privukli pažnju javnosti i srpskih službi bezbednosti 2006, kada su organizovali protest u Novom Pazaru zbog objavljivanja crteža proroka Muhameda u danskim novinama Jyllands-Posten, tokom kojeg su spaljene zastave Danske i Izraela.

Pokušavali su da uspostave kontrolu nad džamijama iako se mali broj pojedinaca takođe okupljao i molio u malim stanovima, paradžematima.

Njihovi pokušaju da uspostave kontrolu nad džamijama izazvali su zabrinutost.

Srpska policija je 2007. godine, u selu Žabren, u blizini Sjenice, otkrila „teroristički trening kamp“, kako su za ga nazvali.

Mesec dana kasnije, pokušavajući da uhapsi osumnjičene, policija je pucala i usmrtila Ismaila Prentića, navodnog vođu vahabista u Novom Pazaru, i uhapsila Safeta Becovića i Senada Ramovića.

Optuženi su da su napravili „prostor za obuku terorista“ i planirali atentate na sandžačke verske vođe i političare za koje su smatrali da su postali korumpirani.

Tokom suđenja, koje je počelo u januaru 2008. u Beogradu, postalo je jasno da su njihovi ciljevi bili relativno uski, a njihovi planovi ograničeni na Sandžak.

žandarmerija, obuka žandarmerije, policija — Obuka srpske žandarmerije

U periodu (kada sam proučavao prilike u sandžačkom regionu), moja procena je bila da vahabije u Sandžaku ne predstavljaju značajnu pretnju (ili da je ta pretnja bila preuveličana), jer ih je bilo malo i činilo se da su usmereni na lokalna pitanja.

Bilo je incidenata koji su doveli do radikalizacije mnogih vehabija u Bosni i Sandžaku, poput napada Melvida Jašarevića, u oktobru 2011. na američku ambasadu u Sarajevu, kao i rata u Siriji i uspona Islamske države

Mali broj je potom napustio region da bi se pridružio Islamskoj državi i većina se nikada nije vratila.

Ipak, službe bezbednosti u Srbiji, Crnoj Gori i Bosni ih pažljivo prate.

Naravno, i pod takvom pomnom prismotrom teško je zaustaviti „usamljenog vuka“ ili napade malih grupa poput napada ispred izraelske ambasade u Beogradu.

Radikalizacija

U Sandžaku žive „pojedinci koji imaju određene ekstremističke stavove“, ukazuje profesor Balić.

„Oni sebe ne nazivaju vahabijama, već ‘Sledbenicima pravog puta’ i među njima postoje razlike“, kaže.

Koreni radikalnih pokreta na Zapadnom Balkanu sežu do ratova 1990-ih kada prvo u Bosnu i Hercegovinu, a potom i druge države dolaze radikalnija tumačenja islama iz arapskih zemalja, kaže Džihić.

„Arapske zemlje, pogotovo Saudijska Arabija, posle ratova ulažu dosta sredstava u religijsku infrastrukturu na Zapadnom Balkanu, i stvaranje jedne nove ideološke matrice islama, koja se kosi sa tradicionalnim balkanskim islamom“, objašnjava.

Islamske zajednice u Bosni i Srbiji se distanciraju od ovakvih pokreta, ali radikalne ideje nailaze na plodno tlo među mlađima koji su se osetili kao „gubitnici tranzicije“, na isti način na koji su zamajce dobile nacionalističke ili rasističke ideje, kaže on.

„U nestabilnom okruženju, gde proces evropskih integracija nije napredovao i pojavile su se autoritarne tendencije u vladavini, dok se društveno-ekonomska situacija poboljšava za par odabranih, marginalizovani pojedinci traže širu zajednicu kojoj će pripadati i gde će se osećati jači i sigurni“.

U istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku navodi se da u Sandžaku živi manje od 100 ljudi koje se mogu smatrati nasilnim ekstremistima.

Veći broj pojedinaca i grupa, do 2.000, zastupa ekstremne ideje bez otvorenog podsticanja nasilja, ali bi pod uticajem lokalnih i globalnih političko-ekonomskih okolnosti mogli da budu radikalizovani i postati nasilni, piše u izveštaju.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

‘Salafistička internacionala’

Pripadnici vahabijskog pokreta u Srbiji nisu izolovani i oni održavaju veze sa istomišljenicima iz regiona, drugih evropskih država i arapskih zemalja, navodi se u istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

„Kako u Srbiji i Crnoj Gori živi značajan broj muslimana Bošnjaka, ekstremističke ideologije brzo su se proširile u susednim državama. Bosna je zauzela centralno mesto u širenju ekstremističkih ideologija među muslimanima“, piše u istraživanju.

Bosanska sela, poput Gornje Maoče, nazivana su „džihadističkim žarištima“ zbog prisustva ultrakonzervativnih salafista koji su ih koristili kao centre za regrutovanje i trening saboraca za rat u Siriji.

Salafisti iz Bosne održavali su bliske veze sa ekstremistima u Austriji, gde živi velika zapadnobalkanska dijaspora.

Vedran Džihić kaže da je od 2000-ih stvorena svojevrsna salafistička internacionala, povezana „putem društvenih mreža i sajtova preko kojih dele video snimke raznih ikona tog pokreta poput Mirsada Omerovića“.

Omerović, poreklom iz Sandžaka, osuđen je 2016. godine u Austriji na 20 godina zatvora zbog regrutovanja boraca za Islamsku državu.

Iako je već godinama u zatvoru, njegov uticaj je još prisutan i njegove ideje se i dalje dele, kaže Džihić.

„Muslimani (u Austriji) su često žrtve antimuslimanskih kampanja desnice, što se koristi da mobilišu nove saborce“, kaže.

Od početka sukoba u Gazi, postoji novi talas radikalizacije.

„Iako je Islamska država poražena, i ne postoji teritorijalna jedinica gde bi islamski ekstremizam mogao da se formalizuje, on nastavlja da živi na granici između legalnog i polulegalnog“, zaključuje.

Napad u Beogradu

Miloš Žujović uz Mladenovca preuzeo je islam i versko ime Salahudin.

Žujovićeva supruga Besa rekla je policiji da joj je muž poslao poruku da ga gradski „autobus vodi u dženet (raj)“.

Sledeća poruka je bila da „Izraelci ubijaju muslimane“.

U ovom slučaju se radi o „pokušaju pojedinca ili manje grupe“, možda motivisanim „frustracijom ili osećanjem nemoći“, ocenjuje Džihić.

„Ovo je i politički kompleksna situacija, u kojoj je nemala opasnost da dođe do daljeg produbljivanja jaza između bošnjačkog stanovništva u Sandžaku, koje se može osetiti nepravedno targetiranim, i stanovnika u ostatku Srbije“, objašnjava Džihić.