Izreka „Bez starca nema udarca“ ne mora uvek da važi. Ali neke od najstarijih šala se i danas prepričavaju. Šta čini jednu šalu dobrom? Zarad odgovora na to pitanje, vredi se vratiti hiljadama godina unazad.
Marta Bejls je mesecima izučavala srednjovekovne tekstova za potrebe pisanja svog doktorata, kada je naišla na nešto što ju je iznenadilo.
Tragala je za najranijim šalama koje su zapisali katolički učenjaci na latinskom jeziku (neke od njih su stare više od 1000 godina).
Tek nekolicina je bila prevedena na engleski jezik, iako su mnoge i danas smešne – a na neke je reagovala grohotnim smehom.
Nedugo potom, dok je čekala voz, Bejles je čitala kopiju Istinski neukusnih šala 3 – popularnu antologiju iz 1983.
- Zašto se smejemo kad ne treba
- Kako humor i crteži mogu da izleče dušu
- Kako se serija „Kursadžije“ našla rame uz rame sa „Igrom prestola“
Iznenadila se kad je prepoznala, gotovo doslovce, šalu koju je samo dan ranije prevela.
Ona je ispunila merilo „krajnjeg neukusa“ na osnovu kog je priređena zbirka.
Evo kako počinje verzija stara više od 1.000 godina: Šetala dva prijatelja duž puta pričajući o svemu i svačemu. „Šta misliš“, reče jedan, „šta je zabavnije – vršenje velike nužde ili seks?“
Drugi čovek je malo mozgao pre nego što je izneo rešenje.
Poštedeću vas detalja, jer je vic po današnjim merilima neukusan, ali recimo da poenta šale obuhvata, između ostalog, traženje saveta od seksualne radnice.
Bejls je iznenadilo to što se šala dugo prenosila usmenim putem, prepričavanjem, počevši od verzije na latinskom, da bi na kraju, kao vrhunac, stigla do savremene zbirke šala, iako vekovima unazad nije bila štampana.
Očigledno postoji nešto u vezi s njom zbog čega se i dan-danas prepričava, bez obzira na to što je neumesna po današnjim standardima.
Ali šta je to što još uvek draži publiku i nakon toliko vekova?
I da li će neke od modernih šala biti isto tako prepričavana tokom narednih hiljadu godina? Kao komediograf koji radi za BBC 4, kopkalo me je da pronađem odgovor na ta pitanja.
Izgleda da postoje prepoznatljivi motivi čak i u najstarijim zapisanim šalama.
Godine 2016. je američki nacionalni javni radio (National Public Radio – NPR) objavio da je u Sumeru (rana mesopotamska civilizacija koja se razvijala u periodu 3300-1200. godine pre n. e.), u periodu bronzanog doba, zabeležena najstarija šala.
Ona glasi ovako: „Šta se nikada nije dogodilo tokom večnog protoka vremena? Da mlada žena prdne dok je u krilu svog muža.“
Naravno, takav humor danas ne bi punio klubove.
Međutim, zanimljivo je da najranije zabeležene šale pripadaju žanru humora iz klozeta.
Komika usredsređena na grubost, telesnost, i koja je ogoljeno skatološka, to jest bavi se izlučevinama ljudskog tela, nije tekovina modernih vremena, već uobičajeni humor koji prožima različite kulture kroz istoriju.
Bejls, danas na čelu Odseka za folklornu i narodnu kulturu na oregonskom univerzitetu, napisala je brojne knjige o ranoj komediji.
Ona kaže da su „najstarije šale bile neumesne. Ljudima se to sviđalo.“
- Deset priča koje deluju kao prvoaprilske šale, ali nisu
- Desa Glišić – žena koja je provela život sa blokom u ruci
- Da li se još uvek smejemo Alanu Fordu
Puštanje gasova je, na primer, bilo smešno jer je ogoljavalo našu „nekontrolisanu fizikalnost“, kaže Anu Korhonen, profesorka studija kulture na helsinškom univerzitetu u Finskoj.
U intervjuu koji je dala univerzitetskom magazinu, ona dodaje da su gasovi u ranim šalama pokazivali da svi delimo iste ljudske osobine i da smo po tome kao ljudi jednaki.
Puštanje gasova utiče na sve – niko nije imun na to.
Pojedini stručnjaci smatraju da humor ima evolutivnu svrhu budući da zbližava ljude.
Možda nam sposobnost da loše situacije preokrenemo na šalu pomože da ih prevaziđemo – udružujući se u smehu, u stanju smo da ponovo učvrstimo veze sa drugima.
Pojedini profesori, koji se time bave, ukazuju da je ponašanje nalik zadirkivanju svojstveno primatima, npr. šimpanzama, što je dokaz da je humor bio prisutan u ranom stadijumu evolucije.
Ipak, možda je reč o oponašanju ljudskog ponašanja kom pribegavaju zarobljene životinje.
Međutim, grube šale ne pristaju svakoj kulturi.
Piter Makgrou, profesor marketinga i psihologije na Univerzitetu Kolorado u Bolderu, objašnjava da postoje ogromne razlike među normama različitih kultura, zbog čega je nemoguće naći šalu koja bi svugde bila smešna.
„Čak i proces poput gasova ima veze sa kulturom“, kaže on.
„U pojedinim kulturama, prdnuti za stolom predstavlja krajnje uvredljiv čin. Ako to uradi vaše dete, verovatno ćete se nasmejati jer ono ne zna da se kontroliše. U drugim kulturama, to može biti protumačeno kao: Hvala vam, obrok je bio izvrstan.“
Mnoge šale su do srednjeg veka bile toliko proste da biste mogli pomisliti da potiču iz raspojasanih kafana ili sa margine društva.
Ali to uopšte nije tačno, kaže Bejls.
„Nekada se smatralo da je postojao zvanični nivo opštenja Katoličke crkve, koji je bio jalov i sav u etikeciji, a da su marginalci zbijali šale – ali ako malo bolje pogledate, videćete da su i oni na visokim pozicijama takođe pričali viceve.“
Bejls je otkrio da je većina tih najstarijih viceva ispisana na marginama stranica ranih primeraka bogato ukrašenih latinskih Biblija.
Čak i u kulturama gde su samo školovane i religiozne elite znale da čitaju i pišu, rani crkveni učenjaci su bili zauzeti zabavljajući jedni druge nepristojnim šalama.
Zbijanje šala u vreme svemoćnih srednjovekovnih monarha je bila rizična rabota.
Bejls se prisetila šale koja je mogla skupo da vas košta u Engleskoj kralja Ričarda I.
„Dva čoveka su ismevala kralja na jednoj pijanci – kralj se ražestio i pozvao ih da izađu pred njega. Delovalo je da će sigurno izgubiti glave, ali onda je jedan od njih rekao: ‘Može biti da smo izrekli te stvari, ali to nije ništa spram onoga što bismo tek rekli da nam vino nije udarilo u glavu!'“
Za dlaku su izbegli smrt – „da nisu imali tako duhovit odgovor, njihova sudbina bi bila zapečaćena“, kaže Bejls.
Mala je verovatnoća da će vas neki vladar danas pogubiti zbog šale, ali je još uvek važno da komičar pogodi raspoloženje publike.
Pogledajte video: Prvi april u Srbiji: Kako se šalimo
Mekgrou kaže da su uspele šale „sitni prekršaji“ koji se uvek nalaze na ivici između previše blagog i isuviše grubog.
Svrha sitnog prekršaja je da u isto vreme izazove smeh i gađenje – što možda govori o tome zašto je vulgarnost tema mnogih šala.
„To je i objašnjenje dva razloga zbog kojih šale mogu da omanu“, dodaje Makgrou.
„S jedne strane, one mogu biti isuviše blage i isuviše dosadne, poput dečijih šala „Kuc-kuc. Ko je?“.
Takođe, mogu biti isuviše oštre. Upravo se u tome ogleda sva složenost pričanja šale, jer je mnogo lakše omanuti nego uspeti.“
Stoga, pričanje vica je ozbiljan poduhvat koji podrazumeva ogroman talenat da se razume publika.
Zapravo, Makgrou smatra da sirova inteligencija najbolje ukazuje na to šta je nekome smešno.
- Muškarci su duhovitiji od žena, tvrdi tim naučnika
- Priprema se nastavak „Munja“ – šta možemo da očekujemo
- Deset priča koje deluju kao prvoaprilske šale, ali nisu
Naši preci su smatrali da duhovita osoba dobro poznaje okolinu.
Te šale su bile određene sredinom u kojoj se od života nije mnogo očekivalo u neprijateljskom svetu.
Ipak, te osnove su i danas prisutne, utkane su u način na koji sklapamo prijateljstva, pa Makgrou zaključuje: „važno je da budemo svesni toga koliko uživamo u društvu nekog ko je zabavan, pošto takva osoba ima sposobnost da nam pomogne da se bolje suočimo sa teškoćama u svetu koji nas okružuje.“
Na primer, šale nam pomažu da prevaziđemo emocionalna stanja.
Kada se suočavamo sa različitim problemima, duhovita poenta nas odvlači od negativnih emocija.
A kako stoje stvari kad je reč o tekućoj panici zbog „kulture otkazivanja“ (cancel culture) u komediji? Makgrou smatra da su se slične stvari dešavale i ranije u ljudskoj istoriji.
„Taj fenomen je sastavni deo istorije stendap komedije“, kaže on.
Kao što smo videli na primeru dvojice lakrdijaša kojima je sudio Ričard Prvi, komedija je uvek bila rizična delatnost, a na publici je uvek bilo da presudi.
„Da li je nešto dobro ili loše, o tome ne odlučuje onaj ko zbija šalu, već svaki pojedinac u publici, odnosno onaj kome se komičar obraća, i pritom treba uzeti u obzir identitet i raspoloženje pojedinca, zatim karakter događaja gde se komedija odvija, broj popijenih pića, kulturu“, nastavlja Makgrou.
Ukoliko publika ima poslednju reč, komičar mora da smisli način kako da joj udovolji.
Stendap komičarki Ketrin Bohart je dobro poznat taj teret: „Psihologija publike je veoma zanimljiva – ukoliko delujete sigurno, spremni su da vam poveruju“, kaže ona.
„Ali ukoliko ste ranjivi, oni odmah namirišu uznemirenost i ranjivost kod vas.“
Može se reći da je nepravedan zahtev za pažnjom tokom čitavog seta koji toliko dugo traje, a publika iziskuje kvalitet.
Bohart trenutno nastupa na turneji po Britaniji i Irskoj i slaže se sa Makgrouom da, iako postoje stalni motivi koje srećemo tokom istorije komedije, koja seže nekoliko vekova unazad, ne postoji ni jedan redak iz tog obilja materijala koji 100 odsto prolazi u svakom trenutku.
Stendap komedija je zahtevna upravo zato što komičar svaki put pred sobom ima novu publiku koju treba da zasmeje.
Bohart kaže da je smeh publike složen fenomen.
„Trenutak šoka može prigušiti smeh. Šok može izazvati bilo šta čemu ne bismo trebali da se smejemo: smrt, psihičko zdravlje, bespoštedna samoosuda. Ljude bi to moglo da odvrati od smejanja naglas.“
Tokom prethodnih nekoliko godina, stendap komedija se ubrzano razvila.
Kajli Brejkmen je bila jedna od prvih iz svoje branše koja je prihvatila komediju opservacije – novi oblik, nastao na početku pandemije.
Njeni dvominutni videi usnimljeni Tviter kamerom su privukli nekoliko miliona pregleda, pokrenuvši eru u kojoj dnevna dešavanja mogu čas posla biti parodirana.
„Deluje sumanuto da živimo u svetu gde je televizija prespora da bi zadržala našu pažnju“, kaže Brejkmen.
Onlajn komičari pomeraju granicu na samu ivicu satire.
„Kada se nešto novo dogodi, možete odmah da reagujete. To je prednost onlajn komičara. Ukoliko pišete šale za neki večernji šou, verovatnoća je velika da je šala već 17 puta ispričana na Tviteru pre emitovanja emisije.“
Ovaj tip moderne komedije, koji nastaje kao trenutna reakcija, miljama je daleko od škrabanja na marginama latinskog teksta, koje mora da bude smešno svakom sledećem učenjaku, kadgod da mu pažnja odluta na taj deo stranice.
Uz ogromnu produkciju novog oblika komedije idu i novi rizici.
Ali budući da je reč o milionskom auditorijumu koji bdi nad ekranima, onlajn „bombardovanje“ ne deluje toliko katastrofično.
Brejkmen kaže: „Ukoliko se ljudima svidi neki sadržaj, onda uživaju. Ukoliko im se ne svidi, neće mnogo vremena provesti razmišljajući o tome. Mislim da je to mnogo manji problem nego kad se neko ispromašuje na bini, jer se samo radi o slučaju kad izostanu lajkovi za određenu šalu.“
Ko zna šta će u dalekoj budućnosti ljudi misliti ako nekim slučajem nabasaju na snimke savremenih komičara.
Možda će današnji humor na savremene teme na njih ostaviti utisak sličan onom koji izaziva mesopotamska šala o prdežu: manjka će mu istančanosti, ali će imati ono suštinsko zbog čega će izdržati test vremena.
Pogledajte video: Putinove šale 2019: Bake, Jevreji, američki izbori i drugi vicevi ruskog predsednika
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
